mareziluka

  Razliciti su nacini i sredstva kojima mozete da se opustite i razveselite. Najcesci i najprihvaceniji ispostavilo se da je alhohol. Mnogi u njemu traze hrabrost, ljubav ili srecu. Efekat koji se njime postize kratkotrajan je i varljiv. Cesto je veca dara nego mera, ili prostije receno steta nego korist. Stimulise na razlicite nacine i na svakog deluje drugacije. Kako uticu najpoznatiji veseli mehurici i blesava striptizeta koliko je njima opijena, pricacu vam danas?

  Proslava nove godine odavno u mom zivotu ne predstavlja neki specijalni dogadjaj. Prerastao sam vremena kada mi nova brojka na kalendaru moze znaciti mnogo toga novog. Ranije sam mislio da bas sa tim prvim danom nove godine pocinje nesto novo, specijalno, bolje.

 Znam da se zivot odvija u kontinuitetu svakog dana i da ne mogu ocekivati nista kao dar sa neba. Jos jedna ponoc , jos jedan novi izlazak sunca kao garancija neke carolije , prosto ne desava se.

Preziveo sam i doziveo sve moguce razlicite faze proslava doceka nove godine. Od onih osnovnih, kucnih varijanti, do doceka u restoranima, hotelima, zurkama, putovanjima. Jednu sam cuvao kao zadnjeg asa iz rukava, kad mi dosadi da pod obavezno moram biti “ super” raspolozen, najlepsi, najelegantniji, najveseliji.

 - Ho ho ho happy new year and merry Christmas!!! – zapevao sam pritiskajuci dugme na interfonu Micine zgrade.

- Ulazi deda mrzo .- cuo se Micin glas sa zvucnika.

 Moje drustvo i ja odlucili smo da ovu novu godinu docekamo u Micinom stanu. Posto se uselila pre nekoliko dana ovo je bila idealna prilika da spojimo dva veselja u jednom. Ima li sta lepse nego doci do krova na glavom u sopstvenom vlastnistvu i to bez kredita, pa nema, barem se to nama podstanarima tako cini.

 Put do Micinog stana, peti sprat , bez lifta, jednako je zahtevan kao i popeti se na same Himalaje. Jedina moja sreca je u tome sto moji dugacki ekstremiteti mogu da preskoce po par stepenika pa nekako u cugu sa jednim jakim udisajem uspem da se nadjem pred njenim vratima.

 - Uh , uh ubila si deda mraza stepenicama- zadihano sam konstatovao.

- Cim je dedicu mrazicu tako slab dah znaci da je stvarno mator id a je vreme da ga menjamo.

-Sipak – savio sam palace u prepoznatljiv znak, sto je stariji to su vece sanse da se zelje ispune.

- Salim se, ne bih ja mog deda mrzoja menjala ni za pet mladjih .

 Usao sam prvi put u  Micin stan. Prostor iako sa malo stvari delovao je nekako vedro , umiveno i toplo. Moja najveca mana je u tome sto ja kao, neostvareni i nikad prezaljeni arhitekta, a inace vizuelni tip i kreativac, odmah u mislima slazem namestaj kako bi to izgledalo u mojoj reziji. Naravno da sam odmah zapazio kardinalne greske u funkcionalnosti i rasporedu stvari.

 - Jao Mico pa sa srecom. Neka u njemu budes vecito srecna i mnoga leta da provedes. Evo tvoj mrazic ti je doneo poklon za useljenje, nesto prakticno i poklon za novu godinu nesto dekorativno. Nadam se da ce ti se svideti.

- Jupi, jupi, moj najbolji deda mraz. Hvala, hvala divno.

- Da vidim kuhinju…. Ko o cemu ja o kuvanju.

 Velicina Micine kuhinje me neprijatno iznenadila, moram prizmnati. Kao neko ko u njoj provede dosta vremena . Micina kuhinja od 1,5x1,5 m u meni je izazvala klaustrofobiju.

 - Mici kako od ovoliko velikog stana ovoliko mala kuhinja ? pitao sam se u cudu.

- Znas moje “ umetnicke sposobnosti” i ova mi je velika.

- Mico ali ovde ne moze.. pobrajao sam sta sve treba da ima i sta sve nedostaje.

- Pogledaj terasu ……

 Micina terasa oduzela mi je dah. Velika, prostrana i kao smestaena sa samom oblaku sa nje se prostirao pogled na ceo grad sve do Fruske gore.

 - Mico oprosteno za kuhinju, ovo ostavlja bez daha, dolazim da se suncam na leto, upisi me u knjigu rezervacija.

 Nisam odoleo pa sam svoju viziju o razmestaju namestaja odmah poceo da sprovodim u delo, Levo –desno, ovo onamo ovo onamo, visak skloni, manjak nadoknadi, inprovizuj i stan je izgledao prosto neverovatno. Kazu da sam najbolji sminker sto se tice postizanja efekta super lukzunosti i sika, uz malo investicija i more kreativnosti bar sto se tice enterijera. Prosto umem, volim i zelim. Kazu da kad ja napravim razmestaj u prostoru, prostor dobije toplinu i prijatnost, ah sta cete sve je to iskustvo.

 - Mico ti okiti jelku i stan a ja cu da se bacim na spremanje hrane. Prvo uzmi ukrase iz ove….poceo sam da izdajem naredjenja kako da okiti jelku po bojama, oblicima ukrasa, materijalima.

 Nije imala drugog izbora nego da slusa.

 Oko sest sati  poceli su da pristizu i ostali drugari. Svi iscrpljeni od penjanja prvo su hvatali koji kubik vazduha pa obilazili prostor i divili se.

 Nismo imali potrebu za preteranim doterivanjem, slozili smo se da treba da nam bude udobno i prijatno. Posle toliko godina druzenja nagledali smo se svakojakih varijacija na temu tako da nije bilo potrebe da glumatamo.

 Didi, Nina, Mica  i ja uzivali smo pricajuci i degustirajuci moje kuhinjske carolije. Puno smeha, jedna opustena i prijatna atmosfera.

 - Gde su na kraju otisli Makica i Dare?

- Iza coska u hotel “Park”.

- Skockali se macani misle navatace neke ribice na outfit!

- Grozne ste .- prekinuo sam ove posalice na racun drugara.

- Hajde da ih zovemo!- predlozila je Didi.

 Kao iskusan reporter mene je zapala ne bas tako slavna duznost da pokupim izvestaj sa mesta desavanja.

 - Halo Dare jel me cujes?

- Halooooooo cuo sam Dretov glas koji se borio sa prejakom muzikom.

- Kakav je provod?- pitao sam.

- AJde malo glasnije nista te ne cujem , ponovi ! – derao se Dare za sve pare.

- Sta kazu ?- radoznalo su pitale moje drugarice.

-  Cekajte, nista ni ovako ne cujem! Ma ne kazem tebi, sta kazes kako je? Borio sam se na dva fronta.

- Uzas, smorili smo se. Makica hoce da ide na trg.

 Rukom sam pokrio slusalicu i pokazao mi znak za presecanje preko vrata.

- Smoreni, hoce na trg.

- Hajmo i mi – Mica je dala predlog.

 Dva tri razmenjena pogleda i dogovor je pao idemo i mi. Ko jos moze da odoli a da u ponoc ne zaplese valcer i vidi vatromet, sem toga nikada ponoc nisam docekao na trgu.

 - Dare, idemo i mi hajde da se nadjemo na pocetku Pap Pavla za petnest minuta, hocete?

- Vazi! Cekajte nas ako stignete prvi.

 Dogovoreno ucinjeno.  Brzo smo se spremili  i pohitali ka mestu sastanka. Ledom okovane ulice bile su pravi slomivrat. Drzali smo se zajedno svi pod ruku tako da smo se talasali kako se ko oklizne. Ni hladnoca ni led nam nije smetao, usput smo uspeli da odradimo i turu grudvanja i na vreme stigli na zakazano mesto.

 - Macani , pa sta bi?- upitala je Nina.

- Ne dao vam Bog takvog provoda, sve plavojka do plavojke i zadrigli bravci. – poceo je Dare.

- A da vidite atmosferu, uzas, svi ukoceni, smekaju te ispod oka niko ne igra , ma dzabe bacene pare, ja se tamo ne vracam. – Makica je bio blago popizdjen.

- Ljudi hajde da udjemo u Jovinu preko Mileticeve, kroz trg ne mozemo proci, vazi? – dao sam predlog.

 Sto smo se vise blizili mestu dogadjaja to je zvuk petardi bio sve jaci. Letele su oko nasih nogu sa svih strana. Devojke su podskakivale i cijukale na svaku koja je pala u nasoj blizini. Ljudi su hrlili ka centru jer ostalo je jos samo desetak minuta do ponoci.

 Masa polupijanog sveta njihala se u ritmu muzike sa javne bine. Iako tvrdi rok, koji ostavlja , bar meni, malo mogucnosti za preterano graciozan ples, alhohol je ucinio svoje pa veceni to nije predstavljao problem.

 Smestili smo se na  ulasku u pasaz Jovine 2, dovoljno daleko od pretrane izlozene petardama i dovoljno blizu da sve mozemo da video i cujemo.

 - A sada drustvo iznenadjenje- rekla je Mica vadeci iz ruksaka flasu sampanjca i plasticne case.

-Mico…… Svaka cast- bilo je jedino sto je Didi uspela da izgovori pogledavsi nalepnicu na flasi.

- Mico! Dom Pérignon.- Nina je uskliknula.

- Htela sam da ova noc bude posebna, za sve nove pocetke i za bolje nastavke, dobila sam ga po nabavnoj ceni i nije bas toliko strasno sto dvadeset evrica, rekoh nek ide zivot, to je moj poklon svima vama. Luka otvori ga.

 Poceo sam da odmotavam zicu kojom je cep bio obavijen. Muckanje je bilo obavezno.

 - Pet, cetiri, tri dva jedan…… Srecna nova godina.

 Pustio sam cep sampanjca koji je udario u staklo vitrine izloga i napuklo ga.

 - Ziveli! Nazdravili su svi.

 Od prvog gutljaja mehurici su mi pojurili kroz nos.

 - Fuj ovo je grozno, bljak kiselo – povikao sam.

- Ti nisi normalan- ispravila me Nina.

- Ja stvarno ne vidim sta ljudi vide u ovome, ovo je sama kiselincina, bunio sam se protiv alhohola koji ne podnosim.

 Hiljadu sarenih lopti preplavilo je nebo. Caroban osecaj. Vatrometu se radujem kao dete i sto se mene tice mogao bih svaki dan da ga gledam. Razliciti oblici razlivali su se nad nasim glavama, dok je vesela masa se ljubila i cestitala.

 Pod spektrom veselih vatrenih boja poceli su prvi taktovi valcera.

 - Moje dame da zaigramo. Didi daj ruku .

 Plesali smo tako veselo i spontano zaneseni svom lepotom koja se desavala oko nas. Pun krug, okret, promena partnerki sa sve casama u rukama. Vatromet je i dalje veselo bljestao dok je valcer postajo sve opojniji. Prava bajka desavala se tu pod nasim nogama dok su bele pahulje pravile savrsenu scenografiju i uvelicale ovaj trenutak.

 - Luka ostavi ili ponesi sampanjac , idemo!

- Da nosim decilitar preko celog grada nisam poludeo, da bacim steta.

- Pa ti popij!

- E da znas i da hocu, greota da se baci, a mrzi me da nosim

 Iako mi ovaj ukus uopste nije prijao zazmurio sam, nagnuo preostali deo i jednim udarcem resio dva problema.

 Vec oko pozorista usi su mi postale “vrele’. Talasi toplote zapljuskivali su me na momente a osmeh sirio laganano prema usima. Osecaj lakoce  preovladao me je. Poceo sam lagano da skakucem i rasirenih ruku da se vrtim u krug i izigravam scene baleta na ledu.

 Moji drugari pripisali su ovo mojoj veseloj prirodi i trenutku kolektivne radosti. Da je vrag odneo salu shvatili su  na polovini Jevrejske ulice.

Kroz veliki stakleni izlog kafica ugledao sam drustvo od par devojaka koje su igrale. Skinuo sam jaknu , zadigao majcu i stomakom se prilepio uz staklo. Poceo sam da izvodim pokrete kao da igram striptiz uz sipku.

One su prihvatile igru i uzvratile. Njihao sam kukovima levo desno, povlaceci majcu sve vise i vise. Lagano sam krenuo da otkopcavam pantalone iz kojih su se naslucivale crvene sliperice, kazu valja se u novogodisnjoj noci obuci crveni ves za srecu u ljubavi, i polako krenuo da se oslobadjam pantalona.

 - Luka ti si poludeo – vikala je Mica.

 DidI je stavila dva prsta izmedju zuba zazvizdala i glasno navijala.

 - To lutko , wow, mesaj. Cekaj da udenem koju stotku, mesaj majstore.

 Ceo kafic kidao se od smeha a devojke iz izloga istrcale su napolje da me zakite. Nijednog trenutka nisam osecao nikakvu sramotu, bio sam svestan sta radim al kocnice da to i nije bas pristojno, nisam mogao da nadjem.

 - Hvatajte ga ljudi, on se napio. – Mica je reagovala.

- Ma pusti te me, devojke jel da da sam superrrrrrr?!- vikao sam prema kaficu dok su me Daretoove i Makicice ruke cvrsto vukle u suprotnom pravcu.

 U Micinom ulazu naleteo sam na macku koju sam jurio uzduz i popreko po stepenistu zeleci od njenog krzna da napravim muf. Meni je toliko bilo vruce da sam se non stop skidao a drugari me oblacili. Unezverena maca , svojom dernjavom, uznemirila je pola stanara koji su me gledali u cudu, zatvarajuci vrata kako im se priblizim.

 - Teto, teto otvori ja bih da te ljubim za novu godinu-govorio sam pred vratima zatvorenim ispred nosa, uporno kuckajuci i grebuci.

 Ja sam jos par minuta vilenio po stanu  cas smejuci se cas placuci  sto nisam uhvatio macu i sto mi nisu dali da zaradim koji dinar ispred kafica. U jednom trenu nestalo je tona slika se zamutila i vise se niceg ne secam.

 LM (elem) zaspao sam sedeci i nisam se probudio do kasnih popodnevnih sati sutra. Kada su mi prepricali sta sam sve lupetao i radio i tako postojeca jaka glavobolja postala je mnogo jaca. Meni je bilo mucno a njima ludo i nezaboravno.

 p.s.

To je bio prvi, jedini i poslednji put da sam se napio i pio alhohol. Novu godinu koja je pocela preveselo obelezio je niz lepih dogadjaja, te je se rado setim kao svoje najuspesnije i najlepse u svakom smislu. Razmisljam i ovu da docekam na trgu, bez sampanjca a i ako se desi spremam prvo jelo koje moze posluziti kao lek. Cisto preventive radi ! Srecna vam nova 2011, zdravlja, ljubavi a ostalo kupite ili se snadjite.

 mareziluka

 

SARMA

Potrebno:

500 gr svinskog mlevenog mesa

300 gr juneceg mlevenog mesa

1 ½  kafena soljica(mala) pirinca

2 jaja

2 glavice (srednje velicine) crnog luka

2-3 cena belog luka

2 glavice kiselog kupusa

1 litra soka od paradajiza

So, vegeta, biber.

 Za zaprsku :

tucana slatka paprika, malo ulja i 1-2 kasike brasna

 Sjediniti meso dodati  jaja, pirinac, crni i beli luk, so , biber, vegetu . Dobro umesiti masu. Listove kupusa odvojiti od korena , skinuti srednju najacu zilu nozem , poloziti na dlan , staviti meso i saviti u sramu. Na dnu serpe obavezno postaviti nekoliko listova kupusa, zatim redjati sarme u krug, stim da na samoj sredini ostaviti prazno kako bi mogla voda lepo da vri i kruzi, preko naredjenih sarmi pokrijte opet sa nekoliko listova kupusa, poklopite keramickim tanjirom, da sarma ne bi skakala, nalijte vodom i kuvajte na laganoj vatri. 45 minuta pre kraja sipajte sok od paradajiza a 10 minuta pre kraja dodajte i zaprsku.

Prijatno!

Talenti su definitivno dar od Boga. Predispozicije da ste vec samim rodjenjem bolji od ostalih olaksavaju vam u mnogome zivot. U svima nama cuce talenti samo ih trebamo pronaci. Traganje moze bit i uzaludno ukoliko  nismo naoruzani strpljenjem i slobodoumnoscu. Mnogi talenti su nasledni , ko ima srece da ih dopadne bas pravi gen. Koji li je gen mene dopao od mi mamita i limun pita koliko je slatka?

 Gotovo bez daha uspeo sam da utrcim u putnicki voz cija su se vrata zatvorila odmah po mom ulasku. Zadihan strovalio sam se na sediste do prozora. Volim da gledam vojvodjansku ravnicu u ranim zimskim jutrima. Caroban predeo koji se pruza podseca na ledenu bajku i svo to bljestavilo snega u beskrajnom pogledu mene posebno vraca u detinstvo.

 Jasno na poljima vidim sebe kako sam kao dete provodio sate od svitanja do mraka na snegu. Bezbroj decijih vragolija, grudvi, prevrtanja sa sanki, klizanje vracaju mi toplinu oko srca.  Zivopisna slika vratila je uspomene na davne dane. Krenuo sam u moju mirnu luku , porodicni dom da obidjem moje najmilije.

 Dok sam tonuo u laganani san , dok je slika proslih dana postajala kristalno jasna. Lagano se vracala 1993.

 - Luka drzite se zajedno velika je guzva- rekla je moja mama od miloste zvana mamika ili mamita.

- Dobro.

- Cim se vrata otvore vi udjite da zuzmete mesta. Vidite kolika je guzva.

 1993 voz je bio glavno prevozno sredstvo.. zbog velike inflacije samo je njime bilo moguce putovati. Stotine ljudi tiskalo se na toliko malom prostoru tako uvezbano da ni igla medju njima nije mogla vise da se udene. Od kad znam za sebe putujem vozom. Kako umem da  kazem pola zivota proveo sam na zeleznickim stanicama, drugu polovinu u kuhinji. Iako manje intiman i tacan, voz je za mene omiljeno prevozno sredstvo. U njemu sam cuo milion zivotnih prica i ljudskih sudbina. Prava riznica .

 - Ujna Beki !- spazio sam ujnu i dovikivao je.

- Odkuda vi?

- Evo bili malo po gradu .

- Gde vam je majka ?-u cudu se pitala moja omiljnena ujna.

- Eno je, pokazao sam u pravcu prema mami, gleda voz da li ide.

 Glasan pisak sirene dao je znak da voz ulazi u stanicu. Spremni kao zapeta puska cekali smo otvaranje vrata.  Ljudi su se toliko gurali da sam imao utisak da ce nas ugusiti. Sestrinu ruku nisam pusta ni za tren dok sam drugom drzao ujnu. Levo desno, povuci potegni, jedva smo uspeli da udjemo u krcat voz. Mesta je imalo toliko da se smestimo u wc.

 - Ujna Beki, gde je mama, jel je vidis?

- Ne.

- Sta cemo sada?

- Nista, idemo a ona ako nije uspela da udje nek dodje sledecim vozom. – smirila me toplinom svog glasa.

- Ali karte su kod nje, mi nemamo ni para ni karte kod nas.

- Imam ja, ne brinite.

 Kao scena iz najcrnjih komedija nas sestoro uspelo je da stane u vozni wc povrsine od jedva 1,5 m³.  “Opojan” miris ovog ekskluzivnog mesta pretio je da nas ugusi. Vazduh smo hvatali na mahove kroz maleni prozor koji zaglavljen jedva da je bio otvoren ceo pedalj. Toliko smo bili stisnuti da sam stajao na jednoj nozi. 

 Na poklopcu vece solje cucala je punija gospodja , koja kao da je u najekskluzivnijem restoranu, halapljivo  prodzirala sendvic. Sa zblanutim izrazom lica posmatrao sam ovaj , slobodno mogu reci, groteksni prizor.

 - Mali, ‘oces?- upitala me ponudivsi mi isti.

- Nisam gladan- odgovorio sam brzo pogled okrenuvsi u drugu stranu.

- Boze sacuvaj!- prekrstila se ujna i lepotici uputila prezriv pogled.

- Sta je gospojo, pa meni je ovako svaki dan. Nije ovo meni prvi put.

 Sreca da je putovanje nije trajalo predugo pa smo uspeli da prezivimo. Kada se voz zaustavio na stanici mog rodnog grada, kao da je neko otvorio ogromnu limenu konzervu sa sardinama. . Ljudi su izlazili kao reka. Zajapureni, preznojani i hitri.

 - Ujna  sacekacemo da vidimo jel mama usla, vazi? Rekli smo sestra i ja u isti glas.

 Pogledom smo prelazili svaki izlaz iz voza trazeci nama tako dobro poznato lice. Taman kad smo izgubili i poslednju nadu ugledao sam mamu. Sa osmehom na licu mahala je nekome i pozdravljala se.

 - Mama ! – dozvao sam je.

- O cao Beki, odkud ti ?- upitala je mamita veselo.

- Odakle i ti. Gde se ti izgubi ?

- Ja sam pozurila da udjem unutra i u momentu gomila me blokirala. Kad sam se okrenula nigde dece. Pomislim, valjda ce uspeti da se snadju.  Nigde mesta. Ja otvorim jedan kupe kad tamo sedi jedan crnac koji ustade i ponudi mi mesto. Mi ti se raspricali, bas mi je vreme brzo proslo. Divan covek.

 Sve troje smo prevrnuli ocima nekoliko puta dok je mama uzbudjeno prepricavala utiske o novom poznanstvu.

 Iskreno to i jeste istinska moja mamita. Radoznala, snalazljiva, vesela. Zena – svetski putnik, koja je obisla pola zemaljske kugle, snasla bi se da je bacis i na severni pol. Tipican prestavnik svog horoskopskog znaka- vodolije, uvek je tezila za novim saznanjima. Voli da putuje, prati politiku, svetska desavanja, sport, sve ono sto bi rekli uzvisenije i intelektualnije. Trivijalne stvari kao sto su kuvanje i kucni poslovi za nju su cisto gubljenje vremena.

 Firma u kojoj je radila, kao sef racunovodstva,  imala je fenomenalnu menzu iz koje smo  se mi  redovno hranili. Donosila nam je svakodnevno kuvanje u kantici , kako bi ona bila oslobodjenja varljace i serpe i naravno kako bi mogla da se posveti svim vaznim  desavanjima u svetu i zemlji. Prava mala hodajuca enciklopedija u mnogim oblastima.

 Isto tako vaspitala je i nas. Ucila nas je da nikada ne tezimo za materijalnim vec duhovnim. Materijalno je za nju cista budalastina, jer kako ona kaze covek moze spavati u jednom krevetu i jesti iz jednog tanjira nikako iz dva istovrem,eno. U vaspitanju je bila vrlo liberalna, sa ostrim moralnim kodeksima, dajuci nam slobodu da sami pronalazimo sopstvene talente i mogucnosti. Nikada nije branila sa kim cemo da se druzimo ili do koliko cemo ostati dugo u izlasku. Ucila nas je da putujemo, upoznajemo nove predele i ljude, da uzivamo u novim saznanjima preko knjiga, da citamo i nadogradjujemo sebe.

 U svakoj mojoj ideji me je podrzala i nikada nije rekla da gresim. Pustila me je ponekad i da sam udarim glavom o zid, jer kako to ona kaze, neke stvari se ne mogu nauciti one se moraju doziveti. U njoj imam vecitu podrsku i njoj se uvek vracam, kao pile pod mama kokino krilo. Tako duhovno slobodnu i bogatu, ko je ne bi voleo?

 Mnogi moji drugovi i drugarice trazili su da ih usvoji i olaksa im zivot. I danas je dozivljavaju kao prijateljicu a ne kao mog roditelje pred kojim trebaju da se stide ili ustezu. Mama ih je kupila za sva vremena jer nikada nije postavljala pitanja o skoli vec o ljubavi, momcima i devojkama, sto je njima bilo krajnje simpaticno.

  Kroz nas stan, koji je u samom centru grada, prodefilovali su mnogi begunci sa casova, mnogi prvi put zapalili cigaretu, popili neko pice, sto moja mama nikad nije osudjivala ili ih ne daj Boze njihovim roditeljima cinkarila, jednostavna ostala je mlada duhom i danas.

 Skripa kocnica i nagli trzaj voza probudio me je.

 - Stigao sam – promrljao sam sebi u bradu.

 Rodni grad, ah. Bez obzira voleo ga ili ne njemu se uvek vracam U njemu sam odrastao, prvi put se zaljubio, skolovao, voleo, patio, plakao, bio srecan. Za njega me vezu mnogi lepi trenutci, mnogi dobri ljudi, jednostavno on je izvor moje snage i srz mog postojanja. Kroz mene zivi on i kroz njega disem ja.

 - Mamita, stigao sam.- veselo sam cvrkutao otvorivsi  ulazna vrata.

- O Milutine!

 Moja mama ima obicaj da mi tepa drugim imenima , svim ostalim osim mojim. Sinisa, Milutin, Dragutin su ona najcesca. Kada kaze moje puno ime znam da nesto ne valja ili je ljuta. Pokusavao sam da je godinama odgovorim od te sulude navike ali ne vredi. Vremenom sam se navikao pa vise ni ne obracam paznju.

 - Samo da vidim sta ce reci za budzet, cekaj momenat.

- Oh ne….. nasmejao sam se. Opet se igras ekonomije. Jednom knjigovodja uvek zuca racundzija. Definitivno post poslovni deformitet.

 Mamina omiljena zabava. Skupstinske sednice i to u direktnom prenosu.

 - Zasto ja ko sav normalan svet ne mogu imati mamu sto gleda meksicke serije i ljubavne filmove?- nasalio sam se.

- Cekaj, cekaj! Misnistar sad odgovara na pitanja.

 Definitivno nije vredelo. Kakve spanske, meksicke i venecuelanske serije. Skupstina, vesti , dnevnik 1,2 i 3, debate, utisci nedelja, okrugli stolovi, putopisne emisije , tenis, odbojka i naravno fudbal . Mama zna sastav svake srpske reprezentacije , rezultat , greske i poteze. Za mene koji fudbal ne podnosim, jer moj tata je bio fudbaler pa je sa istim me udavio, bezuspesno,  ona je bila fenomen. Toliko strasno navija i nervira se tokom fudbalske utakmice da sam je zbog te svoje strasti nazvao gej mama, kao da mi je tata a  ne  mama. Svi moji drugari obozavaju sa njom da diskutuju o sportu.

- Sinisa otvori frizider.

- Zasto?

- Otvori videces –cuo sam razdraganost u maminom glasu.

 Otvorivsi frizider video sam tamno braon veliku smesu sa koje se po pregradama slivala cokolada.

 - Mamita , sta je ovo?  Zacudjeno sam sam pitao.

- Iznenadjenje, jel ti se svidja?

- Sta jel mi se svidja?

- Pa to sto sam napravila.

- Hajde dodji da mi pokazes, ja ovde nesto vidim al ne znam sta.

 Mama je prisla frizideru i bez teksta uputila mi pogled.

 - Sta je mamita?

- Pa bilo je kako treba…

- A sta je to?

- Limun torta. Hela sam d ate iznenadim, kako sve sam uradila po receptu.

- Ovo je pre limun pita hahahah daj da vidim recept.

- Evo umutiti …… sve sam uradila kako pise.

 - A reci ti meni kako si filovala to?

- Pa lepo ispekla kore i stavila fil, zatim cokoladu i bilo je uredu.

  U momentu sam prasnuo u smeh.

 - Hahah haha  pa ne mogu da verujem, jesi li kore ohladila.

- Kako to mislis?

- Haha ha ha – presavijao sam se od smeha. Pa ti si fil stavila na vruce kore

- Pa ne znam mama je gledala zacudjeno.

- E moja mamita, mamita, pa margarin iz fila ti se istopio od vrelih kora.

- Jebem mu misa nigde ne pise da se kore moraju ohladiti.

 Snazno sam je zagrlio i poljubio iz sve snage. Moja mamita i ja smejali smo se iz sve snage.

 - Mamita definitvno kuhinja je za tebe spansko selo, bar nesto spansko. Ja cu ovo pospremiti idi ti prati budzet a kuhinju prepusti profesionalcu.

 Sa olaksanjem je prihvatila ovaj predlog. Brzo sam sve spremio i doveo u red,  za sopstveni docek i maminu dobrodoslicu pripremio novu poslasticu.

 Moja mamita vise nikada nije pokusala da me iznenadi na ovako lep nacin. Deginitivno je okacila varjacu o klin i prepustila se mojim kuhinjskim carolijama. Kuhinja je za nju samo ukrasna prostorija u stanu u kojoj njene carolije definitivno ne funkcionisu. Uvek se slatko ismejemo kada prepicamo ovu epizodu.

 Zato je moja mamita u ekonomiji carobnjak. I posle dest godina od penzionisanja barata kamatama, procentima i brojkama bolje od i jednog guvernera. Pre rucno na papiru izracuna kamatu nego ja sto uspem da ukucam u digitron brojeve.

 

 

p.s.

Definitivno gen za kuvanje nisam pokupio od mamite, ali dobru volju da nekog usrecim jesam. Iako neko nekad u necem ne uspe, a imao je dobru nameru, podjednako cenim jer je ulozio trud. Mamita se uvek potrudi da me oraspolozi na neki manje trivijalan nacin.Zahvalan sam joj na slobodoumlju i sirini pogleda koje mi je dala, sto je prava zivotna poslastica. Preporucujem vam poslasticu koja mi uvek izmami osmeh, i to sladak, kad god je pravim .

 mareziluka

 

  LIMUN TORTA

Potrebno:

Kora:

200 gr secera

3 cela jaja

100 gr vital stonog margarina( srebrni)

200 gr brasna

1 dcl mleka

1 prasak za pecivo

2 kasicice mlevene kafe

Secer i jaja penasto umutiti, dodati omeksani margarine. Brasno pomesati sa praskom za pecivo i mlekom, sve dobro umesiti da testo bude glatko. Podeliti testo u dva jednaka dela u jedan deo dodati dve kasicice mlevene kafe. Peci kore u podmazanom plehu na 180 C.

Fil:

200 gr secera u prahu.

150 gr vital stonog margarina

2 pudinga od limuna ili vanile

1 litar mleka

1 ceo limun ( rendisana kora is ok)

Skuvati pudding po receptu sa kesice. Kada se ohladi dodati penasto umucen margarine, secer, sok i kore od limuna. Sve dobro sjediniti.

Glazura :

100 gr crne cokolade

Kosckica margarina

Malo vode

 U malo vode otopiti margarine i cokoladu i preliti kao glazuru preko sastavljene torte.

 Prijatno!

  Put do pakla poplocan je najboljim namerama. Ma koliko nekada pazili u zivotu da postujemo sve moralne kodekse desi nam se da pogresimo. Nenamerne greske tesko se mogu osudjivati i stavljati se na teret, kad nisu isplanirane sa namerom da nekog povredimo ili ucinimo mu nazao. Splet zivotnih okolnosti sam nametne igru koju moramo igrati. Mozemo li totalno nesvesno postati slucajni gresnik i namerna ljubav koliko je svesna ?

 Uvek se trudim u zivotu da sto manje ljude povredjujem, mada sam odavno shvatio da je najlaksi put do toga istina. Mnogi nisu u stanju da joj pogledaju u lice a ja nisam u stanju da lazem i zaobilazim je. Po mojoj nesreci imam izuzetno pamcenje i namerno povredjivanje kod mene donese oprostaj ali nikako i zaborav. U stanju sam da godinama cekam slican trenutak i pokazem,  osobi koja me je povredila, kako je meni nekada bilo i koliko to ustvari boli.

 Mnogi kazu da sam osvetoljubiv, ja to shvatam vise kao pravdoljubiv i bezkompromisan.

 Decembar je vreme pocetka slavlja i priprema za ista u kojem ja imam jako puno obaveza. Kao dete radujem se novoj godini i kicenju jelke. Sav taj lazno-pravi sjaj ukrasa za mene predstavlja trenutak opustanja i mogucnost beskrajne slobode i leprsavosti koji me vraca u bezbriznost i detinstvo.

 I sa 32 godine, tada bez osude mogu potpuno da budem infantilan a da mi to neko ne zameri, mada bas me mnogo i ne zanima hoce li.

 - Potpisite ovde – rekao je postar iz brze dostave drzeci u ruci veliki paket.

- Jos nesto?

- Ne , sve je u redu.

 Na moju adresu stigla je ogromna kutija uvijena u najfiniji papir sa ogromnom masnom po sredini. Dobro sam znao od koga je i da ne nadjem u paketu poruku. Dekica.

 Dekicu sam upoznao na skoro egzotican nacin. Vrlo je moguce da je tog dana bila neka zesca planetarna havarija pa su se nasi putevi ukrstili.

 Od ciste dosade odlucio sam malo da se rekreiram i sa poslovnog puta iz Subotice vratim stopom. Imam para ali cisto da ubijem monotoniju i proverim vrednost na trzistu bataka.

 - Crkla da Bog da babetino odvratna – prokleo sam babu koja je upravo prolazeci autom pored mene evakuisala poprilicnu lokvu po mojim farmerkama.

- Da Bogda zavrsila na prvoj banderi. Uh, smejala se majci sa trofazne zice… besneo sam na lokalnom putu Subotica – Novi Sad.

 Proslo je skoro pola sata a niko da stane. Nisam se mnogo jedijo u ovim severnim (madjarskim) krajevima kako ih ja zovem, retko ko je hteo da stane.

 Ispred mene zaustavio se dugacki Mercedes karavan tamno plave boje. Mahinalno sam otvorio zadnja vrata i smestio se na  sediste, prednjeg suvozackog nije ni bilo, konstatovao sam po ulasku.

 - Dokle?-pitala me devojka ciji se pogled skrivao iza suncanih naocara.

- Idem do Novog Sada, pa dokle god stignem.

- Znaci do kraja.

- Super- ceo put u komadu pomislio sam.

 Vozila je iskusno, veoma precizno i opusteno. Ceo put slusali smo muziku ne progovorivsi vise ni rec. Pred sam ulazak u grad prva je progovorila.

 - Hocemo li na pice ?

 Ja ni danas ne znam jesam li tog dana bunika jeo ili su stvarno zvezde toliko bile u haosu ali uspeo sam da odgovorim.

 - Jebes pice, hajmo u zbunice!

Tek kad sam izgovorio ovu idiotsku recenicu shvatio sam koliki sam kreten  ali nije bilo povlacenja. Cutala je dok sam ja odgovor pokusao uzaludno da nadjem u retrovizuru u kome su me cekala samo stakla suncanih naocara.

 - Vazi, idemo u zbunice, samo da se sredim.

 Sve ovo pripisujem osamucenju ranim prolecnim suncem i toplotom tog sedmog maja koji je postao poseban. Tako smo otpoleceli nasu vezu, sasvim spontano i nepretenciozno desilo se da Amor posalje dve strele na planetu zemlju.

 - Luka ljubavi!- glasno je povikala Dekica cim me je ugledala.

- Cao mico.

- Jesi li spreman ..- veselo je cvrkutala.

- Ma sta ima da se spremam. Poneo sam samo najosnovnije.

- Ma da. Bice nam super. Jedva cekam.

 Nekoliko dana pre onesvestio sam se u sred lagane setnje gradom. Pregledom na koji me je odmah odvela, doktor je konstatovao da sam samo malo vise iscrpljen i da mi je potreban odmor. Uzrok moje iscrpljenosti bio je niz veoma losih dogadjaja u kratkom periodu  u kojima sam ja morao da se borim za zivote mojih najblizih a da pritom ne pokazem nimalo slabosti i ostanem uvek jak , snazan i nasmejan. Da budem oslonac koji nema pravo da popusti.

 - Kuda si krenula?- upitao sam iznenadjeno.

- Pa na godisnji.

- Cekaj al ovo nije put za tvoju vikendicu na Fruskoj gori.

- Sta brines valjda ja znam put.

- Cekaj , kuda mislis da ides okolo naokolo?

-  Rekla sam ti ne brini, ko je ovde vozac ja ili ti?- nasmejala se.

 Posle sat vremena voznje po mrkloj noci, gde ja uopste nisam mogao ni da predpostavim gde sam, stali smo pred osvetljenom staklenom zgradom.

 - Iznenadjenje!- povikala je veselo. Vodim te na more da se moja dusica odmori kako valja.

- Ali ja nemam ni… zbunjeno sam rekao shvativsi da se nalazim pred zgradom ajerodroma.

- Nista se ti ne sekiraj. To je moja briga.

 Dekicin tata imao je privatnu firmu  za uvoz kafe u kojoj je i ona radial. Pored predstavnistva u Novom sadu imali su i predstavnistvo u Podgorici. Poprilicno dobrog materijalnog stanja uvek se trudila da mi udovolji.Obasipala me je bezrazlozno poklonima da mi je postajalo neprijatno.Za godinu i malo jace koliko smo se vec zabavljali kupila mi je komplet novu garderobu, bezbroj poklona i jos hiljade sitnica. Dosao sam u fazu kada u izlogu radnje nisam vise smeo da kazem da mi se nesto svidja jer sam znao d ace me na sledecem sastanku darivati time.

 Na podgorickom aerodromu sacekao nas je auto njenog tate, mecka-naravno, koju smo dobili na raspolaganje. Odlucila je da me zbog umora sto manje voza pa je rezervisala aprtman u Petrovcu na moru.

 Sve sto mi je falilo od opreme, a skoro da nisam nista imao za novonastalu situaciju, kupila mi je ne gledajuci pri tom uopste cene. Jedino je bilo bitno da se to meni svidi.

 Petrovac jednom recju caroban. Mali, tih  mirisao je na more i borovinu. U mnogim trenutcima pomislio sam da to samo sanjam i da nije moguce da se to i meni u zivotu desava. Insistirala je da jedem nekoliko puta na dan, unosim dovoljno vitamina i sto vise spavam. Tretirala me kao dete, pazila i mazila svim svojim bicem.

 - Mico daj mi pare da odem po sok- rekao sam Dekici koja je dremuckala ispod suncobrana.

- Evo ti novcanik – dodala ga mi je neotvarajuci oci.

 Uljuljan od sunca, krenuo sam prema prvoj prodavnici. Zadnji dan naseg odmora nagovestavao je povratak u realni svet, cije sam probleme uspavao krocivsi u ovaj zemaljski raj.

 - Molim vas jednu koktu.

- Dva evra- rekao je neljubazni prodavac.

- Samo momenat da vidim imam li sitno.

 Otvorivsi pregradu za sitan novac iz nje je ispala mala fotografija. Plavokoso, plavooko dete odjednom me je prostrelilo pogledom sa parceta sjajnog papira. Uredno sam je vratio odakle je ispala, platio sok i otisao na plazu.

 - Dekice, jedno pitanje.- glas mi je bio vrlo ozbiljan.

- Reci.

- Cija ti je ovo slika u novcaniku?

- Koja slika?

-Ova- izvadio sam sliku i pokazao joj.

-Daj mi to- rekla je ljutito.

- Odgovori mi na pitanja! Glas mi je postajo sve visi i grublji.

- To tebe ne treba da zanima.

- Cija govori!!! Vec sam nekontrolisano podizao oktave.

- Rekla sam ti. To nije tvoj problem. To je nesto moje i ne treba da te zanima.

- Ako sam sa tobom valjda treba! -nisam mogao da kontrolisem bes. Ako mi odma ne odgovoris oticicu i nikad me neces naci.

 Gledala me pravo u oci, nema. Suze su same pocele da se kotrljaju niz njene preplanule obraze. Brada je pocela da joj se trese. Stajala je lepa poput morske sirene, okamenjena.

 - To je.. pocela je da jeca…nesto samo moje sto se nikog ne tice. Sergej-moj sin.

- Sin ? usta su mi ostala ukocena.

 Ceo svet mi se srusio u momentu. Potonule su sve moje ladje i veliku ljubav zamenio je gnev. Osecao sam se kao u najvecoj temperaturi gde srce ubrzano kuca a pogled se magli od nemoci.

 Na putu do Podgorice saznao sam njenu zivotnu pricu.

Razvela se neposredno pre nego sto smo se upoznali. Njen muz nije zeleo da se preseli u stan koji im je kupio njen otac, lececi samo sebi znane komplekse. Sina principijano nije hteo da da i on je ostao sa njim da zivi. Nju je izbacio iz stana jedne hladne januarske noci, uslovivsi je da moze samo da se vrati ako ce ziveti u stanu koji on rentira ili eventualno nekada kupi. Nije pristajao da bude prizetko.

 Priznala mi je da sam ja taj koji je prvi put nasmejao, mojom kako sam mislio kretenskom recenicom , posle svega toga i da me je zavolela istog trena kada me prvi put poljubila.

Bojala se da ce me sopstvenim priznanjem izgubiti, kako je rekla, tada sam joj bio vise nego potreban.

 Na aerodrumu cekao nas je njen tata koji nam je rezervisao karte.

 - Tata da vas upoznam, ovo je Luka.

- Drago mi je-pruzio sam ruku coveku cija je ona bila kopija.

- Moram do tolaeta, popijte pice ima jos do leta- rekla je  i hitro nestala u drugom delu zgrade.

 Situacija ni malo prijatna. Odlucio sam da sve karte stavim na sto pa kako ispadne, ja sa lazima ne mogu da zivim.

 - Luka , Dekica mi je puno pricala o tebi, sve najbolje, vidim nije me slagal-cula se mirnoca iz njegovog glasa.

- Izvinite, ja nisam znao do danas, da sam znao… pokusao sam da objasnim njenom tati situaciju.

- Znam , ne brini. Rekla mi je. Molila mi je da ti nista ne kazem. Po prvi put nasla je nekog sa kim je opet bila srecna. Pricala mi je sve. I kako si pazljiv i kako je volis. Razumem. Bio si joj potreban, neosudjujem te.

- A Sergej, molim vas recite mi…hteo sam sto vise da saznam.

- Ja ga vidjam cesto, meni Branko, njen bivsi dozvoljava u dobrim smo odnosima, radi deteta. Sergej jako pati, povukao se u sebe i skoro da ne progovara. Na testu za skolu crtao je crnim flomasterom polomljena srca i zgazeno cvece. Psiholog je odma video da nesto nije u redu. Postao je jako autistican, od kada ona nije pored njege.

 Knedla u grlu pretila je da me ugusi.

 - Pa jel bi Branko opet ziveo sa njom.- trazio sam resenje.

- Da, odma, pod uslovom da zive u njegovom stanu. Ja sam im bio kupio veliki stan u zelji da im bude sto konfornije ali njega je to razljutilo. Posle razvoda prodao sam ga, a da se niko nikad nije uselio, dao Brankovim roditeljima pare i rekao da mu to poklone pod izgovorom da su oni prodali neke svoje nekretnine koje imaju po Bosni. Nisam hteo da moj Sergej zivi po raznim supama.

 Srce ovog coveka veliko je kao vasiona. Toliko plemenitosti i ni trunke gordosti i osvetoljubivosti. Njega je vredelo sresti u zivotu.

 Vise nije bilo ni trenutka dvoumljenja. Morao sam da je vratim tamo gde pripada.

Svesno sam pristao da se odreknem svoje ljubavi radi ljubavi jednog deteta. Znam da srecu niko nije izgradio na suzama, narocito detetovim i taj krst nisam bio spreman da nosim na svojim ledjima.

 Posle dva meseca ubedjivanja i razgovora, uspeo sam. Pristala je da se vrati muzu sa kojim je bila i sudski razvedena ne bi li njeno dete opet vratilo osmeh na lice. Pravio sam se grub i Hladan prema njoj dok se u meni sve kidalo, srce je odbijalo da prihvati ono sto je razum zeleo.

 Rastali smo se na mestu gde je sve i pocelo. Izasao sam iz kola, predhodno poljubivsi je, zazeleo svu srecu u zivotu i okrenuo ledja dok je odlazila da ne vidi suze u mojim ocima. Znao sam da je otkinula deo mog srca, umesto slike,  ponela i da mi ga nikad nece vratiti.

 Prve i jedine nove godine naseg zabavljanja kupila mi je jelku i bezbroj ukrasa. Videvsi sjaj i odusevljenje u mojim ocima obecala je , da ce mi svake nove godine kupovati nove ukrase ne bih li bio sto duze srecan.

 Sreo sam je jednom, pre dve godine. Ona, njen muz i sin koji skakucuci sa iskrenim decijim osmehom drzao ih oboje cvrsto za ruke.

 U prolazu mi je neprimetno namignula a ja njoj poslao jedan iskren osmeh.

 Poslala mi je poruku koju i danas cuvam u mom telefonu :

 “ ti ces zauvek biti moj andjeo i moja ljubav, bez obzira pored koga ja fizicki bila, deo tvog srca zauvek cuvam , jer tebe se nikada necu odreci za ceo svoj zivot . cuvaj se i znam da si dobar “

 Ja nju cuvam kroz reci pesme koju pustim kad okitim jelku, ne bi li tako bili zajedno, maker i u mislima.

 

 

 Svake godine na moju adresu stigne paket sa kolekcijom novih  staklenih ukrasa, svoje obecanje drzi kako je to i rekla. Shavtio sam njena preterana ljubav je bila ljubav koju je pruzala meni umesto njenog deteta, koje joj je jako nedostajalo.

 

p.s.

Odrekao sam se neceg vrednog, ne zalim! Sreca koju ima njeno dete sa svojom majkom, vaznija je od moje. Nas dvoje smo se birali, on na to nije imao pravo. Njegov osmeh govorio mi je vise od hiljadu reci. Namerno sam sacuvao ljubav prema mojoj najvecoj ljubavi i nisam dozvolio da postanem gresan prema jednom nevinom bicu. Recap jela koji vam dajem, jako je volela , i bas po njoj, kako ga je ona zvala, zovem ga okati rolat. Uzivajte bar onoliko koliko sam i ja u mojoj dobroj nameri.

 

mareziluka

 

 OKATI ROLAT

Potrebno:

400 gr svinskog mlevenog mesa

200 gr juneceg mlevenog mesa

2 ziva jaja

5-6 kuvanih jaja

2 manje glavice crnog luka

Prezla, ulje, so, vegeta, biber, persunov list.

 

Umesiti “testo” od svinskog , juneceg mesa, 2 ziva jaja, iseckanog luka, prezle,vegete.bibera,soli

Razviti na alu foliji u pravougaonioblik otprilike 25x20 cm. Na duzoj ivici poredjati duzno jedno do drugog kuvano jaje i urolati u rolat.Stavitiu podmazan pleh, prekriti folijom i peci na 180C dok ne bude gotovo.

Prijatno!

Postapalice , neko kaze uzrecice, mogu biti veoma neprijatne u svakodnevnoj komunikaciji. Skoro da nemaju nikakvo znacenje a unakaradjuju govor. Moguce je da su one kratka stanica u brzini toka misli. Sitni predah za ne bas tako sjajne govornike koji im pomaze da misao koju zele da iskazu , sastave, oblikuju i iznesu. Bez posebnog logicnog sloga znamo njihova znacenja. Znaci li vam sta postapalica trnde prnde i ju ju ?

 Svih svojih postapalica otarasio sam se bezuslovno jos u ranoj mladosti. Kao covek koji je pet godina radio kao radijski voditelj , nisam imao pravo na taj luksuz da se tok mojih misli odmara uz pomoc podstanica :ovaj, aa, eee, kako se zove i slicnih podguposti.

 To mi je pomoglo da uvek mislim brzo i slazem misli u recenice neverovatnim redom i bogatstvom bez pauze. Doduse najvazniji trening za dobru komunikaciju jeste citati ,citati i samo citati. Sto vise knjiga procitate to ce konstrukcija vasih recenica i lepota vase besede biti vrednija. Hiljade knjiga koje su prosle kroz moje ruke pomogle su mi kao oroceni kapital u raznim situacijama u zivotu.

 - Didi, srce ..... rekao sam iznenadjeno.

- O Luka macane – odgovorila je kroz osmeh.

- Bas si se skockala. Idemo direktno u restoran ?

- Da. I ti si za 10+!

 Didi i ja  uvek zajedno idemo na svadbe. Ja sam  pratnja na njenim, ona na mojim. Kao izvrstan igracki tandem necemo da rizikujemo sa trenutnim partnerima kao pratnjom, pa  jedno drugom uvek izlazimo u susret. U igri je najvaznije da se razumete sa partnerom a ona i ja to smo radili odavno bez reci.

 Danas sam ja bio Didina pratnja na svadbi njenog daljeg rodjaka. Tradicionalno proslava je bila u restoranu na Ribarskom ostrvu – popularnom Ribarcu.

  Stigli smo prvi, posto nismo kao svi ostali otisli na opstinsko i crkveno vencanje vec direktno u restoran. Zauzeli smo najbolje mesto, centralno, kako bi imali jasan pregled situacije tokom cele svadbe, da nam niko ne promakne.

 Posle nekih dvadeset minuta poceli su da pristizu i ostali gosti, Medju njima Mica i Nina , koje su za razliku od nas bili gosti sa mladine strane.

 - Zdravo drugari pozdravila nas je Nina.

- Sacuvali smo vam mesto, najbolje-dodao sam.

- Smorile smo se u crkvi, tri popa, hor trnde prnde nikako da zavrse – objasnjavala je Mica.

- Didi al si se skockala, mogla si i kraci minic. – nasalila se Nina

- Jedino da je dosla bez njega, kraci od ovog nema- ukljucio sam se.

- Duhovni, pa zar ovakav batak da ne pokazem. Nema zime ni za Didi u trideset i kojoj. Namerno sam ga obukla.

 Kroz salu se prolomio gromoglasan aplauz. Mladenci su se pojavili na vratima.

Kada sam video mladu mislio sam da se neko neslano sali samnom – Lelica.

 - Jel se mlada zove Lelica? Pitao sam unezvereno.

- Cek da vidim na pozivnici .

- Da Lelica.

- Didi sunce li ti je…em da sam znao ko je mlada ne bih dolazio.

- Zasto? Sve tri su se pretvorile u uvo.

- Jao majko mila, Didi kako je se ne secas? Znas ona sto me pre nekoliko godina pratila  po celom gradu, secas se ?

- Cek, cek jel ona sto – pocela je Didi da se priseca.

- Da bas ta.

- Govori vise koja ta ? –Mica je bila nestrpljiva.

- Ganjala me skoro godinu dana. Gde god se ja pojavim eto ti nje. Lelica  nadimak ku.co zderica. Znate da nikad ni o jednoj devojci nisam niste lose rekao, ali ova , to joj je zvanicni nadimak, to zna ceo grad.

- Ma zajebavas.- Nina je bila zapanjena.

- Kazu koga ta uvati u masinu , plasticno sam pokazao srednjim prstom odredjenu radnju, tog nesretnika polivaju kantom vode da dodje sebi. Kad ta zajase ne silazi iz sedla.

- Pa jesi li ti ….? Didi je bila radoznala.

- Nisi normalna, sta mislis da bi danas sedeo ovde da me ta ja’ala! Iscedila bi me ko limun, sad bi ti meni davala parastos.

 Mica se zasmejala toliko jako da nije mogla izgovoriti nijednu rec.

 - Zamislite …hahahahaha…. Nju…… hahahaha i …….. kao u onom crtanom….hahaha nilska kobila i krokodil…

 Naravno sve tri su se vec valjale od smeha.

 - Zajebajte, zajebajte kad imate koga. Ta mi je rasturila vezu sa  Marom. Nasla je negde njen broj telefona i napricala joj toliko gluposti, da je ova poverovala.

- Stvarno?

- Ma da. Mara mi je takvu samarcinu tad odalamila da mi je zvonilo ko da sam se klatio u crkvenom zvonu. Nedelju dana mi je zujalo u glavi.

 Svecani rucak je bio obilat. Kako i nece kad za mladine gabarite trebalo je posebno po jedna cetvoronozna zivuljka ne bi li ugasila svoj nemali apetit.

 Muzicki reportoar bio je otuzan. Klavijaturista koji je u isto vreme bio  pevac i umesto pevacice spodoba sa glasom –visoki pisak. Pesme stare praistoriske, nalik za sahranu, a ne za svadnbu. Sto bi se ono reklo i ibarska magistrala iste je izbacila odavno sa liste zelja.

 - Jao majko mila kao da sam dosla na sahranu.- negodovala je Didi.

- Stvarno smaranje, kad bi bar nesto bilo za igru.- dodala je Mica.

- Samo bakute i dedijeri tancuju. Besplatna modni krik kraja pretproslog veka. Nisam znala da se jos furka ‘ladna ondulacija.- Nina je postala recita u kritikama

- Vadite pare sad cu ja da sredim – Didi je preuzela inicijativu.

 Hitrim skokom u nekoliko poteza okrenula je pokvarenu plocu u cd. Muzika se preselila sa pocetka proslog milenijuma u novi.

 - Imamo da narucujemo sta god hocemo besplatno, smuvala sam pevaca. – ponosno je Didi saopstila.

- Stvarno.

- Hajde mali ustaj vreme je za akciju.

 Didi i ja retko smo igrali kola. Uvek smo zauzimali centralno mesto na podijumnu i igrali kao u diskoteci jedno naspram drugog. Naprasno ispraznjen podijum  bio je rezervisan samo za nas i nase carolije.

 Poceli smo temperamentno da igramo, preslikavajuci svaku mogucu koreografiju koju smo znali. Turski melos, zurle i slicne tum dum ritmove zacinjavali smo trbusnim plesom, mesali smo kao stereo Seherezada.

 Nikog nismo videli samo jedno drugo. Oko nas je moglo sve da se rusi mi se nismo zaustavljali. Polu zabezeknute face gostiju bile su fokuirsne samo na nas.

 - Zdravo, samo malo, to, to. – rekao je kamerman koji se  niotkuda stvorio oko nas.

 Ni manjeg kamermana ni vece dosade ja nisam video u zivotu. Jedva metar i zelja za rastom ( otprilike 160) objektivom pratio je svaki nas pokret. Zumirao nas je od noznog prsta do zadnje dlake na glavi.

 - Vas dvoje niste normalni, gleda vas cela sala- pridruzila nam se Mica.

- STo?- zacudila se Didi

- Kako bre sto, svi gledaju u tvoje noge i delkote , a njega svi kako  trese guzicom.

- Mici opusti se.- nisam imao nameru da stamen.

- Mici, jel krava njemu rasturila vezu? Jeste. E sad cemo mi njoj svadbu.- mrtva hladna je zakljucila moja sizi partnerka.

- Bravo Didi, slazem se. Samo tresi.

- Vas dvoje ste poludeli.

 Nina je pogled krila iza salvete proklinjuci trenutak kada je sela za nas sto. Nas nista nije moglo da poremeti.

 Iste one babe i njihovi polu uvosteni partneri prihvatili su izazov i prikljucili nam se. Vise niko nije hteo da stane u kolo. Toliko su bili simpaticni u zelji da se uklope  u nove trendove da je sve delovalo kao dobro izrezirana predstava. Ritam je postajao sve brzi i brzi ali nije bilo odustajanja.

 Nasa omiljena “stilska figura” noga medju noge lagano uvijanje i spustanje do samog poda postala je pravi hit.

 Bakice se nisu libile da pokazu da umeju i one to samo kad im neko lepo to pokaze.

Didi i ja smo zaista uzivali.

 Od pocetka veselja nije se zaigralo vise nijedno kolo, a mlada koja je to zaista zelela isto je igrala  drzeci se za ruku samo sa dve drugarice, usamljena u uglu sale.. Nikom nije padalo napamet da joj se pridruzi.

 Crvena u licu kao bulka i besna kao ris , sekla nas je pogledima , sto nama uopste nije remetilo koncepciju.

 U poodmakloj fazi veselja dosao je red i na torte, koje su bile iznesene u nasoj neposrednoj blizini. Smekali smo koju cemo prvu da probamo, jurili smo cokoladnu.

 Kao sto to red nalaze , na svakoj postenoj vojvodjanskoj svadbi, dosao je na red i becarac.

 - Didi da sednemo, ja bas ovo ne volem.

- Ne dolazi u obzir, cuti tu i klati.

- Ali Didi ja uz ovo trnde prnde nemam blage – pokusavao sam je da je nagovorim.

- Igraj. Kad ja mogu u ovim stiklandzama mozes i ti. Ubise me.

 Tik do nas jedna bakica , koja moram priznati  zavidne kondicije , ne mogavsi vise da izdrzi skinula je svoje papuce i drzeci ih u ruci  igrala je i pevala becarac bez skorijeg nagovestaja da odustane.

 - Sine skini ti pa da skacemo, znas kako je super- rekla je bakica Didi.

- I ju ju ja baba. I ju ju ja strina. I ju ju ju ju ju – podvriskivala je bakica ponosno

- Sta rece ova?- nasao sam se u cudu.

- Ma to ti je stari obicaj uz becarac kod lala. I ju ju ju ju ju zivo zivi – Didi je prolupala.

 Mica i Nina vristale su od smeha, pokazujuci rukom na Didinu glavu govoreci šl b, šl b.

 Skinuvsi cipele Didi je oponasala bakicu i sve podvriskujuci prepustila se carima becarca.

 - I ju ju ju ja lepotica- vikala je Didi. Mlateci rukama u kojima je drzala cipele.

-Šl b, šl b – dobacivali smo Nina , Mica i ja.

 U jednom ne bas tako srecnom trenutku Didi se toliko zanela u svoju koreografiju da nije ni osetila tren kada je ispustila cipelu iz ruku.

Kako to uvek biva, kada netreba, cipela je elegantnim letom poput leta galeba preletela preko nasih glava i zabola se u mladenacku tortu.

 Iskolacenih ociju nismo mogli da verujemo sta se desilo.

 - Didi najebali smo, tutanj.

- Molim? – jos uvek je igrala.

- Gledaj gde ti je cipela.- pokazao sam joj u pravcu torte.

- U jebote zivot!!!

 Mili sekuntu mi je bilo potrebno da pokupim nase stvari i sto pre uhvatim putanju vrata.

Didi je sa sve slagom nazula cipelu i pohitala zamnom.

 Lelica kojoj su suze krenule niz lice poput hromog Dabe zahuktala se da nas stigne i naplati nam ceo racun sa kamatom.

 - Bezite i neokrecite se!- dodao sam drugaricama.

 Nakon nekoliko stotina metara  , kada smo bili na sigurnom, pozvali smo taxi .

 - Joj samo mi zao sto nismo jeli cokoladnu tortu- konstatovala je Didi.

- Njoj je do torte? Pitala se Mica

- Koji crnjak – hahahaha …… poceo sam prvi da se smejem.

 Naravno taxi se tresao . Taksista nas je gledao zbunjeno al nije imao habrosti nista da pita.

 - Luka, e osvetili smo te pa i nije mi zao .

- E jesi srce moje. Rasturili. Imam ja kuci u frizu neke kolace, polucokoladne, pa ako to moze kao zamena i nagrada idemo!

- Idemo, njami ,njam- slozile su sve u glas.

 Bez obzira kako pricali, ocima ili recima nase prijateljstvo ocigledno je nikada se nije postapalo. Vise je nego jasno ko u nas dirne dirnuo je u osinje gnezdo. Osveta je najlepsa kad se servira hladna, narocito kad za nju imate pomoc prijatelja koji vas u potpunosti razumeju.

 p.s.

Od tri sata snimljenog materijala sa svadbe 2 ½ smo Didi i ja. Cesto ga podgledamo i bezbroj puta vratimo trenutak leta koji je prelepo kadriran .Becarac vise nismo nikada igrali ni na jednoj svadbi, elegantno ga preskocimo. Kolac koji sam ponudio kao nagradu najsladji je uz smeh! Molim, big smile :D.

 

mareziluka

 

 

KOLAC SA KOKOSOM

Potrebno:

Kora:

2 belanca

12 kasika secera

2 zumanca

12 kasika mleka

13 kasika brasna

1 kasika kakaoa

1 prasak za pecivo

Prstohvat sode bikarbone

 Umutiti belaca u sneg . u to dodati zumanca, secer mleko i kakao , brasno prasak za pecivo i sodu. Dobro izmutiti u podmazanom plehu i ispreci na 180 C. Kad se kora ohladi ppreseci je popreko da se dobiju dve.

 Fil:

½ litre mleka

12 kasika secera

1 stoni Vital margarine ( srebrni)

100 gr cokolade za kuvanje ili 2 kasike kakaoa

100 gr kokosa ( ostaviti malo da se kolac pospe na kraju)

3-4 kasike griza

 Izmesati sve ove sastojke i sataviti na vatru da se skuva dok se fil ne zgusne. ( odma dubaciti i margarine i kuvati).kada se ohladi filovati ove dve kore in a kraju posuti od gore sa kokosom .

 Prijatno!