mareziluka

Poprilicno dugo nezaljubljen ipak nisam ustuknuo pred vedrim prolecnim danima koji su me napokon oslobodili duge  i za mene neprijatne zime.

Kao i priroda probudio sam se i ja i sa cvrstom voljom da promenim nesto u sopstvenom zivotu sa najvernijim prijateljicama organizovao jutarnje parkiranje u basti jednog kafica u Zmaj Jovinoj. Nobelovom nagradom castio bi onog ko je izmislio suncane naocare, jer vesto skriveni iza njih imam priliku da smeknucnem sve sto me zanima i pritom ostanem pristojan i ne primecen. 

Udobno zavaljeni na udobnoj bastenskoj garnituri Didi, Mica,Nina i ja gledali smo najnovije modne krikove, ponajcesce i urlike, lagano ispijajuci prepodnevnu dozu kofeina i vitamina u vidu hemijski obradjenih "prirodnih" sokica.

- Sto je lepo kad se neko voli…. zapevala je Nina.

- Ninocka Andrejevna uzasno te slusati- otpevao sam ja.

- Luka barem ti se nemoj hvaliti muzickim umecem- brzo je vratila lopticu.

- Decice smirite se i uzivajte u suncu- kao glas razuma prekorila nas je Didi.

- Pogledajte onaj modni vrisak- kroz sapat Mica.

- Gde? Nas troje kao hor magaraca poceli smo da se okrecemo.

- Kreteni bas ste diskretni.- ljutila se Mica.

- Opusteno Mico. Znas kako kazu  opusteno kao babina sisa.

- Luka , stoko ne budi prost.- dodala je Nina.

- Sta hocete samo vam prodajem nove fazone, mora se ostati u korak sa vremenom.

- Bas ga koracas, sve lupas koracnicu- Didi je bila ironicna.

-Sorry , oldtajmerke.- frknuo sam kroz nos. Taman sam mislio da vas obradujem veceras i odvedem za promenu recimo u pozoriste, ide mi se nisam bio ne pamtim.

- Pamtimo mi i previse dobro, samo nas nemoj ti molim te, voditi.

Pozoriste je moja velika ljubav. Svojevremeno kao novinar kulturne redakcije, koju usput receno niko nije hteo da radi, uplovio sam u kulturmna desavanja grada i toliko se navikao na sve to da sam za sva vremena ostao veran svim vrstama umetnosti. Barem jednom nedeljno odgledam neki novi film, posetim muzej, galeriju, promociju knjige ali u pozoristu koje obozavam u zadnjih sest meseci nisam ni primirisao.

Naime pre sest meseci na gostovanju Somborskog pozorista , predstava Kazanova , doslo je do malog incidenta. Mica je nekim sebi znanim putevima dosla do karata za predstavu koja je opisana kao hit sezone i koju ako zelite da zaista budete u tokovima kulturne elite ne smete propustiti.

Nina, Mica i ja  zauzeli smo mesta u prvom redu na kamernoj sceni u Srpskom narodnom u zelji da sto bolje odgledamo i  uzivamo u toliko hvaljenoj predtavi koji je licno rezirao Jagos Markovic.

- Mico, Mico - tiho sam sapnuo.

- Šššššš – presekla me pogledom.

- Mico meni nije dobro, hajde da izadjemo.

- Luka ćuti više ne blamiraj nas- kroz zube je prosiktala Nina.

- Nina, nije mi dobro hajde me izvedi napolje.

-Gospodine molim vas ne ometajte-prezreno mi je rekla gospodja iz reda iza.

Mislio sam u sebi teraj se , ali nisam imao snage od mucnine koja me je spopala da joj to i izlozim u monologu. Borio sam se junacki da udahnem sto dublje, da smirim ubrzan rad srca , opustim se i priberem ali nije vredelo. Osecaj panike dodatno je pogorsao moje stanje. Preznojan i bled u licu sve mi se lelujalo.

Mucenik nekako sam izdrzao do pola predstave , do jedne fatalne scene kada mladi Kazanova skace sa nekog sanduka. Glumac koji je igrao Kazanovu skocio je tik ispred mene na nekih 20 cm i digao toliki oblak prasine da je moj zeludac u momentu reagovao.

Naime kako je nesrecnik ponet umetnickim zanosom to uradio onako zdusno ja sam jos dusnije bacio peglu, ili ti srpski ispovraco se po njemu od glave do pete. U trenutku nije uspeo da se snadje i zabezeknut ostao je da stoji kao okamenjen. Publika u neverici, zene po obicaju zgrozne i vriste a moje dve vrle drugarice negde ispod sedista od ciste sramote.

Ispostavilo se da sam bio zarazen nekim trbusnim virusom i da se to moglo ocekivati ali ne nikako u hramu kulture pred publikom. Moj show  nije ostavi ni najmanji utisak pa je aplauz izostao, na bis niko nije ni pomislio. Od tog dana moja noga nije presla pozorisni prag a drugarice su na kulturna desavanja isle posebno separatisane, kako se slicna scena ne daj Boze opet ne bi ponovila.

-Bas zato hteo sam da vam se iskupim, molim vas. Odlucio sam ovog proleca da menjam zivot sto cu prvo ugotiti sebi, hajte.

- Ne dolazis u obzir-horski su odgovorile Mica i Nina

- Ja cu ici- rekla je Didi.

- E znao sam da si ti jedini moj drugar.- poljubio sam je i poceo da se radujem kao dete. Joj toliko mi fali pozoriste da vam ne mogu ni opisati.

Vracajuci se usput iz grada odlucili smo da pogledamo sta se veceras daje i izaberemo nesto zanimljivo. Na samom ulazu u pozoriste totalni sok. Veliki plakat a na njemu pise : "Лебединое озеро" - Большог театр.

Cudom smo se cudili i po nekoliko puta gledali ali ziva istina. Prosto je bilo neverovatno da mi je ova informacija promakla, ali valjda uz secanje na moju muku preskako sam u novinama vesti iz pozorista.

- Ovo se ne propusta – rekli smo svi u glas.

Naravno karte su vec odavno bile rasprodate i nije bilo ni teoretske sanse da iste nabavimo.

- Ako nabavim karte, Mico, Nina hocete li mi biti pratnja?

- Hocemo!!! Uspes li to da uradis nikad vise necemo pomenuti rigoleto u tvom izvodjenju i bicemo ti vecno zahvalne.

- Veceras ovde u pola 8 da se nacifrate i nacrtate.

Razisli smo se , a one nisu ni imale pojma kakav je meni kliker proradio u glavi. Znajuci da nemam nikakve sanse za nabavljanje karata , bez obzira sto poznajem nekoliko ljudi iz pozorista , setio sam se price nase profesorice ruskog kako se jednom snasla za ulaz u pozoriste u Londonu kako bi gledala neku rusku predstavu.

  Celo popodne proveo sam u peglanju izguzvane kosulje i kravate, od kojih sam dobio napad, i veselo pevajuci pesme  Катюша i Кaлинка, Калинка моя., sto je sustinski ostalo jedino moje znanje posle cetvorogodisnjeg ucenja ruskog u gimnaziji. Iako sam imao cetvorku ruski sam perfektno citao i prevodio ali konverzacija ne i ne. Trudio se, pokusavao, zeleo , voleo na kraju izgoreo i odustao.

Rusija je za mene zemlja iz bajke , carski grad San Peterburg, Moskva, velike stepe , sibir, sarenilo boja, lepota kulturnog nasledja. Jednostavno Rusija je po mojoj meri krojena velika i prostrana , topla i hladna bas kakv sam i ja.

Hladan kao spricer, al sam zabrazdio sa ovom kafanskom terminologijom, sto bi moja pokojna baba rekla, pokojoj joj dusi , bako nadam se da se sad ne rotiras (okreces u grobu)dok te spominjem : Ucuvaj Boze i sakloni, da izgubih nit ladan kao pivo, vino i svi aperitivi cekao sam drugarice na pozorisnom trgu.

- Prosto sam i zaboravila kako izgledas obrijan i sredjen- prokomentarisala je Mica

- Lutka, prava lutka- dodala je Didi.

- Nasa lepotica!- Ninin standardni komentar.

-Ej, ako nemate koga zajebavat ne morate ni mene.

- Samo kazemo da izgledas obrijan kao da ti je max 25., ozbiljno ne zezamo se.

- Ah to je moja shalma.. hahahahaha.

- Nego daj nam karte , nabavio si?

- Nema karata.

-Ti to nas…rekla je Nina.

- Nemam karte, smrtno sam ozbiljan.

- I zato smo se spremale, dodje mi da te udavim.- Mica je bila ljuta

- Mislim stvarno Luka preterao si- iz Nine je sevala vatra.

- Ako je lutka obecala copor labudica ma ima da dobijete i labudova mudasca, ajd zamnom.

  Sta im je drugo preostalo nego da podju. Naime Srpsko narodno pozoriste poznajem kao svoj dzep. Kao novinar cesto sam koristio zadnji ulaz za umetnike pa znam citavu semu hodnika i prostorija u njemu.

 - Vi sada cutite ja pricam i nemoj kome da se desi da sta pisne na srpskom.

 Na vratima nas je docekalo obezbedjenje koje je bilo iznenadjeno nasim pojavama.

- Gde ste vi posli?- rekao je namrgodjeni grmalj.

- Я не понимаю. Мы из Большого театра. Мы поздно, пожалуйста, передайте, играть вот-вот начнется.-  uspeo sam da se izlupetam na mom nakaradnom ruskom.

- Ne razumem , engleski znate?

- Английский не знаю, знаете ли вы Россию, мы актеры балета

- Aaaa vi ste baletani.

- Друзов, да, да

- Izvinite, udjite.

Mica se drzala za cello, Nina krstila a Didi vristala od smeha sva ponosna na moju snalazljivost. Jedino sto je Mica uspela da izjavi.

 - Ja gori ruski u zivotu nisam cula.

- Sta cu kad ova beskorisna Nina ne zna ni toliko maternjeg. Bitno da smo mi upali.

LM(elem) predstavu smo odgledali sa velikim zadovoljstvom, bez mojih ispada. Prosto smo bili odusevljeni umesnoscu tih vrhunskih umetnika. Tako nesto nikakav novac ne  moze platiti. Dozivljaj je zaista jedinstven.

 

p.s.

Bogatstvo znanja jezika je ono sto vas svakako oplemenjuje. Na prvi pogled i ne neki lingvista znam da sam nepobediv u kategoriji profesionalna alapaca- klepam sve svetske jezike ko maternje.  Kao labudic mudro sam uspeo da udovoljnim sebi i dragim osobama tik na vrhovima prstica. Od moje profesorice ruskog nisam uspeo bas da savladam umece govora ali me je , sto je mnogo bitnije, kao  svaki pravi pedagog kroz svoje anegdote naucila kako da se snadjem u zivotu, hvala joj na tome. До свидания

 mareziluka

 
 

SOTE STROGANOV

500 g goveđeg mesa

 1 glavica crnog luka

 2 kisela krastavca

 1 šolja bistre supe

 50 g maslaca

 1 kašika senfa

 200 g kisele pavlake

 1 kašika brašna

1 veza peršunovog lista

so i biber po ukusu.

 Meso očistite od žilica, operite i isecite na štapiće. Rastopite maslac i na njemu propržitre meso, ali samo da porumeni.Sklonite ga sa vatre i sipajte u cediljku da se ocedi.Sok od mesa i maslaca stavite u posudu, dodajte iseckane kisele krastačiće, luk(koji će se posle izbaciti),bistru supu,senf.Zatim soli i bibera po ukusu.Sve te prodinstajte. Na kraju dodajte meso i umućenu kiselu pavlaku i krčkajte na tihoj vatri 15 minuta.Kada je gotovo sipajte u posudu za služenje i pospite sitno seckanim peršunovim listom.

 

Prijatno!