Pisati o ljubavi jednako je teško kao i uhvatiti jedan trenutak. Večna, prolazna, velika, mala, neopisiva je karakterima sa tastature, neobjašnjiva je rečima. Ljubav može biti samo doživljena ili neostvarena. Kao što je i ona sama golim okom neuhvatljiva , tako ni srce, glavni merni instrument iste, nije najpouzdaniji. Uvek može , to isto srce, još više, još jače da voli, snažnije podrhtava i nemirnije da kuca. Kolika je čitava večnost i jedan tren da li se ipak mogu izmeriti?

 Promenjivo vreme menjalo je i moja raspoloženja ovih dana. Polse prenatrpanog januara razno- raznim obavezama, konačno zatišje. Već skoro da sam i zaboravio kada sam se posvetio sebi.

Kada sam loše volje uvek radim najednostavnije kućne poslove i to mi pomogne.

 Odlučio sam da presložim sve albume sa fotografijama i napravim u njima sebi neki logičan red. Kao duh , avet iz prošlosti neleteo sam na fotografiju mene i moje bivše ljubavi.

 - Jebem ti dan zaljubljenih- rekao sam na glas.

 Jos jedan koji ću provesti sam. Brzo sam zatvorio album i sa poljuljanom verom u ljubav dokopao deugi, onaj u kojem stoji podsetnik za pravo značenje te reci.

 Prva fotografija  razmotala je u mojim mislima slagalicu ljubavi  koja  je počela 20 januara te davne 1956 godine.

 Na svetog Jovana, porodične Todorove slave, upriličeno je posebno slavlje. Osim krsne slave ,te godine slavilo se i sklapanje braka izmedju njega i izabranice mu Radmile.

Snežan i hladan slavski dan , svojom belinom ukrasio je drvored seoske ulice. Na sitnim iglicama jelki pahulje su zastale da upiju svaku sliku vesele povorke koja je slavila jedan novi početak.

 Radmila, praktično dete, jer joj je bilo tek sedamnaest godina svojim toplim osmehom krila je tugu, onu krhku i nežnju zebnju , koju svaka mlada oseti kad napušta roditeljski dom. Njene  oči su videle samo jedno lice, njenog Todora, zvezdu koja će joj na životnom putu svetleti do samog kraja.

 - Hajde pričaj mi tetka kako si se udala, molim te- nagovarao sam tetka Radu da još jednom ponovi.

- Luka srećo- najmejala se.

- Hajde samo još jednom.- bio sam neumoljiv.

- Isprosili su me za našu slavu, svetog Nikolu. Znala sam da moram poći, tu pogovora nije bilo. Znaš kako se onda slavilo... ako hoćeš da se ženiš uzimaš nevestu za svoju slavu kako bi o jednom trošku obavio dve stvari.

- Pričaj – molio sam je.

- Ja nisam ni znala gde idem. Kibicovali smo se mi na igrankama i plesali ali nije hteo da pokaže da mu se svidjam. Namerno bi , bećar, otiš’o da pleše sa drugom a mene ostavljao da čekam celu noć. Onda ja onako ljuta briznem u plač i pobegnem kući. Znao je on sve. Zato me tako i mučio.

- Tečo, tečo sram te bilo.-uputio sam mu kritiku namignuvši.

 On se samo ispod sedih brkova osmehnuo , dok su mu morsko plave oči zasjale.

 - Svadba je trajala tri dana , koliko i slava. Postavili me u čelo stola da se vidi još s vrata koga su isprosili. Meni su obrazi goreli sve od nekog stida, nisam znala gde da skrenem pogled. Hiljadu puta stegla sam zube da suzu ne pustim. Dva dana nekako sam izdržala ali treći ....

Treći dan sam u sred ručka zaspala sedeći. Nisam više mogla izdržati. Tetka je, srećo moja, tako jako utvrdila san, kad je zahrkala oduvala sav prah šećer sa kolača.

 - Ha ha ha – smejao sam se držeči se za stomak.

- Svi gosti se našli u čudu al me nisu smeli buditi, već put pod noge da i njih ne oduvam.

 Naredne godine još jedan osmeh ukrasio je njihov dom. Sin Milorad postao je lice u koje su oboje gledali, svom svojom nežnošću i toplinom koja se nalazi samo u roditeljskim očima.

Težak  paorski život, pun mukotrpnog rada i odricanja, učvrstio je  njihovu ljubav. Sa motikom u ruci, ruku pod ruku, stvarali su dom i pisali svoju budućnost onako kako su najbolje umeli. Na oganjskom suncu, u kišovitoj jeseni , prolecnom mrazu uvek su bili tu jedno za drugo da pripomognu da se jedno na drugo oslone.

 Uvek je Todor našao dovoljno vremena da joj posveti po koji minut, uveseli je a ona za njega uvek strpljenja i mudrosti da prečuti ono što se ne sme na glas reći i smiri njegovu nekada burnu prirodu.

 Shvatila je bila već odavno da put do muškog srca vodi preko punog stomaka, pa nikada nije prezala da mu ispuni svaku kulinarsku želju, bilo da mu zgotovi omiljeno jelo ili neku poslasticu koje je obožavao.

 Godine su išle jedna za drugom , sve po redu. Od žetve do setve, od slave do slave, kako se već na selu broje. Stvorili su , sa svojih dest prstiju, uz milost božiju novi dom što bi se ono reklo domaćinsku kuću. Sve polako i kako dolikuje u njihovom dvorištu , iz godine u godinu, bilo je sve više krava, prasića , konja, gusaka, pataka. Živelo se i radilo.

 Neuhvatljiva kao jedan tren, sreća je te 1983 , bezrazložno promenila adresu i u njihova srca donela tugu. Iznenada i na prečac, njihov sin jedinac Milorad, njihovo prvenče i jedino dete umro je  jedne vetrovite i kišne aprilske noći.

  Njihovi pogledi od tog trena postali su staklasti i mutni od suza koje jedno drugom nisu hteli da priznaju, tešeći ono drugo u bolu koji ih je snašao. Kao senke išli su po utabanim stazama dotadašnjeg života, nemo gledajući prema sinovoj humci koju su mogli nazreti sa kućnoga praga.

 Rana koja se tada otvorila svakim danom sve više je krvarila i pekla, za nju nije bilo leka. Junački je , tetka Rada, nosila duboko u sebi, kidajući je bolnim jaucima bespomocnosti naričući na sinovom grobu.

 Odgovor na pitanje kako je taj gubitak preživela rekla mi je u trenutku slabosti, nemogavši da sakrije sopstveni jad , koji sam prepoznao u  njenom setnom pogledu na slavskom ručku za svetog Jovana.

 - Eh šta ti je život. Puna trpeza , jer slava mora da se obeleži, a sve mi prazno ovde oko grudi. Da nisam znala kako je to najmilijeg izgubiti, ujutru posle sahrane mog Bata (Milorada) zamakla bi se o onaj orah iza kuće. Jedina vera koja me držala jeste moj Todor. Šta bi on da je ostao sam ? Ne bi ga imao ko ni utešiti, ni koju reč uputiti. Ko bi mu nešto toplo spremio. Znala sam da ako ja tako učinim, obrukaću ga a nisam za sve ove godine. Ne bih mogla sebi oprostiti da sam ga tužnog , beskućnika i bez poslednje svoje uzdanice ostavila.

 S godinama postalo je sve teže živeti. One su kao breme savijale ledja ovo dvoje čestitih ljudi , taložeći se i na ovako slaba ramena. Počele su uzimati danak i bolesti. Ne brinući mnogo za sopstveno zdravlje, jer šta je život bez života, oboje su propadali.

 U decembru 2006 Radmila je bila hospitalizovana na odeljenju za dermatologiju. Terapija je uz samodisciplinu dala povoljne rezultate. Na dan svetog Nikole, moje porodične i tetkine devojačke slave, sa nestrpljenjem smo čekali njen dolazak.

 - Šta je Tošo , jesi se uželeo? –pitala je moja sestra dok je na sto postavljala slavski kolač.

- Pa ,jesam. – tiho je odgovorio  dok su mu brkovi igrali.

- Još malo se strpi, sad će tebi tvoja Rada doći. Znaš kakva je procedura u bolnici oko otpusne liste. Samo što nije.

- Hoće- tiho je odgovorio oslonivši bradu na štap.

 Lavež pasa u dvoristu bio je siguran znak da je stigla. Tečo se ustao, oslonivši se na štap , pogladio kosu i brkove i ćekao. Oslanjajući se na dve drvene štake laganim korakom tetka je zakoračila u naš dom.

 Ugledavši njemu drago lice , Todoru su suze same krenule niz lice.

 - Dobar dan i srećna vam slava!- rekla je tetka veselo.

- Dobro nam došla i srećni mi čto si nam tu –uzvratio sam dok sam je snažno privio u zagrljaj.

- Tošo moj , jesi mi se uželeo?-pitala je razdragana tetka.

 Ostao je nem klimajući glavom u znak potvrde ne prestajući da plače.

- Pa sta plačeš? Treba valjda da se veseliš- pitala ga je.

 On je i dalje nemo klimao glavom, dok mu se na licu razvlačio veliki osmeh.

 - Nisi me video tri nedelje, hoćeš li me bar poljubiti?

 Prislonio je nežno usne uz njen odraz ne puštajući je iz zagrljaja istovremeno plaći sa osmehom na licu.

 - Polako srušićeš me. Sedi, sedi, tu sam.

 Više ni jednog trena niko ga nije mogao razdvojiti od nje ili skrenuti mu pažnju. Nesposoban od radosti da išta pojede tetka mu je sitnila svaki zalogaj u tanjiru i hranila ga. Njegove krupne morsko plave oči za tren su opet zasijale od sreće dajući osmehu savršen ukras. Bez mnogo reči svo vreme jedno drugom upućivali su poglede pune nežnosti, podrške, ohrabrenja. Tako nezni u reci, u pogledu u paznji. Kao da su sve počeli ispočetka, taj žar nije se mogao sakriti ni posle 50 godina, jednostavno to je ljubav. Bili su mi tako simpatično slatki. Kao dva goluba skriveta od celog sveta pod strehom. Taj tren neopisive sreće koje su jedno drugom pružali sačuvao sam kao skicu za pravo značenje te reči.

 Posle godinu dana tetka je doživela  jak moždani udar sa kojim nije uspela da se izbori.

Njen Todor , moj tečo, umro je za njom posle svega četiri meseca.  Umro je nikad više ne progovorivši ni reč, čekajući dostojanstveno svoj poziv za put.

Posle 52 godine njihovog braka, velike ljubavi i poštovanja, koje su imali jedno prema drugom, njegovi rodjaci nisu mu ispunili zelju i sahranili su ga razdvojeno od nje.

 Na hladnoj mermernoj ploči, pored njnog imena dopisao sam i njegovo, stavio zajedničku fotografiju i spojio ono što su ljudi koji nikad nisu spoznali ljubav čpokušali da razdvoje. Da se zauvek zna da su zajedno postojali.

 Skupio sam sve nihove slike i škrto ih čuvam od zaborava. Zelim da se zauvek sačuvam sećanje na postojanje tako divnih ljudi i tako velike i ipak uhvatljive, maker na tren ljubavi.

 p.s.

Priču koju sam ispričao napisao sam ne da jadikujem i žalim, već da tako jedno iskreno osećanje , koje su mi oni pokazali sa drugima podelim, i njihovo bezuslovno voljenje predam večnosti.

Za dan zaljubljenih napraviću Todorovu omiljenu poslasticu koju mu je tetka  uvek spremala, i tako se još jednom njih setiti. Recept koji vam dajem na svom popisu nema najvažniji sastojak , ljubav, a vi ga praveći dodajte nekoj vama dragoj osobi .

 

mareziluka

 

VASINA TORTA

 

Patišpanj:

6 jaja
150 gr šećera
100 gr brašna
100 gr mlevenih oraha

Fil:

200 ml mleka
200 gr mlevenih oraha
250 gr margarina
5 jaja
150 gr šećera
1 pomorandža
100 gr čokolade
300 gr biljne slatke pavlake

Dobro umutiti belanca sa šećerom,dodati žumanca i lagano umešati orahe i brašno. Sipati u nauljen i pobrašnjen  pleh (ili kalup ako  hoćete okruglu) i peći na 200 °C oko 20 minuta. Izvaditi i ohladiti. Koru podeliti na tri dela.
Ugrejati mleko i u njemu popariti orahe. U vruću masu dodati margarin i čokoladu i mešati dok se ne otopi.Jaja skuvati na pari sa šećerom, da se zgusne. Ohladiti i spojiti sa predhodnom masom.
Izrendati koru od pomorandže, a zatim iscediti sok i dodati u fil. Naneti fil na koru i ostaviti da se ohladi. Staviti drugu koru, prefilovati sa ostatkom fila a onda staviti i treću koru. Ulupati pavlaku, namazati preko fila i dekorisati po želji.

 

Prijatno!