Čovek je bogat onoliko koliko ima prijatelja. Uz prijatelje duhovno bogatstvo upotpunjuju i mnoga saznanja, spoznaje čulnog koje su nam date kao dar. Lepota svakog putovanja jeste u spoznaji novih predela,kultura,mirisa, boja. Sve nas to oplemenjuje i ostavlja traga ne samo u saznajnom već i u našem gradjenju stavova,ophođenju , životu. Koliko oplemenjuje putovanje drnda gule i koferče koferče koliko se pohabalo?

 Slobodu da se oslone na mene, kad god im je nešto potrebno, moji drugari imaju odavno. Za sve ono u čega nisu sigurni ili ne znaju gde mogu da nađu ja im stojim na raspolaganju 24 časa. Naravno isto se odnosi i na njih. To je tako normalno i podrazumeva se da nema ljutnje niti ustručavanja bilo kakve vrste.

 - Luka, dobro jutro. Znaš li gde ima da se povoljno uzme PP( protiv požarni) aparat?- Gonzov glas orio je u  slušalici.

- Dobro jutro- mrmljao sam, čekaj da ustanem. Osam sati , jebeš mi sve , ti nisi normalan. Ovo je za mene duboka noć. Legao sam pre tri sata. Ti nemaš ni srca ni duše.

- Hajde ustaj bubo lenja, vidi kako je lep sunčan  dan. Otoplilo.

- Joj krele, da si mi bliže zavrnuo bih ti šiju. Šta si pitao, a da PP aparat, imam ja, za čega će ti ? bunovno sam razgovarao držeci glavu oslonjenu na kolena.

- Idem noćas na put pa mi treba za kamion. Doći ću po njega.

- Koji kamion?

- Ma vozim robu u Crnu Goru, dobio sam neki TAMić. Ne dao ti ga Bog al valjda će izdržati. Vidimo se predveče, moram da sredim još dokumentaciju. Kad te cimnem samo istrči da mi daš jer ja odmah idem na put.Pozdrav.

- Dalabu! Konstatovao sam  i prevrnuo se opet u krevet.

 Potpuno predan u završavanje jednog novog jela, uz glasnu muziku skakutao sam po kuhinji. Sreća pa sam moje komšije na vreme pelcovao na buku i u terminu kada nije red pa se niko nije bunio. Iznenada mobilni telefon počeo je da skakuće od vibracije.Gonzo.

 - Izlazi- kratko mi je rekao.

 Sto ti nebeskih sunašaca i hiljadu najluđih ludorija. Kamion , nemoguće. Pred zgradom larmala je najveća kanta, koju sam ja u životu video, na četiri točka. Tamić je bio toliko pretovaren da sam imao utisak da će sajla od cerade svakog trenutka pući i moju zgradu pretvoriti u čokoladnu kućicu, pošto je Gonzo prevozio čokolade i konditorske proizvode jednog poznatog turskog brenda.

 - Nećeš valjda u ovome na put, crni sine.- zabezeknuto sam pitao otvorivši vrata.

- Vidiš da hoću – odgovorio je slegnuvši ramenima.

- Pa ovo je kanta a ne kamion. Svetla su ti zrikava ko zrikavac, a toliko dima kulja iz auspuha da  za ulazak u ekološku državu ima da platiš bar pet taksi.

- Biću srećan ako mi ostane i za jednu gazda mi je dao samo 40 evra, a ja nemam ni pinčike. Ako se do tamo dokotrljam tražiču od kolega makar za benzin, pa nek oni sa njim prebijaju.

-Zemljo otvori se! Čekaj me tu samo da uzmem dokumenta. Idem i ja sa tobom.

 Odluku da ne planirano krenem na put doneo sam u momentu. Nisam mogao da zamislim da on sam i bez prebijene pare ide na toliki put. Iako nije za neku utehu u društvu je lakše  pa mu bar neće biti dosadno. Na brzaka sam popakovao u ranac sve što mi je potrebno, dograbio jedno ćebe i jastuk, tek pripremljeno jelo upakovao i krenuo u avanturu.

 Noć nije moje omiljeno vreme za putovanje, barem kad se tiče ličnog prevoza. Tamić u kome smo se klackali bio je još u lošijem stanju nego što je na prvi pogled izgledao. Sedište pod pravim uglom, rasklimano, čija donja strana mi je milion puta kliznula, nije davala nikakvu mogućnost da se opustim. Trudio sam se da umesto radia, kojeg nije ni bilo, ja držim pažnju. Tek na pola puta tamo negde iza Valjeva priznao mi je da je za poslednja dva dana spavao svega pet sati i da već vidi kako drveće leluja, ali neće stati.

 Tvrdoglav kao mazga čvrsto je stezao volan i gutao kilometre pred sobom u tamnoj noći. Čitavo telo obuzimali su mi žmarci bojeći se da ne zaspe , i na ovako neudobnom sedištu mojim mukama nije bilo kraja. Odavno sam odustao od ideje spavanja, pa sam od dosade pogrickao nekoliko pakovanja čipsa i keksa, konstantnom tražeći novu zanimaciju.

 Posle nekih 14 sati putovanja stigli smo pred crnogorsku granicu.

 Prvi prolečni zraci kao nenormalni grejali su krod staklo šoferšajbnu. Posle cele noči smrzavanja odjedno sam prešao u rernu. Već sam sebe video sa jabukom u ustima, posluženog na nekom dzinovskom ovalu. Kolona koja se otegla pred nama ubila je svaku nadu da će sve moći osim da se brzo nastavi putovanje.

 Dok je Gonzo jurio da što brže sredi papire na špediciji , ja sam od dosade i opšte ukočenosti koja je vladala mojim telom izašao malo da se protegnem.  Kroz otvoren prozor kamiona pred nama izvirilo je jedno lepo žensko lice.

 - Komšinice , kako je? – upitao sam u želji da razgovorom prekratim vreme koje nas je čekalo.

- Kako mora!-sa uzdahom je izgovorila.

- Odakle putujete, ako smem da pitam?

- Iz Beograda.

- Pa izađite da se protegnete, ako palite evo imam ja cigare, nećemo mi tako brzo.

 Prihvatila je moj predlog. Kada je otvorila vrata kamiona skamenio sam se. Tudnica! Po veličini stomaka bio je to neki 6-7 mesec. Nisam sopstvenim očima mogao da verujem šta vidim.

 - Ženo, da li si ti normalna? Koja tebe muka natera na ovaj put u takvom stanju?- ne mogu ni predpostaviti koju sam zgroženu facu napravio.

- Ovaj moj.

- Tera te da ideš sa njim trudna na put, jel on lud?

- Netera me on nego ja. Ne poznajem te al reći ću ti. Pre nekoliko nedelja našla sam mu poruke od druge kako ugovara neko viđenje. Čula sam i ranije da ima tako po koju, ali sad gde da ga izgubim a beba samo što nije.- tužno je oborila glavu suzdržavajući se da ne zaplače.

- Voliš li čokoladu, ma voliš, sad ću doneti.

Brzo sam doneo iz kamiona nekoliko čokolada, i pakovanja keksa nebih li joj popravio raspoloženje.

 - Slušaj ti mene dobro šta ću ti reći. – uozbiljio sam se. Ovo ti je najbolji lek za neverstvo, još ga je moja baba primenjivala pa će i tebi sigurno uspeti. Kada mu opereš donji veš ti ga dobro uštirkaj, naročito gaće.

- Da ga uštirkam? Začuđeno je gledala u mene.

- Da. Tako krut veš počeće da ga svrbi, počeće da se češe  i na kraju ojede. Neće imati mira ni trenutka, biće sav crven i u pečatima a koja će ga onda hteti, nijedna. Ne boj se nije prelazno samo reakcija kože.

-  Pokušaću. Čekaj tren imam i ja reklamne majce za tebe.- vratio sam joj osmeh na lice.

- Evo ti moj broj telefona pa ti meni javi jesam li dobar savet dao ili nisam .OK?

Klimnula je glavom u znak odobrenja.

 Gonzo se iz špedicije vratio besan kao ris. Iako je uspeo da sredi papire špediterka mu je uzela 10 kila čokolade kao garanciju da nas na carini neće pretresati niti nam praviti probleme radi pretovarenosti od skoro dve tone od dozvoljenje. Razrađen sistem odavno je tako funkcionisao. Bolje i tako nego nikako.

 Taman što smo prošli graničara naglo nam je dat znak da se zaustavimo.

 Moja vrata otvorila je ona ista špediterka.

- E sreće ti daj još bar pet kila, nije kolega dobio. Šta će , boga mi, sve sam razdelila.

Već izmoren od dugog putovanja a dovoljno pravičan i lud u momentu sam eksplodirao.

- Gonzo daj mi ključ!- zaurlao sam. Evo ti ključ nezasita pa teraj ceo kamion. Jel ti nije dosta sad će da ti budi. Na, na uzmi nenajela se nikada.

- Što se srećo ljutiš, nisam ja ništa mislila...

- Gubi mi se sa očiju da te ne udavim , stoko bezrepa nezasita.- sevao sam očima kao munjama.

- Aaaaa, ovi si mi put prošo, sledeći viđećeš  što ćeš, ja kad ti rečem. Upamtila sam te ja.

- Sledeči put ni šljiku mi gledat nečeš. Mrš! Gonzo ćeraj!

 Skoro identično kao Paja i Jare  kotrljali smo se uskim i krivudavim putevima prema Podgorici. Toliko smo bili umorni obojica da nikom nije palo na pamet da progovori. Sve lepote rodnog kraja, kako ja zovem Crnu Goru u sećanje na moju baku sa kojom sam odrastao,  nisu mi uopšte više bile zanimljive. Sivilo stenja i kamenja više mi je ličilo na košmar u koji sam iznenada upao.

Na odredište smo stigli malo pre ponoći obamrli i promrzli. Smeštaj smo imali obezbeđen u jednom malom privatnom hostelu.

 Ni pre ni posle ne pamtim nijednu sobu kao tu. Sva u vanila žutoj, čista i topla. Posteljina belja od snega sa mirisom lavande. Ostala je u mom sećanju kao sinonim za raj. Ušuškana i mirišljava opustila me i razvukla jedan lenji osmeh na lice. Konačno tuš i krevet, sreću čine tako jednostavne stvari.

 Iako je već bilo podne nije mi se izlazilo iz kreveta , znao sam da moram. Potrudili smo se da sve papire oko carine brzo sredimo ne bi li što pre krenuli kući. U predstavničtvo u koje smo robu nosili dočekao nas je Gonzov kolega.

 - Dobro nam došli. Evo ovde ćemo istovariti.

 Taman što smo počeli istovar crnogorcu je zazvonio telefon.

 - Sad  ću ja, za pet minuta. Momci samo vi nastavite.

 Istovarali smo već pola kamiona kad sam ja shvatio da crnogorca još nema i da se pet minuta u crnogorskoj vremenskoj zoni pretvorilo u tri sata.

 - Gonzo, jer ti nešto primećuješ?

- Gde sam pogrešio, čekaj pa sve sam razvrstao po gramži... ne vidim.

Gonzo je inače strašna picajzla što se tiče posla. Kod njega sve mora da je složeno u dlaku, po gramaži i po redu. U poslu ne trpi ni najmanji propust.

- Ma ne to, ovaj nas pametnica da prostiš ...- pokazao sam srednjim prstom odredjenu fizičko seksualnu radnju. Kako je mudar kao tu sam a vi konji istovarajte. E neće moći bar kod Luke. Penji se na kamion ja ću da mu složim.

- Daj Luka, uradićemo ljudski-bunio se Gonzo.

- Penji se, da i tebe ne složim i dodvaj mi te kutije! – podviknuo sam

 Oh ima li mojoj maštovitosti granica. Frljao sam i bacao kutije sa robom po celom magacinu , gde god mi je palo na pamet. Ludo sam se zabavljao misleći kakva će reakcija biti kad se kolega vrati. U zlo doba mudrica se vratila. Nije uspeo ni reč da izgovore jer sam mu već uvalio papire da potpiše, kiselo mu se nasmejao i naredio da se krene.

  Noć nas je već bila uhvatila i pre izlaska iz kanjona Morače. Sitna rominjava kiša dodatno je proizvodila buku u kabini u kojoj je sve brundalo. Trebam li napomenuti da su nam brisači služili samo kao estetski momenat . Nisu radili. Tek što smo prešli granicu, svetla su se ugasila i kamion je stao.

 - Ne, ne, ne – Gonzo je počeo da udara glavom od volan plačući.

- Hej smiri se, polako.

 Sav besan izleteo je iz kamiona i počeo da udara po njemu. U sred mrklog mraka u nedodjiji , bez mnogo para  i kredita na mobilnim telefonima ostali smo u kvaru.

 - Majku ti jebem, govno, djubre.- šutirajući Gonzo je iskaljivao svoju muku.

- Udji unutra ne kisni, polako. Hej ajde bilo je i gore.

- Sad ću politi govno i zapaliti!!!

- Živko, polako,  nešto ćemo smisliti. – bezuspešno sam pokušao da utešim druga.

- Ostaviću ga ovde, ja i ti idemo vozom kući.

- Hej , ako ga ostaviš šta misliš ko će se sutra vraćati po njega, ti. Znaš da tvoj gazda ima oči da ti izvadi.

- U pravu si!

 Tako očajni i prepušteni sami sebi , Gonzo se setio da ima još jedan stari akumulator u kamionu i da vredi da pokušamo da zamenimo. Sreća nam se osmehnula, uspeli smo da upalimo. Znali smo da nam nema zaustavljanja do kuće jer ako stanemo nikada nećemo upaliti.

Nisam ni primetio kada sam zaspao , već me je Gonzo drmusanjem probudio.

 - Gde smo? Što si stao?

- Na Zlatiboru. Vidi kakav puteljak.- veselo je pokazao na vrtoglavu nizbrdicu koja se spuštala pred nama. Stao sam da nešto pojedemo.

 Kafana „ Kod Dejana“. Specijalitet kuće ovčije kiselo mleko i topao kačakamak sa kajmakom. Topla i prostrana gostiona puna kolega šofer. Paja i Jareta na kubove. Zanimljivo.

 - Dobro jutro gospodo preporučio bi vam jagnjetinu ispod sača, sveže pečena, topla, topi se .- ljubazno nam se obratio gazda.

- Fuj- bila je moja kratka i iskrena reakcija.

- Molim?

- Sve ono što bleji i mekeće u moj tanjir nikad neće.  Ćevapi u kajmaku . Puta dva!

 Posle okrepljenja svi oni Pajići i Jarići priskočili su u pomoć i pomogli da upalimo kamion gurnuvši nas niz onaj puteljak kao da smo dobili krila. Zora je rudela na Zlatiboru , a mi nasmejani sve bili bliže našoj lepoj ravnici.

 

LM (elem) na železničkom mostu u Petrovaradinu rampa je bila spuštena zbog prolaska voza. Premoren i bez osećaja u nogama Gonzo je pustio papučicu gasa i staro sokoćalo zauvek se zaustavilo. Na domak cilja pet kilometara od kućnog praga. Pozdravio sam se i peške prošetao do kuće. Sunce je mamilo na svež vazduh a ja sam samo imao jedan cilj- moj mili krevetić.

p.s.

I da dodjem opet u istu situaciju nebih se ni minuta dvoumio. Opet bi bio andjeo čuvar i najvećem neprijatelju a ne prijatelju. Lepa trudnica javila se posle dva meseca presrećna što je moj savet u potpunosti smirio njenog muža. Rodila je divnog dečaka, koje nosi jedno lepo ime, pogadjate-moje. Dajem vam recept jela koje me te noći održalo budnim, a ako i vi želite sličnu avanturu samo se obratite majstoru, ću vam sredim preko vezu po najpovoljnijoj ceni !

 

mareziluka

 

 JAJA NA PIRINČU SA PARADAJZOM


Potrebno:

8 jaja
½ šolje sirćeta
1 glavica crnog luka
1 zelena paprika babura
4 kašike ulja
2 šolje pirinča
1 manja konzerva paradajiz pirea
3 šolje supe
1 litar vode
So, biber i na vrh kašičice majčine dušice

 

Zagrejati ulje i na njega dodati isečen crni luk i papriku isečenu na kraće štapiće. Pirjati jedan minut.Dodati pirinač i paradajiz pire i dobro izmešati. Preliti vrelom supom i dodati so, biber i majčinu dušicu. Kuvati poklopljeno na srednjoj temparaturi oko 20 minuta dok se pirinač ne skuva. Prokuvati 1 litar vode i sirće. Jaja lagano razbiti jedno po jedno u šoljicu i lagano spuštati u vrelu vodu i sirće. Pustiti 5 minuta da u tome odstoje , zatim izvaditi i služiti na pirinču.

 

Prijatno!