Upoznati sebe osnovni je uslov spoznaje drugih. Istrazivanje tudjih misli, navika i osobina hod je po ostroj ivici izmedju avanture i opasnosti. Ma koliko mislili da zaista nekoga poznajemo uvek se moze dogoditi da budemo iznenadjeni reakcijom na datu situaciju. Koliko je cudljiva Mica i trunka pronicljivosti jeli prava mera?

Posle prijatnje voznje Gonzo i ja rastalli smo se pred Micinom zgradom. U meni je igrao nemir od zelje i uzbudjenja da je sto pre vidim jer sam je se iskreno uzeleo.

 Posle skoro dvadeset godina druzenja Micu bezmalo smatram drugom sestrom. Kao jedinica oduvek je imala jednu neispunjivu zelju da ima sestru ili brata. Kad joj to vec roditelji nisu ostvarili ona je sama odlucila da ih pronadje.

 Toliko smo u zivotu vremena proveli zajedno i prebrodili mnoge zivotne teskoce da smo bili rod rodjeni. Prihvatio sam je bas onakvu kakva jeste, pomalo detinjastu, idealistu sa rozim naocarima za zivot.

 - Mico, otvaraj, stize duhovni- izdeklamovao sam u mikrofon Micinog interfona.

- Ooooooo duhovni , kakva cast, samo izvolite- kroz osmeh je rekla.

 Put do Micinog stana, cardaka ni na nebu ni na zelji - peti sprat bez lifta, ako nizasta bio je dobar za nabijanje kondicije. U laganim skokovima, preskacuci po nekoliko stepenika uvek bi bez teskoce stizo do treceg sprata ali od trceg…eh moja muko.

 - Ahhhhhhh huuuu casu vode- zadihano zavapio sam na vratima.

- O duhovni , ubile te godine?- smejala se.

- Ma ubi me tvoj nozni lift nikako da se naviknem.

- Gde si ti bre Luje , dodji da te zagrlim.

 Dobiti zagrljaj od Mice bilo je jednako cudo kao i naci Atlantidu. Kao jedinica roditelji su preterano  pazili i mazili pa je ona postala prava staklena princeza.  Njena majka, a moja ratna drugarica kako je zovem jos od bombardovanja, jer smo pola istog zajedno proveli preterivala je preko svake mere.

 Navikla je Micu da posle svakog rukovanja ili bilo koje druge aktivnosti pere ruke. Mici je pranje ruku postala tolika navikka da je iste prala i posle telefonskog razgovora u svojoj kuci. Kako to njena mama ume da kaze  u vazduhu su svugde bolestine i otrovi.

 Preterana zelja da sopstveno dete sacuva od svih mogucih zivotnih opasnosti imala je za posledicu da Mica nikada nije naucila da vozi rolsule. Naime njena mama svakog dana davala joj je samo po jednu razlicitu rolsulu kako nebi sto ona kaze “ slomila vrat”.

Kao krajnji rezultat istog je Micina slaba ravnoteza i jos slabija orjentacija u prostoru, to valjda ide jedno sa drugim.

 - Mico , blistas mi, bas lepo izgleda moje kumce.

- Aha.

- Mico sumljiva si mi.

 Na ovu moju konstataciju samo se nasmejala.

 Vrelo leto ubijalo je svaku nasu zelju za bilo kakvom aktivnoscu. Dodavsi na to i opstu besparicu, kao dvoje prosecnih nezaposlenih stanovnika ove zemlje, nije za cuditi se sto smo postali pasivni posmatraci zivota.

 - Mico vodim te na jedno carobno mesto, moze?

- Ja sam uvek za, gde?

- Kao dve prosecne kornjace red je da i mi probamo najludju pizzu u gradu.

- Luda pizza , njam ,njam deluje zanimljivo.

- Mico neces verovati ali nasao sam mesto gde se prave pizze sa prelivom od cokolade.

- Onda sta cekamo, idemo!? – odusevljeno je potvrdila pristanak.

 Picerija “ Dva  anjela “ nalazi se na samom kraju Lazine ulice. Dizajnirana u maniru italijanskih restorana bila je vrlo elegentna na prvi pogled. Minimalizam u bojama i oblicima nije stil koji ja preferiram ali bas ta neobicnost privukla je moju paznju.

 Na samom krovu iste nalazila se najlepsa terasa koju sam ja ikada video. Sakrivena od pogleda prolaznika, postavljena iznad staklenog krova sa sve belim baldahinima i ukrasnim svetiljkama odavala je utisak kao da zaista sedite na oblaku blizu andjela.

 - Jao Luje sto je lepo – odusevljeno je pogledom upijala svaki detalj.

- A sta kazes, zar nije rajski?- ponosno sam  pitao.

- Kako si je samo pronasao?

- Nema tog novosadskog cuda koje Luka ne nadje, iskutvo sestro, iskustvo.

 Iako nam se nije nigde zurilo, ja imam manir da kada udjem u neki restoran jelo porucim odmah kako gi na miru moga da se posvetim konverzaciji. Konobar koji je bio na nekoliko metara od naseg stola uspesno je izignorisao moj poziv.

 - Joj kako mrzim kad mi se ovo desi, ujedao bih.

 Ne zeleci da kvarim atmosveru nasao sam dovoljno strpljenja i ponovo pokusam. Moja odluka je pala u vodu vec u prvoj minuti sopstvene smirenosti jer isti konobar iako uredno videvsi da ga zovem okrenuo mi je ledja i upustio se u razgovor sa gostima za susednim stolom. Shvatili smo da prioritet nasih komsija lezi u privatnom poznanstvu sa konobarom, koji je svoje radno mesto obilno koristio za razmenu najnovijih informacija o sebi dragim ljudima.

 - Mico ovo nece da moze.

- Stvarno nema smisla, pravi se da nas ne vidi.

- Daj mi taj jelovnik.

 Prvobitna ideja mi je bila da isti lansiram na ugostitelja ne bih li ga dozvao ali sam odustao sklopivsi predhodno u glavi film na cega bi to sve moglo da ispadne.

- Aha gle sad ovo.- pobedonono sam se osmehnuo nasavsi broj telefona na zadnjoj strani jelovnika.

- Picerija Dva andjela izvolite- javio mi se dubok muski glas.

- Dobar dan – ja sam utanjio svoj.

- Izvolte- ponovio je.

- Reci te mi molicu lepo jel vasi andjeli imaju krila.

- Molim?- zacudjeno je pitao.

- Pitao sam da li vasi andjeli imaju krila?

- Naravno, gospodine- nasmejao se.

- Molim vas onda recite jednom od ta dva da doleprsa na krovnu terasu sto pre, cekam vec dvadeset minuta, moze?

- Svakako.

- Hvala vam lepo, prijatno.

- Ti si lud- konstatovala je Mica.

- Ma nece oni mene za rodjene pare zajebavati.

 Kroz zanimljiv razgovor koji smo vodili vreme je proslo kao dlanom o dlan. Kada sam pogledao na sat shvatio sam da sedimo vec pedeset minuta a da jos nismo usluzeni.

 - Ustaj, polazimo.

- Ovo je stvarno , mislim…

- Sad ce da leti pereje , da vide kakobata cupa gusane, ce da prsti.

 U samom podnozju stepenista naleteli smo na vlasnika restorana i neljubaznog konobara.

 - Vi ste glavni menadzer- upitao sam ljutito.

- Da jesam.

- Iako imate dva andjela toplo vam preporucujem da im pod hitno uplatite u najmanju ruku kurs letenja.

- Ne razumem.

- Razumem ja. Cekamo kao budale na krovu vec sat vremena a ovaj ovde-pokazao sam prstom na doticnog konobara ni da nas pogleda.

- Izvinjavam se nisam vas primetio ..promucao je konobar opazivsi grc na vlasnikovom licu.

- Nisi nas primetio? Ha, kakva gnusna laz. Jesi jesi i to si nam, da oprosti ovaj zenski svet, Mico oprastas?

Klimnula je glavom u znak odobrenja.

- I to si nam okrenuo dupe praveci se lud da nas ne vidis, dok si se topio pred one tvoje dve  namontirane cicojke.

Postidjen konobar je gledao u zemlju a vlasnik je nasavsi se u ovako neprijatnoj siuaciji poceo da lomi prste preznojanih ruku.

 - Sacekajte gospodine, ispravicemo- pokusao je da se izvuce.

-Neka ti ceka pokojna baba  ili Ceca a mi- pokazao sam prstom na sebe

- Luka – rekla je Mica

-I – pokazala je prstom na sebe

- Mica, dodao sam, necemo da cekamo. Bruka i sramota. Fuj.

- Oprostite jos jednom vas molim gospodo evo kuca casti u znak izvinjenja.

- Ne.- kategoricno sam odbio. Pare cuvaj da konobarima uplatis kurs lepog ponasanja a nasa noga u ovu umacuranu kucu- setio sam se replike iz serije Pop Cira i pop Spira, nikada vise nece. Zbogom.

 Perije je zaista poletelo , ocerupali smo stid i sramotu ugosteljske profesije, koja pokvari cesto opste dobar utisak o srdacnim i gostoljubivim vojvodjanima. Pravda je bila zadovoljena.

 -Zao mi je Mico sto mi je propalo iznenadjenje, jebi ga, neki drugi put.

- Nema veze, negde drugde ali samo sa tobom, kao dve nindza kornjace, chocolade pizzaaaa .

- Ovde nikad vise.

 Nase secanje prekinula je zvonjava telefona.

 - Didi , javi se- rekla je Mica.

- Ma daj je na spikerfon , mrzi me da ustajem.

- Mico, odmah da si pustila moju kumicu.- cuo se Didin glas.

- Ne budi skrta , pa nismo se videli vise od dva meseca.

- Tvoj problem, on je moj, za dva minuta sam pred zgradom, nek silazi.

- Ali Didi…. Mica se rastuzila

- Zao mi je Mico izgubila si, moram da idem.

- Dodji da te jos jednom zagrlim.

- Mici bas sam te se uzeleo.

- I ja tebe, puno mi nedostajes.

 LM(elem) Mica je danas uspesna poslovna zena. Kao diplomirani inzinjer tehnologije radi kao sef proizvodnje u jednom privatnoj fabrici mesa. Trenutno se nalazi u jednoj lepoj ljubavnoj vezi u kojoj joj zelim svu srecu ovog sveta. Zasluzila je. Zbog posla napustila je Novi Sad i zivi i radi u jednom malom sremskom mestu. Na moju zalost , a na njenu srecu i ljubav, moguce je da ce otici jos dalje , juznije u Beograd. Vidjamo se kad god imamo priliku i dalje smo podjednako bliski kao sto smo sve ove godine, ipak ja sam njen duhovni vodja a ona moja , kako to sama voli da kaze ovcica.

 p.s.

Iako se poznajemo dugo neke stvari je u stanju da precuti i ne kaze .Za novog decka rekla mi je  tek posle nekoliko meseci, dovoljno je poznajem da sam po njenom osmehu i sjaju u ocima shvati i cutecki. Cud je zenska cudna rabota, napisao je davno Njegos a ja sam od Mice naucio da iako neke stvari saznam po jednom pogledu, strpljivo sacekam dok taj neko ne bude spreman da mi ih kaze. Mico mnogo mi nedostajes al naucila si me strpljenju, strpljen spasen. Hvala ti na tome.

mareziluka


 ČOKOLADNA PIZZA

Potrebno:

1 testo za pizzu ( podloga)

200 gr crne cokolade za kuvanje

100 gr bele cokolade

3-4 banane

 Testo ispeci i preko toplog preliti rastopljenu belu cokoladu i ostaviti da se malo stvrdne. Narezati banane na kolutove poredjati po pizzi i zatim preliti rastopljenom crnom cokoladom.

Prijatno!