[ Generalna ] 28 Avgust, 2011 16:58

Prijateljstvo nastaje onda kada izmedju dve osobe cutanje postane prijatno. O ljudima ne govore reci nego njihova dela. Ko hoce uvek nadje nacin da nam pomogne a ko ne zeli uvek , po meni, los izgovor. Koliko je meni pomogla cutljiva Didi i zlatno srce koliko ima?.

 Mica mi je mahnula sa ulaznih vrata stana prativsi me pogledom dok sam trceci zurio da se nadjem sa Didi. Kao covek koji ne voli da ceka i ne podnosi kasnjenje , tako i ja se trudim da me nikada ne cekaju tj. Da nikada ne kasnim. Kasnjenje smatram nezreloscu i cistom neodgovornoscu.

 - Didi- obradovao sam se.

- Luka, tuci cu te.

- Mene, tvoju kumicu?- napravio sam lazno iznenadjenu grimasu lica.

- Vidim da drugacije ne ide, pa nisam te videla ceo mesec, sramota!

- Sramota  i ja kazem.

- Idemo lagano do Atine, peske da prosetamo.

- Ti odlucujes ja slusam.

 Didi sam upoznao jos prvog dana srednje skole. Poceli smo da se druzimo spontano, prepoznali smo se na prvi pogled. Nase zblizavanje pocelo je jos na tavanu njene zgrade kada smo prvi put pobegli sa casa istorije. Od tada se nismo razdvojili.

 Didi nikada nije bila velika pricalica. Uvek je sa malo reci umela da kaze sustinu. Ono najvrednije sto poseduje jeste izuzetno strpljenje da saslusa druge, nenametljivo kaze svoj stav i podrzi ljude u teskim situacijama. Nikada nikoga nije osudjivala zbog postupaka u zivotu, uvek je dva puta merila , jednom sekla. Sve sto bi joj ikada iko ispricao nije dalje sirila. Njena najveca vrlina da sve sto joj neko poveri ostaje zauvek zakljucano na granici njenih usana.

 - Reci mi je li ti malo lakse – pitao sam je tiho dok mi je topao vetar milovao lice.

- Nimalo. Mislila sam bice ali valjda treba vremena- rekla je tuzno snazno stegnuvsi mi ruku oko koje me obuhvatila.

 Cele noci sanjao sam kosmarne snove. Nekoliko puta sam se budio pa opet u nekom polubunilu nastavio da spavam. Rezak zvuk mog telefona prekinuo je i ovako mucan san.

 - Da.

 Sa druge strane cuo se tihi jecajuci plac, nijedna rec , samo uzdah i krik. Znao sam, sve mi je receno.

 - Molim te dodji.- jedva je uspela da mi izusti Didi.

 Tri dana ranije Didina mama hospitalizovana je na institutu za plucne bolesti u Sremskoj Kamenici. Od kada je znam vecito je imala problema sa plucima. Iako mlada jer Didi je rodila sa samo 19 godina, njena bolest ostarila je njeno telo i oduzela joj snagu. Znao sam da je svemu dosao kraj. Didina mama je otisla na put bez povratka.

 Spremio sam se skoro pa za nepun minut. Jedna od mojih najboljih osobina jeste ta sto u teskim i kriznim situacijama reagujem vrlo razumno i rasudjujem vrlo logicno. Kao neko ko je za samo godinu dana izgubio pola svoje porodice bilo mi  je kristalno jasno  sta ju je snaslo. Znao sam da moram biti pored nje koliko god joj to bilo potrebno, ona je to zasluzila.

 - Jako mi je zao- rekao sam Didi otecenoj od placa.

- Nije istina, jel da, reci Luka da nije.

- Dodji da te zagrlim, kad bi bar mogao da te slazem prvi put,  moja Didi.

 Uteha za gubitak najmilijih nepostoji. Nema tih reci koje bi bile prave i prikladne da utesite nekog ko gubi. Mozete samo da saosecate i trudite se da ako nista, bar kroz prisustvo podrzite i ohrabrite one koji u momentu gube tlo pod nogama.

 - Spavala sam, kada je dotrcao Sasa, jutros u sedam. Kaze deda place.

 Po prvi put ja sam je slusao cuteci, bez komentara, dok je snazno stiskala moje dlanove moleci me da je probudim iz kosmara koji se desavao na javi.

 - Skocila sam iz kreveta, znala sam da nije nesto uredu. Kada sam videla tatu bilo mi je sve jasno. Samo je rekao mame vise nema, javili su iz bolnice.

Sinoc sam kasno razgovarala sa njom, i veza se prekinula zbog istrosene baterije. Zvala sam je i zvala, ali bila je nedostupna. Delovala je tako vedro i nasmejano. Nemas pojma kako mi je krivo sto nisam juce otisla da je vidim.- jecala je guseci se u suzama.

- Neopterecuj se, nisi mogla.

- Mogla sam, nego prokleti posao. A znala sam. Kada su prekljuce sa snimanja pluca hitno joj dali uput za bolnicu kroz telo su mi prosli zmarci. Brat mi je javio da je vodi u Kamenicu.

Osetila sam tacno u trenutku u grudima, tu, - pokazala je na predeo sredine grudnog kosa, tu oko srca nesto. Suze su pocele same da mi teku. Znala sam da se rastajemo. Osmehnula mi se jos jednom pre nego sto su zatvorili vrata od kola, mahnula mi. Ostala sam da stojim i da joj masem. Plakala sam sve do kuce, jednostvno neka slika u izmaglici da mi odlazi zauvek.- nemocno je uputila pogled prema slici svoje majke, na kojoj ona nasmejana iz nekih boljih dana gleda u obecano  sutra. Plamen svece na jedan tren podrhato je i nastavio da gori gutajuci zuti vosak kao i mrak sto topi zivot.

- Reci mi sve sto ti treba uradicu. – dao sam joj podrsku.

- Sredjeno je sve oko sahrane, to su uradili rodjaci, ja sam jedino uspela da joj spakujem omiljene stvari da je obuku. Otisli su po nju ne znam kad ce je doneti. Pitam se hocu li moci….

-Hoces ti si jaka, moja najaca - privio sam je uz sebe i poljubio je u kosu.

 

Didi je osoba koja nikada nije isla na sahrane. Ona je vecito imala strah od groblja. Kada bi i morala da ode bas u nekom izuzetnom slucaju, sanjala je groblja po tri noci i mucile bi je strasne glavobolje. Jednostavno preosetljiva je na te stvari, nikada dovoljno sazrela da se pomiri sa cinjenicom da je smrt deo jednog ciklusa, krajnja tacka kruga koji obidjemo a koji se naziva zivot.

 - Jedino nema ko da odrzi govor.Ne znam ni ko bi to umeo- pogledala me je moleci moju potvrdu.

 U moim mislima razmotao se film svih nasih zivotnih iskusenja, veselja, tuga, sve onog dobrog sto je ucinila za mene, svega onog kada me je podrzavala dok su me drugi osudjivali, branila kad su drugi napadali. Ona je jedini prijatelj u mom zivotu koji je u svakom trenutku bio apsolutno uz mene. Zlatno srce u koje kada udjes shvatis da su ti ledja sigurna.

 - Mogu ja ako hoces.

- Molim te, htela sam da te pitam ali…olaksanje je preplavilo njeno lice

- Valjda medju nama nema stida. Ne brini sve sto treba. Ne dam te , ja cu da te cuvam. Trebas mi. – rekao sam joj kroz suze.

- I ti meni, vise nego ikada.

 Pisati o nekom  ciji zivot poznajete  u fragmentima i ko je za vas bio majka vaseg prijatelja nije lako. Poprilicno recit i sa iskustvom u pisanju oprostajnih reci, nije mi bila neka pomoc. Nikako, nikada nisam hteo, kada se oprastam zauvek, da moji govori o datoj osobi budu sturi informatori sa podacima preminulog. Jos manje sto sam zeleo jeste da govor bude patetican.

 Sedeci pred tastaturom osecao sam se beskrajno prazan. Nijedna smislena recenica nije mogla da mi bude dovoljno dobra. Nijedna poznata rec nije mi bila prava da iskaze bol. Jednostavno gubitak majke je nesto sto je neopisivo. Gubitak one od koje smo nastali, koja nas je devet meseci nosila u svojoj utrobi, udahnula nam zivot… Majka to savrsenstvo, to beskrajno bozanstvo vece od svih. Jedini iskreni prijatelj koji nas se nikada ne odrekne, jedina nasa luka u kojoj mozemo da se vratimo i porazeni, jedina ona koja ce nas uvek razumeti i nikada osuditi.

 - Jesi li jela?

- Ne mogu.

- Moras, makar koru hleba.- savetovao sam Didi preko telefona

- Pokusacu.

- Obecaj mi da hoces, molim te- preklinjao sam je.

- Videcu Luka.

- Odspavaj, bar malo.

- Jesi li napisao govor?

- Ne brini, odmori se.

 Posle sest sati i dalje nisam imao nijedno slovo na papiru. Jutro je nagovestavalo novi dan, pored tastature puna pepeljara opusaka , zadimljena soba i bas jedan zrak napravio je senku ciji obris mi je sapnuo. Prsti su sami klizili po tastauri, sklopio sam sve za nekoliko minuta.

 - Nikada te nisam pitala kako si napisao onakav govor?.

- Iskreno, trazio sam hiljadu reci ali nisam uspeo.

- Ja pamtim jos svaku, mnogi pamte, sve si rasplakao. I danas mamine kolege kad me sretnu kazu da nisu culi dirljiviji i lepsi govor.

- Izgubio sam oca, ali ni suzu nisam pustio videvsi u kakvim mukama je umro. Jednostavno nisam mogao, znao sam da je to za njega bio spas. Onda kad si mi ti rekla za govor shvatio sam da zaista prestajemo da budemo deca onda kad izgubimo majku. Tog dana pricajuci o tvojoj rastajao sam se od soptvene, onako kao dete. Ne zelim ni da zamislim taj bol. Dok je imam mogu jos ponekad biti pravo dete. Napisao sam ga srcem deteta koje gubi svoje utociste, srcem jednog siroceta, to postanemo kada bez majke ostanemo.

- Luka upravu si, postala sam siroce i to je odgovor koji trazim sve ove dane.

- Da Didi- uzdahnuo sam to je nazalost istina koja nam posle svega ostaje.

- Nikada ti se za to nisam zahvalila, hvala ti moj najbolji druze.- rekla je pogledavsi me puna ponosa.

- Hvala tebi sto podtojis uvek da me razumes i podrzis, najzlatnije srce i moj najverniji i najvredniji prijatelju, moja Didi.

 LM(elem) Didi je danas u srecnom braku, majka dva velika decaka. Radi kao referent za radne odnose u jednoj drzavnoj firmi, firmi svoje majke, na njenom radnom mestu. Za dvadeset godina poznanstva nikada nismo imali ni jednu raspravu a kamo li svadju. Didi je jedina osoba na ovom svetu koja zna sve moje tajne.  Jedina je koja je ostala blizu mene i fizicki, i danas zivimo na svega pedesetak metara razdaljine. I danas vitka , zgodna, atraktivna mami uzdahe mnogih muskaraca, svojim sinovima pre lici na stariju sestru nego na roditelja. Preziveli smo mnogo toga zajedno i dobrog i loseg, u teskim danima delili na pola dzak kronpira, kilo mesa, kutiju cigara. Teskoce su nas valjda toliko zblizile. Svakim danom sve vise podseca na svoju majku.

 p.s.

Imati prijatelja poput Didi neprocenjivo je bogatstvo. Njeno zlatno srce nije moguce kupiti ili pronaci, ono se dobija na poklon, jer Didi je najveci covek od svih ljudi i zena koje poznajem. Didi moje prvo kumce, moj prvi oslonac i nada. Istinski dokaz da su musko zenska prijateljstva moguca , sve je pitanje ljudskosti. Sa njom sam naucio sta je to pravo prijateljstvo i koliko vredi takvog nekog imati zauvek pored sebe. Hvala ti na tome.

mareziluka

 

 

 

ŠPAGETI SA ĆUFTAMA

Potrebno:

Za sos:

1 veća  glavica luka

3 čena belog luka,

 2 kašike paradajz-pirea

 4 dl paradajz sosa

 800 g paradajza

 maslinovo ulje i so

 Za ćufte:

1 veća kriška hleba

 500 g mlevene svinjetine

1 glavica luka

1/2 veze bosiljka

1/2 veze peršuna

1 jaje

2 čena belog luka, ulje za prženje, so i biber.

 Za testenine:

1 paket špageta

1/2 veze peršuna

1/2 veze bosiljka

 150 gr struganog parmezana.

 Na vrelom ulju dinstajte 3 minuta iseckani luk, dodajte izgnječeni beli luk, paradajz-pire, promešajte, stavite paradajz-sos i kuvajte 5 minuta. Posolite, dodajte paradajz isečen na kockice koji ste prethodno obarili i oljuštili, smanjite temperaturu i kuvajte 30 minuta uz povremeno mešanje. U međuvremenu potopite hleb u vodu, prstima ga dobro izgnječite da se tečnost sasvim iscedi, dodajte meso, sitno iseckani luk, bosiljak i peršun, celo jaje, posolite, pobiberite i sve dobro izmesite. Od dobijene mase formirajte male ćufte i pecite ih na vrelom ulju. Špagete skuvajte u ključaloj slanoj vodi, ocedite, rasporedite na tanjire, bogato prelijte sosom, dodajte ćufte i sve pospite struganim parmezanom.

Prijatno!

 

 

[ Generalna ] 26 Avgust, 2011 00:30

Upoznati sebe osnovni je uslov spoznaje drugih. Istrazivanje tudjih misli, navika i osobina hod je po ostroj ivici izmedju avanture i opasnosti. Ma koliko mislili da zaista nekoga poznajemo uvek se moze dogoditi da budemo iznenadjeni reakcijom na datu situaciju. Koliko je cudljiva Mica i trunka pronicljivosti jeli prava mera?

Posle prijatnje voznje Gonzo i ja rastalli smo se pred Micinom zgradom. U meni je igrao nemir od zelje i uzbudjenja da je sto pre vidim jer sam je se iskreno uzeleo.

 Posle skoro dvadeset godina druzenja Micu bezmalo smatram drugom sestrom. Kao jedinica oduvek je imala jednu neispunjivu zelju da ima sestru ili brata. Kad joj to vec roditelji nisu ostvarili ona je sama odlucila da ih pronadje.

 Toliko smo u zivotu vremena proveli zajedno i prebrodili mnoge zivotne teskoce da smo bili rod rodjeni. Prihvatio sam je bas onakvu kakva jeste, pomalo detinjastu, idealistu sa rozim naocarima za zivot.

 - Mico, otvaraj, stize duhovni- izdeklamovao sam u mikrofon Micinog interfona.

- Ooooooo duhovni , kakva cast, samo izvolite- kroz osmeh je rekla.

 Put do Micinog stana, cardaka ni na nebu ni na zelji - peti sprat bez lifta, ako nizasta bio je dobar za nabijanje kondicije. U laganim skokovima, preskacuci po nekoliko stepenika uvek bi bez teskoce stizo do treceg sprata ali od trceg…eh moja muko.

 - Ahhhhhhh huuuu casu vode- zadihano zavapio sam na vratima.

- O duhovni , ubile te godine?- smejala se.

- Ma ubi me tvoj nozni lift nikako da se naviknem.

- Gde si ti bre Luje , dodji da te zagrlim.

 Dobiti zagrljaj od Mice bilo je jednako cudo kao i naci Atlantidu. Kao jedinica roditelji su preterano  pazili i mazili pa je ona postala prava staklena princeza.  Njena majka, a moja ratna drugarica kako je zovem jos od bombardovanja, jer smo pola istog zajedno proveli preterivala je preko svake mere.

 Navikla je Micu da posle svakog rukovanja ili bilo koje druge aktivnosti pere ruke. Mici je pranje ruku postala tolika navikka da je iste prala i posle telefonskog razgovora u svojoj kuci. Kako to njena mama ume da kaze  u vazduhu su svugde bolestine i otrovi.

 Preterana zelja da sopstveno dete sacuva od svih mogucih zivotnih opasnosti imala je za posledicu da Mica nikada nije naucila da vozi rolsule. Naime njena mama svakog dana davala joj je samo po jednu razlicitu rolsulu kako nebi sto ona kaze “ slomila vrat”.

Kao krajnji rezultat istog je Micina slaba ravnoteza i jos slabija orjentacija u prostoru, to valjda ide jedno sa drugim.

 - Mico , blistas mi, bas lepo izgleda moje kumce.

- Aha.

- Mico sumljiva si mi.

 Na ovu moju konstataciju samo se nasmejala.

 Vrelo leto ubijalo je svaku nasu zelju za bilo kakvom aktivnoscu. Dodavsi na to i opstu besparicu, kao dvoje prosecnih nezaposlenih stanovnika ove zemlje, nije za cuditi se sto smo postali pasivni posmatraci zivota.

 - Mico vodim te na jedno carobno mesto, moze?

- Ja sam uvek za, gde?

- Kao dve prosecne kornjace red je da i mi probamo najludju pizzu u gradu.

- Luda pizza , njam ,njam deluje zanimljivo.

- Mico neces verovati ali nasao sam mesto gde se prave pizze sa prelivom od cokolade.

- Onda sta cekamo, idemo!? – odusevljeno je potvrdila pristanak.

 Picerija “ Dva  anjela “ nalazi se na samom kraju Lazine ulice. Dizajnirana u maniru italijanskih restorana bila je vrlo elegentna na prvi pogled. Minimalizam u bojama i oblicima nije stil koji ja preferiram ali bas ta neobicnost privukla je moju paznju.

 Na samom krovu iste nalazila se najlepsa terasa koju sam ja ikada video. Sakrivena od pogleda prolaznika, postavljena iznad staklenog krova sa sve belim baldahinima i ukrasnim svetiljkama odavala je utisak kao da zaista sedite na oblaku blizu andjela.

 - Jao Luje sto je lepo – odusevljeno je pogledom upijala svaki detalj.

- A sta kazes, zar nije rajski?- ponosno sam  pitao.

- Kako si je samo pronasao?

- Nema tog novosadskog cuda koje Luka ne nadje, iskutvo sestro, iskustvo.

 Iako nam se nije nigde zurilo, ja imam manir da kada udjem u neki restoran jelo porucim odmah kako gi na miru moga da se posvetim konverzaciji. Konobar koji je bio na nekoliko metara od naseg stola uspesno je izignorisao moj poziv.

 - Joj kako mrzim kad mi se ovo desi, ujedao bih.

 Ne zeleci da kvarim atmosveru nasao sam dovoljno strpljenja i ponovo pokusam. Moja odluka je pala u vodu vec u prvoj minuti sopstvene smirenosti jer isti konobar iako uredno videvsi da ga zovem okrenuo mi je ledja i upustio se u razgovor sa gostima za susednim stolom. Shvatili smo da prioritet nasih komsija lezi u privatnom poznanstvu sa konobarom, koji je svoje radno mesto obilno koristio za razmenu najnovijih informacija o sebi dragim ljudima.

 - Mico ovo nece da moze.

- Stvarno nema smisla, pravi se da nas ne vidi.

- Daj mi taj jelovnik.

 Prvobitna ideja mi je bila da isti lansiram na ugostitelja ne bih li ga dozvao ali sam odustao sklopivsi predhodno u glavi film na cega bi to sve moglo da ispadne.

- Aha gle sad ovo.- pobedonono sam se osmehnuo nasavsi broj telefona na zadnjoj strani jelovnika.

- Picerija Dva andjela izvolite- javio mi se dubok muski glas.

- Dobar dan – ja sam utanjio svoj.

- Izvolte- ponovio je.

- Reci te mi molicu lepo jel vasi andjeli imaju krila.

- Molim?- zacudjeno je pitao.

- Pitao sam da li vasi andjeli imaju krila?

- Naravno, gospodine- nasmejao se.

- Molim vas onda recite jednom od ta dva da doleprsa na krovnu terasu sto pre, cekam vec dvadeset minuta, moze?

- Svakako.

- Hvala vam lepo, prijatno.

- Ti si lud- konstatovala je Mica.

- Ma nece oni mene za rodjene pare zajebavati.

 Kroz zanimljiv razgovor koji smo vodili vreme je proslo kao dlanom o dlan. Kada sam pogledao na sat shvatio sam da sedimo vec pedeset minuta a da jos nismo usluzeni.

 - Ustaj, polazimo.

- Ovo je stvarno , mislim…

- Sad ce da leti pereje , da vide kakobata cupa gusane, ce da prsti.

 U samom podnozju stepenista naleteli smo na vlasnika restorana i neljubaznog konobara.

 - Vi ste glavni menadzer- upitao sam ljutito.

- Da jesam.

- Iako imate dva andjela toplo vam preporucujem da im pod hitno uplatite u najmanju ruku kurs letenja.

- Ne razumem.

- Razumem ja. Cekamo kao budale na krovu vec sat vremena a ovaj ovde-pokazao sam prstom na doticnog konobara ni da nas pogleda.

- Izvinjavam se nisam vas primetio ..promucao je konobar opazivsi grc na vlasnikovom licu.

- Nisi nas primetio? Ha, kakva gnusna laz. Jesi jesi i to si nam, da oprosti ovaj zenski svet, Mico oprastas?

Klimnula je glavom u znak odobrenja.

- I to si nam okrenuo dupe praveci se lud da nas ne vidis, dok si se topio pred one tvoje dve  namontirane cicojke.

Postidjen konobar je gledao u zemlju a vlasnik je nasavsi se u ovako neprijatnoj siuaciji poceo da lomi prste preznojanih ruku.

 - Sacekajte gospodine, ispravicemo- pokusao je da se izvuce.

-Neka ti ceka pokojna baba  ili Ceca a mi- pokazao sam prstom na sebe

- Luka – rekla je Mica

-I – pokazala je prstom na sebe

- Mica, dodao sam, necemo da cekamo. Bruka i sramota. Fuj.

- Oprostite jos jednom vas molim gospodo evo kuca casti u znak izvinjenja.

- Ne.- kategoricno sam odbio. Pare cuvaj da konobarima uplatis kurs lepog ponasanja a nasa noga u ovu umacuranu kucu- setio sam se replike iz serije Pop Cira i pop Spira, nikada vise nece. Zbogom.

 Perije je zaista poletelo , ocerupali smo stid i sramotu ugosteljske profesije, koja pokvari cesto opste dobar utisak o srdacnim i gostoljubivim vojvodjanima. Pravda je bila zadovoljena.

 -Zao mi je Mico sto mi je propalo iznenadjenje, jebi ga, neki drugi put.

- Nema veze, negde drugde ali samo sa tobom, kao dve nindza kornjace, chocolade pizzaaaa .

- Ovde nikad vise.

 Nase secanje prekinula je zvonjava telefona.

 - Didi , javi se- rekla je Mica.

- Ma daj je na spikerfon , mrzi me da ustajem.

- Mico, odmah da si pustila moju kumicu.- cuo se Didin glas.

- Ne budi skrta , pa nismo se videli vise od dva meseca.

- Tvoj problem, on je moj, za dva minuta sam pred zgradom, nek silazi.

- Ali Didi…. Mica se rastuzila

- Zao mi je Mico izgubila si, moram da idem.

- Dodji da te jos jednom zagrlim.

- Mici bas sam te se uzeleo.

- I ja tebe, puno mi nedostajes.

 LM(elem) Mica je danas uspesna poslovna zena. Kao diplomirani inzinjer tehnologije radi kao sef proizvodnje u jednom privatnoj fabrici mesa. Trenutno se nalazi u jednoj lepoj ljubavnoj vezi u kojoj joj zelim svu srecu ovog sveta. Zasluzila je. Zbog posla napustila je Novi Sad i zivi i radi u jednom malom sremskom mestu. Na moju zalost , a na njenu srecu i ljubav, moguce je da ce otici jos dalje , juznije u Beograd. Vidjamo se kad god imamo priliku i dalje smo podjednako bliski kao sto smo sve ove godine, ipak ja sam njen duhovni vodja a ona moja , kako to sama voli da kaze ovcica.

 p.s.

Iako se poznajemo dugo neke stvari je u stanju da precuti i ne kaze .Za novog decka rekla mi je  tek posle nekoliko meseci, dovoljno je poznajem da sam po njenom osmehu i sjaju u ocima shvati i cutecki. Cud je zenska cudna rabota, napisao je davno Njegos a ja sam od Mice naucio da iako neke stvari saznam po jednom pogledu, strpljivo sacekam dok taj neko ne bude spreman da mi ih kaze. Mico mnogo mi nedostajes al naucila si me strpljenju, strpljen spasen. Hvala ti na tome.

mareziluka


 ČOKOLADNA PIZZA

Potrebno:

1 testo za pizzu ( podloga)

200 gr crne cokolade za kuvanje

100 gr bele cokolade

3-4 banane

 Testo ispeci i preko toplog preliti rastopljenu belu cokoladu i ostaviti da se malo stvrdne. Narezati banane na kolutove poredjati po pizzi i zatim preliti rastopljenom crnom cokoladom.

Prijatno!

[ Generalna ] 17 Avgust, 2011 19:35
Razlicitost karaktera ljudi koji nas okruzuju cini nas zivot zanimljivijim. Ocekivati da svi misle jednako kao i vi je suludo. Ista osecanja dve razlicite osobe iskazace na dva potpuno drugacija nacina. Najbitnije je bez obzira na razlicitost da se sa nekim i tada razumete. Kao sto su neki ljudi po svojoj prirodi otvoreni i direktni tako su drugi zatvoreni i nedokucivi na prvi pogled. Koliko je zaista nedokuciv zagonetni Gonzo i neraskidiva veza koja nas veze jeli cvrsta?

 Posle kafenisanja sa Ninom, pozvao sam Gonza kako bi me odvezao do Mice sa kojom sam imao ugovoren sastanak. Kako se nismo videli izvesno vreme hteo sam sto pre da dodjem kod nje i sto vise vremena joj posvetim. Gonzo kao moj veciti vozac bez pogovora je dosao i bio spreman da udovolji jos jednoj mojoj zelji.

 - Vozi me do Mice- rekao sam Gonzu.

- Nije frka. Kako je bilo kod Nine?

- Ah kako moze biti- carobno

- Verujem ti.

- Ovog puta napanji na gas, vreme je novac a ja nemam ni vremena ni novca, zato poitaj.

- Yes ser- nasmejao se dodavsi gas.

 Potrebu da vecito nesto kreiram i pravim osetio sam jos u najranijem detinstvu. Mastajuci da cu biti arhitekta i velika zelja da stvaram domove drugih ljudi nikad me nije napustila. U prevelikoj zelji za uredjem zivotnih prostora, izgled sopstvenog sam cesto menjao bez preteranog povoda.

 - Eto to je jedino sto sam uspeo da nadjem za male novce – rekao je pomalo postidjeni Gonzo.

- Odlicno. Bitno da je krov nad glavom- sa osmehom sam mu odgovorio u zelji da mu ulijem malo samopouzdanja.

- Mislis da valja?- nesigurno je pitao.

- Ma kad ja to nakarabudzim ima da bude ko bonbona.

 Malo posle upoznavanja Gonza, njegovi roditelji su dobili mogucnost da se vrate u rodni kraj– Bosnu. Istu su napustili u vihoru rata ostavivsi sve sto su godinama sticali. Gonzo je bio dete kada se u Vojvodinu doselio i maltene vise je bio vojvodjanin nego bosanac.

Kada je cuo zahtev svojih roditelja da se bezuslovno pakuje i podje sa nima, kategoricki je to odbio.

 Njegov otac, majka, brat i sestra otisli su ostavivsi ga ovde potpuno samog bez igde ikoga. Jedina porodica koju je imao bila je moja. Posle kraceg boravka u podstanarskim sobama odlucio je da se osamostali i nadje sopstveni mir.

 - E ovako cemo- govorio sam skoro diktatorski.

- Dobro, a ovo ?

- Nemesaj se majstoru u posao- kroz osmeh sam odgovorio.

 Kada je u pitanju enterijer, neskromno ali cu reci, tu nema boljeg znalca od mene. Sto bi se ono reklo od babe pravim djevojku za udaju, od šupe – vilu. Prirodan talenat za sklapanje boja, oblika i iskustveni za odabir materijala + prakticnost bili su mi uvek najbolja preporuka da me prijatelji pozovu da im , kako ja to volim da kazem, oplemenim dom.

 - Hvataj tu cetku i omlati ivice, dok ja polepim ovih par plocica.

- A odakle da krenem- zbunjeno me pitao.

- U ovom slucaju uvek od kraja, od plafona.

 Uz muziku koju je pustao, a voli elektronsku, ciji ja nisam pobornik, cudi me da sam zalepio i jednu plocicu. Kad je dara prevrsila meru stopirao sam radove i bezuslovno zahtevao promenu frekvencije.

 - Ja ovo ne mogu da slusam- bunio se.

- Ko je ovde segrt a ko majstor. Cuti i kreci.

 Trebam li napomenuti da sam odabrao najnarodnjackiji radio koji sam u tom trenutku mogao da nadjem. Ne znam ali jednostavno dok nesto radim volim da slusam teske narodnjake, one ibarskomagistralne, jer uz sulude tekstove i tako jeftine i jednostavne komparacije i izlive neznosti ja se ludo zabavljam smejuci se parodirajuci i tako vec parodicne tekstove.

 Garsonjeru u potkrovlju velicine dvadesetak kvadrata, za dva dana pretvorili smo u topli dom snalazeci se na sve moguce nacine. Od jednog starog most regala, koji je pre moje kreacije bio ogavna hrpa iverice uspeo sam da iskrojim petodelnu kuhinju i sav moguci mobilijar za dnevnu sobu. Uz malo para uspeli smo da napravimo sve sto je bilo potrebno za jedan pristojan zivot.

 - Joj Luka kako je lepo, hvala ti. – sa posebnim zarom u ocima je rekao.

- Nista Gonzo, bilo mi je zadovoljstvo.

- Nada se da te nisam preterano umorio.

- Ma opusteno, malo sam kako ti rece geht crkt ali vredelo je.

 U mnogim drugim poslovima Gonzo je meni izigravao segrta. Na vreme je naucio da kada samnom radi cuti kao zaliven, jer kada mi nesto ne ide kako treba ja imam klapnu na okicama i tada jebaram i pickaram bas sve i svakog ko mi se nadje na putu, najcesce neduzne. Sto bi deca rekla prsnem ko lubenica. On je to na vreme ukapirao i zagonetno bi se samo osmehnuo kad mi naidje to moje ludilo.

 Sve sto je bilo potrebno od njega sam mogao da trazim u zivotu ali da prica o sopstvenim osecanjima , nedoumicama ili problemima niko nije moga i smeo. Sopstvena osecanja krije kao zmija noge i smatra da je to samo nesto njegovo sto ne treba sa nikim da deli. Na zalost ja sam ona druga vrsta koja o svemu prica otvoreno i samim tim sebi olaksa..

 - Necu moci da dodjem ovaj vikend radim – saopstio mi je preko telefona.

- Ali Gonzo cekam ovaj petak ko ozebao sunce, uvenucu- rastuzio sam se.

- Shvati radim – povisio je ton.

- Jel se ti to na mene istresas?- ljutito sam pitao.

- Covece boziji shvati jednom , radim, moram da idem poz.- spustio mi je slusalicu.

 U poslednje vreme nismo se bas cesto vidjali. Gonzo je sve redje zvao, pravdajuci se prevelikim obavezama , jos redje smo izlazili zajedno.

 - Ti meni da spustas slusalicu  e sad ces da vidis.

  Nikada ali nikome, ma ko bio i u kakvim odnosima samnom bio nisam spustio slusalicu ili se nejavio na telefon. Od tog manira dobijam napad popizditisa, bonzle, i smatram cinom vrhunskog kukavicluka. Ja uvek smem i uvek mogu da odgovorim na svako pitanje i poziv i raspravim bez problema ono sto imam.

 - Ti meni da spustas slusalicu, stoko nezahvalna. Kako te samo nije sramota. Bedo ljudska nemas muda da kazes pravi razlog pa se pravdas lazuci. Mislim da ne znam da si nasao novo drustvo i da sa njima izlazis veceras, hoces da ti kazem i gde- grmeo sam u slusalicu.

- Hajde reci mi da i ja znam – odgovorio je zajedljivo.

- Druzis se sa tim i tim, idete nocas tu i tu…… deklemovao sam kao pesmicu informacije do kojih sam nedavno dosao.

- E bas zato sto sam znao da ces tako da reagujes i tako da mislis nisam hteo da ti kazem jer znam kakav si pa sam hteo da izbegnemo ovo.

- Najvise u zivotu mrzim kad neko misli umesto mene, a jos vise kada neko laze.

- Nisam lagao samo sam pokusao..- pravdao se.

- Od danas smo zavrsili. Zaboravi ko sam, gde sam i sta sam. Nemoj u zivotu nikad vise da me nazoves, uznemiravas ili pokusas da kontaktiras, jel ti to jasno.

- Jeste i budi spokojan ispunicu ti zelju.

- Teraj se- besno sam prekinuo vezu.

 Posle decenije naseg drugarstva sve je prestalo za jedan tren. U mesecima koji su prolazili trudio sam se da sto manje mislim na njega. Mnogo toga uvek me vracalo na lik tog nasmejanog decaka koji me je razocarao. Prestao sam da radim mnoge poslove u kojima mi je cesto asistirao jer sam nisam umeo a adekvatnu zamnu nisam mogao da nadjem. S vremena na vreme dobijao sam  razlicite informacije o njemu.

 Posle nase svadje promenio je sve brojeve telefona, blokirao me kao prijatelja na facebook-u, spamovao me u mailovima tako da svaki vid komunikacije sa njim nije bio moguc.

 - Hrani psa da te bolje ujede – bio je najcesci komentar koji sam cuo od  mojih prijatelja na zadatu temu.

- Posle svega, pa samo sto si ga cetiri puta zaposlio, ostao je tu sam bez igde ikoga, pomagao si mu, kuvao, davao i pozajmljivao pare… komenatrusali su mnogi

- I tako da ti vrati a bio si mu bolji od roda rodjenog.

 Po pitanju njegove i moje svadje zauzeo sam Gonzov stav. Zagonetno bih se na komentare osmehnuo i cutao trudeci se da ne prokomentarisem nijednu rec, verujuci uvek vise u jednu kinesku poslovicu koja kaze : “ Gladnog psa ako nahranis bice ti dozivotno veran”

 Gonzo u svom zivotu nije se samo otarasio mene , vec i devojke sa kojom je bio dugo u vezi , ostao je bez posla terajuci inat direktoru, uvalio se u ogromne dugove i uporno ostajao u losem drustvu koje je tome i doprinelo.

 Da je lako bilo i nije ali sto kaze Petrija citiram :

 “Čovek ti je tak`a živina - sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Tak`a je to strvina. Voli da živi, živina.”

 I tako sam ja moj bol i razocarenje duboko u sebi odbolovao zagonetno, poput Mona Lize “ smeskajuci se “ na komentare drugih . Najteze od svih podnela je moja mama koja je Gonza volela kao svoje dete. Nikada nije prestala da veruje da ce se on ipak javiti.

 Kada na jednoj strani izgubis na drugoj dobijes. Moj zivot je poceo da ide na bolje, tocak srece konacno je poceo da se penje ka gore. Odjednom je bilo i para i ljubavi i posao i sitni zivotni uspesi, pocelo je da se kotrlja.

 Poslovni sastanak sa kojeg sam se vratio bio je i vise nego uspesan. Skakutao sam veselo po stanu slaveci jos jednu malu dobijenu bitku. Prenuo me zvuk zvona .

 - Pa sta ako sam malo glasnije pojacao muziku, slavim- pomislio sam u sebi dok sam isao prema vratima.

- Zdravo.

- O cao- veselo sam odgovrio.

 Predamnom je stajao Gonzo pognute glave.

 - Dosao sam da ti se izvinim za moj nepromisljen potez. Terao sam inat ponekad u zivotu i nikada nije mi doneo dobro. Sa svima sam smeo ali sa tobom ne.- govorio je jecavim glasom, vidno omrsaveo ne podizuci pogled. Lice mu je bilo sivo poput boje pepela.

Ostao sam bez posla, bez Maje, bez para i bez tebe. Sve sam unistio. Iskreno se kajem, jer znam da si mi ti bio jedini pravi prijatelj u zivotu. Kad su me moji napustili – poceo je da place , zahvaljujuci tebi i tvojima ja sam preziveo, samo vi me niste odbacili. Uvek ste me docekali, pomogli , uvek si samo ti verovao u mene, davao mi vetar u krila…zastao je da obrise suze, samo ti si ta osoba u mom zivotu za koju znam da ce mi uvek pomoci . mesec dana jedem margarin i hleb , nemam prebijene pare i vise nikoga, ti si mi poslednja nada… ako me ti odbijes  ja…

-Lesi, dobro dosao kuci- rekao sam smejuci se zagrlivsi ga najjace sto sam u tom trenutku mogao.

 LM(elem) Gonzo je danas uspesan u poslu kojim se bavi. Lutajuci od profesije do profesije konacno je nasao onu u kojoj je objedinio dve svoje velike ljubavi samostalnost i volan, gonzo je samostalni taksista.  Trenutno je u jednoj lepoj i dugoj vezi koja vuce na happy end. I dalje je moj privatni automehanicar i licni sofer gde god da treba.  Neprikosnoveni asistent u svim molersko, keramicarsko, farbarskim , tegljacko vugljackim i ostalim radovima i najbolje drustvo za cutanje.

 p.s.

Osim sto me naucio da dobro vozim rikverc , opravim po koji sitni kvar na kolima , naucio me i da ne treba da ocekujem da se ljudi menjaju po mojim zeljama vec da ih prihvatim onakvim kakvi jesu. Naucio me da svi razlicito pokazujemo osecanja al ako su nam namere ciste i dobre to se i kroz cutanje vidi.Gonzo me naucio da zagonetnost ne krije misticnost vec ranjivost. Hvala ti na tome.

mareziluka

 

SLANI SKOVERCI (PALACINKE )

Potrebno:

2-3 jaja

1 dcl mleka

Brasna po potrebi

1 prasak za pecivo

1 dcl mineralne vode

Prstohvat soli

Malo ulja

 Nadev:

300 gr slanine

200 gr stistene sunke

Kobasica

Kiseli krastavci

1 glavica crnog luka

Kecap, pavlaka, senf

 Od jaja, brasna, mleka, mineralne vode, praska za pecivo zamutiti smesu za palacinke. Ispeci palacinke. Na teflonskom tiganju sitno iseckanu slaninu pustiti da se otopi na to dodati sitno seckan crni luk, sunku, kobasicu, malo proprziti i u sve to umesati pavlaku, kecap i senf po sopstvenom ukusu. Sa gotovim prelivom filovati palacinke i savijati u cetvrt.

Prijatno!

[ Generalna ] 13 Avgust, 2011 20:26

Misleci da je lako opisati one koje dugo znamo dodjemo u situaciju da najcesce budemo nemi. Ostanemo zateceni kada treba biranim recima reci sustinu nekog koga poznajete dugo. Zato se najbolji prijatelji najcesce opisuju samo sa jednom recenicom kojom se vise kaze nego citavim esejima ili hvalospevima. Ko je danas mudra Nina i lekcija zivota jeli naucena?

 Tople letnje dane najcesce volim da provodim u prirodi. Kao dete koje je odraslo u kuci sa velikim dvoristem, navikao sam da imam taj mali deo svog sopstvenog zelenila. Preseljenjem u stan jedina zelena oaza koja mi je preostala su javni parkovi.

 Sustinski velike baste ipak su javna mesta u kojima tesko mozete da nadjete sopstveni mir. Najcesce se vidno iznerviram vratim iz njih i prosto pozelim , makar na jedno leto, da imam  dvoriste u kojem cu kreirati sopstveni vrt.

 - Cao Luki stigla sam.

- Hello Ninocka.- odgovorio sam veselo iznenadjen njenim pozivom.

- Sta radis, kada cemo se gledati?

- Rasadjujem moju dzunglu, jednom recju uzivam- rekao sam kroz osmeh.

- Ti i tvoje cvece.

 Ninocka za razliku od mene ne podnosi biljke pa ni na slici. Toliko je iste zanimaju, i za iste je talentovana , da mislim da bi joj i plasticni buket uvenuo. Nikada se preterano oko istih nije ni trudila a svaki izliv neznosti kroz iste  i istima, smatra ortodoksnom gluposcu.

 - Biraj termin kada ti najvise odgovara.

- Meni je svejedno kada tebi odgovara ja sam ceo dan free.

- Nina moze oko pet.

- Onda u Atini u pet.

- Ne  Nina, u pet ali u tvom rajskom vrtu, ok?

- Dogovoreno, vidimo se.

 Ninina porodicna kuca nalazi se u samom centru grada. Ususkana od gradske vreve okruzena velikim vrtom u kome se sarenilo bezbroj zanimljivih biljnih vrsta. Jedan mali , dobro skriveni raj, u kojem smo bezbrojno puta uzivali pricajuci jedno drugom o najiskrenijim osecanima i najvecim tajnama.

- Luki pomagaj – uplakano me pozvala Nina.

- Ninocka sta se desilo.

- On me je ostavio.- jecala je .

- Ko te je ostavio?

- Dario

- Nina lazes me.

- Ne lazem pod hitno moras doci, ja cu se ubiti.

- Ninocka tu sam za par sekundi, turaj kafu.

 Ninocka je sve svojeprobleme ili dileme resavala na dva vrlo cudna nacina. Prvi i primarni je da joj ja gledam u solju i po difoltu pricam samo lepo, drugi da pobegne na neko putovanje. Godinama sam na njenoj ponekad preteranoj dramaticnosti zaradjivao cokolade i poklone, ustvari hrabreci je za sledeci zivotni korak .

 Velika udobna ljuljaska – sedeljka oduvek je bilo mesto na koje sam ja sedeo u tom carobnom vrtu. U hladu starog bora , koji je odavno prerastao i tri visine Ninine kuce, uz kafu, sok i obavezno kolace mogao sam da meditiram satima.

 Sarenilo cvetova muskatli, begonija, pistika , kadifica kao na slikarskom platnu uokvirena prirodna sinbioza boja i mirisa, jednom recju prava terapija za srce i dusu.

 - Celu noc nisam oka sklopila.- pocela je ispovest dok je jednom rukom prinosila tek skuvanu kafu a drugom brisala porumeneli nos od plakanja.

- Smirise, hajde nije propao svet- uzaludno sam je tesio.

- Kako nije Luka, ja sam tako nesrecna, jednostavno je odlucio da prekine i to posle dve godine zabavljanja. Nazvao me i rekao da se zasitio da mu treba pauza i da on hoce da se malo odmori.

- Moras ga shvatiti…

- Ti ga jos i branis, mislila sam da ces me bar ti razumeti- briznula je u plac.

- Smiri se, ok, ok ajmo po srpski. Hostapler, djubre  sram ga bilo, on da tebe takvu ostavi, treba da se stidi, jel ti sad lakse?

- Jeste.

- Ninocka ti znas da si meni drugarka a ja za moje drugare dajem sve, sta god treba da radimo uradicemo.

  Darija sam poznavao povrsno. Sretali smo se tu i tamo. Na prvi pogled bio mi je simpatican. Voleo je hard metal, svirao bubnjeve i bio u nekom svom svetu. Za mnoge bi bio isuvise alternativan ali posto se pokazao vrlo srdacan i pristojan meni je postao drag. Kroz dvogodisnje njihovo zabavljanje iz dana u dan sve sam ga vise razumeo i postovao.

 Nina i Dario upoznali su se prvog dana fakuteta sasvim slucajno sedeci jedno pored drugog na predavanjima. Ne gresim ako kazem da je to bila ljubav na prvi pogled, ljubav koja obecava.

 - Samo ti mi mozes danas pomoci.

- Nina pa nisam ni ja carobnjak.

- Budi Luki, niko me ne razume. Tata i mama cvetaju sto me ostavio, ionako ga nikada nisu voleli.

- Bas cudno onako fin fajn mladic.- nasmejao sam se

- Sad me jos i ti zajebavas.

- Malo.

 Nina je osoba koja je odrasla kao princeza na zrnu graska. Situirana, sa sredjenom porodicom imala je sve pogodnosti u zivotu. Njena jedina briga bila je kako da bude dobar djak i na taj nacin oduzi se roditeljima za svu udobnost koju su joj omogucili u zivotu. Jednostavno odrasla je bez ikakvih problema ususkana, mazena i pazena. Nikada nije dozivela poraz a ljubavni brodolomi su joj bili najveca zivotna muka posle kojih bi padala u stanje opste depresije. Kada o problemima nije htela nista da prica otisla bi na neko putovanje misleci, valjda, da ce problemi nestati sami od sebe. Jednostavna nije umela da se bori sa njima, nije bila borac.

 Po obicaju poceo sam sa gledanjem u solju sa njegove strane, ili ti suprotne od one sa koje je ona pila. Kako bih ja izgovorio prvu rec padala bi u trans i slepo mi verovala sve sto joj ja kazem.

 - Na njegovoj strani vidim neki dalji put.

- Vrsac.

- Ha?

- Sutra ide u Vrsac na kampovanje, trebalo je da idemo zaje… opet je pocela da cmizdri.

- Zakoci malo, inace ti necu gledati.

- Dobro, evo prestala sam. Pricaj samo pricaj.

- Vidim veliko crno srce.

- Sta to znaci? Radoznalo je pitala.

- ljubav sa njegove strane, voli te, ne brinio nema drugu.

- Lazes me. Jel stvarno.

- Nina ti sumljas u tvoju gataru ?

- Ne sumljam , ajde gledaj.

 Meni je uvek bilo lako gledati u solju nepoznatim ljudima. Tada bi se totalno iskljucio iz ovozemaljskog i fokusirao na figure i otiske koji je talog jednog obicnog crnog napitka ostavio po zidovima solje. Gledati osobi sa kojom provodis skoro pa 24 sata bio je rudarski posao. Znao sam svaku njenu misao, nedoumicu, strah. Vesto sam morao da balansiram sta smem a sta ne da joj kazem.

 - Na stubu ljubavi, ma da… to je to.

- Sta Luki neodugovlaci.

- Ljubi te se, nema sanse da ne budete zajedno, evo i zajednicka strana vam je povezana.

- Luki daj da ubodem zelju.

 Nina se toliko nekada zanosila u zeljama da je naposletku, nemamsi vise mesta unutar solje, zelje zabadala i po spoljnim stranama. Barem sa njom bilo je lako pogoditi. Prve tri obavezno su bile ljubavne, ostalih nekoliko, u zavisnosti koliko je ispita prijavila, poslovno- skolske a zatim su dolazile one bezvezne cisto da popuni kvotu neparnog broja, jer red nalaze uvek da se zamislja nepar.

 - I sta kazes Luki da radim?

- Cime on ide na to putovanje.

- Vozom.

- E ovako moja Nina. Ti se lepo spakuj veceras, sredi i na taj isti voz.

- Kako to mislis Luki?- zacudjeno me je pitala.

- Lepo brate, pardon , sestro mila. Primenicemo taktiku iznenadjenja. Zapamti gvozdje se kuje dok je vruce. Ako ti njega pustis tamo samog, pa on ko pusten ker sa lanca od vas nema vise nista.

- Cenis?

- Ma potpisujem zivotom. Ovako ti ujutru na voz i sa njim.

- A sta ako me stvarno ne voli vise?.

- Pa ti sidji na prvoj stanici i barem ces znati na cemu si.- izneo sam joj veoma hrabar predlog smisljen u momentu.

- Luki nemam ja hrabrosti, zamisli koji bi to bio blam da me istera pred celim drustvom.- pokunjeno je rekla.

- Lutko u ljubavi nema blama. Bolje se nekada kajati za ono sto smo uradili nego za ono sto nismo. Pokusaj, jedino tako ces znati pravu istinu.

- Da znas i da hocu!- odlucno je rekla.

- I nemoj da ti padne napamet da se ne pojavis, ja te cekam na stanici vec ujutru , da budem siguran da sam ti video ledja.

 Nina se pojavila sledeceg jutra , jos uvek nesigurna dovoljno u sebe. Jedan moj ostar pogled bio joj je jasan znak da ulazi u voz inace ce biti bivena, kako volimo da kazemo. Njihova ljubav nastavila se jos naredne tri godine.  Razisli su se nakon sto je u njen zivot usao Petar.

 - Boze Nina kako smo bili mladi i ludi. – sa smeskom sam se setio svega.

- Jao Luki, da znas i da jesmo.

- Ah te carobne dvadeset i dve, bas sam ih i voleo.

- Veuj mi da danas tako nesto nikada ne bih ni pokusala.

- Verujem Nina, omatorili smo i postali slabiji i gordiji . Mada poznajuci te ti bi se uvek borila za ljubav ako osecas da je jos imalo ima.

- Kako me ti samo Luki poznajes.- nasmejala se.

- I vise nego dobro.- uzvartio sam joj smesak.

 Nase malo nostalgicno putovanje prekinuo je tresak ulaznih vrata i deciji smeh. Jedan mali plavi cuperak, Ninin  i Petrov sin, sa velikim osmehom trcao je ka nama.

 - Ko se to meni probudio, a bebo?- rasirenih ruku sagla se da doceka sina.

- Zdravo djavolku- pozdravio sam ga.

- Hajde reci cika Lukiju zdrawo.

- Nemoj da te cika Luki mune, ne cikaj me.

- Znam da te to nervira , zato te i zezamo, jel tako bebo?

 Bebac mi se nasmejao i brzo zagnjurio glavu u njeno rame postidevsi se. Ja sam mu na osmeh uzvratio jednim iskrenim osmehom i migom. Iako ne prica, savrseno smo se razumeli.

 LM(elem) Nina je danas srecno udata zena i majka jednom pravog malog vragolana. Radi kao diplomirani farmaceut u jednoj drzavnoj instituciji i vrlo je priznata i uspesna u svom poslu. Svadju koju je imala samnom resili smo onog dana kada je moj otac umro. Iako tada nismo bili u kontaktu vec skoro godinu dana pojavila se sva uplakana, sa ikebanom od 50 najlepsih i najkrupnijih rozih ruza koje sam ja ikada video u zivotu. Jedan zagrljaj bio je dovoljan da shvatimo da je zivot suvise kratak da bi pravili takve gluposti, precutno dogovorivsi se da nam se to nikada vise ne ponovi.

 p.s.

Sa njom sam naucio da ponekad iskrenost zna da uvredi i da bas sve sto mislim ne treba da kazem, ili treba da sacekam pogodan trenutak. Svako svoju srecu bira, pa tako vise nikada nisam dosao u situaciju da nekog osudim zbog njegovog izbora. O njenom odnosu sa muzem ne zelim da slusam kako ne bih gresku ponovio, jer suvise je malo pravih prijatelja da bi ih se tako lako odrekli. Zivot nas je razdvojio kilometrima ali i  danas se lepo druzimo, kad god imamo priliku , i uzivamo u jos pokojem zrnu nasih detinjih srca kojima ne damo da odrastu. Draga Nina, mudrost je najcesce ono sto precutimo a ne sta izgovorimo. Hvala ti sto si me tome naucila.

 mareziluka

 

 

 GOMBOCE

Potrebno:

 

Oko 1 kg krompira

Brašno

So

3 jaja

1 kg šljiva

200 gr prezli

6 kašike šećera

Krompir skuvati u ljusci i oljuštiti, pa kada se prohladi, ispasirati. Pomešati ga zatim sa jajima, 3 prstohvata soli i onoliko brašna koliko je potrebno da bi se umesilo fino, mekano testo. Od umešenog testa oblikovati male loptice, pa svaku malo stanjiti prstima i obmotati oko šljive. Gomboce kuvati u slanoj kipućoj vodi oko 10 minuta, a u međuvremenu ispržiti prezlu u tiganju sa malo ulja, pa kada se ohlade, pomešati sa 6 kašike šećera. Kuvane i oceđene gomboce uvaljati u proprzenu prezlu i poslužiti.

Prijatno!

[ Generalna ] 09 Avgust, 2011 01:27

Uzori u zivotu sluze za najednostavnije ucenje modela ponasanja. Oni nam olaksavaju da mnoge zivotne prepreke preskocimo ili lakse savladamo. Kao iskusniji i najcesce stariji umesto nas selektuju dobro od loseg i tako nam olaksaju mnogo, izbave nas od iskusenja. Nema neprijatnijeg iskustva nego kada se razocarate u svoj uzor i kada shvatite da je onaj koga ste smatrali savrsenim i nepogresivim ipak samo covek od krvi i mesa i cesto da gresi. Ko to tepa luce moje i najsjanija zvezda moja ko je ?

 Zbog gomile obaveza koje su se nagomilale u poslednje vreme potrosio sam puno energije trceci na raznorazne strane a da pritom malo toga sam uspeo da zavrsim . Moj stan se, blago je reci, pretvorio u jazbinu.

 Po prirodi jako uredan bilo je iznenadjujuce u kakvom sam brlogu poceo da zivim. Prasine je toliko bilo na sve strane da je stan izgledao kao da ga je neko posuo brasnom. U kuhinji tona sudova , koje sam samo vadio, dok nisam shvatio da naposletku nemam vise iz cega ni da jedem ni da pijem.

 - E Luka krmaco jedna , sram te bilo- rekao sam sam sebi.

 Stanje je bilo toliko kriticno da se moglo opisati samo jednom recenicom citiram “ da je u stan usao i mis i on bi k..rac slomio”. Pod hitno sam morao da se organizujem i sve sto sam zabrljao vratim u normalu.

 Nijedan kucni posao nije mi stran ali postoje tri koja nikako ne mogu da podnesem a to su: pocasno mesto broj jedan namestanje kreveta zatim vice sampion peglanje i treci al nikako zanemarljiv pranje prozora.

 Prvi mi se zgadio jos u vojsci, drugi mi nikako nije bio sipatican a poslednji sam mrzeo jer nikada u zivotu nisam uspeo da operem prozor a da on ne ostane muzgav.

 Probao sam sve tehnike i metode od novina i sirceta, do deterdzenta za sude, limunovog soka, raznih sredstava za staklo, magicnih krpa ali jednostavno nisam talentovan. Kako sunce grane tako se vide muzge na koje ja dobijam popizditis. Zato prozore najcesce perem oko ponoci, izgledaju blistaviji na mesecini hahahaha.

 - Mislila sam da svratim ali vidim imas koncert , pa necu da te prekidam- rekla mi je Didi koja me je pozivom prekinula u pola posla.

- Eeee da imam koncert, vec turneju hahhaa , odkud znas?

- malopre sam bila ispred zgrade i videla kako vrtis kukovima i ritmicno brises sa obe ruke prozore, sve u skladu sa koreografijom.

- Ahahah jesam, pa pobegla da ne bi sta pomogle?

- ne nego da nebi slusala tvoj “prelepi “ glasic dok njaces ko magare.

- Nije vazno sto ne umem nego sto volem da pevam, ko peva zlo ne misli.

- Vidim, vidim a jel se secas kad smo zajedno isli…..

- Secam, slone stogodisnji nista ne zaboravljas.

- To necu zaboraviti do kraja zivota.

 Kada spremam kucu ja obavezno moram da pevam. Postoji samo jedan cd koji se ubacuje u plejer, i to cd sa svim hitovima, jedne i jedine ciju svaku pesmu znam … cd Dragane Mirkovic. Nekako mi uz pevanje sve tesko dodje lakse.

 Prva pesma koje se secam iz najranijeg detinstva a cesto se emitovila nedeljom prepodne u emisije “ Zelje i cestitke” jeste pesma Kolo srece.

 Kroz  moje odrastanje provlacili su se iz godine u godinu novi hitovi da bi definitivno sa devetim albumom, koji je i bio prekretinca u njenoj karijeri, ja postao njen vatreni fan.

 Poceo sam da pratim sve njene televizijske nastupe, kupujem novine na kojima je ona bila na naslovnoj strani , postala je jednostavno predmet mog obozavanja.

 - Luka ima jos tri sata do pocetka ja ne znam sto si ovoliko pozurio.

- Didi ja nju moram da upoznam.

- Luka meni je hladno.- konstantno je kukala.

- Babo jedna , sta ti je hladno, cupkaj malo u mestu.

 Po prvi put je, a da ja mogu samostalno da idem , Dragana pravila koncert u mom rodnom gradu. Svakako da ja to nisam smeo da propustim, odlucio sam da odem i upoznam je po cenu zivota.

 - uzalud nam sve vrata ce otvoriti tek pred sam koncert nema sanse da je upoznas.

- Ima Didi, ja moram. Imam ideju . Idemo na zadnji ulaz.

- Joj Boze ja sam jos ludja od tebe.

 U momentu sam smislio plan da u halu udjem na zadnji ulaz kuda i ljudi iz organizacije i tehnike, ma pravi sam genije.

 - Vase propusnice- rekao je krupniji momak pred vratima.

- Propusnice?..sta li je to pitao sam se u sebi. Evo izvolite- pruzio sam mu karte.

- Nisam rekao karte, rekao sam propusnice.

- Pa imamo kartu za ulazak.

- Brisite klinci odavde da vam ja ne bih dao.

 Pokunjeno smo se pokupili i krenuli tamo odakle smo dosli.

 - On nama klinci, jos malo pa cemo punih 16. Drtina matora.

- Ma gerelj ima bar trideset.- utesila me Didi.

 Ostar novembarski vetar uvlacio se u kosti. Rano zimsko smrkavanje i niska temperatura opustosila je ulice. Nas dvoje kao dve budale stajali smo ispred ulaznih vrata koncertne sale , cupkajuci cuteci. Svako je u svojoj glavi smisljao plan koji bi nas mogao dovesti do resenja ali nista pametno nismo mogli da smislimo. Za mnoge stvari u zivotu je potrebno iskustvo a u moje vreme mi smo i sa nepunih 16 jos uvek bili poprilicna deca, sto bi se po naski reklo bebironija.

 - Luka setila sam se.- epohalno je razbila tisinu Didi vec poplavela od zime.

-Sta?

- Mozemo uci na ulaz za zimski bazen.

- Da i…

- znas da su svlacionice povezane sa hodnikom koji vodi do svlacionica u hali, mozemo tuda.

- Idemo.

 Sunjali smo se kao lopovi iz ciste predostroznosti da nas niko ne primeti. Tek sto je isteklo radno vreme zatvorenog bazena pa smo odlucili da pokusamo da se provucemo kao plivaci. Didi me vodila uzanim polumracnim hodnicima sportske hale pazeci da ne naletimo na nekoga. U polumraku srce bi nam jako zalupalo od svake senke koja bi nas podsetila na ljudsku figuru. Zastali bi smo provirili iz mraka i kad bi shvatili da je bezbedno nastavili dalje.

 Posle petnestak minuta tumaranja uspeli smo da udjemo u halu iz svlacionica. Popeli smo se na tribinu u treci red, bocno od tek montirane bine znajuci da Dragana  tuda mora proci..

 - Cucni da nas ne vide.- dosapnula je didi.

- Aaaaa

- Ššššššš!

- zveknuo sam koleno.Ne mogu da cucnem

- Onda klekni.

- Necu onda videti kada dodje.

- Tise, vidim ja ulazna vrata, nista se ne boj.

 Minuti su polako prolazili, sto bi se ono reklo citava vecnost, vekovi. Bas kao i uvek kada ne treba, meni se kijalo, kasljalo, sve me srbelo. Nikako nisam mogao da se skrasim a srce mi je kucalo kao kod zeca. Ova velika avantura morala je da uspe. Boze koliko samo uzbudjenja.

 Posle skoro sat ipo zacuo se zamor. Na nekih desetak metara od nas cuo sam draganin veseli glas kojim je redom pozdravljala ljude iz tehnickog dela ekipe.

 - Evo je ustaj.

- ne mogu Didi noge su mi se odsekle.

- nemoj da ti ih ja prebijem posle svega ustaj.

- Draganaaaaaaaaaaaaa – bilo je sve sto sam uspeo da izgovorim i ostanem paralisan , vise ni makac.

 Ona koju sam gledao samo preko video spotova i nepokretih fotografija u novinama stajala je tu predamnom na svega dva metra, ziva , nasmejana i tako opipljiva a tako daleka. Nasmejala se poslala poljubac i mahnula mi. Dalje se nicega ne secam.

 - Drzi .-

- Aaaaa

- Sta ti je ?

- Dragana, Dragana, …

- Luka jesi li poludeo?

- Kako je lepa. Moja Gaga.

- Hoces li ti uzeti ovu sliku i autogram ili neces.

- Dragana. .. ah sad ne zalim ni da umrem.

 Didi je bila mnogo pribranija od mene. Preskocila je ogradu, trazila autogram i fotografiju i upoznala se sa Draganom ja za to nisam imao snage. Didi je ostvarila moj decacki san.

 Drgana je te noci pevala za izgradnju bolnice u mom rodnom mestu odreknuvsi se kompletnog honorara a ja sam na trenutak bio blizu moje nebeske zvezde, tako zive i tako sjajne da sam ostao ocaran.

 - Penji se gore da pijemo kafu, evo obecavam necu pevati, zavrsio sam sa prozorima.

- Dragana moze, al nemoj ti molim te , vazi?- upitala je Didi

- Ma luce moje, za tebe sve .

 Posle ovog dogadjaja poceo sam da vodim beleske, pisem dnevnik u kome sam se obracao njoj – Dragani. Negde sam procitao da je ona imala u ranoj mladosti izmisljenu drugaricu kojoj je pisala pisma, ja sam svoja pisma pisao svojoj pravoj zvezdi.

 Posle preslusanih stotinak pesama stan je opet blistao. Jos jednom sam se podsetio njenih velikih hitova koji me svaki put vrate u mladost.

 LM (elem) Godinama cuvam taj dnevnik sa nadom da cu jednom imati priliku da joj ga licno predam u znak zahvalnosti za sve ono sto mi je znacila u zivotu. Uz njene pesme sam se veselio i tugovao. Bio sam ili u drustvu ona je uvek bila tu. Nikada nije se stidela svog porekla, karijeru je gradila iskljucivo pesmama nikada skandalima. Bavila se i bavi humanitarnim radom , nenametljivo, bez hvale i reklame i to jeste odlika pravog plemenitog coveka. Uvek je bila dostojanstvena, tiha, nenametljiva – jednostavna. Naucila me svojim primerom pravim vrednostima u zivotu, moralnim,  na tome joj za sve hvala. Imao sam ludu ideju da joj pisem , bezmalo evo posle deceniju ipo, cak sam sasvim slucajno dosao do njenje privatne adrese u Becu ali ima li svrhe, nemam li hrabrosti? Iako je moja omiljena pesma Vetrovi tuge, Pesma Luce moje postala je moja himna uz koju sam uspeo da prezivim razocarenje u ljubav i iznova naucim da verujem i volim. Ljubav prema Dragani me nikad nije izdala, nije nikad pogresila.

Zena koja je ostavila sve i otisla u nepoznato, samo sa jednim koferom u ruci u potragu za ljubavlju, zasluzuje moje duboko postovanje. Iako nikada nece saznati za mene, njen dnevnik je jos uvek ceka, njoj pripada. Nikad me nije razocarala i zauvek ce ostati moja nasjajnija zvezda koja me svojim ljudskim kvalitetima naucila mnogo cemu- vaspitala. Hvala ti za sve Luce moje. Zauvek luce tvoje…

Mareziluka

BEČKI KOLAČ

Potrebno:

Kore

100 gr putera

150 gr čokolade

100 gr šećera u prahu

2 kašike brašna

4 jaja

Fil

350 gr čokolade

1/2 l slatke pavlake

3 kašike ruma

3 kašike šecera u prahu

Ukrašavanje

50 gr čokolade

1 kašika ulja

  Umutiti puter i šecer u prahu. Dodati jedno po jedno žumance, brašno i otopljenu čokoladu. Dobro izmešati. Na kraju dodati čvrst sneg od belanaca i lagano izmešati varjačom. Veliki pleh obložiti pek papirom, sipati pripremljenu smesu i peći na 200 stepeni oko 30 minuta.Ohladjenu koru preseći na pola. Čokoladu izlomiti na manje komade, pomešati sa slatkom pavlakom i kuvati na pari dok se ne dobije ujednačena smesa.Fil ostaviti da se hladi u frižideru 2 sata. U ohladjeni fil dodati šećer u prahu i mutiti dok se ne dobije čvrst šlag. Na kraju dodati rum i još malo mutiti.Na tacnu staviti koru, premazati je filom, prekriti drugom korom i ukrasiti otopljenom čokoladom.

 Prijatno!