Umece snalazenja u razlicitim zivotnim situacijama, ponekad mnogo vise znaci od samog znanja, reagovati u pravom trenutku na pravi nacin moze nas izvuci iz mnogih kriticnih situacija. Inteligencija i zdrava logika su osnove bez kojih ova igra nije moguca. Pravilno poredjan niz poteza uvek donese zeljeni rezultat. Postoje situacije u zivotu toliko nelogicne da i najboljem logicaru nista ne pomaze. Koliko sam sve razumeo i nista ukapirao mnogo puta?

 Novogodisnja snizenja iako najcesce lazna uvek me obraduju. Imam utisak da sam povlascen ako odredjeni proizvod kupim po smanjenoj ceni. Uvek se potrudim da ista maksimalno iskoristim, sto za mene predstavlja i car same kupovine.

 Mesecima sam gledao u jednoj prodavnici kozni mantil koji sam vec nekoliko puta probao ali nisam imao dovoljno novca da ga kupim. Novogodisnje snizenje, i cinjenica da je ostao samo jos jedan primerak, doneli su mi mogucnost da isti priustim sebi.

 - Ne da mi stoji kao saliven , jel da ?- upitao sam ljubaznu prodavacicu.

- Ma kao da je pravljen za tebe.

- E vidi kako izgledam kao manijak iz parka- nasalio sam se.

- Haha ha .

- Cekaj, gle sad ovo. rasirio sam obe strane mantila pred prodavacicom i rekao Skidaj se !

 Smejala sam se drzeci se za stomak dok sam ja i dalje po prodavnici izigravao manijaka iz parka.

 - Manijace jedan, ne plasi devojku- zacuo sam poznati glas .

- Iko!- veselo sam uskliknuo.

- Luka nindza.hahahaha !

- Odakle ti ovde covece?

- Dosao da radim ovde i ne mogu da verujem da sam od ovolikog grada naisao bas na tebe.

- Gospodjice, uzimam ovaj manijacki matil , a ja i  ti mali idemo na rucak, castim ja.

 Ika je jedan od mojih klasica- kako se to popularno zove u muskom slengu za poznanika sa kojim si zajedno provodio vojnicke dane. Imao sam tu (ne)srecu da vojni rok sluzim u Bujanovcu,Presevu, Vranju.

Na moju veliku zalost zapao me major koji je bas iz mog kraja , koji je na opste odusevljnje me uzeo za licnu pratnju. Po prirodi posla obilazio sam sa njim sve vojne baze u kopnenoj zoni bezbednosti i video mnoga mesta koja nisam ni sanjao da hocu.

 Radi licne sigurnosti a i po pravilima sluzbe morao sam od rane zore do kasne veceri da budem pod punom ratnom opremo na plus pedeset kolikoje tog leta bilo u presevskoj dolini. Moj najveci problem je moja visa , zbog koje nisam mogao da nosim americki pancir od 9 kg na cap-cap trake, vec francuski od 17 kg sa dva reda pertli za koji mi je u pocetku trebalo i po pola sata da usnjiram.

 Tako opremljen sa tadasnjih mojih 70 kg na sebi sam imao opremu od blizu 40, te sam pod slemom i pancirom delovao kao velika nindza turtles, sto mi je kasnije postao i nadimak.

Vrlo duhovito ,ali nimalo smesno, ja  sam se sa opremom druzio citavih pet meseci iz dana u dan, ne pokazujuci slabost, jer inat kad proradi sve se moze.

 Iku sam poveo u jedan od meni drazih restorana “Astal saren” u samom centru grada, gde me uz vojvodjanske djakonije prisetio jednog septembarskog suncanog dana koji cu pamtiti do kraja zivota.

- Marezi , ne spavaj, je..m ti oca u prkno. Dreknuo je major svoju omiljenu uzrecicu, majka je za njega, kao i za svakog crnogorca  bila svetinja pa je uvek psovao oca.

- Razumem!- rekao sam sa zadnjeg sedista.

- Kada dodjemo na poligon odgledacemo par minuta vezbe i vracamo se, jasno.

- Jasno gospodine majore!

- Idemo onda na Devojacku cuku ( ime baze) tamo nas ceka pecenje. Reci cu da imam redovnu kontrolu. Nek se drugi jebavaju sa njim, ionako mi nije hteo potpisati premestaj.

 Za nekoliko meseci koliko sam vec bio majorova pratnja, znao sam ceo njegov zivot od rodjenja do danja danasnjeg. Na srecu na vreme sam naucio da mi informacije , ne udju na jedno a izadju na drugo uvo, vec elegantno obidju oko cele glave, pa je mogao da prica isto danima a da ga ja uopste ne cujem. To je jedini bio nacin za preziveti i ovako preveliku kolicinu vremena koje smo provodili zajedno.

 Dok smo isli prema poligonu, ispred nas su isle crvene beretke i ispitivale put od eventualnih eksplozivnih naprava, posto su siptari pre nekoliko godina ovde napravile masakr i poligon je posle toga bas danas prvi put ponovo otvoren za upotrebu uz garancije Mirovnih snaga.

 - Gospodine generale, raportira major Vukljenovic! Sve je spremno za pocetak vojne vezbe.

- Majore, danas cemo raditi osvajanje utvrdjenja. Polovinu vojnika stacionirajte na brdu kao utvrdjenje, druga polovina ce je osvajati. Jasno.

- Razumem gospodine generale.

 Brdo koje je trebalo osvajalo em sto je bilo visoko em je bilo uzasno strmo. Dok sam ja mirno posmatrao u hladu, moji klasici su placali ceh svega onoga sto sam ja imao kao kredit za vreme koje sam proveo sa majorom. Pogledom su mi govorili : Blago tebi, uzivas .

 - Vojnice!

- Izvolite gospodine generale!

- I za tebe vazi vojna vezba, na polozaj u napad.

- Razumem! Gospodine  generale samo da skinem … nisam uspeo ni da dovrsim recenicu.

- Sa pancirom!

 Hiljadu ti bogovetnih sunasaca da sam mogao odalamio bi budali da mu glavu otkinem. Zalegao sam na pocetku livade, medju neku bodljikavu travu neveselo gledajuci lica mojih drugova.

 - Sex od generala a Marezi?

- Sex. –tuzno sam konstatovao.

Jedva sam se kretao sa pancirom. Trci, lezi, ustaj. Pri svakom pokretu dve ploce pancira prebrojavale su mi rebra i od napred i od nazad.

 - Otrovi!- zaurlao je genar u trenutku kada smo skoro dosli do pred samo brdo.

 - Jebali te otrovi – skoro jednoglasno se culo.

 Ni ovako nisam mogao da dodjem do daha a kamoli pod gas maskom . Pokusao sam da trcim ali pogled se maglio i bilo je sve teze a penjanje nekih 100 –tinjak metara uz brdo tek me cekalo. Smislio sam plan u momentu. Sad cu kao Julija da se onesvestim pa ne penjao se ja do Romea(utvrdjenja) tako mi svega.

Videvsi ravno tlo bez kamenja i sa mekom zemljom prostro sam se koliko sam dug i sirok,zazmurio i pretvorio da sam onesvescen.

Jedan od staresina pritrcao mi je , skinuo masku sa lica i poceo da me “odsvescuje”.

- Marezi, Marezi, cujes li me?

Lakse mi je bilo da istrpim i par pljuski nego da trcim kao sivonja uz brdo.

- Aaaaa- pravio sam se da buncam.

- Marezi, jesi li dobro, cujes li me?

- Aaaa sta je bilo?

 Iz daljine zacuo se generalov glas.

- Sta se tamo desava. Cemu zastoj?

- Gospodine generale vojnik se onesvestio!- dovikivao se sa njim vodnik.

- Dovedite ga vamo vodnice.- naredio je ljutito general.

 Teturavim korakom otisao sam do generalovog satora, gde su me polegli,  ispolivali vodom, i ostavili da dodjem sebi. Smesten udobno iza njihovih ledja i dalje sam glumio bolesnika dok sam u sebi pevao pesmicu i veselio se. Mislio sam ako sebi necu pomoci pa kome cu?

Vezba je potrajala jos skoro sat vremena. Iscrpljene klasice cekalo je jos gadjanje i ceo dan druzenja sa poligonom.

 Naprasno major je odlucio da zajedno sa nama poseti bazu i izvrsi varednu kontrolu. Kako ga ne bi preduhitrili naredio je da za njim podjemo posle desetak minuta jer je hteo da zatekne pravo stanje stvari na terenu a ne frizirano.

 Mom majoru nije bas bilo po volji ali naredjenja moraju da se slusaju.

 Sunce me peklo po licu kroz staklo  preteci da me oslepi. Dzip kojim smo se vozili bio je skoro duplo stariji od mene i nije imao nikakve udobnoti. Ispod teskog slema slivale su se kapljice znoja sve do koznog podbratka koji se odavno usekao u vilicu, ostro parajuci kozu izbrijanog lica.

 Put kojim smo se kretali prema bazi mogao sam vec zmurecki da predjem. Uske kozije staze oko presevske doline pruzale su za mene zastrasujuc pogled. Sa njih se jasno videlo devet minareta dzamija iz Preseva I okolnih sela i u daljini kao Don Kihot jedini preziveli srpski manastir. Beo,nestvaran, lebdeo je i prkosio svemu sto se desilo. Ponosit, podsecao je na to cija je ovo zemlja i svojim milim zvukom zvona pokusavao da nadglasa urlikavi zvuk siptarske molitve koji je brujao u podne sa svih devet tornjeva. Svaki put kad bi ga ugledao pomolio bih se i prekrstio za njegov opstanak. Sijao je tako gordo i velicanstveno.

 - Stoj!- zaculo se majorovo naredjenje. Lezite i ne  izlazite dok vam ne kazem !

 Uz jak tresak major brzo iskoci iz vozila i nestade. Vozac i ja lezali smo pola minuta koji su mi se ucinili kao vecnost.

 - Izlazite, brzo !

 Ispred nas skoro nestvarna scena. Izresetan auto pored koga sav ukrvavljen lezi ranjeni vojnik. General i njegov vozac napadnuti od strane siptara. Zaseda.

- Marezi pomozi mi da izvucem generala!- rece major.

- Razumem!

- Pusti to razumes sad ne vazi, spasavajmo coveka.

 General je bio bez svesti .Okrvavljena uniforma nije davala mnogo znakova za optimizam. Culo se lagano disanje pomesano sa roptanjem od rana kojih je bilo nekoliko.

 - Skidaj mu uniformu. Sunce ti krvavo…

 U stresnim situacijama nema bas mnogo vremena za razmisljanje. Nisam o nicem drugom uspeo da pomislim osim da spasemo zivote ovo dvoje ljudi. Potpuno smireno primenio sam sva znanja iz medicinske obuke , razgovarajuci i teseci sve prisutne. S osmehom na licu govorio sam :Sve ce biti u redu. Stisnuo sam petlju i s verom u Boga hrabrio ih u onome sto nas je iznenada snaslo.

Bodrio sam ova dva junaka svim srcem.

 Manastir u daljini ucinio mi se jos velicanstveniji. Zaseda u koju bi mi upali da smo krenuli prvi, desila se nekom drugom. Zlatni krst  sa kupole prkosne svetinje sijao je jace nego ikada, dajuci snagu nasoj veri da ce sve biti uredu. Kao iz daljine cuo sam sa radija iz generalovog auta, zvuke pesme koja od tog dana za mene predstavlja reci vere i snage samoga zivota. Postala je to himna novog rodjenja i jos veceg prkosa da srpska sveta zemlja zauvek to i ostane.

 

 

 LM (elem) posle par teskih operacija general i njegov vozac su preziveli i oporavili se. Tog dana sam shvatio da mnoge trivijalnosti u zivotu nisu bitne i da je najskuplji ustvari sam zivot. Mnoge nejasnoce  nasle su resenja i od tada cenim svaki dan u kom se probudim. Malo toga od tada moze da me izbaci iz ravnoteze i unutrasnji mir tesko mi je poljuljati.

Za pokazanu hrabrost i pribranost dobio sam sedam dana nagradnog odsustva, velike postovanje mog majora i svih staresina.

 p.s.

Ika je po prvi put probao poslasticu ciji vam recapt dajem. Iako mnogi nagadjaju koje je srpsko tradicionalno jelo, retko kad pogode. Prema svim istrazivanjima o poreklu jela, ovo je jedino autohtono srpsko jelo, poznato na sirim prostorima a koje je samo nase. Cesto praveci ga cuvam duh srpskog naroda i vracam snagu da cemo opet biti deo nase svete zemlje Kosova, kao sto smo uvek i bili. Pomozite i vi da kao onaj predivni manastir jos dugo postojimo, postujuci svoju istoriju, predtke, cuvajmo  nas za nase narastaje! Napravite ovu poslasticu pomolivsi se za ocuvanje i opstanak  celog srpskog roda.

mareziluka

 

STRUDLA SA ORASIMA

Potrebno:

Kora:

0,5 kg brašna

150g masti ili margarina

200g šećera

2 jajeta i jedno žumance

Malo soli

1 paketić kvasca

Strugana limunova kora (1 limun)

1,5 dcl mleka

1 dcl surutke

Umešajte kvasac sa 1.5 dcl mlakog mleka i jednom supenom kašikom šećera i pustite kvasac da počne da radi. Napravite testo od ostalih sastojaka. Pokrijte smesu i pustite je da kisne otprilike pola sata. Onda podelite testo na dva dela.

Fil:

500-600g mlevenih oraha

350g šećera

1 dcl mleka

Strugana kora od pola limuna i sok od jednog limuna

50g margarina

4 supene kašike pekmeza od kajsija

Pomešajte mleko i šećer i pustite da provri, dodajte orahe i kuvajte još između trideset sekundi i jednog minuta istovremeno mešajući. Skinite sa šporeta i dodajte ostale sastojke.

Priprema: Razvijte testo prema dimenzijama posude za pečenje, razmažite po testu otopljeni margarin i polovinu fila. Uvijte. Ponovite isto sa drugim komadom testa. Pokrijte i pustite da se podigne. Ugrejte rernu na 130C. Počnite da pečete na temperaturi između 130 i 150C, a onda nastavite na temperaturi između 170 i 180C dok ne bude gotovo. Pečenje traje oko 35 minuta. Pečena štrudla treba da bude dobro posuta kombinacijom preliva i vanilinog šećera.

Prijatno!