mareziluka

Prijateljstvo nastaje onda kada izmedju dve osobe cutanje postane prijatno. O ljudima ne govore reci nego njihova dela. Ko hoce uvek nadje nacin da nam pomogne a ko ne zeli uvek , po meni, los izgovor. Koliko je meni pomogla cutljiva Didi i zlatno srce koliko ima?.

 Mica mi je mahnula sa ulaznih vrata stana prativsi me pogledom dok sam trceci zurio da se nadjem sa Didi. Kao covek koji ne voli da ceka i ne podnosi kasnjenje , tako i ja se trudim da me nikada ne cekaju tj. Da nikada ne kasnim. Kasnjenje smatram nezreloscu i cistom neodgovornoscu.

 - Didi- obradovao sam se.

- Luka, tuci cu te.

- Mene, tvoju kumicu?- napravio sam lazno iznenadjenu grimasu lica.

- Vidim da drugacije ne ide, pa nisam te videla ceo mesec, sramota!

- Sramota  i ja kazem.

- Idemo lagano do Atine, peske da prosetamo.

- Ti odlucujes ja slusam.

 Didi sam upoznao jos prvog dana srednje skole. Poceli smo da se druzimo spontano, prepoznali smo se na prvi pogled. Nase zblizavanje pocelo je jos na tavanu njene zgrade kada smo prvi put pobegli sa casa istorije. Od tada se nismo razdvojili.

 Didi nikada nije bila velika pricalica. Uvek je sa malo reci umela da kaze sustinu. Ono najvrednije sto poseduje jeste izuzetno strpljenje da saslusa druge, nenametljivo kaze svoj stav i podrzi ljude u teskim situacijama. Nikada nikoga nije osudjivala zbog postupaka u zivotu, uvek je dva puta merila , jednom sekla. Sve sto bi joj ikada iko ispricao nije dalje sirila. Njena najveca vrlina da sve sto joj neko poveri ostaje zauvek zakljucano na granici njenih usana.

 - Reci mi je li ti malo lakse – pitao sam je tiho dok mi je topao vetar milovao lice.

- Nimalo. Mislila sam bice ali valjda treba vremena- rekla je tuzno snazno stegnuvsi mi ruku oko koje me obuhvatila.

 Cele noci sanjao sam kosmarne snove. Nekoliko puta sam se budio pa opet u nekom polubunilu nastavio da spavam. Rezak zvuk mog telefona prekinuo je i ovako mucan san.

 - Da.

 Sa druge strane cuo se tihi jecajuci plac, nijedna rec , samo uzdah i krik. Znao sam, sve mi je receno.

 - Molim te dodji.- jedva je uspela da mi izusti Didi.

 Tri dana ranije Didina mama hospitalizovana je na institutu za plucne bolesti u Sremskoj Kamenici. Od kada je znam vecito je imala problema sa plucima. Iako mlada jer Didi je rodila sa samo 19 godina, njena bolest ostarila je njeno telo i oduzela joj snagu. Znao sam da je svemu dosao kraj. Didina mama je otisla na put bez povratka.

 Spremio sam se skoro pa za nepun minut. Jedna od mojih najboljih osobina jeste ta sto u teskim i kriznim situacijama reagujem vrlo razumno i rasudjujem vrlo logicno. Kao neko ko je za samo godinu dana izgubio pola svoje porodice bilo mi  je kristalno jasno  sta ju je snaslo. Znao sam da moram biti pored nje koliko god joj to bilo potrebno, ona je to zasluzila.

 - Jako mi je zao- rekao sam Didi otecenoj od placa.

- Nije istina, jel da, reci Luka da nije.

- Dodji da te zagrlim, kad bi bar mogao da te slazem prvi put,  moja Didi.

 Uteha za gubitak najmilijih nepostoji. Nema tih reci koje bi bile prave i prikladne da utesite nekog ko gubi. Mozete samo da saosecate i trudite se da ako nista, bar kroz prisustvo podrzite i ohrabrite one koji u momentu gube tlo pod nogama.

 - Spavala sam, kada je dotrcao Sasa, jutros u sedam. Kaze deda place.

 Po prvi put ja sam je slusao cuteci, bez komentara, dok je snazno stiskala moje dlanove moleci me da je probudim iz kosmara koji se desavao na javi.

 - Skocila sam iz kreveta, znala sam da nije nesto uredu. Kada sam videla tatu bilo mi je sve jasno. Samo je rekao mame vise nema, javili su iz bolnice.

Sinoc sam kasno razgovarala sa njom, i veza se prekinula zbog istrosene baterije. Zvala sam je i zvala, ali bila je nedostupna. Delovala je tako vedro i nasmejano. Nemas pojma kako mi je krivo sto nisam juce otisla da je vidim.- jecala je guseci se u suzama.

- Neopterecuj se, nisi mogla.

- Mogla sam, nego prokleti posao. A znala sam. Kada su prekljuce sa snimanja pluca hitno joj dali uput za bolnicu kroz telo su mi prosli zmarci. Brat mi je javio da je vodi u Kamenicu.

Osetila sam tacno u trenutku u grudima, tu, - pokazala je na predeo sredine grudnog kosa, tu oko srca nesto. Suze su pocele same da mi teku. Znala sam da se rastajemo. Osmehnula mi se jos jednom pre nego sto su zatvorili vrata od kola, mahnula mi. Ostala sam da stojim i da joj masem. Plakala sam sve do kuce, jednostvno neka slika u izmaglici da mi odlazi zauvek.- nemocno je uputila pogled prema slici svoje majke, na kojoj ona nasmejana iz nekih boljih dana gleda u obecano  sutra. Plamen svece na jedan tren podrhato je i nastavio da gori gutajuci zuti vosak kao i mrak sto topi zivot.

- Reci mi sve sto ti treba uradicu. – dao sam joj podrsku.

- Sredjeno je sve oko sahrane, to su uradili rodjaci, ja sam jedino uspela da joj spakujem omiljene stvari da je obuku. Otisli su po nju ne znam kad ce je doneti. Pitam se hocu li moci….

-Hoces ti si jaka, moja najaca - privio sam je uz sebe i poljubio je u kosu.

Didi je osoba koja nikada nije isla na sahrane. Ona je vecito imala strah od groblja. Kada bi i morala da ode bas u nekom izuzetnom slucaju, sanjala je groblja po tri noci i mucile bi je strasne glavobolje. Jednostavno preosetljiva je na te stvari, nikada dovoljno sazrela da se pomiri sa cinjenicom da je smrt deo jednog ciklusa, krajnja tacka kruga koji obidjemo a koji se naziva zivot.

 - Jedino nema ko da odrzi govor.Ne znam ni ko bi to umeo- pogledala me je moleci moju potvrdu.

 U moim mislima razmotao se film svih nasih zivotnih iskusenja, veselja, tuga, sve onog dobrog sto je ucinila za mene, svega onog kada me je podrzavala dok su me drugi osudjivali, branila kad su drugi napadali. Ona je jedini prijatelj u mom zivotu koji je u svakom trenutku bio apsolutno uz mene. Zlatno srce u koje kada udjes shvatis da su ti ledja sigurna.

 - Mogu ja ako hoces.

- Molim te, htela sam da te pitam ali…olaksanje je preplavilo njeno lice

- Valjda medju nama nema stida. Ne brini sve sto treba. Ne dam te , ja cu da te cuvam. Trebas mi. – rekao sam joj kroz suze.

- I ti meni, vise nego ikada.

 Pisati o nekom  ciji zivot poznajete  u fragmentima i ko je za vas bio majka vaseg prijatelja nije lako. Poprilicno recit i sa iskustvom u pisanju oprostajnih reci, nije mi bila neka pomoc. Nikako, nikada nisam hteo, kada se oprastam zauvek, da moji govori o datoj osobi budu sturi informatori sa podacima preminulog. Jos manje sto sam zeleo jeste da govor bude patetican.

 Sedeci pred tastaturom osecao sam se beskrajno prazan. Nijedna smislena recenica nije mogla da mi bude dovoljno dobra. Nijedna poznata rec nije mi bila prava da iskaze bol. Jednostavno gubitak majke je nesto sto je neopisivo. Gubitak one od koje smo nastali, koja nas je devet meseci nosila u svojoj utrobi, udahnula nam zivot… Majka to savrsenstvo, to beskrajno bozanstvo vece od svih. Jedini iskreni prijatelj koji nas se nikada ne odrekne, jedina nasa luka u kojoj mozemo da se vratimo i porazeni, jedina ona koja ce nas uvek razumeti i nikada osuditi.

 - Jesi li jela?

- Ne mogu.

- Moras, makar koru hleba.- savetovao sam Didi preko telefona

- Pokusacu.

- Obecaj mi da hoces, molim te- preklinjao sam je.

- Videcu Luka.

- Odspavaj, bar malo.

- Jesi li napisao govor?

- Ne brini, odmori se.

 Posle sest sati i dalje nisam imao nijedno slovo na papiru. Jutro je nagovestavalo novi dan, pored tastature puna pepeljara opusaka , zadimljena soba i bas jedan zrak napravio je senku ciji obris mi je sapnuo. Prsti su sami klizili po tastauri, sklopio sam sve za nekoliko minuta.

 - Nikada te nisam pitala kako si napisao onakav govor?.

- Iskreno, trazio sam hiljadu reci ali nisam uspeo.

- Ja pamtim jos svaku, mnogi pamte, sve si rasplakao. I danas mamine kolege kad me sretnu kazu da nisu culi dirljiviji i lepsi govor.

- Izgubio sam oca, ali ni suzu nisam pustio videvsi u kakvim mukama je umro. Jednostavno nisam mogao, znao sam da je to za njega bio spas. Onda kad si mi ti rekla za govor shvatio sam da zaista prestajemo da budemo deca onda kad izgubimo majku. Tog dana pricajuci o tvojoj rastajao sam se od soptvene, onako kao dete. Ne zelim ni da zamislim taj bol. Dok je imam mogu jos ponekad biti pravo dete. Napisao sam ga srcem deteta koje gubi svoje utociste, srcem jednog siroceta, to postanemo kada bez majke ostanemo.

- Luka upravu si, postala sam siroce i to je odgovor koji trazim sve ove dane.

- Da Didi- uzdahnuo sam to je nazalost istina koja nam posle svega ostaje.

- Nikada ti se za to nisam zahvalila, hvala ti moj najbolji druze.- rekla je pogledavsi me puna ponosa.

- Hvala tebi sto podtojis uvek da me razumes i podrzis, najzlatnije srce i moj najverniji i najvredniji prijatelju, moja Didi.

 LM(elem) Didi je danas u srecnom braku, majka dva velika decaka. Radi kao referent za radne odnose u jednoj drzavnoj firmi, firmi svoje majke, na njenom radnom mestu. Za dvadeset godina poznanstva nikada nismo imali ni jednu raspravu a kamo li svadju. Didi je jedina osoba na ovom svetu koja zna sve moje tajne.  Jedina je koja je ostala blizu mene i fizicki, i danas zivimo na svega pedesetak metara razdaljine. I danas vitka , zgodna, atraktivna mami uzdahe mnogih muskaraca, svojim sinovima pre lici na stariju sestru nego na roditelja. Preziveli smo mnogo toga zajedno i dobrog i loseg, u teskim danima delili na pola dzak kronpira, kilo mesa, kutiju cigara. Teskoce su nas valjda toliko zblizile. Svakim danom sve vise podseca na svoju majku.

 p.s.

Imati prijatelja poput Didi neprocenjivo je bogatstvo. Njeno zlatno srce nije moguce kupiti ili pronaci, ono se dobija na poklon, jer Didi je najveci covek od svih ljudi i zena koje poznajem. Didi moje prvo kumce, moj prvi oslonac i nada. Istinski dokaz da su musko zenska prijateljstva moguca , sve je pitanje ljudskosti. Sa njom sam naucio sta je to pravo prijateljstvo i koliko vredi takvog nekog imati zauvek pored sebe. Hvala ti na tome.

mareziluka

ŠPAGETI SA ĆUFTAMA

Potrebno:

Za sos:

1 veća  glavica luka

3 čena belog luka,

 2 kašike paradajz-pirea

 4 dl paradajz sosa

 800 g paradajza

 maslinovo ulje i so

 Za ćufte:

1 veća kriška hleba

 500 g mlevene svinjetine

1 glavica luka

1/2 veze bosiljka

1/2 veze peršuna

1 jaje

2 čena belog luka, ulje za prženje, so i biber.

 Za testenine:

1 paket špageta

1/2 veze peršuna

1/2 veze bosiljka

 150 gr struganog parmezana.

 Na vrelom ulju dinstajte 3 minuta iseckani luk, dodajte izgnječeni beli luk, paradajz-pire, promešajte, stavite paradajz-sos i kuvajte 5 minuta. Posolite, dodajte paradajz isečen na kockice koji ste prethodno obarili i oljuštili, smanjite temperaturu i kuvajte 30 minuta uz povremeno mešanje. U međuvremenu potopite hleb u vodu, prstima ga dobro izgnječite da se tečnost sasvim iscedi, dodajte meso, sitno iseckani luk, bosiljak i peršun, celo jaje, posolite, pobiberite i sve dobro izmesite. Od dobijene mase formirajte male ćufte i pecite ih na vrelom ulju. Špagete skuvajte u ključaloj slanoj vodi, ocedite, rasporedite na tanjire, bogato prelijte sosom, dodajte ćufte i sve pospite struganim parmezanom.

Prijatno!