[ Generalna ] 26 Februar, 2011 22:31

Poznatu pricu o uzaludnosti nekog trijunfa kroz vekove cuvaju ljudi kojima se desavaju iste greske. Takmicenje bilo kog tipa pored poznate sintakse …”vazno je i ucestvovati”, u zivotu je tesko primenjivo. Jedina validna floskula je “pamte se samo pobednici”.put do trona najcesce je  tezak i dug. U ljubavi pobede su mozda bitne ali ne i presudne da bi se osecali kao sampion. Kolika je cena Pirova pobeda i vampirova ljubav koliko nas oslabi?

 Ritual jutarnjeg rastezanja u pidzami po kuci, oduvek mi je predstavljao zadovoljstvo u porodicnom domu. Kako prekoracim prag stana i vidim moju mamitu i sa 32 godine osetim se kao dete. Kao umiljato mace mogao bi se maziti po ceo dan, ponasati se infantilno, traziti maltene da me  cupkaju na krilu. Jednostavno vratim se u one bezbrizne skolske dane i bas tu , u maminoj blizini, ne zelim nikada da odrastem. Dok imamo roditelje uvek smo deca ma koliko godina imali.

 U rodni grad nedavno sam se doselio kako bih pozavrsavao obaveze koje na daljinu nisam mogao.

 - Dobro jutro – rekao sam mami dok sam trazio mesto za odmor od ustajanja. Iako polu crnogorac, po mamine linije, taj gen je izgleda bio jaci.

- Luka sta ces da ti spremim za dorucak, evo kupila sam sve sto volis, sad sam stigla sa pijace.

- Sta ti je najlakse, ne muci se.

- Dobro, najlakse mi je onda da ti sebi spremis- veselo mi je dobacila iz kuhinje.

- Mamaaaaaaaaaa- mazno sam je molio da me oslobodi toga.

 Prelistavajuci dnevne novine datum u njima podsetio me je na jedan vazan dan. Danas je tacno bilo sest godina i sest meseci zabavljanja sa mojojm Cicom. Dohvatio sam telefon i brzinom svetlosti otkucao poruku. Po prvi put za tih 78 meseci nismo bili zajedno.

 Ja jako drzim do obelezavanja vaznih datuma u vezi, i uvek trazim neki izgovor kako bih mogao da priredim mojoj devojci iznenadjenje. Svojevremeno smo tako slavili svaki 100 dan zabavljanja, pa 1000- ti, pa 1001 noc i tako redom. Ko hoce uvek nadje dovoljno dobar razlog da ugodi voljenoj osobi.

 Moja devojka Cica, od miloste  Cicojka, ostala je u Novom Sadu tog vikenda da sprema prvi kolokvijum na fakultetu koji je posle nekoliko godina pauze ponovo upisala. Imao sam razumevanja i u zelji da joj ne remetim koncentraciju dogovorili smo se da je zovem samo pred spavanje i da cemo ovaj mali jubilej obeleziti kad kolokvijum prodje.

 Setnja rodnim gradom istinski mi je prijala. Sretao sam toliko dragiih i poznatih lica da nije bilo sanse da u kratkom vremenskom roku predjem pristojnu razdaljinu. Malo stani sa jednim, malo sa drugim, poziv na vidjenje, pice, prepricavanje novena i sve tako redom.

Od nekih navalentnih komsija spasila me je zvonjava mobilnog telefona.

 - Samo momenat da se javim- ljubazno sam prekinuo i ovako mucnu konverzaciju.

- Da!- uvek se javljam kratko.

- Reci dragicka- veselo je Mica cijukala

- Dragicka, dosado sta je sada ?

- Diplomirala sam !

- Mico jel moguce ?

- Da, sad sam sa odbrane i hocu da te vodim na rucak.

- Mico ali nisam u Novom Sadu.

  - Slusaj me ti mali, nista me ne zanima, hocu da se nacrtas ovde da to proslavimo, cekam te.

- Mico, razoruzala si me , dolazim.

 Ovo je bilo jedno od  sedam svetskih cuda. Mica je studirala ravno trinaest godina. Upornost je ipak dala rezultat sto je i najvaznije.  Sada sam definitivno ostao jedni ne akademski gradjanjin u mom drustvu. Svi ostali su imali dokaz svoje obrazovanosti.

 Spremio sam se brzo, odlucivsi da se devojci ne javljam  , vec da Mica i ja provedemo jedno prijatno popodne zajedno. Moja Cica neka uci ima vremena za provod.

Meni je dovoljnan razlog da budem nasmejan da zakoracim na tlo Novog Sada i ne treba mi nista vise. To sustinski jeste moj grad. Onaj koji sam ja birao, onaj koji me pratio svugde i docekivao. Grad u kome mi se mnogo toga desilo lepog, grad u kojem zive svi moji prijatelji, grad u kome zivi nekoliko mojih ljubavi.

 Imao sam tu privilegiju da biram mesto gde cemo slaviti. Naravno “Atina” logican izbor . Mica me vec cekala u restoranu i sa ne skrivenim ponosom nije skidala osmeh sa lica. Posto volim da poklanjam cvece , Mici sam kupio aranzman od 15 krupnih krem ruza i zlatne mindjuse. Bila je odusevljena.

 Do tancina mi je prepricavala detalje diplomskog izlaganja, za koje je znala da me uopste nije zanimalo jer se radilo o hemiji. Kao student Tehnoloskog fakulteta izabrala je temu prepade sveze paprika u mlevenu, sto je mene interesovalo isto koliko i nju kulinarstvo. Sta cu , muko moja, morao sam da slusam.

 Uz jelo i pricu vreme je brzo proslo. Odlucili smo da malo prosetamo gradom i iskoristimo lep , suncan zimski dan.

 Krenuli smo ulicom Mite Ruzica. Na tri metra od ukrstanja sa ulicom Laze Teleckog, doziveo sam najneprijatnije iznenadjenje  koje nisam moga ni da zamislim.

Pred mojim ocima pojavila se moja Cica drzeci se pod ruku sa momkom ni ne primetivsi me.

 - Hej evo ti je…..zaustila je Mica.

- Cuti. Da vidim gde ce.

 U zanosu tog trenutka Cica se kikotala kao siparica. Momak koji joj je pravio drustvo bio mi je dobro poznat. Ljubo je momak sa kojim se ona zabavljala pre mene nekih godinu dana. Nisam im ja rasturio vezu, jednostavno su se razisli. On se odselio u inostranstvo, ali se u Novi Sad vratio pre nesto manje od godinu dana. Od mene je svojevremeno dobio takvu samarcinu da mislim da me zapamtio za ceo zivot.

 Nije mogao da se pomiri sa tim da je Cica tad vec bila cetiri godine u vezi i poceo je da je zivka i dosadjuje. Posto smo tada ziveli zajedno bio sam svedok njegove upornosti. Prilikom jednog slucajnog susreta objasnio sam mu sve po kratkom postupku. Na njegovu zalost em imam veliku saku, em dobar zamah. Shvatio je da postoje i prijatniji tretmani lica od mog pa je odustao.

 Pogledom sam ih ispratio  do ulaska u piceriju “Dva andjela”, nasem omiljenom mesto u letnjem periodu.

 - Da nisi zucnula, uci… e pi… joj materina. – iz mene je pokuljala i meni nepoznata kolicina besa.

- Smiri se, mozda joj je to brat , drug.

- Ku..rac moj drug, to joj je bivsi. Mene laze da uci da bi bila sa njim. Da nisam ovde radi tebe oboje bih sad zadavio golim rukama, necu da ti kvarim ovaj dan.

- Ej polako, misli o posledicama.- smirivala me bezuspesno Mica.

- Tek ce da vidi posledice. Pusti me. Ne boj se, idem po dokaz.

 Mobilnim telefonom kroz izlog restorana napravio sam nekoliko snimaka. Slika je meni licila na najgori moguci horor film. Drzao je svoju ruku preko njene dok su uzarenim pogledima jedno drugom nazdravljali uz belo vino.

 Vratio sam se kuci prvim autobusom, nestrpljivo cekajuci predvecerje da nazovem Cicu. Porukom sam joj rekao da ukljuci skype kako bih mogao i da je vidim posto sam je se uzeleo.

 - Zdravo Cicojka.- glumio sam srecu dok je svaki damar u meni igrao.

- Cao Cicmili, rekla je veselo.

- Cico jesi li se umorila od ucenja.

- Bas jesam, ceo dan nisam digla glavu sa knjige. Nisam ni do prodavnice izasla.

- Stvarno? Ti si bas bila vredna jel da.

- Aha, razvukla je osmeh. Sta si ti danas radio.

- Nista posebno, malo bio po gradu i tako.

- Blago tebi, ja se iz kuce nisam pomakla, sve mi vec slova igraju pred ocima.

- Cico hocu da ti posaljem jedan ludi mms , jel ti telefon blizu.

- Evo ga- pokazala je na kameri mobilnui telefon.

- Evo poslao sam.

 Moj izraz lica se uozbiljio, cekajuci da vidim njenu reakciju na sliku koju ce dobiti. Ostala je okamenjena.

 - Nisi izasla, ma sta mi naprica . – prosiktao sam kroz zube.

- Cicmili da ti objasnim…

- Sve sto ima da se objasnis video sam sopstvenim ocima.

- Ali…

- Sta ali. Prosola si pored mene tri metra nisi me ni videla. Sta je? Otkud ja u Novom Sadu? Eto vidis da sam bio.

- Ali mi … bezuspesno je pokusala da izusti.

- Slusaj me dobro. Zavrsili smo za sva vremena! Nemoj da ti padne napamet da ikada, ali ikada vise u mom zivotu me nazoves, pokusas da dodjes!!! Da ti nije palo napamet da zoves na fiksni, mobilni. Ja i  ti smo zavrsili za sva vremena! Pokusas li ista odrobijacu te. Posle svega, sram te bilo- glas je vec poceo da mi drhti. Jedva sam se suzdrzao da ne zaplacem. Zelim ti svu srecu sveta i nosi se.

 Brzim pokretom misa prekinuo sam vezu. Zario glavu u sake i poceo da placem. Celo telo mi se treslo. Istovremeno hvatala  me je nemoc i bes. U momentu mi je dolazilo da sve porazbijam  oko sebe. Kao ranjena zver urlao sam.

 Cica je izuzetno dobro znala moju prirodu i cvrstinu moje reci pa nije ni pokusala da se javi. Dani su odjednom postali tmurni i teski. Svaka stvar u zivotu za mene je izgubila smisao. Poceo sam sve duze da spavam, ne bih li prekratio dan, i sve bezvoljnije da se ponasam. Vise nisam zeleo nikoga da vidim, niti sam zeleo sa ikim da se druzim. Gutao sam u sebi svaki pogled koji mi je majka zabrinuto uputila shvativsi da se nesto krupno desilo. Mazio sam se nezno uz nju , precutno odobravala mi je sve. Oslobodila me svih obaveza i pokusavala da me oraspolozi. Znao sam da zna, ali ni ona ni ja nismo imali hrabrosti da to na glas kazemo.

 Besciljno sam satima buljio u jednu tacku slusajuci najtuznije balade. To je samo bila potvrda mojoj majci da nesto ne valja. Dobro je upamtila moj predhodni raskid kad sam skoro sest meseci proveo u pidzami. Cim sam poceo da u kucu dovlacim bezbroj novih knjiga shvatila je da bezim od neceg loseg u taj imaginarni svet , a kolicine koje sam uspeo da procitam za kratak vremenski period bile su jasan merac moje boli.

 Ne znam da li me vise bolelo sto je kreten bio u pitanju ili sto je pokusala da me slaze. Milion pitanja sam postavio sebi a na nijedno nisam nasao odgovor. To je bolelo. Nisam imao pravo izbora hocu li ili necu kraj, morao sam. Mobilni telefon skoro da nije vise ni zazvonio. Pocela je da mi nedostaje ona rutina koju smo imali. Sms ujutru, sms pre spavanja. Krevet mi je odjednom postao preveliki. Svugde oko mene je  bila samo  praznina. 

 Osecaj da nekom ne pripadam i da mi niko ne pripada dovodio je do ludila. Osecaj pripadnosti i zelje za nekim je bilo ono na cega sam tako bio navikao. Ona u polozaju fetusa, ja iza nje, kad se smesti nezno u moje krilo , prebaci moju ruku preko njenih grudi cvrsto drzeci je sa obe sake, bezbrizno utonuvsi u san.

 Posle dva meseca do mene je stigla informacija da ima novog momka. O kakve li ironije, kuvar i istog imena. Zahvaljujuci drustvenoj mrezi facebook uspeo sam da ga pronadjem. Cist inat se probudio u meni , odlucio sam da pomrsim konce i iste preuzmem u svoje ruke, jer realno gledano jos uvek sam je voleo istim intezitetom.

 Uputio sam mu poruku u kojoj sam ga zamolio da je cuva i voli, kao sto sam ja predhodnih sest ipo godina . Njegov odgovor me iznenadio.

 - Luka, tacno je napisao moje ime iako se nisam predstavio a profil na fejsu je bio pod pseudonimom, ocekivao sam nesto ovakvo od tebe, samo na mnogo grublji nacin. Znam sve, Cica mi je ispricala. Shvatio sam i sam da uz mene pokusava da uz mene pokusava da preboli tebe, al vidim vi se jos volite. Ja cu se povuci, al molim te nemoj ako me nekada sretnes da prodjem kao sto sam cuo da su drugi prolazili.

 Mojoj sreci nije bilo kraja. Sav trud se isplatio. Ko zna sta je cuo o meni kad je tako lako pristao da se povuce, ma zar je to sad bilo i bitno. Odlucio sam da je pozovem.

 - Dobar dan, Cico ako se secas ciji je ovo glas?- veselo sam rekao.

- Zdravo- obradovala se. Cicmili zar mislis d ate tako lako mogu zaboraviti.

- kako si, sta radis?

- Radim, ucim. Od posla do kuce , fakultet, nista posebno.

- Ima li nesto novo?- usiljeno sam bio ljubazan.

- Znas ti bolje nego ja. Da raskinuli smo . Shvatio je is am da sam jos uvek tvoja. Nismo imali nista..

- Molim te bez detalja- prekinuo sam je u pola recenice.

- Jos si mi uvek omiljeni broj, nisam prekinula predplatu.

- Cico, moja lepa, volis li ti mene, al onako iskreno?- pun samopouzdanja sam pitao.

- Volim.

 Poceo sam da placem, i ona je.

 - Sto vise sebe da mucimo, hajmo da nastavimo tamo gde smo stali. Koji ce mi sve ovo u zivotu kad nisi tit u. Fali mi i tvoj miris, i tvoja nezna koza, i samo ti  umes da me nasmejes, fale mi i tvoja cutanja, sve sve mi tvoje fali..- bio sam krajnje iskren. Hajde bre Cico da se opet volimo.

- Ne znam! – iznenadila me je odgovorom. Volim te i znam da ne mogu bez tebe. Sve mi je tako pomesano da ne mogu reci da li je to vise to. Jako si me povredio onog dana. Nisam ja htela d ate prevarim. Nisam ja precutala da cu izaci sa njim, da bih te slagala, vec te znam, znam da bi poludeo pa sam htela to da izbegnem. Ne znam sta da ti kazem.

- Htela da izbegnes?- glas je poceo da mi ide za nekoliko oktava vise. Sta ti znas sta bhi ja mislio. Hiljadu puta sam ti rekao da ne donosis umesto mene zakljucke. – vec sam vikao.

- Ne vici. Volim te i dalje ali moras mi dati vremena da razmislim o svemu, sve mi se pomesalo. Ne znam sta dugo da ti kazem. Mesec dana sam cekala tvoj poziv , kad sam shvatila da neces zvati, prelomila sam, nek sve ide kako mora biti, zivot ide dalje.

- Bas si dugo patila.- postao sam zajedljiv Ma ja sam znas sta, kreten. Eto to sam ja sto sam te i zvao. Necu vise nikada. Uzivaj u svojim Ljubama i ostalim je…cima.- namerno sam je vredjao iz cistog osvetoljublja.  Pomutilo ti se..

- Ali Cicmili bilo je poslednje sto sam cuo pre nego sto sam prekinuo vezu.

 Svoju eksplozivnu prirodu nisam ni pokusao da obuzdam. Kad volim volim volim 100 %, ni manje ni vise. Ocekivao sam bar 50% njene ljubavi. Po difoltu na play listu ubacio sam jednu jedinu pesmu koja se vrtela punih pet meseci po ceo dan, njene reci postala su himna feniksa koji je trebao tek da se rodi . Pomaze mi da prezivim i danas je moja omiljena .

 

 

 LM(elem) neko mnogo mudriji od mene, moj pametni sunarodnik, hercegovac Jovan Ducic je rekao sve ono sto ja nisam umeo u nekoliko redaka:

’’Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, a kaže i ono u šta ni sami ne vjerujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedino duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima... Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače, i da poslednji stiže prvog...’’ i ja se u potpunosti slazem.

 p.s.

Posle nekoliko meseci sreo sam Cicu samu, i dalje smo se voleli ali ona je jos uvek bila pomucenih osecanja, svesna svoje i moje ljubavi, ali povredjene sujete. Popili smo pice , dugo setali i posle toga odlucila je da se ne javlja. . Davno smo bili obecali jedno drugom da bez obzira na sve, uvek cemo jedno drugo podrzati u zivotu i imati slobodu da ako nesto zatreba ono drugo nazovemo. Promenila je broj telefona, ja moj ne menjam jos uvek cekam taj jedan poziv. Dovoljno bi mi bilo da znam da je dobro, zdrava i srecna. Ne mogu ja mrzeti i zlo misliti nekome ko  je jedan veliki deo mog srca zarobio za sva vremena. Uzaludna je bila moja pobeda i borba kad je cena bila velika, ostao sam ipak bez nje. Mucan kraj tako velike ljubavi iscedio mi je poslednju kap krvi, zaledio sam srce.

 mareziluka

KUVANE ĆUFTE

Potrebno:

300 gr svinskog mlevenog mesa

200 gr juneceg mlevenog mesa

1 litra paradajiz sosa

2 jaja

1 veca glavica crnog luka

Prezla

2 supene kasike brasna

So, vegeta, biber , persunov list

 

Od mesa, jaja, prezle, vegete, soli , luka bibera i persunovog lista zamesiti testo. U serpu sipati 1 ½ vode i nekoliko kapi ulja i ostaviti da prokljuca. Od zamesenog mesnog testa praviti kuglice i kasikom ih spustati u kljucavu vodu. Ostaviti  , ne poklopljenje,da se kuvaju na laganoj vatri pola sata, zatim  sipati u nih paradajiz sos i dve kasike brasna predhodno razmucene u malo vode. Sve to kuvati do zeljenje gustine sosa, otprilike jos nekih pola sata.

Prijatno!

 

[ Generalna ] 16 Februar, 2011 22:31
  Čovek je bogat onoliko koliko ima prijatelja. Uz prijatelje duhovno bogatstvo upotpunjuju i mnoga saznanja, spoznaje čulnog koje su nam date kao dar. Lepota svakog putovanja jeste u spoznaji novih predela,kultura,mirisa, boja. Sve nas to oplemenjuje i ostavlja traga ne samo u saznajnom već i u našem gradjenju stavova,ophođenju , životu. Koliko oplemenjuje putovanje drnda gule i koferče koferče koliko se pohabalo?

 Slobodu da se oslone na mene, kad god im je nešto potrebno, moji drugari imaju odavno. Za sve ono u čega nisu sigurni ili ne znaju gde mogu da nađu ja im stojim na raspolaganju 24 časa. Naravno isto se odnosi i na njih. To je tako normalno i podrazumeva se da nema ljutnje niti ustručavanja bilo kakve vrste.

 - Luka, dobro jutro. Znaš li gde ima da se povoljno uzme PP( protiv požarni) aparat?- Gonzov glas orio je u  slušalici.

- Dobro jutro- mrmljao sam, čekaj da ustanem. Osam sati , jebeš mi sve , ti nisi normalan. Ovo je za mene duboka noć. Legao sam pre tri sata. Ti nemaš ni srca ni duše.

- Hajde ustaj bubo lenja, vidi kako je lep sunčan  dan. Otoplilo.

- Joj krele, da si mi bliže zavrnuo bih ti šiju. Šta si pitao, a da PP aparat, imam ja, za čega će ti ? bunovno sam razgovarao držeci glavu oslonjenu na kolena.

- Idem noćas na put pa mi treba za kamion. Doći ću po njega.

- Koji kamion?

- Ma vozim robu u Crnu Goru, dobio sam neki TAMić. Ne dao ti ga Bog al valjda će izdržati. Vidimo se predveče, moram da sredim još dokumentaciju. Kad te cimnem samo istrči da mi daš jer ja odmah idem na put.Pozdrav.

- Dalabu! Konstatovao sam  i prevrnuo se opet u krevet.

 Potpuno predan u završavanje jednog novog jela, uz glasnu muziku skakutao sam po kuhinji. Sreća pa sam moje komšije na vreme pelcovao na buku i u terminu kada nije red pa se niko nije bunio. Iznenada mobilni telefon počeo je da skakuće od vibracije.Gonzo.

 - Izlazi- kratko mi je rekao.

 Sto ti nebeskih sunašaca i hiljadu najluđih ludorija. Kamion , nemoguće. Pred zgradom larmala je najveća kanta, koju sam ja u životu video, na četiri točka. Tamić je bio toliko pretovaren da sam imao utisak da će sajla od cerade svakog trenutka pući i moju zgradu pretvoriti u čokoladnu kućicu, pošto je Gonzo prevozio čokolade i konditorske proizvode jednog poznatog turskog brenda.

 - Nećeš valjda u ovome na put, crni sine.- zabezeknuto sam pitao otvorivši vrata.

- Vidiš da hoću – odgovorio je slegnuvši ramenima.

- Pa ovo je kanta a ne kamion. Svetla su ti zrikava ko zrikavac, a toliko dima kulja iz auspuha da  za ulazak u ekološku državu ima da platiš bar pet taksi.

- Biću srećan ako mi ostane i za jednu gazda mi je dao samo 40 evra, a ja nemam ni pinčike. Ako se do tamo dokotrljam tražiču od kolega makar za benzin, pa nek oni sa njim prebijaju.

-Zemljo otvori se! Čekaj me tu samo da uzmem dokumenta. Idem i ja sa tobom.

 Odluku da ne planirano krenem na put doneo sam u momentu. Nisam mogao da zamislim da on sam i bez prebijene pare ide na toliki put. Iako nije za neku utehu u društvu je lakše  pa mu bar neće biti dosadno. Na brzaka sam popakovao u ranac sve što mi je potrebno, dograbio jedno ćebe i jastuk, tek pripremljeno jelo upakovao i krenuo u avanturu.

 Noć nije moje omiljeno vreme za putovanje, barem kad se tiče ličnog prevoza. Tamić u kome smo se klackali bio je još u lošijem stanju nego što je na prvi pogled izgledao. Sedište pod pravim uglom, rasklimano, čija donja strana mi je milion puta kliznula, nije davala nikakvu mogućnost da se opustim. Trudio sam se da umesto radia, kojeg nije ni bilo, ja držim pažnju. Tek na pola puta tamo negde iza Valjeva priznao mi je da je za poslednja dva dana spavao svega pet sati i da već vidi kako drveće leluja, ali neće stati.

 Tvrdoglav kao mazga čvrsto je stezao volan i gutao kilometre pred sobom u tamnoj noći. Čitavo telo obuzimali su mi žmarci bojeći se da ne zaspe , i na ovako neudobnom sedištu mojim mukama nije bilo kraja. Odavno sam odustao od ideje spavanja, pa sam od dosade pogrickao nekoliko pakovanja čipsa i keksa, konstantnom tražeći novu zanimaciju.

 Posle nekih 14 sati putovanja stigli smo pred crnogorsku granicu.

 Prvi prolečni zraci kao nenormalni grejali su krod staklo šoferšajbnu. Posle cele noči smrzavanja odjedno sam prešao u rernu. Već sam sebe video sa jabukom u ustima, posluženog na nekom dzinovskom ovalu. Kolona koja se otegla pred nama ubila je svaku nadu da će sve moći osim da se brzo nastavi putovanje.

 Dok je Gonzo jurio da što brže sredi papire na špediciji , ja sam od dosade i opšte ukočenosti koja je vladala mojim telom izašao malo da se protegnem.  Kroz otvoren prozor kamiona pred nama izvirilo je jedno lepo žensko lice.

 - Komšinice , kako je? – upitao sam u želji da razgovorom prekratim vreme koje nas je čekalo.

- Kako mora!-sa uzdahom je izgovorila.

- Odakle putujete, ako smem da pitam?

- Iz Beograda.

- Pa izađite da se protegnete, ako palite evo imam ja cigare, nećemo mi tako brzo.

 Prihvatila je moj predlog. Kada je otvorila vrata kamiona skamenio sam se. Tudnica! Po veličini stomaka bio je to neki 6-7 mesec. Nisam sopstvenim očima mogao da verujem šta vidim.

 - Ženo, da li si ti normalna? Koja tebe muka natera na ovaj put u takvom stanju?- ne mogu ni predpostaviti koju sam zgroženu facu napravio.

- Ovaj moj.

- Tera te da ideš sa njim trudna na put, jel on lud?

- Netera me on nego ja. Ne poznajem te al reći ću ti. Pre nekoliko nedelja našla sam mu poruke od druge kako ugovara neko viđenje. Čula sam i ranije da ima tako po koju, ali sad gde da ga izgubim a beba samo što nije.- tužno je oborila glavu suzdržavajući se da ne zaplače.

- Voliš li čokoladu, ma voliš, sad ću doneti.

Brzo sam doneo iz kamiona nekoliko čokolada, i pakovanja keksa nebih li joj popravio raspoloženje.

 - Slušaj ti mene dobro šta ću ti reći. – uozbiljio sam se. Ovo ti je najbolji lek za neverstvo, još ga je moja baba primenjivala pa će i tebi sigurno uspeti. Kada mu opereš donji veš ti ga dobro uštirkaj, naročito gaće.

- Da ga uštirkam? Začuđeno je gledala u mene.

- Da. Tako krut veš počeće da ga svrbi, počeće da se češe  i na kraju ojede. Neće imati mira ni trenutka, biće sav crven i u pečatima a koja će ga onda hteti, nijedna. Ne boj se nije prelazno samo reakcija kože.

-  Pokušaću. Čekaj tren imam i ja reklamne majce za tebe.- vratio sam joj osmeh na lice.

- Evo ti moj broj telefona pa ti meni javi jesam li dobar savet dao ili nisam .OK?

Klimnula je glavom u znak odobrenja.

 Gonzo se iz špedicije vratio besan kao ris. Iako je uspeo da sredi papire špediterka mu je uzela 10 kila čokolade kao garanciju da nas na carini neće pretresati niti nam praviti probleme radi pretovarenosti od skoro dve tone od dozvoljenje. Razrađen sistem odavno je tako funkcionisao. Bolje i tako nego nikako.

 Taman što smo prošli graničara naglo nam je dat znak da se zaustavimo.

 Moja vrata otvorila je ona ista špediterka.

- E sreće ti daj još bar pet kila, nije kolega dobio. Šta će , boga mi, sve sam razdelila.

Već izmoren od dugog putovanja a dovoljno pravičan i lud u momentu sam eksplodirao.

- Gonzo daj mi ključ!- zaurlao sam. Evo ti ključ nezasita pa teraj ceo kamion. Jel ti nije dosta sad će da ti budi. Na, na uzmi nenajela se nikada.

- Što se srećo ljutiš, nisam ja ništa mislila...

- Gubi mi se sa očiju da te ne udavim , stoko bezrepa nezasita.- sevao sam očima kao munjama.

- Aaaaa, ovi si mi put prošo, sledeći viđećeš  što ćeš, ja kad ti rečem. Upamtila sam te ja.

- Sledeči put ni šljiku mi gledat nečeš. Mrš! Gonzo ćeraj!

 Skoro identično kao Paja i Jare  kotrljali smo se uskim i krivudavim putevima prema Podgorici. Toliko smo bili umorni obojica da nikom nije palo na pamet da progovori. Sve lepote rodnog kraja, kako ja zovem Crnu Goru u sećanje na moju baku sa kojom sam odrastao,  nisu mi uopšte više bile zanimljive. Sivilo stenja i kamenja više mi je ličilo na košmar u koji sam iznenada upao.

Na odredište smo stigli malo pre ponoći obamrli i promrzli. Smeštaj smo imali obezbeđen u jednom malom privatnom hostelu.

 Ni pre ni posle ne pamtim nijednu sobu kao tu. Sva u vanila žutoj, čista i topla. Posteljina belja od snega sa mirisom lavande. Ostala je u mom sećanju kao sinonim za raj. Ušuškana i mirišljava opustila me i razvukla jedan lenji osmeh na lice. Konačno tuš i krevet, sreću čine tako jednostavne stvari.

 Iako je već bilo podne nije mi se izlazilo iz kreveta , znao sam da moram. Potrudili smo se da sve papire oko carine brzo sredimo ne bi li što pre krenuli kući. U predstavničtvo u koje smo robu nosili dočekao nas je Gonzov kolega.

 - Dobro nam došli. Evo ovde ćemo istovariti.

 Taman što smo počeli istovar crnogorcu je zazvonio telefon.

 - Sad  ću ja, za pet minuta. Momci samo vi nastavite.

 Istovarali smo već pola kamiona kad sam ja shvatio da crnogorca još nema i da se pet minuta u crnogorskoj vremenskoj zoni pretvorilo u tri sata.

 - Gonzo, jer ti nešto primećuješ?

- Gde sam pogrešio, čekaj pa sve sam razvrstao po gramži... ne vidim.

Gonzo je inače strašna picajzla što se tiče posla. Kod njega sve mora da je složeno u dlaku, po gramaži i po redu. U poslu ne trpi ni najmanji propust.

- Ma ne to, ovaj nas pametnica da prostiš ...- pokazao sam srednjim prstom odredjenu fizičko seksualnu radnju. Kako je mudar kao tu sam a vi konji istovarajte. E neće moći bar kod Luke. Penji se na kamion ja ću da mu složim.

- Daj Luka, uradićemo ljudski-bunio se Gonzo.

- Penji se, da i tebe ne složim i dodvaj mi te kutije! – podviknuo sam

 Oh ima li mojoj maštovitosti granica. Frljao sam i bacao kutije sa robom po celom magacinu , gde god mi je palo na pamet. Ludo sam se zabavljao misleći kakva će reakcija biti kad se kolega vrati. U zlo doba mudrica se vratila. Nije uspeo ni reč da izgovore jer sam mu već uvalio papire da potpiše, kiselo mu se nasmejao i naredio da se krene.

  Noć nas je već bila uhvatila i pre izlaska iz kanjona Morače. Sitna rominjava kiša dodatno je proizvodila buku u kabini u kojoj je sve brundalo. Trebam li napomenuti da su nam brisači služili samo kao estetski momenat . Nisu radili. Tek što smo prešli granicu, svetla su se ugasila i kamion je stao.

 - Ne, ne, ne – Gonzo je počeo da udara glavom od volan plačući.

- Hej smiri se, polako.

 Sav besan izleteo je iz kamiona i počeo da udara po njemu. U sred mrklog mraka u nedodjiji , bez mnogo para  i kredita na mobilnim telefonima ostali smo u kvaru.

 - Majku ti jebem, govno, djubre.- šutirajući Gonzo je iskaljivao svoju muku.

- Udji unutra ne kisni, polako. Hej ajde bilo je i gore.

- Sad ću politi govno i zapaliti!!!

- Živko, polako,  nešto ćemo smisliti. – bezuspešno sam pokušao da utešim druga.

- Ostaviću ga ovde, ja i ti idemo vozom kući.

- Hej , ako ga ostaviš šta misliš ko će se sutra vraćati po njega, ti. Znaš da tvoj gazda ima oči da ti izvadi.

- U pravu si!

 Tako očajni i prepušteni sami sebi , Gonzo se setio da ima još jedan stari akumulator u kamionu i da vredi da pokušamo da zamenimo. Sreća nam se osmehnula, uspeli smo da upalimo. Znali smo da nam nema zaustavljanja do kuće jer ako stanemo nikada nećemo upaliti.

Nisam ni primetio kada sam zaspao , već me je Gonzo drmusanjem probudio.

 - Gde smo? Što si stao?

- Na Zlatiboru. Vidi kakav puteljak.- veselo je pokazao na vrtoglavu nizbrdicu koja se spuštala pred nama. Stao sam da nešto pojedemo.

 Kafana „ Kod Dejana“. Specijalitet kuće ovčije kiselo mleko i topao kačakamak sa kajmakom. Topla i prostrana gostiona puna kolega šofer. Paja i Jareta na kubove. Zanimljivo.

 - Dobro jutro gospodo preporučio bi vam jagnjetinu ispod sača, sveže pečena, topla, topi se .- ljubazno nam se obratio gazda.

- Fuj- bila je moja kratka i iskrena reakcija.

- Molim?

- Sve ono što bleji i mekeće u moj tanjir nikad neće.  Ćevapi u kajmaku . Puta dva!

 Posle okrepljenja svi oni Pajići i Jarići priskočili su u pomoć i pomogli da upalimo kamion gurnuvši nas niz onaj puteljak kao da smo dobili krila. Zora je rudela na Zlatiboru , a mi nasmejani sve bili bliže našoj lepoj ravnici.

 

LM (elem) na železničkom mostu u Petrovaradinu rampa je bila spuštena zbog prolaska voza. Premoren i bez osećaja u nogama Gonzo je pustio papučicu gasa i staro sokoćalo zauvek se zaustavilo. Na domak cilja pet kilometara od kućnog praga. Pozdravio sam se i peške prošetao do kuće. Sunce je mamilo na svež vazduh a ja sam samo imao jedan cilj- moj mili krevetić.

p.s.

I da dodjem opet u istu situaciju nebih se ni minuta dvoumio. Opet bi bio andjeo čuvar i najvećem neprijatelju a ne prijatelju. Lepa trudnica javila se posle dva meseca presrećna što je moj savet u potpunosti smirio njenog muža. Rodila je divnog dečaka, koje nosi jedno lepo ime, pogadjate-moje. Dajem vam recept jela koje me te noći održalo budnim, a ako i vi želite sličnu avanturu samo se obratite majstoru, ću vam sredim preko vezu po najpovoljnijoj ceni !

 

mareziluka

 

 JAJA NA PIRINČU SA PARADAJZOM


Potrebno:

8 jaja
½ šolje sirćeta
1 glavica crnog luka
1 zelena paprika babura
4 kašike ulja
2 šolje pirinča
1 manja konzerva paradajiz pirea
3 šolje supe
1 litar vode
So, biber i na vrh kašičice majčine dušice

 

Zagrejati ulje i na njega dodati isečen crni luk i papriku isečenu na kraće štapiće. Pirjati jedan minut.Dodati pirinač i paradajiz pire i dobro izmešati. Preliti vrelom supom i dodati so, biber i majčinu dušicu. Kuvati poklopljeno na srednjoj temparaturi oko 20 minuta dok se pirinač ne skuva. Prokuvati 1 litar vode i sirće. Jaja lagano razbiti jedno po jedno u šoljicu i lagano spuštati u vrelu vodu i sirće. Pustiti 5 minuta da u tome odstoje , zatim izvaditi i služiti na pirinču.

 

Prijatno!

 

[ Generalna ] 11 Februar, 2011 22:04

Pisati o ljubavi jednako je teško kao i uhvatiti jedan trenutak. Večna, prolazna, velika, mala, neopisiva je karakterima sa tastature, neobjašnjiva je rečima. Ljubav može biti samo doživljena ili neostvarena. Kao što je i ona sama golim okom neuhvatljiva , tako ni srce, glavni merni instrument iste, nije najpouzdaniji. Uvek može , to isto srce, još više, još jače da voli, snažnije podrhtava i nemirnije da kuca. Kolika je čitava večnost i jedan tren da li se ipak mogu izmeriti?

 Promenjivo vreme menjalo je i moja raspoloženja ovih dana. Polse prenatrpanog januara razno- raznim obavezama, konačno zatišje. Već skoro da sam i zaboravio kada sam se posvetio sebi.

Kada sam loše volje uvek radim najednostavnije kućne poslove i to mi pomogne.

 Odlučio sam da presložim sve albume sa fotografijama i napravim u njima sebi neki logičan red. Kao duh , avet iz prošlosti neleteo sam na fotografiju mene i moje bivše ljubavi.

 - Jebem ti dan zaljubljenih- rekao sam na glas.

 Jos jedan koji ću provesti sam. Brzo sam zatvorio album i sa poljuljanom verom u ljubav dokopao deugi, onaj u kojem stoji podsetnik za pravo značenje te reci.

 Prva fotografija  razmotala je u mojim mislima slagalicu ljubavi  koja  je počela 20 januara te davne 1956 godine.

 Na svetog Jovana, porodične Todorove slave, upriličeno je posebno slavlje. Osim krsne slave ,te godine slavilo se i sklapanje braka izmedju njega i izabranice mu Radmile.

Snežan i hladan slavski dan , svojom belinom ukrasio je drvored seoske ulice. Na sitnim iglicama jelki pahulje su zastale da upiju svaku sliku vesele povorke koja je slavila jedan novi početak.

 Radmila, praktično dete, jer joj je bilo tek sedamnaest godina svojim toplim osmehom krila je tugu, onu krhku i nežnju zebnju , koju svaka mlada oseti kad napušta roditeljski dom. Njene  oči su videle samo jedno lice, njenog Todora, zvezdu koja će joj na životnom putu svetleti do samog kraja.

 - Hajde pričaj mi tetka kako si se udala, molim te- nagovarao sam tetka Radu da još jednom ponovi.

- Luka srećo- najmejala se.

- Hajde samo još jednom.- bio sam neumoljiv.

- Isprosili su me za našu slavu, svetog Nikolu. Znala sam da moram poći, tu pogovora nije bilo. Znaš kako se onda slavilo... ako hoćeš da se ženiš uzimaš nevestu za svoju slavu kako bi o jednom trošku obavio dve stvari.

- Pričaj – molio sam je.

- Ja nisam ni znala gde idem. Kibicovali smo se mi na igrankama i plesali ali nije hteo da pokaže da mu se svidjam. Namerno bi , bećar, otiš’o da pleše sa drugom a mene ostavljao da čekam celu noć. Onda ja onako ljuta briznem u plač i pobegnem kući. Znao je on sve. Zato me tako i mučio.

- Tečo, tečo sram te bilo.-uputio sam mu kritiku namignuvši.

 On se samo ispod sedih brkova osmehnuo , dok su mu morsko plave oči zasjale.

 - Svadba je trajala tri dana , koliko i slava. Postavili me u čelo stola da se vidi još s vrata koga su isprosili. Meni su obrazi goreli sve od nekog stida, nisam znala gde da skrenem pogled. Hiljadu puta stegla sam zube da suzu ne pustim. Dva dana nekako sam izdržala ali treći ....

Treći dan sam u sred ručka zaspala sedeći. Nisam više mogla izdržati. Tetka je, srećo moja, tako jako utvrdila san, kad je zahrkala oduvala sav prah šećer sa kolača.

 - Ha ha ha – smejao sam se držeči se za stomak.

- Svi gosti se našli u čudu al me nisu smeli buditi, već put pod noge da i njih ne oduvam.

 Naredne godine još jedan osmeh ukrasio je njihov dom. Sin Milorad postao je lice u koje su oboje gledali, svom svojom nežnošću i toplinom koja se nalazi samo u roditeljskim očima.

Težak  paorski život, pun mukotrpnog rada i odricanja, učvrstio je  njihovu ljubav. Sa motikom u ruci, ruku pod ruku, stvarali su dom i pisali svoju budućnost onako kako su najbolje umeli. Na oganjskom suncu, u kišovitoj jeseni , prolecnom mrazu uvek su bili tu jedno za drugo da pripomognu da se jedno na drugo oslone.

 Uvek je Todor našao dovoljno vremena da joj posveti po koji minut, uveseli je a ona za njega uvek strpljenja i mudrosti da prečuti ono što se ne sme na glas reći i smiri njegovu nekada burnu prirodu.

 Shvatila je bila već odavno da put do muškog srca vodi preko punog stomaka, pa nikada nije prezala da mu ispuni svaku kulinarsku želju, bilo da mu zgotovi omiljeno jelo ili neku poslasticu koje je obožavao.

 Godine su išle jedna za drugom , sve po redu. Od žetve do setve, od slave do slave, kako se već na selu broje. Stvorili su , sa svojih dest prstiju, uz milost božiju novi dom što bi se ono reklo domaćinsku kuću. Sve polako i kako dolikuje u njihovom dvorištu , iz godine u godinu, bilo je sve više krava, prasića , konja, gusaka, pataka. Živelo se i radilo.

 Neuhvatljiva kao jedan tren, sreća je te 1983 , bezrazložno promenila adresu i u njihova srca donela tugu. Iznenada i na prečac, njihov sin jedinac Milorad, njihovo prvenče i jedino dete umro je  jedne vetrovite i kišne aprilske noći.

  Njihovi pogledi od tog trena postali su staklasti i mutni od suza koje jedno drugom nisu hteli da priznaju, tešeći ono drugo u bolu koji ih je snašao. Kao senke išli su po utabanim stazama dotadašnjeg života, nemo gledajući prema sinovoj humci koju su mogli nazreti sa kućnoga praga.

 Rana koja se tada otvorila svakim danom sve više je krvarila i pekla, za nju nije bilo leka. Junački je , tetka Rada, nosila duboko u sebi, kidajući je bolnim jaucima bespomocnosti naričući na sinovom grobu.

 Odgovor na pitanje kako je taj gubitak preživela rekla mi je u trenutku slabosti, nemogavši da sakrije sopstveni jad , koji sam prepoznao u  njenom setnom pogledu na slavskom ručku za svetog Jovana.

 - Eh šta ti je život. Puna trpeza , jer slava mora da se obeleži, a sve mi prazno ovde oko grudi. Da nisam znala kako je to najmilijeg izgubiti, ujutru posle sahrane mog Bata (Milorada) zamakla bi se o onaj orah iza kuće. Jedina vera koja me držala jeste moj Todor. Šta bi on da je ostao sam ? Ne bi ga imao ko ni utešiti, ni koju reč uputiti. Ko bi mu nešto toplo spremio. Znala sam da ako ja tako učinim, obrukaću ga a nisam za sve ove godine. Ne bih mogla sebi oprostiti da sam ga tužnog , beskućnika i bez poslednje svoje uzdanice ostavila.

 S godinama postalo je sve teže živeti. One su kao breme savijale ledja ovo dvoje čestitih ljudi , taložeći se i na ovako slaba ramena. Počele su uzimati danak i bolesti. Ne brinući mnogo za sopstveno zdravlje, jer šta je život bez života, oboje su propadali.

 U decembru 2006 Radmila je bila hospitalizovana na odeljenju za dermatologiju. Terapija je uz samodisciplinu dala povoljne rezultate. Na dan svetog Nikole, moje porodične i tetkine devojačke slave, sa nestrpljenjem smo čekali njen dolazak.

 - Šta je Tošo , jesi se uželeo? –pitala je moja sestra dok je na sto postavljala slavski kolač.

- Pa ,jesam. – tiho je odgovorio  dok su mu brkovi igrali.

- Još malo se strpi, sad će tebi tvoja Rada doći. Znaš kakva je procedura u bolnici oko otpusne liste. Samo što nije.

- Hoće- tiho je odgovorio oslonivši bradu na štap.

 Lavež pasa u dvoristu bio je siguran znak da je stigla. Tečo se ustao, oslonivši se na štap , pogladio kosu i brkove i ćekao. Oslanjajući se na dve drvene štake laganim korakom tetka je zakoračila u naš dom.

 Ugledavši njemu drago lice , Todoru su suze same krenule niz lice.

 - Dobar dan i srećna vam slava!- rekla je tetka veselo.

- Dobro nam došla i srećni mi čto si nam tu –uzvratio sam dok sam je snažno privio u zagrljaj.

- Tošo moj , jesi mi se uželeo?-pitala je razdragana tetka.

 Ostao je nem klimajući glavom u znak potvrde ne prestajući da plače.

- Pa sta plačeš? Treba valjda da se veseliš- pitala ga je.

 On je i dalje nemo klimao glavom, dok mu se na licu razvlačio veliki osmeh.

 - Nisi me video tri nedelje, hoćeš li me bar poljubiti?

 Prislonio je nežno usne uz njen odraz ne puštajući je iz zagrljaja istovremeno plaći sa osmehom na licu.

 - Polako srušićeš me. Sedi, sedi, tu sam.

 Više ni jednog trena niko ga nije mogao razdvojiti od nje ili skrenuti mu pažnju. Nesposoban od radosti da išta pojede tetka mu je sitnila svaki zalogaj u tanjiru i hranila ga. Njegove krupne morsko plave oči za tren su opet zasijale od sreće dajući osmehu savršen ukras. Bez mnogo reči svo vreme jedno drugom upućivali su poglede pune nežnosti, podrške, ohrabrenja. Tako nezni u reci, u pogledu u paznji. Kao da su sve počeli ispočetka, taj žar nije se mogao sakriti ni posle 50 godina, jednostavno to je ljubav. Bili su mi tako simpatično slatki. Kao dva goluba skriveta od celog sveta pod strehom. Taj tren neopisive sreće koje su jedno drugom pružali sačuvao sam kao skicu za pravo značenje te reči.

 Posle godinu dana tetka je doživela  jak moždani udar sa kojim nije uspela da se izbori.

Njen Todor , moj tečo, umro je za njom posle svega četiri meseca.  Umro je nikad više ne progovorivši ni reč, čekajući dostojanstveno svoj poziv za put.

Posle 52 godine njihovog braka, velike ljubavi i poštovanja, koje su imali jedno prema drugom, njegovi rodjaci nisu mu ispunili zelju i sahranili su ga razdvojeno od nje.

 Na hladnoj mermernoj ploči, pored njnog imena dopisao sam i njegovo, stavio zajedničku fotografiju i spojio ono što su ljudi koji nikad nisu spoznali ljubav čpokušali da razdvoje. Da se zauvek zna da su zajedno postojali.

 Skupio sam sve nihove slike i škrto ih čuvam od zaborava. Zelim da se zauvek sačuvam sećanje na postojanje tako divnih ljudi i tako velike i ipak uhvatljive, maker na tren ljubavi.

 p.s.

Priču koju sam ispričao napisao sam ne da jadikujem i žalim, već da tako jedno iskreno osećanje , koje su mi oni pokazali sa drugima podelim, i njihovo bezuslovno voljenje predam večnosti.

Za dan zaljubljenih napraviću Todorovu omiljenu poslasticu koju mu je tetka  uvek spremala, i tako se još jednom njih setiti. Recept koji vam dajem na svom popisu nema najvažniji sastojak , ljubav, a vi ga praveći dodajte nekoj vama dragoj osobi .

 

mareziluka

 

VASINA TORTA

 

Patišpanj:

6 jaja
150 gr šećera
100 gr brašna
100 gr mlevenih oraha

Fil:

200 ml mleka
200 gr mlevenih oraha
250 gr margarina
5 jaja
150 gr šećera
1 pomorandža
100 gr čokolade
300 gr biljne slatke pavlake

Dobro umutiti belanca sa šećerom,dodati žumanca i lagano umešati orahe i brašno. Sipati u nauljen i pobrašnjen  pleh (ili kalup ako  hoćete okruglu) i peći na 200 °C oko 20 minuta. Izvaditi i ohladiti. Koru podeliti na tri dela.
Ugrejati mleko i u njemu popariti orahe. U vruću masu dodati margarin i čokoladu i mešati dok se ne otopi.Jaja skuvati na pari sa šećerom, da se zgusne. Ohladiti i spojiti sa predhodnom masom.
Izrendati koru od pomorandže, a zatim iscediti sok i dodati u fil. Naneti fil na koru i ostaviti da se ohladi. Staviti drugu koru, prefilovati sa ostatkom fila a onda staviti i treću koru. Ulupati pavlaku, namazati preko fila i dekorisati po želji.

 

Prijatno!

[ Generalna ] 05 Februar, 2011 22:54

  Rizk je osnovni preduslov za dobitak. Ko ne proba ne moze ni da se nada necem. Najlepsi su dobitci oni u kojima je rizik bio skoro bezazlen, pa bilo kolika vrednost dobitka je zaista poklon.Cesto je neumerenost u proceni rizika i mogucnost dobitka ono sto kvari samu car igre. Treba se uvek dobro zabaviti i ugoditi sebi. Koliki je dobitak kad je kockasta sreca i kocka okrugla moze li postati od velikog broja pokusaja?

  Laka zarada i neki iznenadni dobitak nije ono sto me cesto stizalo u zivotu. Sve sto sam ikada stekao ili uradio, napravio neki uspeh, kod mene je doslo kao posledica velikog truda, rada i strpljenje. Za mnoge stvari sam se poprilicno borio, do zadnjeg atoma snage. Najcesce sam nagradu ili priznanje dobijao, kada bi se vec poprilicno od istih ohladio i kad mi skoro pa nista vise nisu znacile.

 Rodjen sam jednog suncanog cetvrtka u julu mesecu , a kazu da deca rodjena cetvrtkom su najsrecnija. Cak je snimljen i film sa istim naslovom, samo sto taj moj cetvrtak kada sam se ja rodio ocighledno je bio prestupan il je sreca otisla na godisnji odmor. Jebem li ga jednostavno nisam gospodin Sreckovic.

 Na televiziji Vojvodine jedne noci uhvatio sam neki simpaticni kvizic koji je delio poprilicno pristojne nagrade, pa sam odlucio da se ukljucim u isti. Poziv se tarifirao po ceni regularnog poziva te tako nisam imao sta mnogo da izgubim.

 - Spremi se Mico, u’vatio sam vezu.

- Yes ser!

- Ti Makice da se pretvoris u uvo! Ti se Nina ne krsti vec ako znas pomozi.

 Okupio sam tim pomagaca kako bi sto lakes osvojio jos jednu od robnih nagrada. Do tada osvojio sam : usisivac za mrvice, elektricni sokovnik, dvd rezac, blender, bezicni telefon, elektricni rostilj, USB …. i to sve za nepunih mesec dana.

Ovo je bio fenomenalan nacin da kao stalno nezaposlen obezbedim poklone za predstojece rodjendane, useljenja i krstenja. Mislim parola je : Vazno je snaci se, a Boga mi prava sam vidra.

 - Dobro vece, ko je sa nama – upitao je simpaticni voditelj.

- Dobro vece – nisam stigao ni da zavrsim

- Luka dobro vece, opet ste sa nama- voditelj je prepoznao moj glas.

-Da, Luka je.

- Luka, spreman za pitanje.

- Spreman.

- Videli ste insert, reci mi Luka kako se zove kraljica fado muzike?

 Mislim kako da ne? Treba li broj cipela? Ocima sam sarao po prostoriji da cujem odgovor. Svi su slegali ramenima. Mica je pokusavala bezuspesno po internetu da iskopa ime, Makica je prelistavao debelu enciklopediju a sekunde koje sam cuteci trosio etar delovali su kao sati.

 - Zove se … poceo sam da odugovlacim. Zove se..

- Luka imas jos pet sekundi, cetiri, tri…

 Mica mi je rukom dala znak da dodjem do racunara mrmljajuci mi govorila odgovor. U zelji sto pre da odgovorim i u vremenskoj stisci da dam tacan odgovor sapleo sam se od tepih i zakucao od sto.

- Jaoooooooooooo!!! – glasno sam izgovorio u slusalicu

- Luka jel to vas odgovor, ne

- Amalia Rodrigues –uspeo sam u poslednjem trenu da procitam sa monitora.

- Luka, jeste Amalija, volite li fado.

- Ma obozavam- rekao sam dok sam u sebi mislio Kako da ne ? Nemam pametnija posla.

- Luka cestitam osvojili ste elektricnu cedilicu za citruse .

- Hvala, prijatno

 Koliko malo truda a vec dvanesta nagrada po redu, bas mi je krenulo. U stanu je nastalo opste veselje.

 - Juhuuuuuuu, zamalo mi nedodje glave ova ludaca.

- Majke mi ti nisi normalan.- konstatovala je Mica

- Sto? Upitao sam iznenadjeno

- Kako sto – dodala je Nina, ja bi umrla od sramote da se svake veceri javim i nesto pokupim.

- Uh bas me briga, ko me zna.

- Ma brate sta te briga. Lud si ko struja, treba i to umeti.

- Da je moja Didi tu ona bi slavila samnom, vas troje ko zadusne  babe kukate ko da sam vama oteo. Sad cu da joj javim.

 Telefonom sam pozvao Didi, obnarodovao jos jednu nagradu , zajedno smo se izradovali preko telefona, poslala veliki pozdrav njenoj kumici, kako me ona zove, i sa zaljenjem konstatovala da na Zlatiboru nije ni upola zanimljivo kao nama u Novom  Sadu.

 - E Mico, ovaj mi je poklon duplikat, hoces da bude tvoj rodjendanski poklon ?

- Vrlo rado, vrlo rado- rastegla je dugacak osmeh.

- Znaci i to smo sredili, ne moram vise da brinem. Vas dvoje za rodjendane dobijate sledece duplikate.

- Kako si pametan, ne moze ?!- usprotivila se Nina.

- Ma nemoj. Uzmi ili ostavi. Bolje i to nego nista, ja ti para nemam a ni mozga jer sreca prati budale. Hoces – neces.

- Dobro, dobro, pristajem.

 Zahvaljujuci kvizu opremio sam se svim sitnim kuhinskim aparatima koje ni u ludilu ne bih kupio a i udomio sam mnoge. Ma skoro pa bajka, sto bi rekla Mirjana Bobic Mojsilovic, majke mi.

 Podstaknut ovom kolicinom iznenade srece ukljucio sam se u sve nagradne igre , cak i u onu najtezu potragu za poslom. Besomucno sam slao CV na razne adrese i ostavljao na mnogim sajtovima podatke u  online nagradnim igrama.

 Skoro da sam i zaboravio gde sam sve ucestvovao dok jednog dana na moj mail nisam primio poruku :

 Postovani gospodine Marezi, u ime nase izdavacke kuce, obavestavam vas da ste osvojili drugu nagradu, poklon paket nase izdavacke kuce, za komentar knjige …. autorke….. pa vas pozivamo na koktel i svecanost koju cemo upriliciti povodom proglasenja dobitnika. U Beogradu… dana tog i tog.

 Kad hoce onda stvarno hoce, kockica se konacno zavrtela.

 Ne bi nista tu bilo neobicno da sam ja istu knjigu uopste i procitao. Naime toliko reklamirana knjiga privukla je moju paznju, na internetu sam nasao kratak size, pogledao par snimaka sa promocije i  ostavio komentar.

Ah , ah , ah da iz mene su u komentaru pokuljale toliko brizno cuvane slatkorecive recenice iz mnogih dela koje sam procitao, uopstena mesta, u fazonu, ljubav, lepota, nostalgija za minulim danima. Sve to tako upakovano da onaj ko ga procita pomisli, ovaj covek stvarno se sa istim delom srodio.

 - Mico reci dragicka.

- Dragicka.

- Osvojio sam drugo mesto, komlet knjiga, za onaj komentar sto sam ti rekao.

- Ti mene zezas?

- Jok, jok. I jos poziv za svecani koktel  na kojem ce mi autorka licno predate nagradu.

- Lazes!!!!.

- Ma ne lazem. Jedva cekam . Zamisli mene , pa kamere, pa fotoaparati pa intervjui.

- Crni sine ti nisi normalan. Kako ces da ides a nisi ni procitao, nemas pojma o cemu se radi.

- Pa sta onda?

- Sta ces ako te pitaju o knjizi?

- Uh cudna mi cuda, opsta mesta. Vecna ljubav, malo suza, zivot bla bla bla, kao da je meni problem da klepecem. Nema sanse da provale.

- Definitivno si poludeo.

- Da znas da jesam, sreca prati hrabre, ja sam hrabar i to sto sam lud, pa ko nije. Bas mi prija. Pozdravcic.

 Dan dodele nagrada  odlucio sam da posvetim sebi. Dugo nisam bio u Beogradu pa sam odlucio da u isti odem prvim jutarnjim vozom iako je svecanost bila tek u 18 h. Prijace mi setnja gradom u kome sam nekada boravio, da se malo podsetim tih lepih dana.

 Bio sam zaprepascen samom slikom koja mi je bila neprepoznatljiva. Toliko novih zgrada, poslovnih centara,  fasada, ulica.

Marke automobile koje su bile po parkinzima ostavili su me bez daha. Sve to besno, napucano, nabudzeno. Fijat punto u rangu fice, kao ono kolca za po komsiluku, do pijace. Pomislio sam u trenutku da nije ni cudo sto ovi ljudi nemaju pojma kako se zivi u ostatku zemlje kad sav ovaj luksuz im je uobicajan. Srdasce mi se steglo pomislivsi da moj grad, srpska Atina, naspram ovog izgleda ko kasaba i po bogatstvu i po standardu zivota, a nekada se racunao kao jedan od industriski najacih gradova Jugoslavije.

 Nisam ni osetio kako je vreme brzo proslo. Od prodavnice do prodavnice, malo vamo malo tamo i vec noc. Odlucio sam da na promociju dodjem pola sata ranije, red je, da se udobno smesti i upoznam autorku.

 - Dobro vece postovani gosti, cast nam je i zadovoljstvo da u ime nase izdavacke kuce veceras vas ugostimo.

 Oficijalni deo programa najavuio je PR dok je autorka citala komentare i delila nagrade.

 - Posebno mi je zadovoljstvo da procitam komentar, koji je vise nego sama poezija. Ovoliko lepih reci o mom romanu nisam nikada cula i da sam se ja pitala ovo bi bila prva nagrada, komentar je uputio Gospodin Marezi Luka i ja cu vam ga sada procitati.

 Nikakvu nelagodu nisam osetio nijednog trenutka. Zauzeo sam pozu visokoumnosti i stvaralacke zamisljenosti slusajuci sopstvene gluposti sa kojima se neko odusevljavao.

- Molim vas pozdravite ovog divnog mladog coveka velikim aplauzom .

 Prisao sam da primim nagradu. Autorka me srdacno izljubila  i od srca mi zahvalila na svemu.

Nestrpljivo sam pregledao sadrzaj paketa i prijatno se iznenadio. Vrhunska izdanja,  knjige nobelovaca, enciklopedije , cak i izdanja koje je tek ocekivala promocija.

 Bogat program koji je bio uprilicen zaista mi je prijao. Osecao sam se vrlo pocastvovano i uvazeno. Televiziska ekipa zamolila me za mini intervju sto sam rado prihvatio.

 Jedino sto je u svemu nedostajalo jeste knjiga same autorke, koju nisam dobio u paketu a bila bi steta da je nemam bez obzira na sve. Znajuci klimavu finansisku situaciju, ako kupim knjigu, necu imati para za povrtnuu kartu kuci smislio sam plan u momentu.

 - Izvinite, hteo sam da vas pitam , posto nemam primerak vase knjige, pozajmio sam da bi procitao mogu li jednu od dobijehih da menjam za istu ili ako ne moze dajte da idem da je kupim.- blefirao sam kao pokeras znajuci da ako bude ova druga opcija , tropa sam.

 - I ju ni slucajno srce moje . Zar posle tako lepih reci o mojoj knjizi da ti je ne poklonim. Poklanjam ti ja, i posveta. Zaista tvoj komentar dao mi je podstrek da verujem u mnogo toga, u toplinu ljudskog srca u lepu rec i zelju da napisem i sledecu knjigu. Hvala ti puno.

 Ne mogu ni opisati koliko mi je bilo neprijatno. Jadna zena se topila ne znajuci ni pravu pozadinu. Svakako bitno je sto sam je usrecio, sto mi je olaksavajuca okolnost u grizi savesti..

 LM(elem) Poklonjenu knjigu sa posvetom sam u najkracem roku procitao. Donela mi je bas lep ugodjaj i usrecila me. Unapred sam pozvan na sledecu promociju u znak zahvalnosti, moju sam zahvalnost odao tako sto sam zaokruzenu kockicu zaustavio. Ne kockam se vise na blef. Treba znati meru

 p.s.

U narednih nekoliko dana na dve televizijske stanice u pet emisija i preko dvadest termina pojavio se moj intervju , koji je bio zacinjen recima hvale same autorke na moj racun, koja nije skidala osmeh sa lica. Znam, zvezda je rodjena, pa sam sad vrlo uobrazen, termine za autograme zakazuje moja sekretarica, salim se..Poklanjam vam recept slatkisa koji je uvek zagarantovan dobitak i sa kojim nema kockanja. Uz njega sam drugare castio za svu srecu koju mi pruzaju i koja je meni bila naklonjena.

 mareziluka

TORTA ANABELA

Potrebno:

24X2 ( ukupno 48 komada) petit keksa

2 pakovanja piskota

2 kutije Jaffa keksa

4 slaga

1litra +3 dcl mleka

100 gr secera u prahu

6 jaja

100 gr cokolade

15 kasika secera

5 pudinga od vanile

1 margarin

Umutiti 6 zumanaca,15 kasika secera i 5 pudinga i sve to skuvati u 1 litri mleka. U vruc fil staviti ulupanih u sneg sest belanaca. Kad se fil ohladi dodati margarine i 100 gr. Secera u prahu.

U 1/3 fila dodati 100 grama cokolade. U 3 dcl mleka umakati keks.

 Slaganje :keks 24 kom → ½ zutog fila → piskote → braon fil → Jaffa keks → ½ zutog fila → keks 24 kom → slag.

Prijatno!