Postapalice , neko kaze uzrecice, mogu biti veoma neprijatne u svakodnevnoj komunikaciji. Skoro da nemaju nikakvo znacenje a unakaradjuju govor. Moguce je da su one kratka stanica u brzini toka misli. Sitni predah za ne bas tako sjajne govornike koji im pomaze da misao koju zele da iskazu , sastave, oblikuju i iznesu. Bez posebnog logicnog sloga znamo njihova znacenja. Znaci li vam sta postapalica trnde prnde i ju ju ?

 Svih svojih postapalica otarasio sam se bezuslovno jos u ranoj mladosti. Kao covek koji je pet godina radio kao radijski voditelj , nisam imao pravo na taj luksuz da se tok mojih misli odmara uz pomoc podstanica :ovaj, aa, eee, kako se zove i slicnih podguposti.

 To mi je pomoglo da uvek mislim brzo i slazem misli u recenice neverovatnim redom i bogatstvom bez pauze. Doduse najvazniji trening za dobru komunikaciju jeste citati ,citati i samo citati. Sto vise knjiga procitate to ce konstrukcija vasih recenica i lepota vase besede biti vrednija. Hiljade knjiga koje su prosle kroz moje ruke pomogle su mi kao oroceni kapital u raznim situacijama u zivotu.

 - Didi, srce ..... rekao sam iznenadjeno.

- O Luka macane – odgovorila je kroz osmeh.

- Bas si se skockala. Idemo direktno u restoran ?

- Da. I ti si za 10+!

 Didi i ja  uvek zajedno idemo na svadbe. Ja sam  pratnja na njenim, ona na mojim. Kao izvrstan igracki tandem necemo da rizikujemo sa trenutnim partnerima kao pratnjom, pa  jedno drugom uvek izlazimo u susret. U igri je najvaznije da se razumete sa partnerom a ona i ja to smo radili odavno bez reci.

 Danas sam ja bio Didina pratnja na svadbi njenog daljeg rodjaka. Tradicionalno proslava je bila u restoranu na Ribarskom ostrvu – popularnom Ribarcu.

  Stigli smo prvi, posto nismo kao svi ostali otisli na opstinsko i crkveno vencanje vec direktno u restoran. Zauzeli smo najbolje mesto, centralno, kako bi imali jasan pregled situacije tokom cele svadbe, da nam niko ne promakne.

 Posle nekih dvadeset minuta poceli su da pristizu i ostali gosti, Medju njima Mica i Nina , koje su za razliku od nas bili gosti sa mladine strane.

 - Zdravo drugari pozdravila nas je Nina.

- Sacuvali smo vam mesto, najbolje-dodao sam.

- Smorile smo se u crkvi, tri popa, hor trnde prnde nikako da zavrse – objasnjavala je Mica.

- Didi al si se skockala, mogla si i kraci minic. – nasalila se Nina

- Jedino da je dosla bez njega, kraci od ovog nema- ukljucio sam se.

- Duhovni, pa zar ovakav batak da ne pokazem. Nema zime ni za Didi u trideset i kojoj. Namerno sam ga obukla.

 Kroz salu se prolomio gromoglasan aplauz. Mladenci su se pojavili na vratima.

Kada sam video mladu mislio sam da se neko neslano sali samnom – Lelica.

 - Jel se mlada zove Lelica? Pitao sam unezvereno.

- Cek da vidim na pozivnici .

- Da Lelica.

- Didi sunce li ti je…em da sam znao ko je mlada ne bih dolazio.

- Zasto? Sve tri su se pretvorile u uvo.

- Jao majko mila, Didi kako je se ne secas? Znas ona sto me pre nekoliko godina pratila  po celom gradu, secas se ?

- Cek, cek jel ona sto – pocela je Didi da se priseca.

- Da bas ta.

- Govori vise koja ta ? –Mica je bila nestrpljiva.

- Ganjala me skoro godinu dana. Gde god se ja pojavim eto ti nje. Lelica  nadimak ku.co zderica. Znate da nikad ni o jednoj devojci nisam niste lose rekao, ali ova , to joj je zvanicni nadimak, to zna ceo grad.

- Ma zajebavas.- Nina je bila zapanjena.

- Kazu koga ta uvati u masinu , plasticno sam pokazao srednjim prstom odredjenu radnju, tog nesretnika polivaju kantom vode da dodje sebi. Kad ta zajase ne silazi iz sedla.

- Pa jesi li ti ….? Didi je bila radoznala.

- Nisi normalna, sta mislis da bi danas sedeo ovde da me ta ja’ala! Iscedila bi me ko limun, sad bi ti meni davala parastos.

 Mica se zasmejala toliko jako da nije mogla izgovoriti nijednu rec.

 - Zamislite …hahahahaha…. Nju…… hahahaha i …….. kao u onom crtanom….hahaha nilska kobila i krokodil…

 Naravno sve tri su se vec valjale od smeha.

 - Zajebajte, zajebajte kad imate koga. Ta mi je rasturila vezu sa  Marom. Nasla je negde njen broj telefona i napricala joj toliko gluposti, da je ova poverovala.

- Stvarno?

- Ma da. Mara mi je takvu samarcinu tad odalamila da mi je zvonilo ko da sam se klatio u crkvenom zvonu. Nedelju dana mi je zujalo u glavi.

 Svecani rucak je bio obilat. Kako i nece kad za mladine gabarite trebalo je posebno po jedna cetvoronozna zivuljka ne bi li ugasila svoj nemali apetit.

 Muzicki reportoar bio je otuzan. Klavijaturista koji je u isto vreme bio  pevac i umesto pevacice spodoba sa glasom –visoki pisak. Pesme stare praistoriske, nalik za sahranu, a ne za svadnbu. Sto bi se ono reklo i ibarska magistrala iste je izbacila odavno sa liste zelja.

 - Jao majko mila kao da sam dosla na sahranu.- negodovala je Didi.

- Stvarno smaranje, kad bi bar nesto bilo za igru.- dodala je Mica.

- Samo bakute i dedijeri tancuju. Besplatna modni krik kraja pretproslog veka. Nisam znala da se jos furka ‘ladna ondulacija.- Nina je postala recita u kritikama

- Vadite pare sad cu ja da sredim – Didi je preuzela inicijativu.

 Hitrim skokom u nekoliko poteza okrenula je pokvarenu plocu u cd. Muzika se preselila sa pocetka proslog milenijuma u novi.

 - Imamo da narucujemo sta god hocemo besplatno, smuvala sam pevaca. – ponosno je Didi saopstila.

- Stvarno.

- Hajde mali ustaj vreme je za akciju.

 Didi i ja retko smo igrali kola. Uvek smo zauzimali centralno mesto na podijumnu i igrali kao u diskoteci jedno naspram drugog. Naprasno ispraznjen podijum  bio je rezervisan samo za nas i nase carolije.

 Poceli smo temperamentno da igramo, preslikavajuci svaku mogucu koreografiju koju smo znali. Turski melos, zurle i slicne tum dum ritmove zacinjavali smo trbusnim plesom, mesali smo kao stereo Seherezada.

 Nikog nismo videli samo jedno drugo. Oko nas je moglo sve da se rusi mi se nismo zaustavljali. Polu zabezeknute face gostiju bile su fokuirsne samo na nas.

 - Zdravo, samo malo, to, to. – rekao je kamerman koji se  niotkuda stvorio oko nas.

 Ni manjeg kamermana ni vece dosade ja nisam video u zivotu. Jedva metar i zelja za rastom ( otprilike 160) objektivom pratio je svaki nas pokret. Zumirao nas je od noznog prsta do zadnje dlake na glavi.

 - Vas dvoje niste normalni, gleda vas cela sala- pridruzila nam se Mica.

- STo?- zacudila se Didi

- Kako bre sto, svi gledaju u tvoje noge i delkote , a njega svi kako  trese guzicom.

- Mici opusti se.- nisam imao nameru da stamen.

- Mici, jel krava njemu rasturila vezu? Jeste. E sad cemo mi njoj svadbu.- mrtva hladna je zakljucila moja sizi partnerka.

- Bravo Didi, slazem se. Samo tresi.

- Vas dvoje ste poludeli.

 Nina je pogled krila iza salvete proklinjuci trenutak kada je sela za nas sto. Nas nista nije moglo da poremeti.

 Iste one babe i njihovi polu uvosteni partneri prihvatili su izazov i prikljucili nam se. Vise niko nije hteo da stane u kolo. Toliko su bili simpaticni u zelji da se uklope  u nove trendove da je sve delovalo kao dobro izrezirana predstava. Ritam je postajao sve brzi i brzi ali nije bilo odustajanja.

 Nasa omiljena “stilska figura” noga medju noge lagano uvijanje i spustanje do samog poda postala je pravi hit.

 Bakice se nisu libile da pokazu da umeju i one to samo kad im neko lepo to pokaze.

Didi i ja smo zaista uzivali.

 Od pocetka veselja nije se zaigralo vise nijedno kolo, a mlada koja je to zaista zelela isto je igrala  drzeci se za ruku samo sa dve drugarice, usamljena u uglu sale.. Nikom nije padalo napamet da joj se pridruzi.

 Crvena u licu kao bulka i besna kao ris , sekla nas je pogledima , sto nama uopste nije remetilo koncepciju.

 U poodmakloj fazi veselja dosao je red i na torte, koje su bile iznesene u nasoj neposrednoj blizini. Smekali smo koju cemo prvu da probamo, jurili smo cokoladnu.

 Kao sto to red nalaze , na svakoj postenoj vojvodjanskoj svadbi, dosao je na red i becarac.

 - Didi da sednemo, ja bas ovo ne volem.

- Ne dolazi u obzir, cuti tu i klati.

- Ali Didi ja uz ovo trnde prnde nemam blage – pokusavao sam je da je nagovorim.

- Igraj. Kad ja mogu u ovim stiklandzama mozes i ti. Ubise me.

 Tik do nas jedna bakica , koja moram priznati  zavidne kondicije , ne mogavsi vise da izdrzi skinula je svoje papuce i drzeci ih u ruci  igrala je i pevala becarac bez skorijeg nagovestaja da odustane.

 - Sine skini ti pa da skacemo, znas kako je super- rekla je bakica Didi.

- I ju ju ja baba. I ju ju ja strina. I ju ju ju ju ju – podvriskivala je bakica ponosno

- Sta rece ova?- nasao sam se u cudu.

- Ma to ti je stari obicaj uz becarac kod lala. I ju ju ju ju ju zivo zivi – Didi je prolupala.

 Mica i Nina vristale su od smeha, pokazujuci rukom na Didinu glavu govoreci šl b, šl b.

 Skinuvsi cipele Didi je oponasala bakicu i sve podvriskujuci prepustila se carima becarca.

 - I ju ju ju ja lepotica- vikala je Didi. Mlateci rukama u kojima je drzala cipele.

-Šl b, šl b – dobacivali smo Nina , Mica i ja.

 U jednom ne bas tako srecnom trenutku Didi se toliko zanela u svoju koreografiju da nije ni osetila tren kada je ispustila cipelu iz ruku.

Kako to uvek biva, kada netreba, cipela je elegantnim letom poput leta galeba preletela preko nasih glava i zabola se u mladenacku tortu.

 Iskolacenih ociju nismo mogli da verujemo sta se desilo.

 - Didi najebali smo, tutanj.

- Molim? – jos uvek je igrala.

- Gledaj gde ti je cipela.- pokazao sam joj u pravcu torte.

- U jebote zivot!!!

 Mili sekuntu mi je bilo potrebno da pokupim nase stvari i sto pre uhvatim putanju vrata.

Didi je sa sve slagom nazula cipelu i pohitala zamnom.

 Lelica kojoj su suze krenule niz lice poput hromog Dabe zahuktala se da nas stigne i naplati nam ceo racun sa kamatom.

 - Bezite i neokrecite se!- dodao sam drugaricama.

 Nakon nekoliko stotina metara  , kada smo bili na sigurnom, pozvali smo taxi .

 - Joj samo mi zao sto nismo jeli cokoladnu tortu- konstatovala je Didi.

- Njoj je do torte? Pitala se Mica

- Koji crnjak – hahahaha …… poceo sam prvi da se smejem.

 Naravno taxi se tresao . Taksista nas je gledao zbunjeno al nije imao habrosti nista da pita.

 - Luka, e osvetili smo te pa i nije mi zao .

- E jesi srce moje. Rasturili. Imam ja kuci u frizu neke kolace, polucokoladne, pa ako to moze kao zamena i nagrada idemo!

- Idemo, njami ,njam- slozile su sve u glas.

 Bez obzira kako pricali, ocima ili recima nase prijateljstvo ocigledno je nikada se nije postapalo. Vise je nego jasno ko u nas dirne dirnuo je u osinje gnezdo. Osveta je najlepsa kad se servira hladna, narocito kad za nju imate pomoc prijatelja koji vas u potpunosti razumeju.

 p.s.

Od tri sata snimljenog materijala sa svadbe 2 ½ smo Didi i ja. Cesto ga podgledamo i bezbroj puta vratimo trenutak leta koji je prelepo kadriran .Becarac vise nismo nikada igrali ni na jednoj svadbi, elegantno ga preskocimo. Kolac koji sam ponudio kao nagradu najsladji je uz smeh! Molim, big smile :D.

 

mareziluka

 

 

KOLAC SA KOKOSOM

Potrebno:

Kora:

2 belanca

12 kasika secera

2 zumanca

12 kasika mleka

13 kasika brasna

1 kasika kakaoa

1 prasak za pecivo

Prstohvat sode bikarbone

 Umutiti belaca u sneg . u to dodati zumanca, secer mleko i kakao , brasno prasak za pecivo i sodu. Dobro izmutiti u podmazanom plehu i ispreci na 180 C. Kad se kora ohladi ppreseci je popreko da se dobiju dve.

 Fil:

½ litre mleka

12 kasika secera

1 stoni Vital margarine ( srebrni)

100 gr cokolade za kuvanje ili 2 kasike kakaoa

100 gr kokosa ( ostaviti malo da se kolac pospe na kraju)

3-4 kasike griza

 Izmesati sve ove sastojke i sataviti na vatru da se skuva dok se fil ne zgusne. ( odma dubaciti i margarine i kuvati).kada se ohladi filovati ove dve kore in a kraju posuti od gore sa kokosom .

 Prijatno!