Talenti su definitivno dar od Boga. Predispozicije da ste vec samim
rodjenjem bolji od ostalih olaksavaju vam u mnogome zivot. U svima nama cuce
talenti samo ih trebamo pronaci. Traganje moze bit i uzaludno ukoliko nismo naoruzani strpljenjem i slobodoumnoscu.
Mnogi talenti su nasledni , ko ima srece da ih dopadne bas pravi gen. Koji li
je gen mene dopao od mi mamita i limun
pita koliko je slatka?
Gotovo bez daha uspeo sam da utrcim u putnicki voz cija su se vrata zatvorila odmah po mom ulasku. Zadihan strovalio sam se na sediste do prozora. Volim da gledam vojvodjansku ravnicu u ranim zimskim jutrima. Caroban predeo koji se pruza podseca na ledenu bajku i svo to bljestavilo snega u beskrajnom pogledu mene posebno vraca u detinstvo.
Jasno na poljima vidim sebe kako sam kao dete provodio sate od svitanja do mraka na snegu. Bezbroj decijih vragolija, grudvi, prevrtanja sa sanki, klizanje vracaju mi toplinu oko srca. Zivopisna slika vratila je uspomene na davne dane. Krenuo sam u moju mirnu luku , porodicni dom da obidjem moje najmilije.
Dok sam tonuo u laganani san , dok je slika proslih dana postajala kristalno jasna. Lagano se vracala 1993.
- Luka drzite se zajedno velika je guzva- rekla je moja mama od miloste zvana mamika ili mamita.
- Dobro.
- Cim se vrata otvore vi udjite da zuzmete mesta. Vidite kolika je guzva.
1993 voz je bio glavno prevozno sredstvo.. zbog velike inflacije samo je njime bilo moguce putovati. Stotine ljudi tiskalo se na toliko malom prostoru tako uvezbano da ni igla medju njima nije mogla vise da se udene. Od kad znam za sebe putujem vozom. Kako umem da kazem pola zivota proveo sam na zeleznickim stanicama, drugu polovinu u kuhinji. Iako manje intiman i tacan, voz je za mene omiljeno prevozno sredstvo. U njemu sam cuo milion zivotnih prica i ljudskih sudbina. Prava riznica .
- Ujna Beki !- spazio sam ujnu i dovikivao je.
- Odkuda vi?
- Evo bili malo po gradu .
- Gde vam je majka ?-u cudu se pitala moja omiljnena ujna.
- Eno je, pokazao sam u pravcu prema mami, gleda voz da li ide.
Glasan pisak sirene dao je znak da voz ulazi u stanicu. Spremni kao zapeta puska cekali smo otvaranje vrata. Ljudi su se toliko gurali da sam imao utisak da ce nas ugusiti. Sestrinu ruku nisam pusta ni za tren dok sam drugom drzao ujnu. Levo desno, povuci potegni, jedva smo uspeli da udjemo u krcat voz. Mesta je imalo toliko da se smestimo u wc.
- Ujna Beki, gde je mama, jel je vidis?
- Ne.
- Sta cemo sada?
- Nista, idemo a ona ako nije uspela da udje nek dodje sledecim vozom. – smirila me toplinom svog glasa.
- Ali karte su kod nje, mi nemamo ni para ni karte kod nas.
- Imam ja, ne brinite.
Kao scena iz najcrnjih komedija nas sestoro uspelo je da stane u vozni wc povrsine od jedva 1,5 m³. “Opojan” miris ovog ekskluzivnog mesta pretio je da nas ugusi. Vazduh smo hvatali na mahove kroz maleni prozor koji zaglavljen jedva da je bio otvoren ceo pedalj. Toliko smo bili stisnuti da sam stajao na jednoj nozi.
Na poklopcu vece solje cucala je punija gospodja , koja kao da je u najekskluzivnijem restoranu, halapljivo prodzirala sendvic. Sa zblanutim izrazom lica posmatrao sam ovaj , slobodno mogu reci, groteksni prizor.
- Mali, ‘oces?- upitala me ponudivsi mi isti.
- Nisam gladan- odgovorio sam brzo pogled okrenuvsi u drugu stranu.
- Boze sacuvaj!- prekrstila se ujna i lepotici uputila prezriv pogled.
- Sta je gospojo, pa meni je ovako svaki dan. Nije ovo meni prvi put.
Sreca da je putovanje nije trajalo predugo pa smo uspeli da prezivimo. Kada se voz zaustavio na stanici mog rodnog grada, kao da je neko otvorio ogromnu limenu konzervu sa sardinama. . Ljudi su izlazili kao reka. Zajapureni, preznojani i hitri.
- Ujna sacekacemo da vidimo jel mama usla, vazi? Rekli smo sestra i ja u isti glas.
Pogledom smo prelazili svaki izlaz iz voza trazeci nama tako dobro poznato lice. Taman kad smo izgubili i poslednju nadu ugledao sam mamu. Sa osmehom na licu mahala je nekome i pozdravljala se.
- Mama ! – dozvao sam je.
- O cao Beki, odkud ti ?- upitala je mamita veselo.
- Odakle i ti. Gde se ti izgubi ?
- Ja sam pozurila da udjem unutra i u momentu gomila me blokirala. Kad sam se okrenula nigde dece. Pomislim, valjda ce uspeti da se snadju. Nigde mesta. Ja otvorim jedan kupe kad tamo sedi jedan crnac koji ustade i ponudi mi mesto. Mi ti se raspricali, bas mi je vreme brzo proslo. Divan covek.
Sve troje smo prevrnuli ocima nekoliko puta dok je mama uzbudjeno prepricavala utiske o novom poznanstvu.
Iskreno to i jeste istinska moja mamita. Radoznala, snalazljiva, vesela. Zena – svetski putnik, koja je obisla pola zemaljske kugle, snasla bi se da je bacis i na severni pol. Tipican prestavnik svog horoskopskog znaka- vodolije, uvek je tezila za novim saznanjima. Voli da putuje, prati politiku, svetska desavanja, sport, sve ono sto bi rekli uzvisenije i intelektualnije. Trivijalne stvari kao sto su kuvanje i kucni poslovi za nju su cisto gubljenje vremena.
Firma u kojoj je radila, kao sef racunovodstva, imala je fenomenalnu menzu iz koje smo se mi redovno hranili. Donosila nam je svakodnevno kuvanje u kantici , kako bi ona bila oslobodjenja varljace i serpe i naravno kako bi mogla da se posveti svim vaznim desavanjima u svetu i zemlji. Prava mala hodajuca enciklopedija u mnogim oblastima.
Isto tako vaspitala je i nas. Ucila nas je da nikada ne tezimo za materijalnim vec duhovnim. Materijalno je za nju cista budalastina, jer kako ona kaze covek moze spavati u jednom krevetu i jesti iz jednog tanjira nikako iz dva istovrem,eno. U vaspitanju je bila vrlo liberalna, sa ostrim moralnim kodeksima, dajuci nam slobodu da sami pronalazimo sopstvene talente i mogucnosti. Nikada nije branila sa kim cemo da se druzimo ili do koliko cemo ostati dugo u izlasku. Ucila nas je da putujemo, upoznajemo nove predele i ljude, da uzivamo u novim saznanjima preko knjiga, da citamo i nadogradjujemo sebe.
U svakoj mojoj ideji me je podrzala i nikada nije rekla da gresim. Pustila me je ponekad i da sam udarim glavom o zid, jer kako to ona kaze, neke stvari se ne mogu nauciti one se moraju doziveti. U njoj imam vecitu podrsku i njoj se uvek vracam, kao pile pod mama kokino krilo. Tako duhovno slobodnu i bogatu, ko je ne bi voleo?
Mnogi moji drugovi i drugarice trazili su da ih usvoji i olaksa im zivot. I danas je dozivljavaju kao prijateljicu a ne kao mog roditelje pred kojim trebaju da se stide ili ustezu. Mama ih je kupila za sva vremena jer nikada nije postavljala pitanja o skoli vec o ljubavi, momcima i devojkama, sto je njima bilo krajnje simpaticno.
Kroz nas stan, koji je u samom centru grada, prodefilovali su mnogi begunci sa casova, mnogi prvi put zapalili cigaretu, popili neko pice, sto moja mama nikad nije osudjivala ili ih ne daj Boze njihovim roditeljima cinkarila, jednostavna ostala je mlada duhom i danas.
Skripa kocnica i nagli trzaj voza probudio me je.
- Stigao sam – promrljao sam sebi u bradu.
Rodni grad, ah. Bez obzira voleo ga ili ne njemu se uvek vracam U njemu sam odrastao, prvi put se zal