mareziluka

  Put do pakla poplocan je najboljim namerama. Ma koliko nekada pazili u zivotu da postujemo sve moralne kodekse desi nam se da pogresimo. Nenamerne greske tesko se mogu osudjivati i stavljati se na teret, kad nisu isplanirane sa namerom da nekog povredimo ili ucinimo mu nazao. Splet zivotnih okolnosti sam nametne igru koju moramo igrati. Mozemo li totalno nesvesno postati slucajni gresnik i namerna ljubav koliko je svesna ?

 Uvek se trudim u zivotu da sto manje ljude povredjujem, mada sam odavno shvatio da je najlaksi put do toga istina. Mnogi nisu u stanju da joj pogledaju u lice a ja nisam u stanju da lazem i zaobilazim je. Po mojoj nesreci imam izuzetno pamcenje i namerno povredjivanje kod mene donese oprostaj ali nikako i zaborav. U stanju sam da godinama cekam slican trenutak i pokazem,  osobi koja me je povredila, kako je meni nekada bilo i koliko to ustvari boli.

 Mnogi kazu da sam osvetoljubiv, ja to shvatam vise kao pravdoljubiv i bezkompromisan.

 Decembar je vreme pocetka slavlja i priprema za ista u kojem ja imam jako puno obaveza. Kao dete radujem se novoj godini i kicenju jelke. Sav taj lazno-pravi sjaj ukrasa za mene predstavlja trenutak opustanja i mogucnost beskrajne slobode i leprsavosti koji me vraca u bezbriznost i detinstvo.

 I sa 32 godine, tada bez osude mogu potpuno da budem infantilan a da mi to neko ne zameri, mada bas me mnogo i ne zanima hoce li.

 - Potpisite ovde – rekao je postar iz brze dostave drzeci u ruci veliki paket.

- Jos nesto?

- Ne , sve je u redu.

 Na moju adresu stigla je ogromna kutija uvijena u najfiniji papir sa ogromnom masnom po sredini. Dobro sam znao od koga je i da ne nadjem u paketu poruku. Dekica.

 Dekicu sam upoznao na skoro egzotican nacin. Vrlo je moguce da je tog dana bila neka zesca planetarna havarija pa su se nasi putevi ukrstili.

 Od ciste dosade odlucio sam malo da se rekreiram i sa poslovnog puta iz Subotice vratim stopom. Imam para ali cisto da ubijem monotoniju i proverim vrednost na trzistu bataka.

 - Crkla da Bog da babetino odvratna – prokleo sam babu koja je upravo prolazeci autom pored mene evakuisala poprilicnu lokvu po mojim farmerkama.

- Da Bogda zavrsila na prvoj banderi. Uh, smejala se majci sa trofazne zice… besneo sam na lokalnom putu Subotica – Novi Sad.

 Proslo je skoro pola sata a niko da stane. Nisam se mnogo jedijo u ovim severnim (madjarskim) krajevima kako ih ja zovem, retko ko je hteo da stane.

 Ispred mene zaustavio se dugacki Mercedes karavan tamno plave boje. Mahinalno sam otvorio zadnja vrata i smestio se na  sediste, prednjeg suvozackog nije ni bilo, konstatovao sam po ulasku.

 - Dokle?-pitala me devojka ciji se pogled skrivao iza suncanih naocara.

- Idem do Novog Sada, pa dokle god stignem.

- Znaci do kraja.

- Super- ceo put u komadu pomislio sam.

 Vozila je iskusno, veoma precizno i opusteno. Ceo put slusali smo muziku ne progovorivsi vise ni rec. Pred sam ulazak u grad prva je progovorila.

 - Hocemo li na pice ?

 Ja ni danas ne znam jesam li tog dana bunika jeo ili su stvarno zvezde toliko bile u haosu ali uspeo sam da odgovorim.

 - Jebes pice, hajmo u zbunice!

Tek kad sam izgovorio ovu idiotsku recenicu shvatio sam koliki sam kreten  ali nije bilo povlacenja. Cutala je dok sam ja odgovor pokusao uzaludno da nadjem u retrovizuru u kome su me cekala samo stakla suncanih naocara.

 - Vazi, idemo u zbunice, samo da se sredim.

 Sve ovo pripisujem osamucenju ranim prolecnim suncem i toplotom tog sedmog maja koji je postao poseban. Tako smo otpoleceli nasu vezu, sasvim spontano i nepretenciozno desilo se da Amor posalje dve strele na planetu zemlju.

 - Luka ljubavi!- glasno je povikala Dekica cim me je ugledala.

- Cao mico.

- Jesi li spreman ..- veselo je cvrkutala.

- Ma sta ima da se spremam. Poneo sam samo najosnovnije.

- Ma da. Bice nam super. Jedva cekam.

 Nekoliko dana pre onesvestio sam se u sred lagane setnje gradom. Pregledom na koji me je odmah odvela, doktor je konstatovao da sam samo malo vise iscrpljen i da mi je potreban odmor. Uzrok moje iscrpljenosti bio je niz veoma losih dogadjaja u kratkom periodu  u kojima sam ja morao da se borim za zivote mojih najblizih a da pritom ne pokazem nimalo slabosti i ostanem uvek jak , snazan i nasmejan. Da budem oslonac koji nema pravo da popusti.

 - Kuda si krenula?- upitao sam iznenadjeno.

- Pa na godisnji.

- Cekaj al ovo nije put za tvoju vikendicu na Fruskoj gori.

- Sta brines valjda ja znam put.

- Cekaj , kuda mislis da ides okolo naokolo?

-  Rekla sam ti ne brini, ko je ovde vozac ja ili ti?- nasmejala se.

 Posle sat vremena voznje po mrkloj noci, gde ja uopste nisam mogao ni da predpostavim gde sam, stali smo pred osvetljenom staklenom zgradom.

 - Iznenadjenje!- povikala je veselo. Vodim te na more da se moja dusica odmori kako valja.

- Ali ja nemam ni… zbunjeno sam rekao shvativsi da se nalazim pred zgradom ajerodroma.

- Nista se ti ne sekiraj. To je moja briga.

 Dekicin tata imao je privatnu firmu  za uvoz kafe u kojoj je i ona radial. Pored predstavnistva u Novom sadu imali su i predstavnistvo u Podgorici. Poprilicno dobrog materijalnog stanja uvek se trudila da mi udovolji.Obasipala me je bezrazlozno poklonima da mi je postajalo neprijatno.Za godinu i malo jace koliko smo se vec zabavljali kupila mi je komplet novu garderobu, bezbroj poklona i jos hiljade sitnica. Dosao sam u fazu kada u izlogu radnje nisam vise smeo da kazem da mi se nesto svidja jer sam znao d ace me na sledecem sastanku darivati time.

 Na podgorickom aerodromu sacekao nas je auto njenog tate, mecka-naravno, koju smo dobili na raspolaganje. Odlucila je da me zbog umora sto manje voza pa je rezervisala aprtman u Petrovcu na moru.

 Sve sto mi je falilo od opreme, a skoro da nisam nista imao za novonastalu situaciju, kupila mi je ne gledajuci pri tom uopste cene. Jedino je bilo bitno da se to meni svidi.

 Petrovac jednom recju caroban. Mali, tih  mirisao je na more i borovinu. U mnogim trenutcima pomislio sam da to samo sanjam i da nije moguce da se to i meni u zivotu desava. Insistirala je da jedem nekoliko puta na dan, unosim dovoljno vitamina i sto vise spavam. Tretirala me kao dete, pazila i mazila svim svojim bicem.

 - Mico daj mi pare da odem po sok- rekao sam Dekici koja je dremuckala ispod suncobrana.

- Evo ti novcanik – dodala ga mi je neotvarajuci oci.

 Uljuljan od sunca, krenuo sam prema prvoj prodavnici. Zadnji dan naseg odmora nagovestavao je povratak u realni svet, cije sam probleme uspavao krocivsi u ovaj zemaljski raj.

 - Molim vas jednu koktu.

- Dva evra- rekao je neljubazni prodavac.

- Samo momenat da vidim imam li sitno.

 Otvorivsi pregradu za sitan novac iz nje je ispala mala fotografija. Plavokoso, plavooko dete odjednom me je prostrelilo pogledom sa parceta sjajnog papira. Uredno sam je vratio odakle je ispala, platio sok i otisao na plazu.

 - Dekice, jedno pitanje.- glas mi je bio vrlo ozbiljan.

- Reci.

- Cija ti je ovo slika u novcaniku?

- Koja slika?

-Ova- izvadio sam sliku i pokazao joj.

-Daj mi to- rekla je ljutito.

- Odgovori mi na pitanja! Glas mi je postajo sve visi i grublji.

- To tebe ne treba da zanima.

- Cija govori!!! Vec sam nekontrolisano podizao oktave.

- Rekla sam ti. To nije tvoj problem. To je nesto moje i ne treba da te zanima.

- Ako sam sa tobom valjda treba! -nisam mogao da kontrolisem bes. Ako mi odma ne odgovoris oticicu i nikad me neces naci.

 Gledala me pravo u oci, nema. Suze su same pocele da se kotrljaju niz njene preplanule obraze. Brada je pocela da joj se trese. Stajala je lepa poput morske sirene, okamenjena.

 - To je.. pocela je da jeca…nesto samo moje sto se nikog ne tice. Sergej-moj sin.

- Sin ? usta su mi ostala ukocena.

 Ceo svet mi se srusio u momentu. Potonule su sve moje ladje i veliku ljubav zamenio je gnev. Osecao sam se kao u najvecoj temperaturi gde srce ubrzano kuca a pogled se magli od nemoci.

 Na putu do Podgorice saznao sam njenu zivotnu pricu.

Razvela se neposredno pre nego sto smo se upoznali. Njen muz nije zeleo da se preseli u stan koji im je kupio njen otac, lececi samo sebi znane komplekse. Sina principijano nije hteo da da i on je ostao sa njim da zivi. Nju je izbacio iz stana jedne hladne januarske noci, uslovivsi je da moze samo da se vrati ako ce ziveti u stanu koji on rentira ili eventualno nekada kupi. Nije pristajao da bude prizetko.

 Priznala mi je da sam ja taj koji je prvi put nasmejao, mojom kako sam mislio kretenskom recenicom , posle svega toga i da me je zavolela istog trena kada me prvi put poljubila.

Bojala se da ce me sopstvenim priznanjem izgubiti, kako je rekla, tada sam joj bio vise nego potreban.

 Na aerodrumu cekao nas je njen tata koji nam je rezervisao karte.

 - Tata da vas upoznam, ovo je Luka.

- Drago mi je-pruzio sam ruku coveku cija je ona bila kopija.

- Moram do tolaeta, popijte pice ima jos do leta- rekla je  i hitro nestala u drugom delu zgrade.

 Situacija ni malo prijatna. Odlucio sam da sve karte stavim na sto pa kako ispadne, ja sa lazima ne mogu da zivim.

 - Luka , Dekica mi je puno pricala o tebi, sve najbolje, vidim nije me slagal-cula se mirnoca iz njegovog glasa.

- Izvinite, ja nisam znao do danas, da sam znao… pokusao sam da objasnim njenom tati situaciju.

- Znam , ne brini. Rekla mi je. Molila mi je da ti nista ne kazem. Po prvi put nasla je nekog sa kim je opet bila srecna. Pricala mi je sve. I kako si pazljiv i kako je volis. Razumem. Bio si joj potreban, neosudjujem te.

- A Sergej, molim vas recite mi…hteo sam sto vise da saznam.

- Ja ga vidjam cesto, meni Branko, njen bivsi dozvoljava u dobrim smo odnosima, radi deteta. Sergej jako pati, povukao se u sebe i skoro da ne progovara. Na testu za skolu crtao je crnim flomasterom polomljena srca i zgazeno cvece. Psiholog je odma video da nesto nije u redu. Postao je jako autistican, od kada ona nije pored njege.

 Knedla u grlu pretila je da me ugusi.

 - Pa jel bi Branko opet ziveo sa njom.- trazio sam resenje.

- Da, odma, pod uslovom da zive u njegovom stanu. Ja sam im bio kupio veliki stan u zelji da im bude sto konfornije ali njega je to razljutilo. Posle razvoda prodao sam ga, a da se niko nikad nije uselio, dao Brankovim roditeljima pare i rekao da mu to poklone pod izgovorom da su oni prodali neke svoje nekretnine koje imaju po Bosni. Nisam hteo da moj Sergej zivi po raznim supama.

 Srce ovog coveka veliko je kao vasiona. Toliko plemenitosti i ni trunke gordosti i osvetoljubivosti. Njega je vredelo sresti u zivotu.

 Vise nije bilo ni trenutka dvoumljenja. Morao sam da je vratim tamo gde pripada.

Svesno sam pristao da se odreknem svoje ljubavi radi ljubavi jednog deteta. Znam da srecu niko nije izgradio na suzama, narocito detetovim i taj krst nisam bio spreman da nosim na svojim ledjima.

 Posle dva meseca ubedjivanja i razgovora, uspeo sam. Pristala je da se vrati muzu sa kojim je bila i sudski razvedena ne bi li njeno dete opet vratilo osmeh na lice. Pravio sam se grub i Hladan prema njoj dok se u meni sve kidalo, srce je odbijalo da prihvati ono sto je razum zeleo.

 Rastali smo se na mestu gde je sve i pocelo. Izasao sam iz kola, predhodno poljubivsi je, zazeleo svu srecu u zivotu i okrenuo ledja dok je odlazila da ne vidi suze u mojim ocima. Znao sam da je otkinula deo mog srca, umesto slike,  ponela i da mi ga nikad nece vratiti.

 Prve i jedine nove godine naseg zabavljanja kupila mi je jelku i bezbroj ukrasa. Videvsi sjaj i odusevljenje u mojim ocima obecala je , da ce mi svake nove godine kupovati nove ukrase ne bih li bio sto duze srecan.

 Sreo sam je jednom, pre dve godine. Ona, njen muz i sin koji skakucuci sa iskrenim decijim osmehom drzao ih oboje cvrsto za ruke.

 U prolazu mi je neprimetno namignula a ja njoj poslao jedan iskren osmeh.

 Poslala mi je poruku koju i danas cuvam u mom telefonu :

 “ ti ces zauvek biti moj andjeo i moja ljubav, bez obzira pored koga ja fizicki bila, deo tvog srca zauvek cuvam , jer tebe se nikada necu odreci za ceo svoj zivot . cuvaj se i znam da si dobar “

 Ja nju cuvam kroz reci pesme koju pustim kad okitim jelku, ne bi li tako bili zajedno, maker i u mislima.

 

 

 Svake godine na moju adresu stigne paket sa kolekcijom novih  staklenih ukrasa, svoje obecanje drzi kako je to i rekla. Shavtio sam njena preterana ljubav je bila ljubav koju je pruzala meni umesto njenog deteta, koje joj je jako nedostajalo.

 

p.s.

Odrekao sam se neceg vrednog, ne zalim! Sreca koju ima njeno dete sa svojom majkom, vaznija je od moje. Nas dvoje smo se birali, on na to nije imao pravo. Njegov osmeh govorio mi je vise od hiljadu reci. Namerno sam sacuvao ljubav prema mojoj najvecoj ljubavi i nisam dozvolio da postanem gresan prema jednom nevinom bicu. Recap jela koji vam dajem, jako je volela , i bas po njoj, kako ga je ona zvala, zovem ga okati rolat. Uzivajte bar onoliko koliko sam i ja u mojoj dobroj nameri.

 

mareziluka

 

 OKATI ROLAT

Potrebno:

400 gr svinskog mlevenog mesa

200 gr juneceg mlevenog mesa

2 ziva jaja

5-6 kuvanih jaja

2 manje glavice crnog luka

Prezla, ulje, so, vegeta, biber, persunov list.

 

Umesiti “testo” od svinskog , juneceg mesa, 2 ziva jaja, iseckanog luka, prezle,vegete.bibera,soli

Razviti na alu foliji u pravougaonioblik otprilike 25x20 cm. Na duzoj ivici poredjati duzno jedno do drugog kuvano jaje i urolati u rolat.Stavitiu podmazan pleh, prekriti folijom i peci na 180C dok ne bude gotovo.

Prijatno!