mareziluka

 Definisati pojam istinske ljubavi skoro da je nemoguce, osim one kada su  u pitanju ljubav majke prema deci. Jedina, bezuslovna i istinska. Vernost u partenrskim odnosima postala je floskula, jer i sam misao o nekom drugom u neku je ruku prevara, ponekad teza i veca nego ona banalna fizicka. Postojili li danas Istinska ljubav i iskrena vernost?

 

 Skoro da se zavrsava januar i zaista sam presrecan zbog toga. U konbinaciji sa decembrom to su dva meseca u kojima se moj drustveni zivot poboljsava. Kada kazem drustveni zivot mislim na onaj danasnji, obilazak groblja. Svi meni dragi ljudi, clanovi porodice koje sam do sada izgubio, umrli su u decembru i januaru, te skoro jednom nedeljno sam na nekom groblju. Drustvo me zeza da sam postao profesionalni grobljanski taxi i narikaca i da  zimi samo izlazim po grobljima.

 Znajuci za ovu moju pricu Didi me pozvala da hladno januarsko prepodne provedemo u nekom od kafica i tako se opustim. Dogovor je pao za “Atrijum” jer je u njegovoj sneznoj belini zimi kao u dvorcu ledene kraljice ali sa parnim grejanjem.

 - Riknula sam sinoc na poslu. Ovaj narod nije normalan. Svi vicu kriza a svi samo jedu , zdrkljaju.  Majko mila zar im nikada nece dosaditi?

- Didi, pa sta bi ti bez njih?

-Uzivala. Hajde da uzmem neki godisnji pa da idemo kod tebe u vikendaju , moze ?

- Moze Didi ako ces ti cepati drva i loziti.- rekao sam kroz osmeh.

- Luka nije frkica, sve samo da pobegnem iz ovog ludog grada.

- Mani se vikendaje,mila ima li nesto novo po pitanju ljubavi?

- Ma jok, dobila  sam poslovnu ponudu za jedan hotel na Zlatiboru.

- Da ides da radis?

- Da!

- I?

- Razmisljam, mozda i odem, dosta mi je svega.

- Ali Didi sta cu ja bez tebe? Onda i mene vodis?

- U paket aranzmanu, da mi budes sekretarica.- nasmejala se Didi dok je pila prvi gutljaj kafe.

 Dok smo udobno zavaljeni birali cime da se zasladimo, oglasio se zvucni signal za sms na mom telefonu.

 - Cekaj da vidim ko me se setio posle 100 god, izaberi ti cime da se sladimo.

 Sadrzaj poruke smakao mi je osmeh sa lica. Sms mi je poslala sestra . u njemu je stajalo “ Likan je jutros uginuo, greoticak”

 - Luka sta je bilo?-Didi je primetila promenu u mom raspolozenju.

- Moj Likan , nema ga vise.Bas sam tuzan.

- O Luka, Luka…- uzdahnula je razumevsi moju tugu.

 Likan je moj pas. Mesanac jazavicara i vucijaka ( ni ne pitajte, kako je doslo do te konbinacije) koji je ravnopravni clan nase porodice od samog rodjenja. Likan je dobio ime po majci Lindi ( u slobodnom prevodu  sa spanskog Lepotica) koja je poginula dva dana po njegovom rodjenju. Zbog tog nesrecnog slucaja, a i ona mi je bila strasna ljubimica,  Likana i jegovog brata Gara ( ime dobio po izrazito crnoj boji) smo odhranili kao bebe na cuclu.

Nista nam nije bilo mrsko, ni ustajanje na dva sata, ni pravljenja vestacke hrane, ni masiranje njihovih malih debelih stomacica, grejanja, mazenja, prakticno mi smo im bili i otac i majka.

- Luka znam da ti je tesko, zivot mora da ide dalje.

- Znam Didi ali….

 Na dan kada mi je otac umro, Garo- Likanov mladji brat, sklupcao se na jedno mesto i poceo da tuguje. Uzaludno sam pokusavao da ga napojim ili nahranim ali nista. Sklupcan tuzno bi mi uputio po koji pogled ,zazmurio i uzdahnuo ali nista vise od toga. Deset dana nije se pomerio dok tiho bez glasa nije uginuo . Tako je pokazao vernost svome gazdi koga je otisao da prati i na nekim drugim stazama. Kao i njegovu majku pokopao sam ga ispod starog oraha u basti jednog sneznog i vetrovitog januarskog dana.

 Nemajuci srca da Likana dam u azil, a ponajmanje da ga ostavim samog doveo sam mu lepog Caneta i jos jednu ulicnu kucu da mu prave drustvo. Platio sam coveka koji ih redovno hrani i obilazi a ja im svake nedelje idem u posetu i nosim hranu.

 Tople julske dane volim da provodim u mojoj kuci na selu, koju zovem vikendica. Oslobodjen svih modernih sprava ,osim televizora, tu se najbolje odmorim i naspavam. Bez obzira koliko vremena provedem spavajuci budim se svez i pun energije. Opustam se uredjujuci veliki vrt , praveci novi raspored trajnim i sezonskim biljkama. Jednostavno uz crvrkut ptica koje su budilnik, miris svezine i oslobodjen zvukova gradske verve, uzivam.

 Probudio sam se rano da odem do kupatila. Otvorio sam ulazna vrata preko kojih je navucena mrezica protiv muva, da mi udje svezeg vazduha, a ja cu jos malo u krevetu da lencarim.

 Podigao sam cebe ispod kojeg me cekalo iznenadjenje.

 - Likane, spodobo silazi dole sa kreveta.

 Gledao me , kako samo to on ume ispod obrva mileci pripijen celim telom uz krevet, prema ivici.

 - Hajde hajde sta me gledas, sidji dole?!

 Smestio sam se, protresao jastuk, ali Likanov pogled uporno me pratio.

 - Sta je ludaco moja? Rekao sam ne smes u krevet. Ne gledaj me tako, ti mali teroristo.

 U njegovom pogledu bilo je vise od hiljadu reci.

 - Ajde dobro, upadaj. Ajde ulazi.

 Pustio sam kucu u krevet pored mene, glavu je naslonio na jastuk i zaspao istog momenta.

 - O Boze, da me neko vidi rekao bi da sam poludeo. Joj lepoto moja mila, kako ja tebe volim a ti to zloupotrebljavas.

 Odremali smo jos jednu partiju od dva sata. Cim sam se ja probudio i Likan je.

 - Hajde mali ustajanje. Idemo da spremimo neki dorucak, za nas pa da nesto radimo.

 Veselo je zalajao vrteci repom levo desno , ponosno kaskajuci ( da kaskajuci, jer ponosit iso je kao paradni konjic) vodio me prema izlazu.

Ni negledavsi gde stajem tek sto sam zakoracio zgazio sam na telo misa.

- Joj fuj, mala budalice.

Kao polu jazavicar, genecki je bio predodredjen za lov. U seoskom dvoristu vrlo koristan lovio je pacove i miseve. Snazno ih je grabio za vret protresao nekoliko puta i zatim lagano sapama prelazio preko njihove kicme sve dok nije bio siguran da ih je ubio. Prava misolovka na cetiri noge. Jedina mana te njegove vestine jeste bila u tome sto je voleo da se pohvali svojim ulovom, pa je isti redovno redjao pred ulaznim vratima.

 - Hajde sad sve ovo lepo skloni , jesi me razumeo?

 Nakrivio je glavu u jedno stranu, naculio usi kao da pita

 - A mazenje?

Pruzio desnu sapu u vis i cekao da ga pomazim.

 - Dobro, dobro, dosado mala. Hajde moj Snupi da te i pomazim dok mi ruka ne utrne.

 Privio se uz mene obgrlivsi prednjim sapama moju butinu i glavom trljao po mojoj ruci. Sto se njega tice to je moglo da traje u nedogled.

 - Sada je dosta, svako na posao.jasno?

 Vrzmao sam se po kuhinji trazeci sta cu da spremim meni a sta njima za jelo. Toplota letnjeg sunca mamila me da se u kuhinji  zadrzim sto krace. Cuo sam zveket metala na ogradi koja deli prednje i zadnje dvoriste. Znao sam da je on. Nije vredela ni ograda ni zakljucana vrata, Likan jednostavno nije pristajao da budem van njegovog vidokruga. Sa polovine dvorista zaleteo bi se , iako malen, uspesno preskocio ogradu i naglavacke uletao u kucu. Nije bilo te sile da ga sprecim. Ponovio bi to svaki put kad ga odvedem u drugo dvoriste. I opet i opet.

 Kao pravi i verni pas nikada nije pokusao ni celjusti da otvori a kamo lid a me ujede. Mogao sam da ga okrenem na ledja, mrsim usi, diram rep , stavljam moju ruku medju njegove celjusti ali ne. Samo laganim pokretom njuske gurao bi moju ruku od sebe ali nikada nije ni pokusao da me povredi.

 - Sta me sad guras?

 Skakao je vrteci ce u krug i lajuci. Nesto mi je signalizirao.

 - Pa video sam pacovcine sto si ulovio, sta je sad?

  Stao je nculjenih usiju na vrata, lanuo i klimnuo glavo.

 - Sta je bilo dosado, joj kako si naporan. Hajde da vidim sto me zoves.

 Poceo sam da ga pratim, dok me on vodio okrecu ci se na nekoliko metara da proveri jesam li iza njega.

Odveo me do senika u kojem se culo kmecanje. Zalajao je i kao ukopan stao pored jedne bale slame.

 - Da vidim, sta hoces.

 Izmedju dve bale slame virile je glava moje keruse. Zacakljenih ociju, gledala je u mene. Cijukanje koje sam cuo delovalo mi je poznato.

 - Pomeri se mala da vidim.

 Iza njenih ledja u supljini , skriveni od pogleda lezali su kucici.

 - Jao kuce,da vidimo. Jedan, dva, tri, cetiri. Kako ste slatki medici mali. Jao seceri.

 Cetiri crna kuceta , meskoljila su se dok sam ja proveravao da li je sve u redu.

 - Liko daj ruku!. Pruzio mi je sapu. Cestitam postao si otac cetvorki, i mogu ti reci sve su tvoji isti ti.

 Ponosno je stajao vrteci veselo repicem dok sam mu ja tresao sapicu u znak pozdrava.

 - Da budes dobar roditelj i cuvas decicu, jesi cuo?

 Ispustio je zvuk koji kao da je rekao da razume. Konacno i neka prinova u kuci Marezi, sad smo opet velika porodica, kad niko drugi nije ostao nego moja sestra i ja sa te strane nek bude u nasem dvoristu opet zivota.

 Sa Didi sam se rastao oko podneva. Ledeno jutro stavilo je jednu vise ledenicu na moje srce. Prelistavao sam moje albume da u njima nadjem Likanovu fotografiju. Uz tuznu muziku bolovao sam i ovaj gubitak.  Negde pred ponoc stigao mi je sms. Na displeju ispisano Didino ime.Otvorio sam i procitao ;

 “ Htela sam da ti kazem, ali posle onog jutros nisam mogla. Evo me na novom random mestu, na Zlatiboru. Ne volim suze a ti si danas dosta plakao. Nisam htela i ja da zbog mene places. Otisla sam da nesto promenim u zivotu, razumeces. Mislim na tebe, ma koliko daleko i volim te. Budi mi dobar. Vidimo se uskoro”

 Dva gubitka u jednom danu, dva dobra prijatelja. Nemo sam stajao slusajuci taktove pesme koju sam oslikao jednim od moja dva prijatelja.

 

 

Lm(elem) Likan je pokopan pod onim istim starim orahom u mojoj basti. Bez njega nije nista vise isto.  Njegovo iskreno radovanje , cijukanje i lavez kad me vidi sada je samo sustanje grana starog oraha koji gordo stoji grleci moje mile ljubimce.

 p.s.

Iskrenu ljubav uvek sam imao u svojim kucnim ljubimcima, istinsku vernost u svojim prijateljima. Zivot nas cesto razdvoji kilometrima daleko ostavljajuci nasa srca da lupaju u ritmu ostecenih motora. U secanje na Likana spremio sam jelo koje je on najvise voleo, puno koscica koje su mu bile glavna poslastica. Didi redovno cujem , svakodnevno, navikla se i nedostaje mi. Likana pamtim po svoj ljubavi i odanosti koju mi je pruzio.Pamtim i po jednom malom cetvoronoznom potomku koji je njegova kopija. Uh med moj, ljubi ga njegov Luka.

mareziluka

 

 

BARENA REBRA

Potrebno:

1 kg suvih svinjskih rebara

500 grama krompira

 Dobro oprati suva rebra i staviti da se kuvaju oko trideset minuta na laganoj vatri. Oljustiti i obariti kropir. Sluziti topao uz rebra, uz dodatak sezonske salate, pavlake, majoneza.

Koske obavezno dati kucnom ljubimcu ili ih ostaviti pored kontejnera da neka kuca lutalica rucka.

Prijatno!

Umece snalazenja u razlicitim zivotnim situacijama, ponekad mnogo vise znaci od samog znanja, reagovati u pravom trenutku na pravi nacin moze nas izvuci iz mnogih kriticnih situacija. Inteligencija i zdrava logika su osnove bez kojih ova igra nije moguca. Pravilno poredjan niz poteza uvek donese zeljeni rezultat. Postoje situacije u zivotu toliko nelogicne da i najboljem logicaru nista ne pomaze. Koliko sam sve razumeo i nista ukapirao mnogo puta?

 Novogodisnja snizenja iako najcesce lazna uvek me obraduju. Imam utisak da sam povlascen ako odredjeni proizvod kupim po smanjenoj ceni. Uvek se potrudim da ista maksimalno iskoristim, sto za mene predstavlja i car same kupovine.

 Mesecima sam gledao u jednoj prodavnici kozni mantil koji sam vec nekoliko puta probao ali nisam imao dovoljno novca da ga kupim. Novogodisnje snizenje, i cinjenica da je ostao samo jos jedan primerak, doneli su mi mogucnost da isti priustim sebi.

 - Ne da mi stoji kao saliven , jel da ?- upitao sam ljubaznu prodavacicu.

- Ma kao da je pravljen za tebe.

- E vidi kako izgledam kao manijak iz parka- nasalio sam se.

- Haha ha .

- Cekaj, gle sad ovo. rasirio sam obe strane mantila pred prodavacicom i rekao Skidaj se !

 Smejala sam se drzeci se za stomak dok sam ja i dalje po prodavnici izigravao manijaka iz parka.

 - Manijace jedan, ne plasi devojku- zacuo sam poznati glas .

- Iko!- veselo sam uskliknuo.

- Luka nindza.hahahaha !

- Odakle ti ovde covece?

- Dosao da radim ovde i ne mogu da verujem da sam od ovolikog grada naisao bas na tebe.

- Gospodjice, uzimam ovaj manijacki matil , a ja i  ti mali idemo na rucak, castim ja.

 Ika je jedan od mojih klasica- kako se to popularno zove u muskom slengu za poznanika sa kojim si zajedno provodio vojnicke dane. Imao sam tu (ne)srecu da vojni rok sluzim u Bujanovcu,Presevu, Vranju.

Na moju veliku zalost zapao me major koji je bas iz mog kraja , koji je na opste odusevljnje me uzeo za licnu pratnju. Po prirodi posla obilazio sam sa njim sve vojne baze u kopnenoj zoni bezbednosti i video mnoga mesta koja nisam ni sanjao da hocu.

 Radi licne sigurnosti a i po pravilima sluzbe morao sam od rane zore do kasne veceri da budem pod punom ratnom opremo na plus pedeset kolikoje tog leta bilo u presevskoj dolini. Moj najveci problem je moja visa , zbog koje nisam mogao da nosim americki pancir od 9 kg na cap-cap trake, vec francuski od 17 kg sa dva reda pertli za koji mi je u pocetku trebalo i po pola sata da usnjiram.

 Tako opremljen sa tadasnjih mojih 70 kg na sebi sam imao opremu od blizu 40, te sam pod slemom i pancirom delovao kao velika nindza turtles, sto mi je kasnije postao i nadimak.

Vrlo duhovito ,ali nimalo smesno, ja  sam se sa opremom druzio citavih pet meseci iz dana u dan, ne pokazujuci slabost, jer inat kad proradi sve se moze.

 Iku sam poveo u jedan od meni drazih restorana “Astal saren” u samom centru grada, gde me uz vojvodjanske djakonije prisetio jednog septembarskog suncanog dana koji cu pamtiti do kraja zivota.

- Marezi , ne spavaj, je..m ti oca u prkno. Dreknuo je major svoju omiljenu uzrecicu, majka je za njega, kao i za svakog crnogorca  bila svetinja pa je uvek psovao oca.

- Razumem!- rekao sam sa zadnjeg sedista.

- Kada dodjemo na poligon odgledacemo par minuta vezbe i vracamo se, jasno.

- Jasno gospodine majore!

- Idemo onda na Devojacku cuku ( ime baze) tamo nas ceka pecenje. Reci cu da imam redovnu kontrolu. Nek se drugi jebavaju sa njim, ionako mi nije hteo potpisati premestaj.

 Za nekoliko meseci koliko sam vec bio majorova pratnja, znao sam ceo njegov zivot od rodjenja do danja danasnjeg. Na srecu na vreme sam naucio da mi informacije , ne udju na jedno a izadju na drugo uvo, vec elegantno obidju oko cele glave, pa je mogao da prica isto danima a da ga ja uopste ne cujem. To je jedini bio nacin za preziveti i ovako preveliku kolicinu vremena koje smo provodili zajedno.

 Dok smo isli prema poligonu, ispred nas su isle crvene beretke i ispitivale put od eventualnih eksplozivnih naprava, posto su siptari pre nekoliko godina ovde napravile masakr i poligon je posle toga bas danas prvi put ponovo otvoren za upotrebu uz garancije Mirovnih snaga.

 - Gospodine generale, raportira major Vukljenovic! Sve je spremno za pocetak vojne vezbe.

- Majore, danas cemo raditi osvajanje utvrdjenja. Polovinu vojnika stacionirajte na brdu kao utvrdjenje, druga polovina ce je osvajati. Jasno.

- Razumem gospodine generale.

 Brdo koje je trebalo osvajalo em sto je bilo visoko em je bilo uzasno strmo. Dok sam ja mirno posmatrao u hladu, moji klasici su placali ceh svega onoga sto sam ja imao kao kredit za vreme koje sam proveo sa majorom. Pogledom su mi govorili : Blago tebi, uzivas .

 - Vojnice!

- Izvolite gospodine generale!

- I za tebe vazi vojna vezba, na polozaj u napad.

- Razumem! Gospodine  generale samo da skinem … nisam uspeo ni da dovrsim recenicu.

- Sa pancirom!

 Hiljadu ti bogovetnih sunasaca da sam mogao odalamio bi budali da mu glavu otkinem. Zalegao sam na pocetku livade, medju neku bodljikavu travu neveselo gledajuci lica mojih drugova.

 - Sex od generala a Marezi?

- Sex. –tuzno sam konstatovao.

Jedva sam se kretao sa pancirom. Trci, lezi, ustaj. Pri svakom pokretu dve ploce pancira prebrojavale su mi rebra i od napred i od nazad.

 - Otrovi!- zaurlao je genar u trenutku kada smo skoro dosli do pred samo brdo.

 - Jebali te otrovi – skoro jednoglasno se culo.

 Ni ovako nisam mogao da dodjem do daha a kamoli pod gas maskom . Pokusao sam da trcim ali pogled se maglio i bilo je sve teze a penjanje nekih 100 –tinjak metara uz brdo tek me cekalo. Smislio sam plan u momentu. Sad cu kao Julija da se onesvestim pa ne penjao se ja do Romea(utvrdjenja) tako mi svega.

Videvsi ravno tlo bez kamenja i sa mekom zemljom prostro sam se koliko sam dug i sirok,zazmurio i pretvorio da sam onesvescen.

Jedan od staresina pritrcao mi je , skinuo masku sa lica i poceo da me “odsvescuje”.

- Marezi, Marezi, cujes li me?

Lakse mi je bilo da istrpim i par pljuski nego da trcim kao sivonja uz brdo.

- Aaaaa- pravio sam se da buncam.

- Marezi, jesi li dobro, cujes li me?

- Aaaa sta je bilo?

 Iz daljine zacuo se generalov glas.

- Sta se tamo desava. Cemu zastoj?

- Gospodine generale vojnik se onesvestio!- dovikivao se sa njim vodnik.

- Dovedite ga vamo vodnice.- naredio je ljutito general.

 Teturavim korakom otisao sam do generalovog satora, gde su me polegli,  ispolivali vodom, i ostavili da dodjem sebi. Smesten udobno iza njihovih ledja i dalje sam glumio bolesnika dok sam u sebi pevao pesmicu i veselio se. Mislio sam ako sebi necu pomoci pa kome cu?

Vezba je potrajala jos skoro sat vremena. Iscrpljene klasice cekalo je jos gadjanje i ceo dan druzenja sa poligonom.

 Naprasno major je odlucio da zajedno sa nama poseti bazu i izvrsi varednu kontrolu. Kako ga ne bi preduhitrili naredio je da za njim podjemo posle desetak minuta jer je hteo da zatekne pravo stanje stvari na terenu a ne frizirano.

 Mom majoru nije bas bilo po volji ali naredjenja moraju da se slusaju.

 Sunce me peklo po licu kroz staklo  preteci da me oslepi. Dzip kojim smo se vozili bio je skoro duplo stariji od mene i nije imao nikakve udobnoti. Ispod teskog slema slivale su se kapljice znoja sve do koznog podbratka koji se odavno usekao u vilicu, ostro parajuci kozu izbrijanog lica.

 Put kojim smo se kretali prema bazi mogao sam vec zmurecki da predjem. Uske kozije staze oko presevske doline pruzale su za mene zastrasujuc pogled. Sa njih se jasno videlo devet minareta dzamija iz Preseva I okolnih sela i u daljini kao Don Kihot jedini preziveli srpski manastir. Beo,nestvaran, lebdeo je i prkosio svemu sto se desilo. Ponosit, podsecao je na to cija je ovo zemlja i svojim milim zvukom zvona pokusavao da nadglasa urlikavi zvuk siptarske molitve koji je brujao u podne sa svih devet tornjeva. Svaki put kad bi ga ugledao pomolio bih se i prekrstio za njegov opstanak. Sijao je tako gordo i velicanstveno.

 - Stoj!- zaculo se majorovo naredjenje. Lezite i ne  izlazite dok vam ne kazem !

 Uz jak tresak major brzo iskoci iz vozila i nestade. Vozac i ja lezali smo pola minuta koji su mi se ucinili kao vecnost.

 - Izlazite, brzo !

 Ispred nas skoro nestvarna scena. Izresetan auto pored koga sav ukrvavljen lezi ranjeni vojnik. General i njegov vozac napadnuti od strane siptara. Zaseda.

- Marezi pomozi mi da izvucem generala!- rece major.

- Razumem!

- Pusti to razumes sad ne vazi, spasavajmo coveka.

 General je bio bez svesti .Okrvavljena uniforma nije davala mnogo znakova za optimizam. Culo se lagano disanje pomesano sa roptanjem od rana kojih je bilo nekoliko.

 - Skidaj mu uniformu. Sunce ti krvavo…

 U stresnim situacijama nema bas mnogo vremena za razmisljanje. Nisam o nicem drugom uspeo da pomislim osim da spasemo zivote ovo dvoje ljudi. Potpuno smireno primenio sam sva znanja iz medicinske obuke , razgovarajuci i teseci sve prisutne. S osmehom na licu govorio sam :Sve ce biti u redu. Stisnuo sam petlju i s verom u Boga hrabrio ih u onome sto nas je iznenada snaslo.

Bodrio sam ova dva junaka svim srcem.

 Manastir u daljini ucinio mi se jos velicanstveniji. Zaseda u koju bi mi upali da smo krenuli prvi, desila se nekom drugom. Zlatni krst  sa kupole prkosne svetinje sijao je jace nego ikada, dajuci snagu nasoj veri da ce sve biti uredu. Kao iz daljine cuo sam sa radija iz generalovog auta, zvuke pesme koja od tog dana za mene predstavlja reci vere i snage samoga zivota. Postala je to himna novog rodjenja i jos veceg prkosa da srpska sveta zemlja zauvek to i ostane.

 

 

 LM (elem) posle par teskih operacija general i njegov vozac su preziveli i oporavili se. Tog dana sam shvatio da mnoge trivijalnosti u zivotu nisu bitne i da je najskuplji ustvari sam zivot. Mnoge nejasnoce  nasle su resenja i od tada cenim svaki dan u kom se probudim. Malo toga od tada moze da me izbaci iz ravnoteze i unutrasnji mir tesko mi je poljuljati.

Za pokazanu hrabrost i pribranost dobio sam sedam dana nagradnog odsustva, velike postovanje mog majora i svih staresina.

 p.s.

Ika je po prvi put probao poslasticu ciji vam recapt dajem. Iako mnogi nagadjaju koje je srpsko tradicionalno jelo, retko kad pogode. Prema svim istrazivanjima o poreklu jela, ovo je jedino autohtono srpsko jelo, poznato na sirim prostorima a koje je samo nase. Cesto praveci ga cuvam duh srpskog naroda i vracam snagu da cemo opet biti deo nase svete zemlje Kosova, kao sto smo uvek i bili. Pomozite i vi da kao onaj predivni manastir jos dugo postojimo, postujuci svoju istoriju, predtke, cuvajmo  nas za nase narastaje! Napravite ovu poslasticu pomolivsi se za ocuvanje i opstanak  celog srpskog roda.

mareziluka

 

STRUDLA SA ORASIMA

Potrebno:

Kora:

0,5 kg brašna

150g masti ili margarina

200g šećera

2 jajeta i jedno žumance

Malo soli

1 paketić kvasca

Strugana limunova kora (1 limun)

1,5 dcl mleka

1 dcl surutke

Umešajte kvasac sa 1.5 dcl mlakog mleka i jednom supenom kašikom šećera i pustite kvasac da počne da radi. Napravite testo od ostalih sastojaka. Pokrijte smesu i pustite je da kisne otprilike pola sata. Onda podelite testo na dva dela.

Fil:

500-600g mlevenih oraha

350g šećera

1 dcl mleka

Strugana kora od pola limuna i sok od jednog limuna

50g margarina

4 supene kašike pekmeza od kajsija

Pomešajte mleko i šećer i pustite da provri, dodajte orahe i kuvajte još između trideset sekundi i jednog minuta istovremeno mešajući. Skinite sa šporeta i dodajte ostale sastojke.

Priprema: Razvijte testo prema dimenzijama posude za pečenje, razmažite po testu otopljeni margarin i polovinu fila. Uvijte. Ponovite isto sa drugim komadom testa. Pokrijte i pustite da se podigne. Ugrejte rernu na 130C. Počnite da pečete na temperaturi između 130 i 150C, a onda nastavite na temperaturi između 170 i 180C dok ne bude gotovo. Pečenje traje oko 35 minuta. Pečena štrudla treba da bude dobro posuta kombinacijom preliva i vanilinog šećera.

Prijatno!

Niko nije rodjen naucen. Najcesci oni koji tvrde da mnogo toga znaju su ustvari i najmanje potkovani znanjem. Mnoga znanja usvajamo tokom zivota i ne mozemo ih imati pre odredjene zivotne dobi. To se zove iskustvo. Mnogo toga moras probati i nekoliko puta ponoviti da bi uspeo. Koliko su uspesni i iskusni dva blentaca i kategorija jaca koliko je zaista jaka?

 Nepravda me oduvek pogadjala u zivotu. Uvek sam se trudio da ispravim krive Drine. Jednostavno o bilo kome da se radi ja ne mogu da zmurim. Zasucem rukave i pravim reda. Kada su meni dragi ljudi u pitanju , malo je reci, tu sam tek prava azdaha. Borim se do poslednjeg plamicka snage. Sto se ono kaze “ opravim ga” da ostanu samo dugmici.

 - Luka, reci dragicka, zvali su me- bez daha u moj stan uleteo je Gonzo.

- Ko te zvao?-totalno me je zbunio.

- Zvali su me iz one velike kompanije na testiranje za posao.

- Super!

- Ima samo jedan mali problem, imam testiranje , a ja ti za matematiku nisam talenat.

- Ces da imas.-salio sam se.

- Znaci blaziranje, mislim klavir, malo francuski- parafrazirao je Gonzo cuvenu repliku Branke Katic iz serije “Otvorena Vrata”

- Nisam ti ja Cakana. Svetislave ista nas je majka rodila ista ce te oplakivati hahaha. – vrlo brzo sam se setio nekih od recenica iz moje omiljene domace serije.

- Ne, ozbiljno , znam da si bio kod njih na testiranje i znam da se rade matematicki zadatci u prvom krugu, ja nema sanse da prodjem.

- Dozvolite mi da se predstavim, ja sam Gonzo.

- Neces valjda?

- Hocu , hocu- sa smeskom djavolka potvrdio sam.

 Gonzo je vec nekoliko godina radio u jednoj privatnoj firmi ne za dz vec za minus dz. Iako prvobitno zaposlen kao magacioner, vremenom je postao i vozac i kurir i dostavljac. Gazda kod koga radi nije imao dusu. U polednjih godinu dana na poslu je provodio i po 20 sati, sto ne bi bilo tragedija da je uopste dobijao platu. Vec pola godine nije dobio ni dinara a postajao je sve umorniji i nesrecniji. Njegov zivot je bio mnogo puta ugrozen, jer je kao vozac vozio robu po celoj zemlji i inostranstvu u toliko neispravnim vozila da je bila prava sreca da vec nije poginuo.

 Kada je meni ta situacija postala nepodnosljiva,  stvar sam uzeo u svoje ruke i krenuo da mu saljem molbe na oglase i to samo u jakim i stabilnim medjunarodnim kompanijama, dosta je bilo sitnih, odvratnih privatnika.Takve kao njegovog gazdu treba za primer vesati po banderama, robovlasnici.

 Na zakazano testiranje sam otisao sa njegovom licnom kartom u koju sam prelepio sopstvenu sliku, odradio deset veoma komplikovanih ekonomsko – matematickih zadataka i naravno prosao. Od oko 300 kandidata testove je proslo oko 30 ljudi. Mnogi su se pitali kako se nisam bojao? Cega da se bojim? Pa sta mi mogu da me i otkriju samo da me odstrane sa testiranja, ljudi su cesto kukavice i paranoici.

 Za nedelju dana dobio je poziv iz agencije za regrutovanje kadrova da dodje na razgovor u Beograd i to ni vise ni manje nego na Dedinje.

 - Vila Jelena, ispadaj.

 Sa kartom grada trudio sam se da pobodem tacno mesto gde smo isli.

- Au , je..b te zivot gde smo mi dosli?-pitao se Gonzo.

- Na Dedinje, covece pogledaj ovu kucicu.

- Kucica , ahaaaaaa

 Bili smo zapanjeni prizorom koji nas je okruzivao. Prvi put i on i ja bili smo ovde.

Iza visokih zidova , ukrasenih milionima kamera naslucivale su se velelepne vile, od cije arhitekture sam ja ostajao bez daha- Dizniled za odrasle.

 - Prvo da nadjemo tu Cankarevu ulicu i gde je agencija, pa se setamo ovuda, imamo jos dva sata na raspolaganju.- izneo sam plan rada.

 Najvise sto mrzim u zivotu kada  neko kasni, a s obzirom da nismo poznavali dobro Beograd mi smo za svaki slucaj dosli ranije, nije nam tesko pricekati.

Agenciju smo brzo nasli pozdravljajuci se usput sa pripadnicima obezbedjenja raznih anbasada, koji su kao kipovi stojali u punoj ratnoj opremi, sto nas je strasno zabavljalo.

 Za one koji nikada nisu bili u ovom kraju vazno je reci da je to kompleks dugackih i uskih ulica, na kojima mozete sresti samo pripadnike obezbedjenja, nigde zive duse. Poneka sobarica bi provirila iza visoke ograde, ali to je sve.

 Posto smo ozedneli i ogladneli, trazili smo prodavnicu. Gore – dole , prva ulica , druga ulica al prodavnice ni za lek. Na karti sam konstatovao da relativno blizu se nalazi srednja skola, te po zdravoj logici mora u blizini mora imati neki kiosk. Nas provincijalski instikt nas nije presao te smo uspeli da zadovoljimo nase primarne zahteve.

 - Jos petnaest minuta, ajde da se presvlacis.- rekao sam.

- Sta da se presvlacim?

- Ne mislis valjda u tim dronjcima da udjes?

- Sta fail fina majca i farmerke, sve cisto i ispeglano.

- Joj idiote, ti tamo treba da ostavis utisak, blentoje. Ima da se nabudzis da izgledas kao sa modne piste.

- A sta imas carobni stapic?- pitao me polu ljuto.

- Ne, ja sam u ruksaku poneo ispeglanu kosulju, pantalone i svecane cipele.

 Gonzo je ostao bez teksta.

- Hajde skidaj se.

- Gde da se skidam, na sred ulice, ti si poblesavio.

- Sta te briga, ko te ovde zna? Kada ce te opet videti? Skidaj se da te ja ne bih skidao.-ljutito sam rekao.

- Daj da nadjem barem neki zaklon.

- Eno iza onih kontejnera, polazi !

 Najtuzniji kuceci pogled je smesan kako je Gonzov izgledao kad je shvatio da se ne salim.

 - Jesi li skinuo farmerke?

- Cekaj brate mili , nisam ja striper.

- Uuuuuu kakva guza. – stipnuo sam ga

- Ma ne zezaj me i ovako me muka hvata.

- Pogledaj, pogledaj kucne pomocnice pare okice na tvojim butkicama.

-Gde?-uplaseno me upitao.

- Ma ne tripuj nema zive duse . Ovde ko duhovi da zive.

- Daj mi kosulju!

 Gonzo je izasao kao drugi covek. Fina italijanska kosulja, crne pantalone, najfinijeg kvaliteta i sjajne crne cipele.

 - E tako brate mili da licis na coveka.

- Velike su mi cipele, saplecu se negde.

- Cek , cek vec si se uvalio u prasinu, sad cu ja to da nakremam, dizi nogu.

- Ti nisi normalan, i to si poneo.

- Normalno, pravi muskarac i gospodin covek se poznaje po cistoci cipela. Mora da moze da se ogledne u njima. Utuvi to u ludacu za ubuduce-bio sam krajnje izricit.

 Po davanju i zadnjih instrukcija o tome da ne treba da se klati, mlati rukama, nogama, cokce, dira kosu i usi, kako ne bi otkrio svoju nervozu, sveg onog na koja pitanja kako da odgovori ispratio sam Gonza u agenciju.Uvek treba reci ono sto oni zele da cuju a ne sto zaista mislite, znam citavu semu odgovora.

Ostao sam ispred da cekam stegnuvsi tako jako palceve u pesnice da sam mislio da cu ih iscesiti. Posmatrao sam i njegovu konkurenciju pokusavajuci da doznam sta se unutra desava. Primetio sam da su se drugi obukli mnogo neformalnije sto je samo bio plus za nas. Mi smo sve uradili po biznis p.s-u.

 Posle pola sata Gonzo je izasao sa ogromnim osmehom na licu. Na HR menadzerku je ostavio odlican utisak sto je ona iskazala otvorenom naklonoscu, sad je samo trebalo cekati.

 - Luka, problem- nazvao me Gonzo posle pet dana.

- Nije valjda da ti gazda nije dao knjizicu.

- Uzeo sam knjizicu na prevaru, jedva. Jutros su mi javili iz agencije da sam primljen, ali treba d aim dostavim kopiju vozacke dozvole.

- Sta je tu problem?.

- Pa prijavio si me za posao sa C kategorijom, a ja imam B , jesi li zaboravio.

- Iskreno ni ne secam se. Ti  znas da vozis konbi i kamion?

- Ma znam prosao sam i te testove u kompaniji, al nemam polozeno za C.

 Mozak je poceo da mi radi 200 na sat. Kada se nadjem u nekom problemu, budem doveden pred svrsen cin, razmisljam najprisebnije. Moje male sive celije u momentu grade konstrukciju resenja.

 - Donesi meni dozvolu in e brini.

- Pa sta ces da radis?

- Samo ti donesi.Cekam te. Ovu sansu ne propustamo ni za kakve pare na svetu.

 Setio sam se da Didi ima pisacu masinu. Odlucio sam da gonzu otkucam na istoj izmisljeni datum polaganja , lupim moj pecat, kojim obelezavam platna  i tako ga dovedem do zeljenog cilja.

 Sve kako sam isplanirao sam i uradio , dozvolu dvaput oprao u vrs masini i efekat je bio postignut. Ni za najiskusnije ispiktore niko nije bilo vidljivo da pecat nije mupa Srbije, vise je licio na ljubicastu fleku, datum savrsen. Nemoj te me osudjivati, cilj opravdava sredstvo, treba se snaci.

 LM(elem) Gonzo se uspesno zaposlio u velikoj svetskoj kompaniji  sa laznom dozvolom. Posle mnogo godina rada kod raznoraznik privatnika i bez platne konacno je i njemu svanulo. Plata koja je redovna i jako, jako dobra isplatila je sav trud koji smo ulozili. Naravno od prve plate uplatio je visu kategoriju i uspesno je dobio.

U znak zahvalnosti Kupio mi je trenerku i patike , koje sam mesecima smekao u izlozima radnje, za koje ja nisam imao para. Od svake plate i danas mi da dzeparac u znak zahvalnosti za sve sto sam ucinio za njega, on to zove menadzerskim procentom.

 

p.s.

Kazu hrabre  Bog cuva i pomaze. Ni danas mi nije jasno jesam li dovoljno hrabar ili lud al bitno je da sam uspeo. Drzim se devize “ slazi kad sebi mozes pomoci a drugima ne naskoditi”, i bice ti oprostenao. Azdaha u meni  ne daje vam recept male slatke izvrnute torte, kao u crtacu, vec recept Gonzovog omiljenog jela uz koji samo proslavili njegovo zaposlenje. Ser Zile danas se necemo tuci, hajde da kuvamo pa da klopamo! Do neke nove bitke, moj plamicak je u kuhinji.

 mareziluka

 

 

DJUVEC

Potrebno:

5-6 paprika babura(crvene,zute,zelene)iseckane na rezanca

2 vece glavica crnog luka

2 cena belog luka

2 sangarepe

400 grama svinskog mesa  isecenog u kockice

2 paradajiza (zimi , kad ga nema ne mora)

1 solja soka kuvanog paradajiza ili razmucenog paradaiz pirea

1 solja pirinca

1 kasicica tucane aleve paprike

So , biber, persunov  list,

Crni luk iseckati sitno i dinstanti sa belim i sangarepom. Dodati meso i paprika i paradajiz (ako imate) jos malo prodinstati. Preliti sa litrom vode, zaciniti  poklopiti i krckati na laganoj vatri sat vremena. Zatim dodati alevu paprika is ok od paradajiza. Krckati jos pola sata i zatim sipati na centru serpe pirinac, ne mesajuci, da isti ne bi pao na dno i zalepio se. Ostaviti jos 20-tak minuta dok se pirinac ne skuva . Ukrckavajte onoliko da li volite corbastiji ili gusci djuvec.

Prijatno!

 

.

Za ucinjenim delima uzaludno je kajati se. Kada je steta nacinjena, narocito ako je na sopstveni racun, ne postoji stvar koja ce istu anulirati. Ne vredi preispitivati se da li je bas i kako je trebalo nesto uraditi. Kaze se da pametni uce na tudjim a glupi na sopstvenim greskama. Po toj teoriji mnogi su glupi. Da li se to moze preformulisati u realniji naziv emotivno magare i dusevna stoka koliko neko zaista moze biti?

 U svet televiziskog stvaralastva kao i medija usao sam sa ove druge, obicne strane. Kao pasionirani tv gledalac svojevremeno pred malim ekranom provodio sam sate i sate svog vremena. Doduse tada je u ponudi postojalo samo nekoliko tv programa  i sa ove distance znam da su nudili mnogo vise i kvalitetnije nego danas.

 Kao dete takozvane MTV generacije  moj najomiljeniji tv kanal bio je i ostao, iako vise ne postoji,  treci kanal ili popularnije zvan  3K. Preko gledanja istog i ucestvovanja u nekoliko nagradnih igara dobio sam priliku da upoznam kako to sve izglada iza kamera, sto me oduvek zanimalo. Na prvi pogled sam se zaljubio u taj carobni svet sarene laze i uplovio sa lakocom nasavsi se sa one druge strane kamere.

 - Luka, zdravo!- preko telefona cuo sam neveseo Vulin glas.

- E cao Vula , otkud tebe? Bio sam pomalo iznenadjen ovim kasnim pozivom.

- Eli… poceo je da place.

- Nesto se desilo ?

- Da, strasno. nije prestajao da place.

- Reci Vula covece.

- izgubili smo…. Plakao je jos jace guseci se u sopstvenim suzama.

- Vula, govori!

- Izgubili smo bebu.

- MOlim!? Bio sam sokiran. Kada, kako?

- Ne pitaj, evo hitno se vracam sa poslovnog puta, molim te pomozi mi.

- Hocu,hocu, samo polako – pokusavao sam da budem pribran.

- Pricaj mi nesto lepo, pricaj mi nesto lepo jecao je Vula kao dete.

 Vulu sam upoznao 10. januara 1997 , kada me je pozvao da gostujem u emisiji koju je radio na tadasnjem trecem kanalu. Kao dete iz provincije za mene je to bilo kao glavna premija na lotou. Bez pomisli da cu ikada moci ni da privirim u taj carobni svet, vrata na koja nikada nisam ni zakucao otvorila su se predamnom.

 Kao tada jedan od retkih normalnih i obicnih likova nastavio je da se druzi samnom. Cesto sam odlazio u posete njemu u zelji da sto vise skakucem po carobnom svetu reflektora, kamera i zvezdane prasine.

 Nedugo zatim upoznao sam i tadasnju njegovu devojku Eli, sadasnju suprugu sa kojom se zabavljao citavih 15 godina pre braka. Na njeno insistiranje pozvan sam i prvi put u njihov stan i od tada nase drugarstvo je trajalo u kontinuitetu.

Sa njom sam se redovno cuo, a njega sam uspevao da vidim u pauzama izmedju dva poslovna putovanja po svetskim metropolama.

 Izgradili smo odnos i kao kolege , bez imalo sujete, kada sam ja poceo da   radim u medijima.

Poznajuci moje visoke estecke kriterijume i vrlo kriticke poglede kao tv gledaoca cenio je moje misljenje i u trenutcima kada nije bio najsigurniji da li nesto izgleda dobro pazljivo je slusao moje komentare , koji su mu ne malo puta pomogli.

- Luka pomozi ja ne mogu vise, ja cu da se ubijem. Niko mene ne pita kako mi je.

- Smiri se Vula, ono najgore je proslo.- bezuspesno sam ga tesio.

- Ja ne znam sta sa njom da radim, a ja moram da budem jak , molim te smisli nesto.

- Smislicu ne brini druze, javljam ti uskoro.

 Proslo je skoro dva meseca od nemilog dogadjaja . Vula me zvao svake noci i terao me da pricam o najbanalnijim stvarima, prepricavam desavanja reality show-a , pevam, recitujem kako bi on odagnao misli. Cesto se desavalo da zaspe drzeci telefon, ja sam bio njegov narator bajki koji ga je bolje od bilo kog sedative vodio u san iz noci u noc.

 Znao sam da jedino resenje za preokret kompletne situacije jeste putovanje. Vuli sam dao predlog da Eli odvede u grad ljubavi –Pariz . Smatrao sam da promena anbijenta i sav sjaj koji taj grad nosi, narocito u doba Bozicnih praznika, jeste jedino resenje koje je ispravno. Eli je trebao sok da je izvuce iz depresije na koju je podsecao svaki kutak njihovog doma, grada, zivota.

 Vula je predlog odusevljeno prihvatio. Tronedeljni arazman do najsitnijih detalja lako je isplanirao, organizovao i krenuo u potragu za novim pocetkom. Svakodnevno me je sms porukama izvestavao o napretku terapije u kojoj se vidi poboljsanje beskrajno mi zahvaljujuci na podrsci koju mu pruzam.

 - Luka, vratili smo se juce, bilo je cudesno. Da nije bilo tebe ja ne znam kako bih. Cuj ona peva , ja ne mogu da verujem hvala ti. Imam za tebe iznenadjenje, moras doci sto pre kod nas.

- Druze bas mi je drago. Sa zadovoljstvom cu vas posetiti ima vremene.

- Ne, ne ! Moras sto pre jer sam nestrpljiv da te vidim i da ti licno zahvalim. Molim te dodji sto pre.

- Ok mali , dolazim u subotu kad vec insistiras.

- Dogovoreno cekamo te.

  Potajno sam se radovao putu u Beograd. Ziveo sam u njemu svojevremeno pa mi je bilo drago sto cu opet prosetati kroz njega. Imalo je nekoliko novih trznih centara, nekih zanimljivih radnji, pa sto da ne obidjem. Sem toga moj put se poklapao sa godisnjicom naseg poznanstva sto je bio samo razlog vise da spakujem kofer i krenem.

 Kao i uvek kupio sam buket cveca, litru pica i jednu malu tortu kako bi proslavili jedanestogodisnjicu poznanstva , i nasu malu pobedu za koju Eli nije znala, niti sam ja hteo da sazna, Vula me zamolio.

 - Dobro dosao dragi prijatelju.- radosno me Vula pozdravio na ulaznim vratima.

- Bolje vas nasao.-odgovorio sam kroz smesak.

- Dodji bre da te ljubim, sta si se ukocio.

- Neeeeeee , znas da mrzim cmakanje- pokusao sam da mu se otmem iz zagrljaja ali bilo je vec kasno.

- Tako se radujem sto ces nam biti u gostima nekoliko dana imamo toliko toga da ti pricamo.

 Eli se nasmesila srdacno me pozdravljajuci. . Iskreno bio sam napet kao struna. Gubitak bebe u sestom mesecu trudnoce jako je bolna stvar. Tu nema reci utehe niti mogucnosti za razgovor. Spremio sam se da odmeravam svaku svoju rec kako bih izbegao i svaku insinuaciju na tu temu. Pazio sam da ih ne povredim.

  - Vreme je za veceru- Eli je rekla tiho.

- Mila nemoj ti ja cu, vreme je za iznenadjenje.- hitro je skocio.

- Kakvo iznenadjenje ? radoznalo sam se pitao.

- Ta da.- Vula se pojavio sa ogromnim metalnim sacem u rukama.

- Sta je to?- upitao sam se.

- Iznenadjenje.

- Kakva je to skalamerija?

- Raklet!

- Raklest?- nista mi nije bilo jasno.

- Ovo je najnoviji hit u Pariskim restoranima.

 Raklet je elektricni-stoni- grejac koji na gornjoj strain ima sest malih lopatica u kojima sami od ponudjenih sastojaka  pravite u sustini tople sendvice. U samoj sustini jedna velika pomodarska glupost.

 Zabavljali smo se konbinujuci hranu i pravici razlicite tricarije igrajuci se kao deca. U toku vecere uzivili smo gledajuci prelepe kadrove Pariza koje su napravili, Diznilenda, Francuske.

Pred mojim ocima redjali su se i pokloni koje su pokupovali za njima drage ljude. Razlicite figurice, obelezja, magneti za frizidere, diznilend igracke, francuski sirevi, vina…..

 Znao sam da Vula dobro znao moj ukus i zato nisam zurio. Imam tu privilegiju da kod prijatelje mogu sam da biram poklone sa njihovih putovanja, sto je samo njima olaksavalo stvar. Svi moji prijatelji znaju da jedini poklon koji treba da mi donesu iz nekog svetskog grada jeste slika. Bez obzira na velicinu , jedino sam prihvatao ulja na platnu, te tako sada na mojim zidovima visi pola Evrope  i dobar deo sveta uramljen u najfinije ramove. Ne volim plagijate i stampu pa je ulje jedina tehnika koja zadovoljava moj ukus, a najdraza su mi ona kupljena kod ulicnih prodavaca u svetskim metropolama.

 - Eto bas smo hteli da donesemo neku zanimljivu sliku al preskupe su – rekla je Eli.

- Da prosto nevidjeno, na Mon Martu ispod pedeset evra ne mozes da nadjes sliku.- nadovezao se Vula.

 U grlu mi je stala knedla.

 - Ok pomislio sam, moja najveca nagrada je da su se oni oporavili, bice slika.

- Mili pomozi mi ovo da raspremim.

- Ok.

- Mogu li samo da proverim postu na e mailu, cekam neku poslovnu ponudu.-pitao sam.

- Naravno, sad cemo mi samo da operemo sudove, pusti muziku, opusti se uzivaj.

 Cekajuci da se sistem podigne migoljeci se na neudobnoj stolici, pokusavajuci da se sto udobnije smestim, nogom sam slucajno zakacio hrpu papirai srusio ih.

Sagnuvsi da ih pokupim izmedju prstiju pojavili su se pejzazi Pariza. Pet malih ulja sa motivima Mulen ruza, Ajfelovog tornja, Trijunfalne kapije, Luvra, Crkve Noterdam.

Brzo sam pokupio platna, slozio kao da se nista nije desilo i zanemeo.

 - Luka moze kafa?

- Ne bih spava mi se  , bio je ovo naporan dan, ako mogu ja bih otisao da spavam.

- Nije problem krevet je namesten.

- Laku noc- rekli su uglas

- Laku noc.

 Sto je noc dalje odmicala menji se sve manje spavalo. Preispitivao sam se gde sam ja to pogresio pa sam ovako nesto zasluzio. Pred ocima redjali su se svi oni momenti u kojima sam bio korektan za ovih jedanset godina , kao pokretna traka, spisak je bio dugacak.

- Obezbedio sam mu sponzorstvo dva jaka industriska giganta za jedno od putovanja, toliko velika da mu je ostalo para za sest meseci kirije, a da ni nisam pomislio na procenat.

- Kada su se vencali doneo sam poklon po njihovom ukusu i sve sto ide uz njega i to pre njegovog rodjenog brata koji je ziveo na dva kilometra od njih.

- Bio sam na useljenju , naravno opet sa poklonom.

- Nisam preskocio nijedan rodjendan, novu godinu , uskrs, bozic, slavu  i sto se tice poklona i s to se tice cestitke.

- Dva meseca sam ga tesio i slusao nekada i po pet sati dnevno kad mu se desila nesreca sa bebom, smislio plan oporavka……..

Spisak se sirio i produzavao a meni se soba vrtela sve brze u krug. Figurice crtanih likova sa police cinilo mi se da su poceli da mi se bekelje i rugaju, nasao sam se u suludom bunilu. U njegovoj koloni zahvalnosti  stajao je jadan rezultat. Jedna poseta za sve godine poznanstva i jedan sitni privezak.

 Znao sam da prvi autobus imam oko sedam sati.

- Idem- sam sebi sam na glas potvrdio misao.

 Tiho sam se spremio i isunjao iz stana oko pet ujutru. Vlazne beogradske uliceotezale su se predamnom.  Osecao sam se kao poslednje ulicno pseto, odbacen , nepozeljan, bezvredan.

Tresao sam se nemajuci snage da zaustavim suze. Plakao sam neobaziruci da li me neko moze videti. Jedino pitanje koje se vrtelo po mislima bilo je Zasto?

 Cinilo mi se da sam najjadnija i najpocenjenija osoba na svetu, prazan, otupeo, razocaran.

 Ispred autobuske stanice naleteo sam na prodavca slika.

-Koliko su slike?

- 1500 sa ramom a bez rama mozemo se dogovoriti.

- Castim 1500 bez rama, za moju dusu.

- Hvala vam birajte.

 Odabrao sam motiv Skadarlije u zimskom mraznom jutru, ogledalo moje duse tog trena. Zeleo sam da se na toj slici zalede sva buduca razocarenje, da ih nikad vise ne bude, da mi se nikad ne dese. Hriscanski je prastati a pesma govori sve, nisam jednostavno umeo.

 

 

Posle mesec dana Vula je uspeo da stupi u kontakt samnom.

- Derane  jesi li ti nesto ljut., pa t enema mesec ceo ?

Odgovor je bio kratak.

- Ne , razocaran.

- Zasto? Iznenadjeno me je pitao.

- Posto tvrdis da si mi prijatelj, kad premotas film unazad, sam ces znati odgovor, a ti mi ga javi.

 LM(elem) nikada nije javio odgovor, a ja nikako nisam uspeo da prebolim razocarenje. Vise se ne cujemo, iako mi je iskreno zao , jer ne volim da gubim ljude. Kada ga vidim na nekom od tv kanala samo presaltam dalje, moju paznju je izgubio, odavno i zauvek.

 p.s.

 Eli nikada nije saznala kolika sam podrska bio njenom suprugu u najtezim trenutcim, ni ti ce ikada saznati. Tajne su da se cuvaju, a bol a se postuje. Jedino lepo sto je ostalo iz ove pomalo gorke price jeste jedan slatkis koji je Eli savrseno pravila. Bez obzira sto nisu kraj mene ja im zelim i dalje svu srecu ovog sveta, mozda nas zivot na kratko i spoji iako su nase veze davno iskidane. Mozda sam previse ocekivao pa se i previse razocarao? Po meni prijatelji se razumeju i  bez  reci. Mozda gresim- vreme je najbolji sudija uvek i za sve. Nek ono pokaze koliko sam gresio ili bio u pravu.

mareziluka

 

LEDENE KOCKE

 

Za koru:
6 kom.jaja 6 kašika šećera 6 kašika brašna 1 prašak za pecivo 2 kašike kakao
Za preliv:
300 gr šećera 300 ml vode Za fil: 1 l mleka 9 kašika brašna 10 kašika šećera 250 g putera
Glazura:
200g čokolade 100 g putera

 Dobro umutiti belanca, dodati šećer (još malo mutiti), umućena žumanca, brašno pomešano sa praškom za pecivo i kakao. Masu izjednačiti, sipati u pleh podmazan hladnim puterom i staviti da se peče. Peći na 220°C stepeni 10 min. temperaturu smanjiti na 200°C stepeni i nastaviti s pečenjem još 8 –10 min. u zavisnosti od šporeta. Pečenu koru (u plehu) ostaviti da se ohladi. Ohlađenu preliti mlakim prelivom od šećera i vode.

 Preliv: šećer naliti vodom, staviti da provri, smanjiti temperaturu (srednja) i kuvati 4-5 min. Pomeriti sa ringle i ostaviti da se malo ohladi tj. bude mlak preliv. Preliti tortu i 1 h na sobnoj temperaturi je ostaviti da stoji. Preko preliva naneti pripremljen fil.

Fil: Šećer pomešati sa brašnom, dodati 200 ml hladnog mleka, promešati tj. razbiti grudvice brašna. Ostalo mleko staviti da provri, pomeriti sa ringle i dodati pripremljenu masu. Vratiti na ringlu i uz neprestano mešanje kuvati dok masa ne postane gusta (brzo ide). Pomeriti sa ringle i uz povremeno mešanje ostaviti da se ohladi. U ohlađenu masu dodati umućen puter, promešati i naneti na koru koja je upila preliv. Površinu poravnjati i preko iste preliti tj. naneti glazuru od čokolade.

Glazura: Na pari otopiti čokoladu i puter, (promešati) 2-3 min. ostaviti da se prohladi i naneti preko fila. Ovako pripremljen kolač ostaviti najmanje 4 h u frižider da stoji, a zatim seći kocke i služiti.

Prijatno!