mareziluka

 Granica stida i pristojnosti kvarljiva je roba. Dok je jedni imaju drugima je definitivno razvojem iscezla i postala toliko minimalna da ni jedan savremeni mikroskop ne bi mogao da je nadje.  Savest je , po meni, odraz dobrog vaspitanja i odgovornosti. Svako ko ga imalo ima zna se zastideti i kajati. Kolika je i postoji  li cena da necista savest se opera i  obraz cist se ukalja?

 

Na temu raskida veza ispricano je bezbroj prica. Uzaludno je cini mi se trositi reci o istima. Ne postoje klisei, standardi ili pravila kako isti sprovesti u delo a da on bude bezbolan. Svaki u meni ostavio je pomalo gorak ukus bez obzira sta je predhodilo njemu kao krajnjem resenju.

 Ispijao sam svoju  prvu jutarnju kafu u Nininom drustvu. Bez mnogo reci uzivali smo u rituali koji je vise bio vezan za cutanje nego za razgovor. Kada bi se i desilo da razgovarama onda su to bili oni najiskreniji razgovori iz dubine duse, neokaljani nekim dnevnim dogadjajem.

 Nina i ja mogli smo uvek i o svemu da razgovaramo i najcesce to nisu bile banalne teme. Trudili smo se da uvek jedno drugo razumemo u shvatanjima i poimnanjima opstih zivotnih vrednosti, bez osude uz  veliku dozu razumevanja.

 - Luki razmisljala sam da otputujem negde ovih dana.

- Fino-kratko sam prokomentarisao.

- Ostalo mi je dosta godisnje pa bi mi prijala promena.

- Svakako, samo putuj ako mozes. Znas li gde ces?

- Gledala sam nekoliko arazmana za Egipat ili Spaniju.

- Spanija ah- uzdahnuo sam. Da mi je samo na tren otici u Barselonu da uzivo vidim sva Gaudijeva remek dela....

- Hajde samnom.- dala je predlog.

- Nemam para. Inace vrlo rado.

- Ja cu platiti aranzman, samo ti treba dzeparac.

- Ne vredi, ne mogu.

 Bio sam polaskan ovom ponudom. Ne toliko iz zelje da vidim Spaniju vec iz dobrih i plemenitih namera moje drugarice da mi nesebicno ponudi ovako lep poklon.

Ove  divne trenutke uzivanja prekinula je zvonjava mog mobilnog telefona.

 Na displeju se ocrtavao broj meni apsolutno nepoznat. U prvi mah sam pomislio da je neko vezan za posao .

 - Da.- kratko sam rekao.

- Da li je to Luka?- sa druge strane cuo se zenski glas koji mi je bio poznat samo ne znam odakle.

- Jesam, izvolite?- odgovorio sam pomalo zbunjeno dok sam u glavi premotavao memorijsku karticu za identifikaciju zvuka sa slikom.

- Zdravo, ovde Mila. Sutra  odlazim pa bih volela da te vidim veceras. Zaista bih volela da porazgovaramo o nekim stvarima  ako je to ok. – ispricala je u jednom dahu.

- Vazi.

- Gde i kada?

- Na starom mestu u osam.- bilo je prvo sto mi je palo napamet.

 Izraz mog lica ocigledno je bio jasno ogledalo stanja u kome sam se nasao kad je to Nina primetila.

-Luki sta ti je ?

- Mila, zeli da se vidimo.

- Ne verujem!

 Mila je moja bivsa devojka. Sa njom sam se zabavljao pre deset godina. Upoznali smo se tako sto smo se u slicno vreme doselili u istu zgradu, ja kao student, ona kao mlada perspektivna odbojkasica iz Podgorice koja je dosla da gradi svoju karijeru. Imali smo lepu i harmonicnu vezu pune dve godine. Lepo smo se slagali i razumeli do njenog “ godisnjeg” odmora. Na njega je otisla sama i vise nikad se nije pojavila. Posle tri meseca dobio sam razglednicu iz Kanade u koju je otisla-zauvek.

 Dilemu da li da odem ili ne na obecani sastanak nikako sam nisam mogao da resim. Po hitnom postupku sazvan je samit svih mudraca.

 - Kako je samo nije sramota?- ljuto je pitala Mica.

- Zamisli posle osam godina- cudila se Nina.

 Didi je po obicaju cutala i skupljala informacije da bi na kraju donela ispravan zakljucak.

 - Ljudi, ajde da kazem da i da odem, pogledaj me. Zakazao sam sastanak na salasu 84, znate na sta moja kola lice. Treba da se pojavim u onom krsu posle deset godina. Nemam ni sta da obucem. Prosto ne znam sta da radim. – bio sam nervozan. Znate kako je ona izgledala, sad mora da je jos deset puta bolja.Pogledajte mene !

 Mila je bila moja najlepsa devojka. Kada smo poceli da se zabavljamo prosto ja nisam mogao da verujem sta mi se desava. Pravilne crte lica, duga sjajna kosa, vitka , velikih krupnih ociju izazivala je uzdahe gde god da smo se pojavili. Mnogima smo bili nespojivi. Ona se zaljubila, kako je to umela da kaze, u mene kao coveka, kompletnu licnost, sve ostalo fizicko je vremenom zavolela.

 - Ides i tacak.- zakljucila je Didi. Treba da joj pokazes da nisi ni ti maciji kasalj. Ja cu ti dati bratovu novu koznu jaknu, doteracemo te za desetku.

-Dobro i ...?- slusao sam pazljivo.

- Ja cu ti dati moja kola – dodala je Nina.

- A ne to ne dolazi u obzir.-bunio sam se.

 Nina je pre godinu dana dobila od svojih novi auto. Znam da je audi a koji ni nepitajte. Jedino sto nikada nisam trazio od prijatelja jesu kola. Ne volim da vozim tudje automobile jer kao po baksuzu uvek se nesto pokvari. Za tako skup auto ja nisam imao para da nadoknadjujem stetu.

 - Hoces,hoce. Ima da je dotucemo. – kontrirala je Nina.

- Tako je . i Mica se prikljucila akciji.

 Sta sam drugo mogao nego da pristanem. Ceo dan sam se ulepsavao i istovremeno pitao na cega ce sve to ispasti. Uhvatila me zestoka trema koji ne pamtim kada sam zadnji put osetio. Ispred ogledala sam vezbao spontanost ali mi nikako nije islo od ruke. Pokusavao sam da razvijem taktiku hladnokrvnosti ali jednostavno to nisam bio ja.

Uvek sam kako volim da kazem „ zeca terao na cistinu“ i vrlo jasno i glasno izrazavao svoje stavove i emocije , pa kome pravo kome krivo. Nikada , narocito sa emocijama, nisam kalkulisao. Em je to ruzno em ne vodi nicemu.

 Negde oko sedam bio sam spreman. Frizura doterana do zadnje dlacice, pantalone ,kosulja i nova kozna jakna Didinog brata koja mi je odlicno stajala. Gusio sam se u oblaku sopstvenog parfena, kao neka frajla. Lice mi se caklilo od raznih preparata i krema kao , da prostite, decija guza. Sto bi moja pokojna baba rekla „ Bog ubio puder i pomadu sto napravi svaku babu mladu“.

 Nininim sredjenim i uglancanim kolima krenuo sam na zakazani sastanak. Klizio sam polako ulicama vrlo oprezno kao da vozim po jajima. Udobnost novog auto izazvala je u meni jos veci strah. Imao sam utisak kao da sam prvi put seo za volan.

 Na salasu 84 nisam bio od naseg rastanka. Cim sam krocio osetio sam plimu emocija. Neko blago peckanje oko srca. Sve je bilo kako sam pamtio , istovremeno novo i poznato. Mila me vec cekala udobno smestena za stolom koji smo uvek rezervisali.

 - Zdravo Luka.- obradovala mi se  skocivsi sa stolici da me poljubi.

- Zdravo Mila.- pokusao sam da ostanem poslovno ljubazan.

 Ostala je jednako lepa kao sto je i bila, jos lepsa , kao bozanstvo. Nestvarna utvara proslosti koja vam je draga. Kolena su pocela da mi klecaju. Nisam mogao da verujem u cega sam se uvalio.

Pokusavajuci da skinem jaknu zip mi se zaglavio na polovini, nije  bilo ikakve sanse da ga otkopcam.

 - Tako se radujem sto te opet vidim.- bila je krajnje iskrena kao i uvek. Svih ovih godina pitala sam se sta se desava. Pricaj, hocu sve da cujem.

 Ni sam nisam znao odakle da pocnem. Imao sam utisak da je sada , posle toliko vremena, svaki razgovor uzaludan.

 - Sta da ti kazem, zivi se.

- Jako mi lepo izgledas. Jesi li se ozenio? Hajde pricaj mi .- navaljivala je. Skini se, opusti se.

- Neka malo mi je ovde sveze.- kasnije.

 Uz veceru i razgovor minuti su leteli nekontrolisano. Nisam zeleo da iskazem bilo kakvu radoznalost. Odmeravao sam svaki sopstvenu recenicu kako ne bih pokazao koliko me je svojim postupkom svojevremeno povredila. Krckao sam se u jakni kao rak u sosu.

 Posle tako njenog nagloh odlaska za mene se promenio ceo svet. Tri meseca nisam mogao da se sastavim postavljajuci samo jedno pitanje - Zasto?

Milion puta sam preispitivao svoje postupke a da resenje nisam znao. Bolelo je to sto nisam znao i nisam nikada dobio odgovor. Toliko sam bio razocaran, da nisam ni jeo ni spavao ni izlazio iz zamracenog stana. Apsolutno mi je bilo svejedno sta se oko mene desava. Patio sam do krajnje granice bola, dok jednog dana nisam isplakao i zadnju suzu kojom sam zalepio raspuklo srce i krenuo dalje.

 Iskoristio sam Milin odlazak u tolaet da jaknu skinem preko glave. Steta je bila vec napravljena. Sa mene se cedilo sve,  bio sam mokar do gole koze. Badzugao sam kao tvor. Brzo sam vratio jaknu na sebe. Bolje da umrem i od toplotnog udara nego od sramote.

 - Reci mi jesi li jos uvek u onom stanu?- pitala je vesela Mila.

- Jesam.

- Kako onda ...? – promenila je izraz lica. Godinama mi se vracaju pisma sa te adrese.

- Znam!

 Posle tako izdajnickog odlaska  , bez reci i pozdrava, slala mi je za svaki rodjendan i novu godinu cestitku u kojoj je bilo uvek po 200 dolara. Principijalan i ponosan pismo sam prepakivao i vracao odakle je i doslo ni ne gledajuci njihov sadrzaj.

 Iako sam do tada odlicno kalkulisao sa emocijama, moje pravo lice skinulo je masku.

 - Mislila si da operas necistu savest sa 400 dolara godisnje. Mila presla si se! Dobro znas sta si uradila i kako si otisla. Savest zbog toga nikada neces uspeti da operas, niti cu ti ja to dozvoliti. Nosices taj krst do groba.

 Ostala je nema i postidjne. Bilo joj je jako dobro jasno o cemu pricam.

 - Ja sam svoju cenu posle tebe platio, ti tvoju otplacujes prema meni na rate. Sama si birala. Moj obraz prema tebi ostao je cist.

 Jasno je bilo kao dan da  se nas susret zavrsio i da nema smisla dalje ostajati. Kamen koji sam nosio oko vrata deset godina napokon sam oslobodio a da me nije povukao na dno.

 Zurnim koracima napustio sam restoran u isti mah srecan i potresen. Tako zbunjen i uzburkanih osecanja Ninin auto odjednom ucini mi se kao svemirski brod. Hiljadu svetlecih dugmica bljestalo mi je pred ocima a da nisam znao sta da radim. Jedva sam nekako ubacio u brzinu i dodao gas. Gume su silovito zaskripale a da se nisam ni pomerio. Zaboravio sam da spustim rucnu kocnicu. Na samom ulasku u grad u retrovizoru video sam dim koji je kuljao iza mene.

Zadnji desni tocak ostao je blokiran.

 LM (elem) unistio sam pakne na Nininom autu. Opravka je kolistala toliko da mi se zavrtelo u glavi. Nina je lavovski odbila da uzme pare od mene , pare spremljenje za odmor ostavila je u kanalu-automehanicarskom. Kako je tada rekle :“ Bolje sto su skiknule one nego ti.“

Olaksanje koje mi je doneo susret sa Milom neuporedivo je sa onim da moji divni prijatelji su uvek tu da me podrze i u dobru i u zlu.

 Mila nikada vise nije poslala nijedno pismo, ostavsi zarobljena daleko sa dugom po kojem ce me uvek, siguran sam, pamtiti.

 p.s.

 Fleke za propali Ninin odmor morao sam da “izbelim’ pravljenjem slatkisa. Zbog dogadjaja koji su ustalasali moj zivot i zbog Mile, koja je zauvek otisla preko sedam gora i sedam mora ,  ja vam preporucujem ovu tortu u kojoj ce te nadam se uzivati.

 mareziluka

 

 

NEMIRNO MORE

Potrebno: peku se ovakve 2 kore

 Za 1  koru od oraha:

6 jaja

6 kasika secera

6 kasika mlevenih oraha

2 kasike brasna

½ praska za pecivo

 

 Kora za zuti rolat :

6 jaja

6 kasika secera

6 kasika brasna

½ praska za pecivo

 

 Kora za braon rolat:

6 jaja

6 kasika secera

6 kasika brasna

2 velike kasike kakaoa

½ prasak za pecivo

 

 Zuti fil:

 Braon fil :

 Sa ½ zutog fila namazati braon rolat i uviti.

Sa ½ braon fila namazati zuti rolat i uviti.

 

 Slaganje torte :

 Kora od oraha -> zuti fil -> 4 polovine rolata naizmenicno jedan do drugog ( zuti-braon-zuti-braon) ->braon fil -> kora od oraha. Sve ukrasiti sa tri slaga .

 

Prijatno!