Stara zenska mudrolija kaze “ Put do muskog srca vodi preko stomaka”.
Donekle mozda je to i tacno bilo nekada, mozda je i sada, ali moj stomak mnoge
stvari, ne mislim tu samo na hranu, jednostavno ne moze da svari, a jedne od
tih su i razlicita testa. Mnogo bi se prevarila svaka koja bi pokusala da
autoput od mog zeludca do srca predje spremajuci mi spagete ili makarone,
narocito one najzvucnijih imena. Moze li se stvarno osvojiti srce spagetama Carbonare in lavore i pikantnim sosom?
Cini mi se nisam se jos ni okrenuo a vec je dosao oktobar. Sad manje vise ima i lepote u njemu , pod uslovom da je miholjsko leto u suprotnom ne volim kisu, tmurno vreme, vetar i sve sto ide u isti anbijent. Godinama svoj dusevni mir nalazim na jednom carobnom mestu na severu Vojvodine – Palic.
Ovoga leta sve se nesto ispreturalo, stigle su me neke silne obaveze i ja nisam stigao nijednom da odem da se opustim i odmorim makar na jedan dan a to znaci vise nisam normalan!
Dogovorio sam se sa mojim drugarom Gonzom da konacno malo promenimo klimu i uzivamo u carima severa. Nasli smo se na zeleznickoj stanici u prvom jutarnjem vozu za Suboticu, ozarenih lica sto konacno bezimo iz sivila u zemaljski raj.
- Dobro jutro, debeli.
- Dobro jutro mrsavi. – rekao je Gonzo razdragano.
- Konacno i mi da odmorimo dusu i odemo na Palic . – razdraganost se slutila u mom glasu.
- E vala bas, jedva cekam .
Voz je veselo zatrubio i krenuo. Za samo sat i malo jaca bicemo na tako prelepom mestu – vredelo je.
Gonzo je moj drugar od pre nekoliko godina. Upoznali smo se tako sto smo zajedno radili u jednoj firmi na odredjeno vreme. Vrlo vedar, nasmejan i duhovit medju stotinama radnika izdvajao se. Osmeh mu je podjednako bio na licu i u 6 ujutru, kada ja jos krmeljam i polu bunovan trazim ulaz, i u 14 h , kada ja crknut vucem se kuci kao poslednja prstenasta glista.
Za Gonza se ne moze reci da je lepotan svetskog glasa, ali ima tu neku caroliju u licu , sto bi hrvati rekli , za popizdit. Zene su ga saletale i nabacivale mu se tako da je pola radnog vremena provodio kafenisuci po kancelarijama i probajuci njihove specijalitete. Sto se ono kaze kad ga vide gace same klize niz noge ko da su podmazane slaninom. O svojim ljubavnim dogodovstinama, a i ovako retko je pricao, iako se znalo koliko ih je, kad i gde, i to uvazavanje zenskog roda bilo je za postovanje.
Veliki baburast nos koji ga uopste nije ruzio davo je specificnost njegovom licu, sto je meni bila i glavna inspiracija da mu , ah avaj moga li talenta, dam nadimak Gonzo.
- Budi se, stigli smo.
- Aaaaaaaaaaaa – promucao sam sanjivo.
- Budi se covece evo nas u Subotici.
Kada sam otvorio oci kao da sam se nasao u drugom svetu – Subotica. Grad moje mladosti, grad secesije, baroka i arhitektonske lepote. Grad u kome sam proveo mnogo besanih studentskih noci, ne od ucenje vec od izlazaka, grad u kome sam odsluzio deo vojnog roka… jednostavno grad meni dragih uspomena.
- Gde cemo prvo? – pitao je.
- Idemo prvo na Palic, dok nije guzva pa se onda vracamo u Boss na rucak.
- Ok .
Posle desetak minuta voznje gradskim prevozom nasli smo se ispred cuvenog vodotornja, zvanickog ulaza. Sunce je tek probijalo zrake kroz retke vodnjikave oblake. Ulazna aleja odisala je mirom i tisinom. Stogodisnja stable nadkrovila su stazu i ljubomorno svojim krosnjama cuvala ovo mesto od losih vetrova. Vise se nije cula buka automobile ni zamor ljudi. Mir , tisina prosarana kojim veselim cvrkutom vrabca, ma kad vam kazem pravi raj.
Setali smo lagano zeleci da upijemo sve te mirise i slike, kao zalihu za burnije dane. Jednostavno prepustili smo se i uzivali.
Tradicionalno kada dodjem na Palic obidjem ga uzduz i popreko ali jos tradicionalnije ako se ne provezam pedalinom po jezeru kao da ni nisam bio.
Nigde nikog na vidiku samo nas dvojica, setamo i uzivamo, gledamo sarenilo cveca, lepotu fontana i vila u epohi secesije i cutimo, da ne bi poremetili ovaj divan balans koji opija. Iznajmili smo pedalinu i poceli da veslamo ka sredini jezera.
- Mmmmmmm ovo leci. – rekao je sav zanesen.
-Cuti!
- Zasto? -upitao je zacudjeno.
- Cuti bre idiote, hocu da uzivam u tisini. Budes li progovorio jos jednu bacicu te u jezero pa ti masi rucicama , masi nozicamo do obale.
- Uuuuuuuuuuu al smo neuroticni.- nasmejao se.
- Poslednja opomena pred buckanje, stvarno pusti me bar ovih pola sata da meditiram, da se opustim, treba mi ko ’leba.
Taman sto sam kretena, tako ja tepam svim dragim ljudima, ucutkao i opustio se raspecivsi se ko petokraka na sredini jezera, pocelo je neko cudno sustanje. Nisam iz pocetka hteo da otvaram oci i prekidam meditaciju ali osetih par laganih udaraca u lice.
- Jesam li ja lud il je ovo kisa. – pitao sam besan.
- Jeste, vozi ka obali.
I dalje zatvorenih ociju u totalnoj nirvani promrmljao sam.
- Ma nece, uzivaj.
- Vozi meditacijo, i ne zmuri. Brzo!
Kada sam otvorio oci imao sam sta i da vidim. Jedan crni veliki oblak natkrio je celo jezero i samo je bilo pitanje vremena kada ce poceti da se prazni. Vetar koji je naglo zaduvao, poceo je da ljulja kao pred potop sveta. Okretali smo pedale sto smo brze mogli ali talasi su toliko dizale pedalinu da su se lopatice vrtele u vazduhu. Imali smo utisak kao da stojimo u mestu. Sto mi je vise ponestajalo snage to mi se cinilo da je obala sve dalje i dalje.
Jedan kratki rezak zvuk i sve je bilo gotovo. Na nas se srucila tolika kolicina kise da smo pokisli kao misevi jos pre nego sto smo stigli i do obale. Bio ram razocaran sto nisam uspeo jos malo da uzivam ali sta je tu je. Posto nije vise bilo svrhe ostajati na jezeru odlucili smo se da odemo na rucak u nas omiljeni kafe piceriju Boss.
Pokisli do gole koze susili smo se na ventilaciji veseraja hotela Patrija. Sva sreca pa nisam zensko inace bi cuvena scena dizanje bele haljine Merilin Monrou bila zaboravljena naspram nas koji smo stajali na ulicnoj ventilaciji i vijorili se. Posle pola sata i pokupljenog mirisa jeftinog deterdzenta i ostalih primesa, bili smo suvi i spremni za rucak.
Kafe Boss cuven je nadaleko po svojoj lepoti. Enterijer oplemenjen mnogim antikvitetima ostavlja bez daha. Koliko je enterijer lep, lepa je i basta koja je toliko ukusno utredjena da zaista vredi svake pare koju ostavite u ovom objektu – bez trunke kajanja. Redovno smo tu isli na kafu Boss , nesto izmedju kapucina i turske kafe , i ja na Cezar salatu izmedju ostalih djakonija.
- Izvolite. – kelner se topio od ljubaznosti.
- Za mene Boss kafu, Cezar salatu, sok od kruske i malu porciju Meksickih rolnica. - izrecitovao sam u dahu ne gledajuci uopste u meni.
- Za vas ?
Gonzo je poceo sa prelistavanjem jelovnika i oblizivanjem. To je uvek radio pred jelo. Ovde kao Buridanovo magare u zelji da sve proba nije mogao da se odluci tako lako.
- Meni dajte sve isto samo umesto rolnica neka budu spagete Karbonare ( Carbonare ).
Uzivali smo u kafici i prici kada je stiglo glavno jelo. Nikada tu nije bilo iznenadjenja , jer su porcije obilne i povoljne ali ovo je bio šok.
Cuvene spagete bile su posluzene na tanjiru velicine omanjeg lavora, bez preterivanje i to kolicina testa ne veca od dve kugle sladoleda, sa sosom u naprstku sa sve ukrasnim mini paradajizom na vrhu.
- Sta je ovo? – upitao je razocaronao.
U momentu , na ivici da puknem od smeha gledajuci u to razocarano lice izustih.
- Karbonare in lavore , ili ti po srpski spagete u lavoru.
- Pa nije fer. – mucao je.
Mislio sam da ce vec biti potrebno da zovu hitnu pomoc koliko sam se ja zacenio smejuci se. Svaki novi pogled na taj ogromni tanjir i Gonzovo tuzno lice golicao je moju mastu da jednostavno nisam mogao da prestanem.
- E gospodo vi volite specijalitete od testa , te predivne cari Italije, pa uzivajte. Lepo sam ti rekao ne izmotavaj se i poruci provereno al ti neces.
Sreca pa imam meko srce i dobru dusu pa samo moju obilatu porciju podelili inace Gonzo bi slabo sta pojeo. On je odlucio da plati racun karticom i sredi sve potrebno. U principu nisam se bunio.
Vratio se za sto bled kao krpa.
- Imas li kesa kod sebe, kartica mi je blokirana?
- Kako bre blokirana? Nasao sam se u cudu.
- Nisam video da je istekao datum na njoj i vise ne vazi. Vadi sve sto imas!
- O debilu, to samo lici na tebe. – ovaj kompliment dosao mu je kao dezert i na onako otuznu porciju spageta.
Na jedvite jade iskupismo gotovine da platimo racun , i posramljeni sto nismo ostavili bogatu napojnicu kao i obicno, pobego smo..... ali, uvek jedno ali devojci srecu kvari.
Kad samo prebrojali kolicinu para koja nam je ostala shvatili smo da imamo toliko malo mizerije da nemamo ni za pola vozne karte. Nasli smo se u sosu.
- Kako cemo kuci?- usplahireno je gledao u mene.
- Lepo. – odgovorio sam stalozeno. Imamo dovoljno za gradski. Idemo na stop, a sta mozemo drugo.
Predlog jednoglasno usvojen jer sta bi drugo?!
Tokom studentskih dana bio sam mnogo puta u situaciji da stopiram, sto da bi ustedeo malo para , sto kad ih uopste nije bilo. Ako se stopiranje moze nazvati sportom, ovo je bila moja omiljena sportska aktivnost u kojoj sam pa neskromno je reci, ali istinito, bio prvak. Nikad mi nije bilo problem , da kako ja umem da kazem, batak izbacim na trziste i proverim da li on uopste jos uvek vredi ili me je vreme pregazilo. Usput sam lagano pevao pesmicu o spagetama in lavore karbonare i stihoklepao , dok je Gonzo neprestano kukao kako je gladan sto je mene uveseljavalo
Na stop mestu nije bilo zive sile da ga nateram da stane na crtu.
- Sakruj se tu iza tog drveta u stranu, dva muskarca nece niko da primi. Kad zaustavim onda se polako pojavi i ne pitaj nista. Jasno?
- Razumem.- salutirao je.
Nije da se hvalim ali batak je batak , i to ne bilo kakav vec ovaj moj zgodni od 130 cm duzine, i brzo sam ustopirao kola i to gle cuda bas do Novog Sada. Stala nam je gle cuda jedna prijatna zena, koja me je osvojila svojom hrabroscu a ja sam potvrdio da jos uvek nisam za otpis.
p.s.
Definitivno sam shvatio da put do mog srca nikako nije poplocan spagetamavec hrabroscu, iako ove nikada necu zaboraviti a Gonzu je bio nauk da se ubuduce drzi proverenih stvari ma koliko radoznao bio. Cezar salata koju obojica obozavamo definitivno ce ostati konstanta za sledeci put a ja vam dajem recept iste da i vi malo uzivate u tom predivnom lakom obroku.
mareziluka
Potrebno :
1 galvica zelene salate
1 glavica ljubicaste salate
300 gr belog pileceg mesa
100 gr majoneza
3-4 parceta tost hleba (kruton)
1 kasicica senfa
2-3 parceta slanine ili suvog vrata
malo sirceta, persunov list, so
za dekoraciju kolutovi paradajiza
Belo pilece meso iseci u snicle i ispeci ili na rostilju ili na tiganu sa malo masnoce i peceno iseci na sitnije kocke. Propeci slaninu onako u sniti u komadu ili suvi vrat. U majonez umuriti kasicicu senfa i nekoliko kapi siceta. tost hleb iseci na sitne kockice . Salatu oprati razdvojiti na listove i slagati sledecim redom. Prvo na tanjir staviti nekoliko listova zelene i ljubicaste salate posoljene i malo osircetene . Zatim premazati smesom majoneza i senfa. zatim redjati piletinu i hleb u kuou, izmedju koji list salate i smesa majoneza i senfa . na samom vrhu staviti slaninu i suvi vrat koji list persuna i kolut paradajiza.
Prijatno
