mareziluka

Zivot najcesce “pise” najbolje romane. Kao poprilicno mastovit momak neretko nisam mogao ni u najludjim snovima  zamisliti ono sto zivot izrezira. O sebi ne mislim kao o privlacnom i preterano lepom u najbolju ruku samo kao o dopadljivom, bar sto se tice fizickog izgleda. Najmenje sam ikada mogao pomisliti o sebi da sam zgodan macan i napaljen macor.

 Vrlo se rado odazivam na sve pozive za slavlja. Nema nista lepse nego kad je povod okupljanja necija sreca. Ninini roditelji slave godisnjicu braka . Fascinira me duh te porodice koja drzi do tradicije , narocito fascinira da njeni roditelji imaju po najmanje tridesetak gostiju , svojih vrsnjaka, sto se mora priznati u ovim vremenima labilnih moralnih vrednosti i ljudskih odnosa deluje kao fenomen.

 Pevusim, jer nocas necu morati igrati indijansko kolo oko mog sporeta,  dok idem prema hipermarketu, da odaberem neki prikladan poklon. Nocas ne moram da brinem za veceru, znam kod njih je uvek klopa vrhunska i ima je u tolikim kolicinama kao da dolazi hiljadu a ne pedesetak ljudi, to je postovanje gostiju.

 Lutajuci u nadi da ce mi nesto pasti na pamet , usput, zaustavim se na vinoteci. Nije to tako losa ideja Nininom caletu cu uzeti neko kvalitetno vino, a kevi cvece, to bar kod zena uvek dobro prolazi, sta cete stara Becka skola.

 Najveci problem krije se u cinjenice da ja uopste ne konzumiram alhohol , ali bas nista, pa se razumem u alhohol sto bi ono rekli :” K’o Marica u kriv k…c”. Stajao sam pred prepunim rafon i bar po lepoti etikete pokusavao da odlucim koje vino da uzmem.

 - Dobar dan. Mogu li vam pomoci ? cuo sam muski glas iza ledja.

 - Mozda! rekao sam neokrecuci se.

 - Nesto odredjeno? Belo ili crno ?

 - Pre bi crno .

 - Dozvolite.

 Ispred mene se pojavio prodavac nekih kasnih tridesetih godina, sa zagonetnim osmehom, poput Mona Lize sa najplavljiv ocima koje sam ikada video u zivotu.

 - Ja se razumem u vina ko Marica u kriv … da prostite. Rekao sam ohrabren pomoci koja mi se ponudila.

 - Izvinite, medju nama, nemoj te tako i Marica se razume sto je krivlji to je bolji!

 Prasnuo sam u smeh zaista duhovito, mnoge sam mudrolije cuo ali ovu nisam, covek se uci dok je ziv.

 - Tako kazu iskusniji a ja im verujem – i dalje je bio vrlo prijatan.

 - Ok, ja cu verovati vama, vidim da se razumete u ovo pa cu vam prepustiti da izberete za mene neko kvalitetno vino, povod je godisnjica braka.

 - To znaci i pakovanje, ne brinite bicete vrlo zadovoljni. Mozete obaviti sta ste naumili a vino ce vas cekati ovde na pultu upakovano.

 Prosvrljao sam jos malo po okolini cisto da ubijem vreme i informisem  se jos o nekim sitnicama . Vino sam ubrzo pokupio, usput svratio u cvecaru kupio , o klasike li , ruze i otisao kod Nine.

 Kao dragog gosta docekali su me srdacno. Vecera je toliko bila preobilna i kaloricna da sam vec poceo da disem na skrge. Nini sam usput ispricao kako sam se mucio sa odabirom poklona al da sam uspeo.

Kao veliki ljubitelj vina Nina je odlucila da isproba  kvalitet mog poklona, steta je da stoji, zar ne ?

 - Guigal, 2004, Italija svaka cast.

 - Ima se moze se , zar si sumljala u mene.- nasalio sam se.

 Nina se zagledala u unutrasnjost kese.

 - Ovde ima neka kartica  pise :  063 5........, ko je to?

 - Nemam pojma, verovatno distributer, daj da vidim.

 Na crvenoj kartici oivicenoj zlatnim grozdovima, ukrasnim brojevima bio je ispisan broj telefona. Mahinalno stavio sam ga u zadnji dzep, ko zna za sta ce zatrebati.

 Sledeceg jutra nisam imao obaveza ali kao za inat nisam dugo spavao, tako to obicno ide, vrucina je vec napolju ubijala. Setio sam se sinocne kartice , ma pozvacu bas da ubijem malo vremena iaonako svi moji rade a pametnije nista nisam smislio osim da se zabavim predstavljajuci se kao zainteresovani klijent.

 - Halo, dobar dan.

 - Dobar dan.- cuo sam muski glas sa druge strane.

 - Ja se izvinjavam pronasao sam ovaj broj , ustvari kupio sam juce vino.... uneo sam se sav u objasnjenje  radoznalo pitajuci se kome ja to pricam.

 - Drago mi je da si se javio, ovde Ivica.

 Mozes misliti Ivica, kakav kretenski nadimak, a gde ti je sestra Marica. Mislim ako sam vec nazvao reci mi puno ime, jaka poslovna kultura. Nisam i dalje imao pojma sa kim pricam.

 - Vi ste distributeri Italijanskih vina? Radoznalost me ubijala.

 - Moze se reci.

 - Izvinite nista ne razumem ili jeste ili niste, u svakom slucaju nije vazno… vidno iznerviran krenuo sam da prekinem vezu.

 - Stani, Marice, ako se secas juce si mi trazio pomoc na vinoteci.

 Kockice su se slozile. Bio je to onaj ljubazni prodavac koji li se onoliko zagonetno smeskao.

 - Ivica, jel tako? Sta treba ovaj broj da znaci?. Naslucivao sam ja al hteo sam da se uverim.

 - Svideo si mi se, pa ako zelis da se vidimo… bio je iznenadjujuce direktan.

 - Ivice zao mi je, promasio si bioskop nisam ja iz tog filma, u svakom slucaju jos jednom hvala na pomoci shvaticu ovo kao kompliment.

 - Mislio sam da popijemo pice....

 Prekunuo sam vezu. U poslednjih nekoliko dana  tonuo sam u laganu depresiju. Osecao sam se sve usamljeniji. Takva stanja jednostavno me odbijaju od ljudskog roda, nemam bas preteranu zelju ikoga da vidim. Kad podvucem crtu: sam, bez stalnih prihoda , sa visegodisnjom karijerom svastara , podstanar, kao umetnik a u sustini domacica bez perspektive. Ogavno.

Koliko sam lose uvek se moze videti prema kolicini knjiga koje procitam u odredjenom vremenskom intervalu. Sto mi je losije citam sve vise i vise bezeci u neke druge , tudje, lepse svetove, samo na tren da zaboravim svoj.

Sta god da sam radio, a nista konkretno iz glave mi nije izlazio vinar. U delicu sekunde prelomio sam.

 - Halo Ivice , Marice ili vestice, nisam u trvom fazonu, to me ne zanima al mi je uzasno dosadno i treba mi sa nekim da popijem kafu ako hoces sad i odma da se nadjemo u gradu imas priliku, ako neces zaboravi da sam te ikada zvao.

 - Moze, za pola sata u piceriji Pizza Sicilia, znas gde je ?

 - Znam, za pola sata ni minut duze.

 Protiv gay populacije zaista nemam nista. Ne smatram nikog ni bolesnim ni nakaradom ako je drugaciji. Isto bi bilo kao da bi ljude klasifikovao po politickim opredeljenima. Moje zivotno geslo je „Zivi i pusti druge da zive“ ili u prevodu ne cackaj u moj zivot jer mene tvoj ne zanima vise od onog koliko si spreman da mi kazes.

 - Luka – pruzi sam ruku.

 - Ivica, drago mi je.

 - A pravo ime, Ivan? cekao sam odgovor.

 - Ne, pravo ime mi je Ivica. pravda ose.

 O kakve li zivotne ironije em pe..r em takvo ime. Sudbina se gadno poigrala sa njim. Sto smo dublje tonuli u jedan obican i neobavezan razgovor shvatao sam da se radi o jednom zaista kvalitetnom coveku za koga ni pocemu ne bi pomislili da je to sto jeste. Pricali smo o razlicitim zivotnim situacijama, on mi je pricao o svetu koji do tada nisam poznavao, vrlo otvoreno kao da se znamo godinama.

 - Uzmite gospodine – prijatan zenski glasic cvrkutao je.

 - Ma bezi bre – cuo se osorni muski glas.

 Okrenuo sam se i video na Segveju ( vozilo na dva tocka sa kormanom izmedju koje se pokrece iskljucivo oslanjanjem tela na korman) dve malade promoterke koje prolaznicima nude reklamne materijale jedne banke.

 - Lutko, dodji ovamo. Podignuo sam ruku i viknuo u pravcu devojaka. Daj nama te reklame!

 - Izvolite i hvala vam. U toku je promo akcija ....prekinuo sam je u pola recenice.

 - Ne zanima me zaista krediti samo hocu da vam pomognem da to razdelite,ok?!

 Nasmejala se i dala nam promo materijal u obliku lepeze. Naravno kamate nevidjeno niske, lova do krova i bla bla….jednom recju bajke. O prakticne li reklame, sastavio sam lepezu i poceo da se hladim. Taman sto smo se vratili razgovoru prisli su nam muskarac i zena, predstavili se kao sluzbenici bance i zatrazili dozvolu da me slikaju sa njihovom reklamnom lepezom kao dokaz da su radili na terenu. Nema problema pomislio sam, ljudi nek rade svoj poso. Ivica nije bio raspozen za slikanje. Nasmesio sam se , rasirio lepezu, namestio i ispozirao.

 Ivica i ja popili smo kafu, ispricali se . On mi se izvinio na pogresnoj proceni .Rastali uz obecanje , posto se ispostavilo da zivimo u komsilaku, da ponekad odemo na pice. Sokirao me je izlistavajuci mi moj profil, opisujuci mi najbolje delove moje licnosti koje je uocio kroz razgovor, a na koje sam ja zaboravio izgubivsi samopouzdanje.Osvestio me je.

 Posle desetak dana telkefon mi je zazvonio.

 - Cao druze, sta se radi.-bio je Ivica, kad budes krenuo u grad idi   bulevarom ( Bulevar Oslobodjenja.).

 - Zasto?

 - Tajna, samo cu ti reci dugujes mi autogram.

 Uglavnom setnja bulevarom nije dugo trajala. Iako sam se pitao kakva je to tajna vec na prvom cosku sam shvatio. Preko celog izloga banke bilu su okaceni promo posteri sa mojom slikom plus bilbord pred bankom sa obe strane. HA HA HA  koje ludilo ja u 100 slika. Ubila me sramota, ljudi na ulici su me zagledali kao marsovca. Uglavnom odlucio sam da tuda ne prolazim bar neko vreme, dok traje ta kanpanja, iako sam postao expresno „interkontinentalna“ zvezda.

 p.s.

 Ivica i ja postali smo ok drugari, sa velikim postovanjem , doduse nedovoljnim da ja nesto naucim o vinima ili ih probam, ali dovoljnim da saznam  koji mu je omiljeni slatkis. Dajem vam recept a mozda i vi uz pomoc njega postanete macan sa tendencijom lansiranja u interkontinentalnu „ zvezdu“. Srecno!

 mareziluka

INTERKONTINETAL TORTA

Potrebno ( za tri kore):

12 belanaca

16 kasika secera

18 kasika oraha

3 kasike brasna

Priprema  jedne kore :

Umutiti u snen 4 belanca, zatim lagano kasikom ili zicom 4 kasike secera, 6 kasika brasna i 1 kasiku brasna. Peci na 180 C.Ponoviti ovo tri puta.

 Potrebno fil:

12 zumanaca

12 kasika secera

4 kasike brasna

1 stoni Vital markarin ( srebrni)

1 l mleka

100 gr oraha (seckanih ili mlevenih)

100 gr kokosa

350gr topljene cokolade

2 kesice slaga

12 zumnanaca i 12 kasika secera dobro umutiti, tome dodati 4 kasike brasna, izmutiti i to sopati u 1l kipeceg mleka i skuvati kao puding. Ohladiti i u to dodati razmucen margarin. Ovu masu podeliti na 3 jednaka dela.

U I deo fila od jaja dodati 100 grama oraha

U II deo dodati 100 gr kokosa

U III deo dodati 100 gr topljene cokolade

 Posebno rastopiti 250 gr cokolade prekivati njom kore pa zatim filovati. Ukrasiti sa slagom

Prijatno!

Stara zenska mudrolija kaze “ Put do muskog srca vodi preko stomaka”. Donekle mozda je to i tacno bilo nekada, mozda je i sada, ali moj stomak mnoge stvari, ne mislim tu samo na hranu, jednostavno ne moze da svari, a jedne od tih su i razlicita testa. Mnogo bi se prevarila svaka koja bi pokusala da autoput od mog zeludca do srca predje spremajuci mi spagete ili makarone, narocito one najzvucnijih imena. Moze li se stvarno osvojiti srce spagetama Carbonare in lavore i pikantnim sosom?

Cini mi se nisam se jos ni okrenuo a vec je dosao oktobar. Sad manje vise ima i lepote u njemu , pod uslovom da je miholjsko leto u suprotnom ne volim kisu, tmurno vreme, vetar i sve sto ide u isti anbijent. Godinama svoj dusevni mir nalazim na jednom carobnom mestu na severu Vojvodine – Palic.

Ovoga leta sve se nesto ispreturalo, stigle su me neke silne obaveze i ja nisam stigao nijednom da odem da se opustim i odmorim makar na jedan dan a to znaci vise nisam normalan!

 Dogovorio sam se sa mojim drugarom Gonzom da konacno malo promenimo klimu i uzivamo u carima severa. Nasli smo se na zeleznickoj stanici u prvom jutarnjem vozu za Suboticu, ozarenih lica sto konacno bezimo iz sivila u zemaljski raj.

 - Dobro jutro, debeli.

 - Dobro jutro mrsavi. – rekao je Gonzo razdragano.

 - Konacno i mi da odmorimo dusu i odemo na Palic . – razdraganost se slutila u mom glasu.

 - E vala bas, jedva cekam .

 Voz je veselo zatrubio i krenuo. Za samo sat i malo jaca bicemo na tako prelepom mestu – vredelo je.

 Gonzo je moj drugar od pre nekoliko godina. Upoznali smo se tako sto smo zajedno radili u jednoj firmi na odredjeno vreme. Vrlo vedar, nasmejan i duhovit medju stotinama radnika izdvajao se. Osmeh mu je podjednako bio na licu i u 6 ujutru, kada ja jos krmeljam i polu bunovan trazim ulaz, i u 14 h , kada ja crknut vucem se kuci kao poslednja prstenasta glista.

Za Gonza se ne moze reci da je lepotan svetskog glasa, ali ima tu neku caroliju   u licu , sto bi hrvati rekli , za popizdit. Zene su ga saletale i nabacivale mu se  tako da je pola radnog vremena provodio kafenisuci po kancelarijama i probajuci njihove specijalitete. Sto se ono kaze kad ga vide gace same klize niz noge ko da su podmazane slaninom. O svojim ljubavnim dogodovstinama, a i ovako retko je pricao, iako se znalo koliko ih je, kad i gde,  i to uvazavanje zenskog roda bilo je za postovanje.

Veliki baburast nos koji  ga uopste nije ruzio davo je specificnost njegovom licu, sto je meni  bila i glavna inspiracija da mu , ah  avaj moga li talenta, dam nadimak Gonzo.

 - Budi se, stigli smo.

 - Aaaaaaaaaaaa – promucao sam sanjivo.

 - Budi se covece evo nas u Subotici.

 Kada sam otvorio oci kao da sam se nasao u drugom svetu – Subotica. Grad moje mladosti, grad secesije, baroka i arhitektonske lepote. Grad u kome sam proveo mnogo besanih studentskih noci, ne od ucenje vec od izlazaka, grad u kome sam odsluzio deo vojnog roka… jednostavno grad meni dragih uspomena.

- Gde cemo prvo? – pitao je.

 - Idemo prvo na Palic, dok nije guzva pa se onda vracamo u Boss na rucak.

 - Ok .

 Posle desetak minuta voznje gradskim prevozom nasli smo se ispred cuvenog vodotornja, zvanickog ulaza. Sunce je tek probijalo zrake kroz retke vodnjikave oblake. Ulazna aleja odisala je mirom i tisinom. Stogodisnja stable nadkrovila su stazu i ljubomorno svojim krosnjama cuvala ovo mesto od losih vetrova. Vise se nije cula buka automobile ni zamor ljudi. Mir , tisina prosarana kojim veselim cvrkutom vrabca, ma kad vam kazem pravi raj.

 Setali smo lagano zeleci da upijemo sve te mirise i slike, kao zalihu za burnije dane. Jednostavno prepustili smo se i uzivali.

 Tradicionalno kada dodjem na Palic obidjem ga uzduz i popreko ali jos tradicionalnije ako se ne provezam pedalinom po jezeru kao da ni nisam bio.

 Nigde nikog na vidiku samo nas dvojica, setamo i uzivamo, gledamo sarenilo cveca, lepotu fontana i vila u epohi secesije i cutimo, da ne bi poremetili ovaj divan balans koji  opija. Iznajmili smo pedalinu i poceli da veslamo ka sredini jezera.

 - Mmmmmmm ovo leci. – rekao je sav zanesen.

 -Cuti!

 - Zasto? -upitao je zacudjeno.

 - Cuti bre idiote, hocu da uzivam u tisini. Budes li progovorio jos jednu bacicu te u jezero pa ti masi rucicama , masi nozicamo do obale.

 - Uuuuuuuuuuu al smo neuroticni.- nasmejao se.

 - Poslednja opomena pred buckanje, stvarno pusti me bar ovih pola sata da meditiram, da se opustim, treba mi ko ’leba.

 Taman sto sam kretena, tako ja tepam svim dragim ljudima, ucutkao i  opustio se raspecivsi se ko petokraka na sredini jezera, pocelo je neko cudno sustanje. Nisam iz pocetka hteo da otvaram oci i prekidam meditaciju ali osetih par laganih udaraca u lice.

 - Jesam li ja lud il je ovo kisa. – pitao sam besan.

 - Jeste, vozi ka obali.

 I dalje zatvorenih ociju u  totalnoj nirvani promrmljao sam.

 - Ma nece, uzivaj.

 - Vozi meditacijo, i ne zmuri. Brzo!

  Kada sam otvorio oci imao sam sta i da vidim. Jedan crni veliki oblak natkrio je celo jezero i samo je bilo pitanje vremena kada ce poceti da se prazni. Vetar koji je naglo zaduvao, poceo je da ljulja  kao pred potop sveta. Okretali smo pedale sto smo brze mogli ali talasi su toliko dizale pedalinu da su se lopatice vrtele u vazduhu. Imali smo utisak kao da stojimo u mestu. Sto mi je vise ponestajalo snage to mi se cinilo da je obala sve dalje i dalje.

 Jedan kratki rezak zvuk i sve je bilo gotovo. Na nas se srucila tolika kolicina kise da smo pokisli kao misevi jos pre nego sto smo stigli i do obale. Bio ram razocaran sto nisam uspeo jos malo da uzivam ali sta je tu je. Posto nije vise bilo svrhe ostajati na jezeru odlucili smo se da odemo na rucak u nas omiljeni kafe piceriju Boss.

 Pokisli  do gole koze susili smo se na ventilaciji veseraja hotela  Patrija. Sva sreca pa nisam zensko inace bi cuvena scena dizanje bele haljine Merilin Monrou bila zaboravljena naspram nas koji smo stajali na  ulicnoj ventilaciji i vijorili se. Posle pola sata  i pokupljenog mirisa jeftinog deterdzenta i ostalih primesa, bili smo suvi i spremni za rucak.

 Kafe Boss cuven je nadaleko po svojoj lepoti. Enterijer oplemenjen mnogim antikvitetima ostavlja bez daha. Koliko je enterijer lep, lepa je i basta koja je toliko ukusno utredjena  da zaista vredi svake pare koju ostavite u ovom objektu – bez trunke kajanja. Redovno smo tu isli na kafu Boss , nesto izmedju kapucina i turske kafe , i ja na Cezar salatu izmedju ostalih djakonija.

 - Izvolite. – kelner se topio od ljubaznosti.

 - Za mene Boss kafu, Cezar salatu, sok od kruske i malu porciju Meksickih rolnica. -  izrecitovao sam u dahu ne gledajuci uopste u meni. 

 - Za vas ?

 Gonzo je poceo sa prelistavanjem jelovnika i oblizivanjem. To je uvek radio pred jelo. Ovde kao Buridanovo magare u zelji da sve proba nije mogao da se odluci tako lako.

 - Meni dajte sve isto samo umesto rolnica neka budu spagete Karbonare ( Carbonare ).

 Uzivali smo u kafici i prici kada je stiglo glavno jelo.  Nikada tu nije bilo iznenadjenja , jer su porcije obilne i povoljne ali ovo je bio šok.

 Cuvene spagete bile su posluzene na tanjiru velicine omanjeg lavora, bez preterivanje i to kolicina testa ne veca od dve kugle sladoleda, sa sosom u naprstku sa sve ukrasnim mini paradajizom na vrhu.

 - Sta je ovo? – upitao je razocaronao.

 U momentu , na ivici da puknem od smeha gledajuci u to razocarano lice izustih.

 - Karbonare in lavore , ili ti po srpski spagete u lavoru.

 - Pa nije fer. – mucao je.

 Mislio sam da ce vec biti potrebno da zovu hitnu pomoc koliko sam se ja zacenio smejuci se. Svaki novi pogled na taj ogromni tanjir i Gonzovo tuzno lice golicao je moju mastu da jednostavno nisam mogao da prestanem.

 - E gospodo vi volite specijalitete od testa , te predivne cari Italije, pa uzivajte. Lepo sam ti rekao ne izmotavaj se i poruci provereno  al ti neces.

Sreca pa imam meko srce i dobru dusu pa samo moju obilatu porciju podelili inace Gonzo bi slabo sta pojeo. On je odlucio da plati racun karticom i sredi sve potrebno. U principu nisam se bunio.

 Vratio se za sto bled kao krpa.

 - Imas li kesa kod sebe, kartica mi je blokirana?

 - Kako bre blokirana? Nasao sam se u cudu.

 - Nisam video da je istekao datum na njoj i vise ne vazi. Vadi sve sto imas!

 - O debilu, to samo lici na tebe. – ovaj kompliment dosao mu je kao dezert i na onako otuznu porciju spageta.

 Na jedvite jade iskupismo gotovine da platimo racun , i posramljeni sto nismo ostavili bogatu napojnicu kao i obicno, pobego smo..... ali, uvek jedno ali devojci srecu kvari.

Kad samo prebrojali kolicinu para koja nam je ostala shvatili smo da imamo toliko malo mizerije da nemamo ni za pola vozne karte. Nasli smo se u sosu.

 - Kako cemo kuci?- usplahireno je gledao u mene.

 - Lepo. – odgovorio sam stalozeno. Imamo dovoljno za gradski. Idemo na stop, a sta mozemo drugo.

  Predlog jednoglasno usvojen jer sta bi drugo?!

 Tokom studentskih dana bio sam mnogo puta u situaciji da stopiram, sto da bi ustedeo malo para  , sto kad ih uopste nije bilo. Ako se stopiranje moze nazvati sportom, ovo je bila  moja omiljena sportska aktivnost u kojoj sam pa neskromno je reci, ali istinito, bio prvak. Nikad mi nije bilo problem , da kako ja umem da kazem, batak izbacim na trziste  i proverim da li on uopste jos uvek vredi ili me je vreme pregazilo. Usput sam lagano pevao pesmicu o spagetama in lavore karbonare i stihoklepao , dok je Gonzo neprestano kukao kako je gladan sto je mene uveseljavalo

 Na stop mestu nije bilo zive sile da ga nateram da stane na crtu.

 - Sakruj se tu iza tog drveta u stranu, dva muskarca nece niko da primi. Kad zaustavim onda se polako pojavi i ne pitaj nista. Jasno?

 - Razumem.- salutirao je.

  Nije da se hvalim ali batak je batak , i to ne bilo kakav vec ovaj moj zgodni od 130 cm duzine, i brzo sam ustopirao kola i to gle cuda bas do Novog Sada. Stala nam je gle cuda jedna prijatna zena, koja me je osvojila svojom hrabroscu a ja sam potvrdio da jos uvek nisam za otpis.

p.s.

Definitivno sam shvatio da put do mog srca nikako nije poplocan spagetamavec hrabroscu, iako ove nikada necu zaboraviti a Gonzu je bio nauk da se ubuduce drzi proverenih stvari ma koliko radoznao bio. Cezar salata koju obojica obozavamo definitivno ce ostati konstanta za sledeci put a ja vam dajem recept iste da i vi malo uzivate u tom predivnom lakom obroku.

mareziluka

Potrebno :

 1 galvica zelene salate

 1 glavica ljubicaste salate

 300 gr belog pileceg mesa

 100 gr majoneza

 3-4 parceta tost hleba (kruton)

1 kasicica senfa

2-3 parceta slanine ili suvog vrata

malo sirceta, persunov list, so 

za dekoraciju kolutovi paradajiza

 

Belo pilece meso iseci u snicle i ispeci ili na rostilju ili na tiganu sa malo masnoce i peceno iseci na sitnije kocke. Propeci slaninu onako u sniti u komadu ili suvi vrat. U majonez umuriti kasicicu senfa i nekoliko kapi siceta. tost hleb iseci na sitne kockice . Salatu oprati razdvojiti na listove i slagati sledecim redom. Prvo na tanjir staviti nekoliko listova zelene i ljubicaste salate posoljene i malo osircetene . Zatim premazati smesom majoneza i senfa. zatim redjati piletinu i hleb u kuou, izmedju koji list salate i smesa majoneza i senfa . na samom vrhu staviti slaninu i suvi vrat koji list persuna i kolut paradajiza.

Prijatno

Mnogo je stvari koje me cine srecnim. Sve one velike zelje koje sam imao u zivotu najcesce su me najmanje usrecile, dok sam ih docekao. Srecnim me cine male stvari koje tek primetim kada prodju, uvek je tad vec kasno. Koliko je potrebno da se otrca sreca i iznova zablista tuga?

Kao i mnogo puta pre mrzelo me da slikam. Generalno mrzim u zivotu sve sto se " mora". Pritiska me rok za izlozbu pa sam sebe teram. Kao robot povlacim poteze po platnu, trudeci se da uopste ne mislim da li ono sto radim valja ili ne valja. Znam da mi od slike zavisi dalji opstanak, pa mazem boje sa skorene palete.

Posto sam se mrcvario odlucio sam da pozovem Didi , da prosetamo i odemo negde da se izduvam kako bi vratio volju.

- Cao lutko.

-Cao.

- Nesto se jutros mrcvarim hajmo na kafu negde, da malo izduvam!

- OK. Za pola sata kod stuba srama.- rekla je didi razdragano.

Stub srama zvali smo stub pored katedralke na pocetku Jovine , koji je uglavnom bio mesto susreta mnogih poznanika , ponekad i nepoznatih. Cesto smo ja i Didi sedeli u obliiznjim kaficima i gledali kako se na stubu srama sastaju. Kladili smo se i tipovali ko koga ceka i da li ce ga docekati. Videli smo mnogo susreta a delikates su nam bili sastanci na slepo. To ne mozete da ne primetite. Oni koji su cekali bili su neuroticni do besvesti, obavezno skockani do maksimuma, a najcesce i maksimalno razocarani rezultatom svog cekanja.

Znam recicete da smo Didi i ja zlotvori, al probajte jednom, veoma je zabavno. 

Dok sam zurio  do mesta sastanka negde iz kafica ukacio sam pesmu Libero. I nekako taj sladunjavi ritam lako mi je upao u usi. kao ponosni konjanik '45(1945) - oslobodilac pevao sam je skoro ceo taj dan.

Didi je uredno cekala. Kao po obicaju purnjala je kao lokomotiva.

- Pa majku mu zar i na ulici- rekao sam joj sa osmehom.

- Ah, sta ces profesionalna deformacija. - rekla je isto u sali.

- Hajde da danas menjamo lokaciju, idemo u "Garden".

Klimnula je glavom u znak odobravanja. "Garden" je lokakal u Laze Teleckog ( najzabavnoj ulici grada Novog Sada, gde su smesteni mnogi kafici).Nismo cesto isli tamo, ali leti je bila prelepa basta sa terasom na prvom spratu tako vesto ususkana u debelu hladovinu i tako lepo skrivena da niko nije mogao da vam promakne a u isto vremne niko ni da vas vidi.

Upecali smo poslednji sto do ograde i  porucili standarde po obicaju, nes i sokice.

- Spasila si me. Kilavim se celo jutro, al ne ide. Ubi me ovo moranje.- udobno zavaljen u stolicu sa dignutim nogama na drugoj poceo sam Didici odu zahvalnosti.

- Ma ne pricaj mi nista, crkla sam sinoc na poslu. Ovaj narod kao da je prolupao. Svi samo zderu i zderu i nikad kraja.

Didi radi kao sef jednog restorana, sto se po njenoj liniji ne bi moglo reci.

- Imam izlozbu za deset dana a nisam ni na pla slike. Moram da je zavrsim inace letim ovog meseca iz stana.

- Ma zavrsices, ne sumljam ja u to. nego da ti pricam sta mi se sinoc desilo.Setila sam se odma tebe. Upoznala sam jednog kretena. Na oko nije los macan, cak sta vise i dobar. Muvao me pet sati, dok nisam popizdela i pristala da me vozi kuci. - stala je da srkne gutljaj kafe i pripali ko zna koju cigaru.

- Libero , konacno libero -pevusio sam poluglasno.

- Sta?- upitala je.

-I necu pustiti uzdah kad zamislim te oprosti, vreme je doslo da krenem dalje da se osetim ponovo libero...povovo Libero... Ma cuo sam je hitic mi je zivotni. Nego nastavi..

- A kapiram.Ok.Da i kreten predlozi da me odveze kuci, ajde mislim se mozda nesto i ispadne kad na vidiku nema bolje. Vozi on vozi, vidim ja nije to bas pravac moje kuce.Meni malo cudno ali ajde. Kad u neko doba mi ti  stanemo u nekoj njivi. Mrkli mrak , on , ja i kukuruzi lepota Bozija. On kaze hoce sex. Kao toliko se napalio da sad il nikad.  Skinuo on pantalone a ono smoki. Tuga jad Boziji. Malo nisam prasla u smeh. A on navalio, da me drpa da me stipa a mislim ja u sebi tugo moja tuzna.

-I... nestrprljiv da cujem ostatak pozurivao sam je.

- Mislim se ja e neces brale nocas pa da ti je zlatan.Jedva se iscupah iz onih kola i pobegnem ti ja u kukuruz u mrkli mrak. Nemam pojma ni kako sam trcala u onim stiklama . Cucnem ja i doviknem mu  " Smoki, Smoki cevap ti je mali , ajde sada pali" i prasnem u takav smeh da sam htela da se upiskim. 

- Ti nisi normalna, definitivno. Ovo mi je definitivno trebalo za pokretanje.

- Nemam pojma koliko sam ti ja tamo cucala, samo setila sam se tebe i tvog agroizvestaja. E onda mi tek nije bilo dobro, kikotala sam se  dok me stomak nije zaboleo.

 AGRO IZVESTAJ: Moja bivsa devojka i ja , zbog tada neresenih stanbenih okolnosti, cesto smo nase susrete priredjivali u jednjoj njivi nadomak grada. Posto nije iz Novog Sada dolazila bi skoro svako vece po mene i odlazili smo u njivu medju mlade kukuruze da se posvetimo jedno drugom. Imala je udoban dugacki karavan kome kada se obore zadnja sedista dobijate de luhe lezaj.Imali smo tacno odredjenu parcelu na koju smo uvek isli. Dovoljno daleko od glavnog puta daleko od buke uz mesec i zvezde uzivali smo u nasoj ljubavi.Znali smo cesto da nagi otvorimo vrata gepeka sedimo na ivici  gledajuci u nebo milujemo se i ljubimo do samog svitanja. Znajuci gde idem na ljubavni sastanak prijatelji su me svakodnevno pitali kako napreduju usevi, jel raste kukuruz, pa je postala interna sala da kad neko ode u prirodu po koji uzdah i zadovoljstvo kazemo da je otisao da napravi agro izvestaj.

Lezeci tako jedno uz drugo na polju okruzeni samo kukuruzima, zaneseni svojom ljubalju uplasi nas ogroman svetleci objekat koji nam se priblizavao. Ta strasna i jaka svetlost priblizavala nam se i pretila nam da nas oslepi. U samoj paninici da pobegnemo, nismo ni stigli da se obucemo. Bilo je samo bitno sto pre da pobegnemo. Jedva je moja bivsa dosla do prednjeg sedista i upalila kola. Sto je ona vise davala gas svetlost koja nas je pratila sve vise nam se priblizavala. Iako smo dizali veliku prasinu na zemljanom putu i jurili sve brze cinilo nam se kao da nema kraja. Jedva smo se docepali asfalta preznojani od straha i uplasenik,kada smo ukapirali da je to bio samo jedan obican veliki konbajn. Mi tada nismo znali da se kosi zito u tri smene, a konbajeristi bili smo zanimljiv ulov u 3 00 h ujutru pa se malo poigrao sa nama.

I danas kad pomislim na taj period znam da su to bili pravi dani srece i bezbriznosti, te sesti po godisnje veze. To je bilo nase malo ostrvo  srece gde smo bili prepusteni jedno drugom.

Ispustio sam uzdah.

- Da da i tako ti ja predjoh u poljuprivrednike - cuo sam Didin glas izdaljine.

- Da. kratko sam rekao zamisljeno.

Himna Libero koja me je drzala do tada kao pobednika, osvajaca srece bila je poljuljana.

- Sta ti je, sto si se ucutao ?Didi je primetila.

- Ma nista. Vec je dva a ja moram da radim , sa tobom vreme leti.

Kraj price nisam ni cuo iako ga je Didi uredno ispricala.

 Rastali smo se posle 15 minuta. Isao sam kuci nekako zbunjen, pomesanih osecanja. Prosla je skoro godina i mislim da sam preboleo, ustvari vise da sam se navikao ovako ali...

Kuci sam ceprkao po netu trazeci objasnjene za neku tehniku koja mi je trebala za neke zadivljujuce efekte, kako bi slika bila sto atraktivnija. U jednom trenutku u mail box se pojavila poruka. Hajde da vidim ko me se setio. Bio je to poziv clana you tube sajta da ga prihvatim kao prijatelja. 

- Sto da ne?  Da vidim sta bas to ima na tvom kanalu, kad sam vec tu.

KLik me delio od potpune propasti. Samo sto sam kliknuo pojavilo se..

Raspao sam se, nikad ne bih ovo sluso ili potrazio, al desilo se kao sudbina.. Bljestavi odraz tuge koju sam zakljucao pokvarenim katancem otrcao je moju krhku srecu u momentu. Ovo je ustvari bio pravi odraz mojih osecanja.

p.s.

Priznajem dugo sam plakao, uz omiljeno jelo moje bivse... sa ostrva srece koje sam izgubio doplovio sam do onog poznatijeg ostrva blistave tuge, koje te uvek prihvati kao starog znanca. Ne morate biti tuzni da probate Virsle sa sirom samo malo vise razpolozenjiji da ugodite sebi.

mareziluka  

VIRSLE SA SIROM

 Potrebno :

 5 virsli

 5 reznjeva sira 

10 tankih reznjeva dimljene slanine

2 kasicice senfa

10 cackalica

 

Prorezati virsle uzduznu tako da ih ne prepolovite. Sir ubaciti u taj prorez celom duzinom. Virsle obmotati slaninom, koju zakacite cackalicom za vrh i dno virsle. Peci u rerni u plehu bez podmazivanja na 200 C dok sir se ne istopi i slanina ne postane hrskava. Kad izvadite premazite senfom.

Prijatno                        

5

Odavno sam prestao da se budim rano ujutru.Skoro sam zaboravio kako je lepo gledati sunce kako se tek penje ka zenitu. Posto zivim od poslica koje nahvatam, najcesce je to slikanje, imao sam narucenu sliku koju sam morao da zavrsim, kupac nije mogao da ceka. Mnogi sa puno novca cesto su dolazili a da sami nisu znali sta zele. Znali su neki i vekovima da se ispovedaju, a ja da pogodim ko su i sta su ? Nisu oni bili jedini, to su redovno radili i moji prijatelji. Pitam se da li sam psihijatar ili pop?

6 belanaca

6 zumanaca

6 kasika secera

6 kasika brasna

2 kasike ulja

3 kasicice kakaoa

 

3 cela jaja

10 kasika secera

2 stangle cokolade za kuvanje

1 vanil secer

200 gr stonog margarina Vital ( srebrnog)

4 banane

2 kesice slaga

 

Rodjendan za mene je uvek bio licni (nacionalni praznik, cije proslave ne bih se odrekao, ni po koju cenu ni ovako "mator". Razliciti su nacini  kojima sam mogao da priredim party, da ostanem uvek aktuelan, originalan i atraktivan. Neki su spremni da idu tako daleko pa isti organizuju uz striptiz show  ali tesko da ce i takav nadmasiti  jedan... Rodjendan vrela pica i krivi kića .

Didi i ja smo odlucili da  kupimo zajedno poklon nasoj drugarici Mici. Iskreno oboje smo bili dekintirani pa smo se nadali da ce nam biti lakes ako dve crkavice sastavimo u malo vecu i tako uspemo nesto da ukombinujemo.

Mica je nasa skolska. Didin partner iz klupe za sve cetiri godine skole. Bili smo isprepletani kao creva. Proveli smo toliko dana i noci zajedno da smo mislili da smo  se upoznali jos u porodilistu. Mica je jedinica koja nas je dozivljavala kao brata i sestru. Ne mogu reci da joj se bas posrecilo u zivotu, kad smo joj mi zapali ali sta je tu je, svako nosi svoj krst – mi smo definitivno bili njen i to dupli. Mica je uvek bila vukovac i odlican poznavalac svih skolskih oblasti. Kao pokretna enciklopedija, u glavu je ubacivala informacije i tokom velikog odmora non-stop citajuci i spremajuci se. Mica  ima dve velike mane zecije srce i pokvaren sat.

Zecije srce ne govori o njoj kao o losem coveku nego kao o uceniku od koga nista nisi mogao prepisati ni na jednom kontrolnom, u strahu da ona ne bude kaznjena,  iako sveznana bila je neupotrebljiva.

Pokvaren sat je osobina sa kojem se valjda samo covek moze roditi, nikako naslediti.Mica je uvek i u svakoj prilici kasnila, ne akademskih vec doktorskih od 30 do ........ minuta. Sto nas  toliko izludjuje da smo konstatovali da ce i na sopstvenu sahranu zakasniti i trcati za  sandukom, ako ne odluci da se kremira.

- Kuda cemo ? – upita Didi.

- Nemam pojam , idemo Jovinom pa gde zavrsimo.

- Ok. Imas li neku ideju?

- Nemam  – rekoh bezvoljno.

Posle cinimi se veka odlazaka na rodjendane drugara istrosis sve moguce ideje  za kupovinom poklona.  Nikada nisam kupovao poklone reda radi. Uvek sam se trudio da oni budu bas licni i bas po potrebi slavljenika. Sreca to su svi moji prijatelji ukapirali na vreme. Banalne poklone mrzim vise od bilo cega pa maker i ne donosenja poklona. Imam osecaj kao da me neko skine sa ku..a.

Ulazili smo u sve moguce prodavnice  poklona i suvenira ali…..

Jednostavno imali smo premalo para za ozbiljniji poklon. To je pravi horor.

Seli smo izmoreni od septembarskog sunca na klupu  u Dunavskom parku, osecajuci se kao dva bezvredna gmizavca i pusili jednu za drugom cuteci. Nista nam pametno nije moglo pasti napamet.

- Je.. te pukli smo.

- Znam. Ja vise nemam ideju sta bi mogli. Definitivno sve je bljak a inace imamo gomilu para i mnogo srece. – ironija je u meni proradila.

- Da, da – potvrdila je Didi vidno razocarana.

Sijalica se odjednom upalila !

- EUREKA!!! Povikao sam kao pohmanitao. Jocika ( Micina mama ) nije tu. Ja imam ponesto kuci , imamo to malo sice, napravicemo joj tortu da je iznenadimo. Vazi ?

- Super ideja !

- Cekaj da se setim sta imam kuci. Imam jaja imam orahe, imamo para za slag i zele bonbone fali nam samo suvo grozdje.

- Kako to da nabavimo?

- Imam kombinaciju , idemo na futaju .( Futoska pijaca u centru Novog Sada ).

Skocili smo kao opareni i krenuli da konacno sprovedemo u delo ovu spasonosnu ideju. Skakutali smo kao leptirici, zadovoljni sto smo resili Gordijev cvor , koji nas je stegao kao omca oko vrata.

Godinama kupujem na Futoskoj pijaci i skoro poznajem sve prodavce. Kao cesta i stalna musterija od klasicnog „ Izvolite i hvala ’’ moja kupovina na pijaci pretvorila se vise u blago je reci talk show. Realno vreme koje bi mi trebalo za kupovinu vremenom se uvecavalo pa je sad otprilike trostruko vece nego na samom pocetku.

Na pijaci je prodavala i jedna devojka koja mi je vec duze vremena slala signale koje sam se pravio da ne prepoznajem. Uvek bi me castila necim i neobicno dugo pokusavala da me zadrzi pred njenom tezgom. Ne zelim da ispadne da sam ja neki lepotan ali kazu da imam to nesto u meni sto privlaci. Izuzetno sam uvek uctiv i nasmejan.

Nemoj ko da pomisli da imam predrasude sto se tice zanimanja samo devojka nije moj tip. Punija rumenih obraza, zalizane tanke kose i sto je najtragicnije sa sedam mindjusa u jednom i pet u drugom uvetu – Fuj Bljak Bljak.

- Ti ostani ovde, a ja odoh da  sredim posao. Ne prilazi ni slucajno inace smo pukavela.

 Kako sam se priblizavao tezgi video sam da osmeh na licu ‘’moje’’ prodavacice postaje sve veci.

-Dobar dan .

- O dobar dan , dobar  komsija. – rekla je odusevljeno.

- Pa kako ste danas, jeste li se umorili. – uvek sam se obracao  u drugom licu mnozine.

- I da jesam sad sam se odmorila, kad ste vi tu !

- Oh shvati cu ovo kao kompliment, nemojte zacrvenecu se .- femkao sam se kao seoska mlada, al zadatak je zadatak. Recite mi posto vam je suvo grozdje?

- Vece 200, manje 100.

Kao nehajno sam pogledao u novcanik i slozio facu.

- E izes ga, nemam dovoljno, ma nema veze drugi put a bas mi se jelo.

- Ma nije problem evo  castim ja.

- Ne, ne, nikako , ne dolazi u obzir.

- Ma ne,  moras uzeti, evo da se zasladis.

- Pa kad ste vec navalili, kako da vas odbijem? Ne da sam bio femkasta mlada nego i copor mladine rodbine i to deo tetki strinki sa sve ladnim trajnama. Sledeci put ja castim, eto nekim picem , moze ?

U tom trenu cinilo mi se da je ne samo na licu zasijao osmeh nego i na svih 12 mindjusa kao da je stajao po jedan smajli. GROZOTA brrrrrrrrrrr.

- Drzim te za rec ! rekla je pobedonosno.

Uglavnom ni Didi nije gubila vreme, uspela je da izmami , onako atraktivna i privlacna na jednoj drugoj tezgi ukrase da tortu. Pakovanje mrvica i neke jelke ,drvece. Pitao sam se koji krele u septembru prodaje novogodisnje ukrase za tortu al kad je Dz i sirce je slatko.

Odluka je pala na Rusku tortu. Nju mogu i zmureci da napravim u pola noci. Obozavam je. Ja sam pravio kore a Didi je seckala grozdje , orahe i zele.

Dok sam ja pekao tri kore Didi je gledajuci spansku seriju seckala i seckala, do trenutka kad je zaplet iste bio na vrhuncu pa je Didi mahinalno iseckano pocela i da gricka, neprimetivsi uopste sta radi.

- Didi kretenu pojela si pola materijala. -dreknuo sam

- Upsssssssssss.

Hajde nije ni bitno sve sam zgotovio, samo sam jos cekao da se kore ohlade i da sastavim tortu. Konacno pomesali smo sve u hladan fil, namestili, namazali, stavili slag ali.......

- Je... te jesam li ja lud il je ova torta stvarno kriva gore.

- Cekaj, okreni – Didid je gledali. Stvarno kriva.

- Znao sam, ma da joj je.. mater. Kad god hocu da ispadne nesto super ispadne kako ne valja.

- Ma ne sekiraj se bitno je da je ukusna.

- Lako je tebi gledaj kako izgleda kretenski ko krivi kića.

- Posucemo ove mrvice i staviti ove jelke i bice super.

- Didi genije. Imam iz kinder jajeta neku figuricu skijasa, stavimo ove jelke i napravimo stazu kao za spust.

Problem resen torta je izgledala ludacki. Kosina je bila idealna.

Sredili smo se i za dva sata krenuli kod  kod Mice na rodjendan.

Kada je otvorila vrata ( misleci da te godine nece imati tortu za rodjendan) i videla sta smo joj doneli, pojavile su joj se suze u ocima. Suze su rekle vise od 1001 reci. Odusevila se. Iskreni poklon  pravih prijatelja koji nema cenu.

Zabava je potrajala do  ponoci. Bilo je oko dvadesetak gostiju . Svi su bili odusevljeni tortom. Didi i ja smo bili posluga i domacini, hteli smo da Mica bude zvezda veceri, sto je i bila.

Oko pola dva kad smo sredili sudove i stan srucili smo se  na fotelju ko pokoseni.

- Jaooooooooooo ja sam gladna – Didi zavapi. Jede mi se pizza.

- Nista sad ne radi. – jedva odgovorih.

- Mico imas li materijla da napravimo?

- Ima nesto, samo ako ces sama praviti testo.

- Hocu .

Didi umesi testo za tili cas, ja sam spremio  sve ostalo stavio u rernu i sa nestrpljenem  cekali smo happy meal . Proslo je pola sata a pizza ni da mrdne.

- Mico rerna ti ne radi.

- Ma kako ne radi ? Ubicu se – siktala je Didi.

- Ne radi!

- Daj to sad cemo mi to.

 Didi je toliko bila resena da ispece pizzu da je ukljucila dve ringle i pleh stavila na njih. Bolje da vam ne prepricivam koliko je dima bila u kuhinji i na cega je to licilo. Testo se lepo bilo ispeklo do pola, a od pola onaj deo do ringli izgorelo, znaci ugljenisano. Ne, nije to nama smetalo .Iako je pizza ‘’mirisala’’ na garez mi smo donji deo testa strugali a gornji obilato natapali kecapom i u slast pojeli – sve. Doduse bili smo garavi oko usta kao da smo zvakali ugalj al smo bar bili siti.

I dan danas  vrela pizza i krivi kica torta se prepicavaju sto nas svaki put slatko nasmeje.

p.s.

Ovaj deo recept za pizzu momentalno zaboravite, ja sigurno necu, tortu obavezno probajte , kriva ili prava ona je fantasticna i da … Sledece nedelje Mica puni 32, ove godine vec sam smislio sta cu za poklon i imam para.. MICO Srecan rodjendan!!!!

                                                                                                   mareziluka                                                            

                                                               RUSKA TORTA

  Kore potrebno : materijal za 3 kore

 12 belanaca

12 kasika secera

6 zumanaca

6 kasika mlevenih oraha

9 kasika brasna

1 1/2 ( jedan ipo ) prasak za pecivo

 

 Priprema jedne kore

Ulupati 4 belanca sa 4 kasike secera. ( uvek prvo ulupajte sama belanca, pa kad dobijete sneg onda dodajte secer). Dodati 2 zumanca, 2 kasike mlevenih oraha, 3 ravne kasike brasna, pola praska za pecivo. Sve umutiti i peci na 180 C u okruglom kalupu od 24 cm. Ovo ponoviti tri puta

Fil potrebno

7 decilitara mleka 

6 zumanaca

3 kasike secera

6 kasika brasna

100 gr suvog grozdja

100 gr sitnoiseckanih zele bonbona

100 gr iseckanih oraha

250 gr stonog Vital margarina ( srebrni)

2 slaga

 

 Umutiti 6 zumanaca, 3 kasike secera i 6 kasika brasna i dodati 2 dl hladnog mlek ( smesa kao kad prah pudinga mutite za kuvanje).Skuvati 1/2 l preostalog mleka i u njega umesati predhodno umucenu masu i skuvati na tihoj vatri dok se ne zgusne. Kada se sve to ohladi dodati grozdje , zele, orahe i predhodno umucen margarin. Nafilovati kore i filom kao i tortu okolo i gore i na to sve ukrasiti slagom.

                                                                                                                              Prijatno!

Lepo septembarsko podne. Posle nekoliko dana kise ponovo sunce, JUPI. Digao sam ruku ne bih li zaustavip taxi. Na njoj nema burme. Ni na levoj ni desnoj.Imam 32 godine i nisam ozenjen. Raskinuo sam vezu od 6 ipo godina i sad sam sam. Gledam svet iz drugacije perspektive. Za devojku kod nas , u mojim godinama , kaze se baba devojka, sta sam onda ja ? Deda decko ?

 Zurio sam da ulovim taxi ne bih li na vreme stigao na dogovorenu  " casicu razgovora". Upravo sam izasao sa poslovnog intervjua, bezbrojnog po redu . Sve je isto kao i u milion predhodnik. Ni ova banka nije se mnogo razlikovala od predhodnih. Tri kruga testova i onda finale - razgovor sa psihologom ili ti HR menagerom.

Svaki put kada mi je HR bio muskarac obavezno sam fulao. Jednostavno me ne simpatisu muskraci. Kod zena sam uvek prolazio i bio pohvaljem al tipovi me ubise. Ovaj danasnji prevazisao je vrhunac mastovitosti. Cedio me kao limun , za razliku od ostalih kandidata, citavih 45 minuta. Hteo sam vec da skocim i pregrizem mu vratnu zilu. MMMMMMMMM kako bi to nekad bilo divno iskustvo. Ovde sam se spremio do maximuma. Cak sam uspeo da pronadjem i procitam i zadnji finansijski izvestaj banke. Verujte jedva sam preziveo - mnogo dosadno. Na samom kraju razgovara gos. Davitelj rekao mi je da se spremim za ponedeljak i planiram sledecih pet nedelja zivota u hotelu za obuku u Beogradu. Hju, konacno posao - mislio sam.

Posle pola sata klackanja groz guzvu, konacno sam bio na domak cilja. ATINA. Za mene jedan od najboljih restorana  svih vremena u Novom Sadu. Cesto sam tamo gostovao pa sam vec bio pripisivan u knjigu inventara na kraju godine.  Jednostavno to je moj drugi dom.

Didi je moja drugarica jos iz skolskih dana. Visoka, atraktivna, vitka , plava. Za vecinu muskaraca fan fatal. Najveca njena vrednost je ta sto je bila dobar slusalac i nemi svedok. Sta god da joj se poveri to nije islo dalje od nje. To je osoba koja se retko nalazi. Za  17 godina druzenja nikada se nismo ni sporeckali a kamo li posvadjali. Sa  njom to jednostavno nije bilo moguce.

- Zravo lutko. Sta gori pa je tako hitno.

- Ne pitaj me nasla sam se u g... do grla, pomagaj ne znam sta da radim.

- Cvrkuci - rekao sam radoznalo.     

- Hocu da raskinem sve veze. Ne mogu vise da se zamlacujem sa kretenima. Postoji problem. Milos ne zeli da me se okani, Nemanja me i onako smara.Aca je samo za kola, a onaj zadnji ma nisam se cula......, ne verujem da me se i seca.

Sto bi jedna druga drugarica rekla : " sta reci a suzu ne pustiti ?"

Naravno ovo je  licilo na Didi. Lepili su se za nju kao taksene marke. I koliko god ih je ona odbijala oni su sve vise navaljivali. Jedno smo tako u ranim mladalackim danima ( posto smo skoro uvek izlazili zajedno ) za manje od pola sata dobili 12 tura pica. Ni ne  pitajte kako smo zivi izvukli glavu. Kasnih devedesetih to je znacilo da pristajete na udvaranje, stvarno sam deda , kakvo bre udvaranje ma muvanje, sto naravno Didi nije padalo na pamet ni sa jednim.

Dok smo pijuckali nase omiljeno , standardno , oboje nes, ja sok od kruske ona liker, pricala mi je o mukama kroz koje prolazi.

- Sinoc zamalo nisam izgubila glavu. Milosa sam se jedva otarasila u 11. Izmislila sam da me boli glava. Ostavio me ispred zgrade, jedva, a  u dvoristu u kolima cekao me je Nemanja. Cimao me dvesta puta, posto sam kasnila. Dlacica je falila da se sretnu. Sreca pa moja zgrada ima dva ulaza. Dok sam trcala od prednjeg ka zadnjem ulazu, izgasilo se svetlo u haustoru i tako sam se spotakla da sam slomila stiklu na onim novim cipelama. Blago je reci - popizdela sam. To mora da me Bog kaznjava.

- Ti nisi normalna - rekao sam kidajuci se od smeha.

- Pa da znas i da nisam! Zato sam i odlucila da sve posaljem u rodni kraj i pocnem sa nekim novim sve iz pocetka. Reci mi sta ti mislis, samo ti mozes mi pomoci.

Bas kad sam zaustio da odrzim predavanje na temu psihoanalize , amaterske ,zivotne, Didi ciknu kao oparena.

- MIlos!

Pogledao sam kroz izlog i vidao Milosa koji je dolazio iz pravca Modene ka Atini. 

- Vreme je za beganiju. - rekla je nervozno vadeci novac za ceh.

Sasvim slucajnim , intuitivnim , pogledom skenirao sam Nemanju iz pravca Katolicke porte kako dolazi ka drugom ulazu Atine.

- Piskalica, pogledaj! Nemanju smo zvali Piskalica jer gde god da je krenuo ili gde god da je stigao prvo je isao u vece, kako smo to umeli da kazemo, otisao da se izljubi sa wc soljom.

- Najebala sam !

- Ja idem na Milosa ti ostani tu. Kad Piskalica ode u wc direkt na vrata B ,ti tuda i nadjemo se u Jovinoj.

Pohitao sam da zaskocim Milosa u prvom delu Atine , da ne bi stigao da vidi Didi. 

- Gde si ti bre Miki? Nema te sto godina. - glumio sam ludilo. 

Stao sam tako da mogu da vidim druga vrata Atine a Milosa uz polu " prijateljski " zagrljaj okrenuo da ne vidi ostatak restorana.

- O,zdravo evo me sta se radi ?

- Nista posebno, evo malo u gradu pa idem kuci , zujanje, ti? - pitao sam kao radoznalo.

Dok je Milos mlatio o njegovoj pohotnoj zelji za Didi, o tome kako svaku noc ga po nekoliko puta baci u nesvest, jer ona ne moze da se vidja svaki dan sa njim, ja sam preko njegovog ramena gledao razvoj situacije. Didi je poput balerina odleprsala do vrata B ali Kvrc. Vukla je i vukla vrata ali ona su se naprasno zaglavila. Bili smo u sosu.

- Shvati me cuo sam u jednom trenu Milosa, ja ne znam kako da bude bolje kako da je razumem? Nekako je sva zatvorena, nece da prica, da se vidja svaki dan.

- Znam, znam. Ona je jedna vrlo, vrlo zatvorena devojka. Recimo da je njeno srce ova prostorija, koliko je zatvorena ona bi se sakrila iza ovog stuba da je niko ne nadje.

HJUUUUUUUU Didi je ukapirala! Prosla je tik iza Milosevih ledja i sakrila se iza ukrasnog stuba. Ne znam sta je bila veca sreca ili sto je ona bila vitka ili sto je stub bio masivan pa Milos nije moga da je vidi ni da se okrenuo.

- Ma ne brini sredicemo, hajmo da mi popijemo pice pa nek ide zivot.  Rekao sam Milosu i obuhvatio ga oko vrata i ramena levom rukom , lagano zarotirao i posao sa njim na mesto na kojem smo do malopre mi sedeli, u drugi deo Atine.

Didi je bila spasena.

Taman sto smo seli i pozvali konobara zazvonio mi je mobilni.

- Ti si moj andjeo , spasio si me. Didi se kikotala kao derle.

Simulirao sam ozbiljan razgovor , iako je Didi vec odavno prekinula, i Milosu se izvinuo zbog neodloznih obaveza i krenuo ka izlazu. Nemanja je izlasao iz wc-a i smestio se sto tik do Milosa. Ziva komedija.

Sa Didi sam se nasao sto metara dalje  i odlucio da je za ovaj uspeh castim ruckom u sopstvenoj reziji. Naravno odmah je pristala. Kikotali smo se kao dve lude do mog stana.

Spremio sam joj njeno omiljeno jelo, a moju umotvorinu. Jelo koje nosi moje ime mareziluka.

Posle svih ovih '' zlocina'' shvatio sam da u meni jos ima onog decijeg i detinjeg duha i da ,  definitivno nisam deda, vec decko.

p.s.

Jos istog popodnevna dobio sam e mail da je banka nasla  , obratite paznju : PROFESIONALNIJEG kandidata od mene i da nisam primljen. Toliko o profesionalnosti u lepoj nam Srbiji.  To nije uticalo na nas apetit a nece ni da ja recept  mog carobnog obroka podelim sa vama, sprema se lako i brzo. Uzivajte !

mareziluka         

mareziluka

 Potrebno :

 LUKA preliv :

6 pilecih dzigerica
2 glavice crnog luka
1 kisela pavlaka  2 dl( novosadska)
1/2 kafene kasicice senfa
list persuna, so, vegeta, malo ulja

Sitno iseckati luk i u sirokoj serpi ili dubljem tiganju, prodinstati minut-dva na malo ulja, zatim dodati sitno iseckanu pilecu dzigericu. Dinstati dok dzigerica ne promeni boju u sivkasto. Onda dodati celu pavlaku, senf , vegetu, so i persun. Ostaviti na laganoj vatri  jos 10-tak minuta. Preliv je gotov kad pavlaka postane kasasta.

MAREZI testo :

200 gr sirokih rezanaca

1 veca glavica crnog luka

2 cena belog luka

1 velika kasika Subotickog sirnog namaza ( sa plavim poklopcem )

persunov list, vegeta, so

Testo skuvati u slanoj vodi, paziti da se ne prekuva. Ocediti zatim na malo ulja propeci istovremeno beli i crni luk, pola miinuta dok belui luk ne pocne da siri svoj miris. ubaciti na to testo . Dodati sirni namaz persun i kasicicu vegete. sve dobro izmesati i testo je gotovo.

 Prijatno!