[ Generalna ] 15 Septembar, 2014 20:10
[ Generalna ] 20 Maj, 2013 22:44
Junaci 52 priče i milion dogodovština redom : Nina, Mica, Didi, Gonzo, mene znate :)
[ Generalna ] 05 Januar, 2012 22:20

Hriscanstvo nas uci da je ljudski prastati. Umeti oprostiti neciji greh,stetu, nanesenu nama licno zaista je velika stvar narocito ako nemamo potrebu da vratimo lose losim. Kazu da prastanje oplemenjuje, da to rade uzviseniji, vredniji, plemenitiji. Koliko je topla hladna osveta i toplo srdasce koliko ume da zahladni?

 Sa sazrevanjem trudio sam se da sve svoje nedostatke korigujem ili ispravim. Karakterne osobine stecene sredinom u kojoj sam odrastao, izmenjene zivotnim iskustvom i pored najbolje volje ponekad nisam uspeo da promenim. Jos uvek mi se , pored najbolje volje da uradim suprotno, desava da odreagujem instiktivno gotovo animalno.

 Mudrost je odlika godina  i iskusenja a ja sebe po tom pitanju jos uvek smatram isuvise mladim. Valjda je deo mog karaktera ili temperamenta da budem takav kakav sam i pored vrlo jake samokriticnosti jos uvek ne reagujem da je hriscanski prastati , vec u maniru mog omiljenog grafita “ Oko za oko , pasta za zube “.

 - Vidim neke promene , odkuda vi opet zajedno – pitala me Didi koja je dosla da popijemo prvu jutarnju kafu .

- Ne vidis dobro- odgovorio sam kroz smesak.

- Jao mene si nasao da farbas, govori .

- Duga prica i komplikovana- branio sam se cutanjem.

- Imam vremena i strpljena – slusam- bila je uporna i nepopustljiva .

- Ok, ako bas insistiras .

 Skoro je proslo deset meseci od raskida sa Cicom. Uspeo sam da naucim da funkcionisem singl. U samom pocetku bilo je veoma tesko ali kako kaze jedan narodnjacki hit … Ziv se covek na sve navikne. Imao sam nekoliko pokusaja ostvarivanja nekih “ozbiljnijih “ poznanstava ali se brzo ispostavljalo da jednostavno niko mi neodgovara.

 Utisak vedre i nasmejane osobe, koja olako prihvata zivot i sve u njemu samo je maska iza koje se krije dijametralno suprotna licnost. Otvoreno priznajem, tezak sam ko crna zemlja, zahtevan u tri lepe… cesto sitnicav i ne retko cinican.

Jednostavno u svim odnosima, prijateljskim ili ljubavnim trazim maximalnu posvecenost jer i ja dajem i vise od sto posto sebe. Zato valjda kazu da me tesko voleti ali ko me jednom voleo tesko me ikad moze zaboraviti.

 - Cao Cicojka moja lepa sta se radi? Stajalo je u tekstu poruke koju sam upravo primio.

- Oh kakvog li iznenadjenja – pomislio sam.

 Nikada nisam bio ljubitelj sms – a  (short message service) , vec live kontakta. Smatram da slova nemaju karakter i da jasno ne mogu pokazati odredjene reakcije kao sto to moze glasovna komunikacija. U glasu sam , sa godinama, uspeo da procitam i saznam i ono sto bi neko najmanje hteo da otkrije pa sam uvek pribegavao tome da na sms-ove neodgovaram vec pozovem posiljaoca iste i kako se ono kaze ljudski ispricam.

- Zdravo, sta se radi ? pitao sam Cicu ciji sam glas sa nestrpljenjem cekao da cujem.

- Zdravo Luka. Drago mi je da ti opet cujem glas. – zvucala je veselo i mazno.

- Hahaha, nasmejao sam se, mislio sam da nikada vise neces pozeleti ni da me vidis ni da me cujes.

- Zasto ne bih, ti znas da ces zauvek ostati moja  najbolja Cicojka na svetu.?

- Ne znam, mozda sam nekada znao, sada sam siguran da vise nisam .

- Sanjala sam te vec nekoliko noci, uzelela sam se tebe, Palica, vikendice , svega.

- Ti se jos secas? Meni se to cini kao davno proslo vreme kao da se nekom drugom desilo. Prosto sam iznenadjen sta ti bi, odjednom ?

- Ti ! – rekla je glasno. Stvarno se ispostavilo kao tacno ono sto si mi na samom pocetku , onomad pre sedeam i kusur godina rekao ?

- Podseti me, neseca se baba sine, izlapela- rekao sam kroz smeh iako sam odlicno znao koja je njena sledeca recenica.

- Rekao si na samom pocetku citiracu velikog mislioca, nasmejala se , “ Ko mene jednom proba, nikad me nezaboravi”. Probala sam te i stvarno je tacno, ti se lako ne zaboravljas!

- Hajde malo me jos hvali , evo cvetam ko ruzica poljska.- pravio sam sale na njen i svoj racun.

 Trebalo je samo nekoliko destina minuta da se pojavi pred mojim vratima. Deset meseci koliko je nisam video iznenadilo me je. Na prvi pogled skoro ista ali u potpunosti razlicita. Dobo prepoznatljiv osmeh na njenom licu ovaj put nije uspeo da sakrije umor koji je duboko nosila u sebi. Delovala je nezadovoljno, prazno, sa jos kojom sitnom boricom oko ociju- ostarila je. Pitate se a ja ? Nisam. Mnogi su mi govorili ono sto sam i sam osecao, preporodio sam se , podmladio i bio opet onaj veseli decak koji je pobegao iz mene. Pitali su me kako ? Ponovo sam naucio da volim sebe i uzivam u sebi. Priustio sam sebi sva ona sitna i krupna zadovoljstva koja su me ispunjavala. Bez Cice u mom zivotu mnogo toga se promenilo. Poceo sam valjda drukcije da zracim, opustenije, vedrije, otvorenije. Ljudi su to umeli da prepoznaju.

 - Luka , uspeo si – pomislio sam sam u sebi iznenadjen sopstvenom smirenoscu.

 Negde duboko bojeci se ovog susreta nisam bio siguran jos uvek na cemu sam. Pogled na nju dao mi je odgovor na sve. Ispred mene je stajala stvar. Kao da se pojavila santa leda, frizider, ormar. Apsolutno nista nisam vise osecao prema njoj. Nije bilo ni nostalgije ni tuge, ni gadjenja ni mrznje, ni radosti ni sazaljenja jednostavno praznina , shvatio sam – preboleo sam je. Za mene jedna ogromna pobeda, nad samim sobom.

 - Hm pitam se jeli ti trebao kompas da nadjes put – zadirkivao sam je.

- Luuuka – rekla je nezno, dovoljan kompas je uvek srce.

- Kafa, moze?

- Naravno. Vidim blistas, imas nekog ?- postala je konkretna.

- Cicooooo, pa licim li ti ja da cu sutra mreti pa da mi treba ispovedanje?

- Neces vidim oziveo si.

- Ah sta da ti kazem to je moja shalma – smejao sam se.

 Njen mali crni ruksak otkrio mi je u potpunosti njenu nameru. Ponela je sve neophodno da prespava kod mene, toliko puta sam ga video. Posle nekoliko trenutaka razmisljanja odlucio sam u sebi da joj dozvolim da prespava, tu pored mene.

 Nekada zajednicka postelja, nikada kao te noci nije mi se cinila praznija , nisam je jednostavno osecao. Njeno pribijeno telo uz moje samo mi je stvaralo osecaj mucnine, nisam je jednostavno vise zeleo. Koliko god da se trudila , a upotrebila je sve dobro znane trikove, nije joj islo. Stavila je moj omiljeni parfen, obukla cisto belo pamucno rublje, bez cipke bez ukrasa, u tome mi je uvek bila najprivlacnija, tako jednostavna, raspustila kosu ali nista.

 - Mene mazes i lazes a ‘vamo- namrgodila se Didi.

- Cekaj gde srljas ima jos?

- I reci mi da niste ..

- Jbg-a ima delova tela koje jednostavno nemozes kontrolisati.

- Razocarao si me, svi ste vi muskarci isti.

- Nisam Didi, branio sam se, ona je sve sama. Ulozila je toliko strasti i umeca da mi ugodi..

- A tebi vidim bilo lose…mislim Luka.

- Veruj mi osecao sam se odvratno, zloupotrebljeno

- Ahaha a toga si se verovatno setio tamo negde posle drugog treceg puta.

- Didi- podviknuo sam ,slusaj me necu ti vise nikad nista reci.

- Slusam.

- Mislio sam da je stereotip americkih filmova da zrtve napada ili silovanja satima stoje ispod tusa, nije. Tusirao sam se dva sata, bezuspesno. Osecao sam se prljavo, jadno zeleo sam da skinem taj osecaj sa svoga tela, nije vredelo bilo je u srcu ne na kozi.

- Luka, jebalo majku ako si ti normalan. Evo i da se prekrstim, muskarac koji se kaje sto ga je.. da prostis i jos bivsoj. Boze sacuvaj i sakloni.

- Jel se secas da mi je komp riknuo u februaru i da mi je isparilo dva foldera.

- Secam se.

- E u svoj toj strasti priznala mi je da njen decko, onaj mali ogavni gmaz, posle neke njihove rasprave mi je iz ciste ljubomor hakovao komp i pokupio sve nase slike.

- Luka ti mene zajebavas.

- Ne Didi bas tako, znas da sam ti i onda rekao da mi je bilo cudno da mi fale samo ta dva foldera, da je neki virus valjda bi se sve zdrdalo.

- Ma sad bi ga ustrojila , joj da mi ga sresti.

- Smiri hormonice.

 Duboko me je povredilo saznaje da neko sa kim sam proveo tolike godine je dozvolio osobi, sa kojom nemam aman bas nikakve veze da rovari po mom zivotu nicim izazvana sa moje strane. Nije trebalo mnogo da sabiram i oduzimam da bi shvatio da je Cica te noci bila sa njim u nekoj svadji i da sam joj ja posluzio samo kao osveta ili uteha.

Licim li vam ja na ustanovu za zbrinjavanje socijalnih slucajeva? Naravno da Ne.

 Poznajuci Cicine obaveze lako je bilo zakljuciti da je pocela da zivi sa svojim deckom. Javljala se na moje pozive iskljucivo u prepodnevnim satima, najkasnije do 16 h posle cega je ili bila nedostupna ili jednostavno nije bilo odgovora. Nedeljom nikada nije slala nijednu poruku, eventualno je subotom pozivala sa fiksnog broja iz stana svojih roditelja ali jako retko.

 - Radujem se sto cu opet sa tobom na Palic, nas mali raj.

- Setio sam se kad vec imam poslovnih obaveza u Subotici da bi ti eventualno htela da mi se pridruzis.

- Luka takav poziv znas da neodbijam.

 U samom centru Docekala nas je velika guzva. Mesta za parkiranje nije bilo ni za lek. Desetak minuta smo cekali dok nismo ugrabili priliku da se parkiramo.

 - Cico obavezno posalji sms, znas da ovde neprastaju.

- Jesam ali  nisam dobila potvrdu da je poruka prihvacena.

- Eno ga komunalni daj da proverimo.

 Mom oku nije nikako promaklo da je promenila , novi i moderniji mobilni telefon.

 - Sad kad je sve uredu mozemo na rucak- veselo je rekla.

- Ja castim- preduhitrio sam je.

- O kakva promena.

- Vidi novi telefon, mogu da pogledam-odglumio sam vesto iznenadjenje.

- Jeste.

- Pa pusti Cico necu ga pojesti. Koji je ovo spejs satl. Tac skrin, ma ja bi ti se ovde izgubio ko magare u magli .

- Jesi li video?- nervozno je pitala.

- Cekaj, kako dobre aplikacije, uuuu sta sve ovde ima.

 Mene je njen mobilni zanimao kao proslogodisnji sneg. Ono sto sam ja trazio bio je ustvari broj telefona njenog dragog , koji se vodio pod imenom Macan – ogavnog li nadimka. Nemam ja nista protiv te reci ali znajuci fizicki kako on izgleda i opisnog prideva koji mu je dodeljen, pa on samo moze biti debelokozni gmaz od miloste, ko moze da mu kaze, gmazic.

 Trebam li napomenuti da sam brojke zapamtio u sekundi.

 - Imam te mamicu ti jebem – pobedonosno sam vikao u sebi.

 Svo vreme naseg boravka u Subotici nervozu sam prikrivao osmehom i dobro odglumljenim detinjarijama, misleci samo o jednom – osveta.

 - Cico , kad nam je vec usput mogli bi da svratimo do vikendaje da vidim sta moje kuce rade a i siguran sam da ce se tebi obradovati.

- Pa da znas da bi i mogli – prihvatila je iz prve.

 Topao septembarski dan isao mi je na ruku. Posle duge voznje  vikendica se nasla pred nama u pravom trenutku.

 - Nesto sam nocas lose spavala a ovde kad dodjem uvek bi mogla. Nigde se nisam u zivotu naspavala kao ovde.

- Cico ponasaj se kao u svojoj kuci , raskomoti se lezi i tako nigde nezurimo .

- I to sto kazes, mogli bi da odmorimo sat- dva.

 Kao i uvek raskomotli smo se i legli u jedan krevet.

 -Cico danas si me bas usrecila ne znam kada sam bio ovako srecan – glumio sam za oskara.

- Stvarno- smeskala se.

- Najstvarnije. Cekaj da nas slikam , hocu da imam uspomenu na ovaj dan. Zagrli me i osmeh , pticica.

 Cim je zaspala uzeo sam telefon i poslao gmazu msm sa slikom i tekstom :

 “ Da utpotpunis kolekciju mojih i Cicinih slika, mislim da ti ova nedostaje… i da hvala ti sto si mi pozajmio devojku”

 Reakcija nije izostala ubrzo sam dobio odgovor – nema na cemu.

 - Nema na cemu ?  hahaha. E sad ces videti mali gmazu da ima itekako.

 Prsti su sami klizili po tipkama dok sam ja razuzdane maste pisao o svemu sto sam znao da ce ga povrediti.

 - Luka, stvarno si to uradio? Zaprepasceno me pitala Didi.

- Najstvarnije, valjda me znas. Oko za oko..

- Pasta za zube hahahha nasmejala se. Dodji da te ljubim sto si mu zabiberio corbu.

- Didi a on po zanimanju kuvar hahahah, al ja bolju zaprsku pravim .

- Ma sta kazes , pa ovo je hit Luka, hit. E za ovu majstoriju ja pravim rucak, daj varljacu i kecelju.

- Treba li pomoc strucnjaka?

- Uzivaj , zasluzio si, mogu sama. Joj bleso koliko te volim sto si tako lud.

- I ja tebe, najludji .

 LM (elem) Nerazmisljajuci u svojoj ljutnji gmaz je Cicu zvao sa posla i tako mi otkrio i gde radi. Moja predpostavka na osnovu njenog javljanja ispostavila se tacna u odnosu na njegovo radno vreme. Zvala me je ljutita da pita sta se to desilo a ja sam se pravio nevest. Nikada u zivotu nisam zeleo da budem druga violina, sto ja volim da kazem ili dirigent ili nista. Iako nehriscanski nisam se pokajao ni u jednom trenutku. Smesna je bila predpostavka malog gmaza da slike cuvam samo na jedno mestu, uvek na najmanje tri, sve uspomene i dalje imam, uzaludan mu trud.

 p.s.

 Kazu da je osveta najsladja kad se sluzi hladna, proverio - tacno. Iako je lepo prastati, neke stvari morate vratiti istom merom, nije bitno kada, glavni zacin je strpljenje i sto ga vise stavite bice vam ukusnije. Srce mi je postalo opet toplo ogrejano saznanjem da sam zauvek zavrsio sa prosloscu  smeseci se pocetku koji obecava. Cica se vise nikada nije javila ni pojavila a moja verna Didi napravila mi je fenomenalan rucak, koji cu dugo pamtiti

mareziluka

KROMPIR PAPRIKAS

 

 

 

Potrebno:

4 Pileca bataka sa karabatakom

 6-8 krompira srednje velicine

2 glavice crnog luka

3-4 cena belog luka

Ulje, so, vegeta tucana slatka i ljuta crvena paprika, sangarepa, persunov list.

 Na malo ulja staviti luk da se dinsta, odmah dodati i oljusten krompir isecen na  kriske. Posle pet minuta dinstanja dodati sangarepu i beli luk. Dinstati dok kronpir ne pocne da meksa, zatim ubaciti meso  i ostale zacine i naliti vodom da ogrezne, kuvati oko 1 ½ h na tihoj vatri uz povremeno dolivanje ne vise od 2 dcl vode i mesanje.

Prijatno!

[ Generalna ] 14 Decembar, 2011 00:31

Kada bi u nekoliko reci pokusali da opisemo zivot tesko bi mogli da izaberemo one prave koje obuhvataju bas sve njegove segmente. Ponekad uzbidljiv, na tren monoton i dosadan, protkan nitima srece i tuge koji se u nejednakim intervalima preplicu od samog pocetka do kraja. Vecita borba da ostanemo na povrsini i plivamo do poslednjeg daha jeste ono iskonsko sto nas kroz njega vodi. Kako plovi zadnja barka i uzburkano more koliko uspe da je skrene sa pravog kursa?

 Zima kao pasivni deo godine, kada su sve aktivnosti smanjene, nekima i svedene na minimum donosi u srpskoj tradiciji, pravoslavnoj religiji, vreme za slavlja. Kako priroda utihne tako svecarski i slavski duh ozivi. Gust raspored proslava kao rezultat na prolece donosi povecan obim struka u najboljem slucaju.

 Ko bi jos mogao odoleti svim tim djakonijama kada je trpeza u pitanju? Jos samo jedan zalogaj, jos samo da se proba  novi specijalitet, kolac i zacas kajis mora da se popusti ili otkopca dugme na pantalonama kako bi se moglo disati.

 - Luka, Luka – cuo sam u daljini Micin glas.

- Mmmmm – buncao sam u polu snu.

- Luka budi se .

- Ha – trgao sam se u trenu. Ja malo zaspao.- trljao sam oci bunovan.

- Neka si. Oprala sam sve sude jos samo da postavim.

- Nemoj Mico, ja cu. Sramota.

- Ma Luka kakva sramota, malo si odmorio, nista nebrini ja cu sve zavrsiti.

 Gusta magla sakrila je pejzaz pred pogledom. Crne oranice sneno su spavale uvijene u snezni prekrivac, vesto  se skrivajuci, cekajuci prolece. Pod teskim djonovima skripao je sneg koji je padao nekoliko dana neprekidno. Ceo krajolik delovao je vise filmski, kao kulisa, nego stvarno.

 - Ja cu ga pitati sta da radim? –rekao sam Luni.

- Mislim da je to i najbolje – kratko je odgovorila.

 Sveti Nikola nasa krsna slava. Stajali smo zbunjeno oko sveze humke naseg oca – nemi. Prvo jutro od njegovog upokojenja. Dok je svestenik citao opelo i svetio grob , izmoreni od svega sto nam se desilo , kao hipnotisani gledali smo u drveni krst  zelevsi da nam se desi nesto neverovatno, da se probudimo i shvatimo da je ovo samo jedan kosmaran san.

 Kao jedini preostali Marezi znao sam da cu kad tad preuzeti krsnu slavu. Ni u najgorem ludilu nisam mogao da zamislim da ce to biti na ovaj nacin.

Naime moj tata umro je tri dana ranije 16. decembra posle teske bolesti i to na mojim rukama. Cinilo mi se , iako je napolju bio minus, da jos na njima osecam njegovu toplotu i poslednji trzaj pred izdisanje. Video sam njegove umorne oci koje su mutne ,na tren , zablistale sjajem olaksanja pre nego sto su zauvek ugasle.

 - Neka mu je vecna slava … cuo sam samo zavrsetak opela , trgnuvsi se.

- Oce zeleo bih sa vama nasamo da porazgovaram.

- Izvolite.

- Oce znate, danas je nasa krsna slava , znam da se ona nikada ne prekida, ja sam trebao danas da je preuzmem, ali nije prilika za slavlje. Sta da radim?

- Ti ces danas kao i svaki domacin obeleziti svoju krsnu slavu.

- Ali kako.

- Spremili ste rucak , za dace.

- Svakako.

- Kada dodjete kuci upalicete svecu, preseci slavski kolac i krenuti sve po redu.

- Oce, ja ni nemam slavski kolac.

- Imate hleba.

- Oce ne znam hocu li moci..

- Mocicete, morate. Vas otac je u carstvu nebeskom, tamo gde svi jednog dana cemo otici. On je na jednom boljem mestu. Na mestu gde prestaju sve ovozemaljske muke. Gde dusa nadje svoj mir. Zivot mora da se nastavi, uz postovanje na pokojnog, svevisnji se raduje zivotu, mi slavimo zivot, moramo gledati napred.

- A stolica i prevrnut tanjir? – zbunjeno sam pitao.

- Tanjir cete okrenuti kako valja i stolicu. Vi ste novi domacin. Srecna ti slava i da je u zdravlju slavis mnogo godina.

 Celim putem do kuce razmisljao sam o svestenikovim recima. Napamet mi je palo da je moj otac krsnu slavu kao domacin preuzo sa samo deset godina kada je moj deda iznenada umro. Meni je trideset, tri puta stariji nego on tada valjda cu moci, nisam vise dete.

 - Posto nemamo slavski kolac, Luna dodaj hleb – rekao sam sestri.

- Evo i vina.

 Pesekao sam kolac dok je ona polivala vino.

 - U ime oca i sina i svetoga duha… zatala je na tren.

  Redovno je pri presecanju kolaca koji smo uvek drzali moj otac i ja , moja draga tetka Rada na kraju govorila - gori otac od sina, posle cega bi se slatko zakikotila kako je i ovaj put uspela da doskoci svom bratu.

- Gori otac od sina – na kraju je Luna dodala.

 I dalje sam zbunjeno stajao drzeci svoju polovinu hleba nesvestan sta se uopste desava.

 - Srecna slava domacine, neka ti je dugovecna- led je probio moj krsteni kum. Hajde da se ruca.

 Skoro je bilo vec pet. Mica i ja rastrcali smo se da sve stignemo da postavimo pre nego sto dodje ostatak drustva.

Slavu sam iz porodicne kuce Marezijevih preneo u moj dom. Kao sto smo godinama ranije radili rucak pocinje tacno u podne za rodbinu i kumove , a u pet popodne za prijatelje.

 - Mico da nije bilo tebe ne znam sta bih.

- Ma Luka ne budi lud, sta ti je, moram nekako platiti rucak….

- Nisam ni osetio kad sam zaspao samo sam hteo pet minuta da se opustim i pripremim za drugu turu gostiju.

- Dobro, dobro duhovni, nego jesmo li sve stavili, jesmo. Odlicno.

 Zvuk zvona nije nas iznenadio znali smo ko je.

 - ‘ Ajde domacine po’itaj da otvoris onim gladnim alama , razvalice vrata- nasalila se mica

- Itam, itam.

 Kao hor pacica , cim sam otvorio vrata , pozeleli su mi srecnu slavu. Usledilo je uobicajno ljubljenje i darivanje.Popularni srpski forward ( srpski forward – slavski poklon sastavljen od cokolade, kafe i vina. Cokoladu i kafu zadrzis a vino prosledis na prvu sledecu slavu )

 - Kumice moja ja sam se za ovo spremala , nista nisam jela tri dana - veselo je uzviknula Didi.

- I ja – dodala je Nina.

- Prosle godine bila sam na pet slava ali kao kod tebe nigde se nisam najela. Jedva sam mogla posle tvoje na drugima i zalogaj da stavim u usta .

- Bilo nas je jos takvih- ubacio se u pricu i maki.

- To sto moja kumica spremi , pa to nema na svetu celom. Takvih djakonija toliko lepih kolaca, ma to je moja najbolja kuvarica. Boga mi pricala sam po celom gradu da boljeg domacina i obilnije trpeze u svom zivotu nisam videla.

- Jao Didi sta cu ako svi ti kojima si me hvalila nagrnu sada da se uvere u istinitost tvojih reci? – kroz osmeh sam je pitao.

- Nema sta nego koja.

- Nerazumem.

- Pa ja te hvalim, radim ti reklamu kako bi i tebe napokon udomila hahahahah.

- Moj PR-u hvala ti ali snaci cu se valjda ja i sam.

- Neka neka, pa vidite kako nam je lep, kako je sladak, kako zlatne ruke ima, treba da te zapadne neka bestija, ne! – kikotavo je pricala.

- Didi nema sanse da ces vise piti vina, nedam ti.

- Dobro me potsedi, ozedneh od ovolike price, sipaj jednu za zdravicu pa da pocnemo, ja sam spremna.

- Dobro vi meni dosli i ziveli- sa neskrivenom srecom nazdravio sam.

- Ziveo – kao jedan svi su uzvratili.

 LM ( elem) svake godine na slavi setim se slike kako je to izgledalo u porodicnoj kuci Marezi, setim se i pomenem sve svoje drage.  Kao sto kod mene nista nije uobicajno nije ni bilo preuzimanje porodicne slave. Od slave do slave srce mi greje slika mojih prijatelja koji veseli i razdragani okupljeni oko svecano postavljenog stola bezbrizno uzivaju u specijalitetitama koje sam im pripremio. Taj jedan tren, taj usnimljen kadar , vredi vise od svog bogatstava ovog sveta. Dok imam njih imam i porodicu.


 

p.s.

Iako sam izgubio skoro svu svoju porodicu nasao sam jednu novu. Porodicu mojih pravih prijatelja koja mi svake godine ulepsaju slavlje, veseli nasmejani i dobronamerni. Kao poslednja barka , sa grbom i porodicnim imenom, na pucini zivota borim se da ne potonem. Stiteci me moj svetac, zastitnik mornara i putnika. Darujem vam recept kolaca koji je bio omiljen kolac svih mojih najmilijih a koji je prvi i neizostavan na svakoj slavi. Kazu zivot nije cudo al cini cudesa, ja to najbolje znam.

 mareziluka

 

 VANILICE

Potrebno :

200 g masti
500 g brašna
4 kašike šećera
1 jaje
1 žumance
100 gr oraha
džem
prah šećer

Penasto umutiti 200 g masti sa 4 kašike šećera. Zatim dodati jedno celo jaje, jedno žumance i 100 gr oraha. Zamesiti sa 500 g brašna. Oklagijom razvući koru debljine pola santimetra. Vaditi vanilice, ređati u namazan pleh i peći. Pečene vanilice premazati džemom, sastaviti dve i dve i uvaljati u prah šećer zamirisan vanilom.

Prijatno!

[ Generalna ] 10 Decembar, 2011 00:03
[ Generalna ] 17 Septembar, 2011 13:12
[ Generalna ] 03 Septembar, 2011 23:10
Pisati o sopstvenim osecanima zaista je tesko. Ogoljivati sopstveno srce ponekad ume biti i vise nego ponizavajuce, narocito kada vas ljudi ne razumeju. Kazu da o nama govore oni sa kojima smo,  jer po onoj latinskoj, slican se slicnom raduje. Prepoznavanje slicnih nije lak proces i greske su ceste. Koliko se obradovalo blentavo tele i luda krava koliko je zaista caknuta?

 Zivot je moje prijatelje i mene rastrkao na sve strane sveta. Iz danasnje perspektive deluje kao san ona nasa zajednicka slika svih dana koje smo provodili zajedno. Uvek hrabar , ponajcesce vise lud nego junacan, strahujem samo od usamljenosti.

 Kao blizanac od samog rodjenja navikao sam na duet. Pomisao kako bih jednog dana mogao ostati sam bez igde ikoga je osecanje koje duboko potiskujem u sebi ne zeleci da to dozivim. Taj moj najstrasniji demon promolio je glavu sasvim iznenada , odjednom.

 Za manje od dve godine citav jedan dobro uredjeni kosmos izokrenuo se naglavacke. Stajao sam nemocno posmatrajuci kako se sve ono od cega sam godinama strepeo desava  sada i meni.

 Skupiti sve drage ljude u isto vreme na jednom mestu postao je mukotrpan zadatak. Cini mi se ponekad da se lakse napravi i budzet jedne drzave nego sto se organizuje jedno jednostavno druzenje- okupljanje.

 U hramu nase mladosti, restoran Atina, pod slikom raskosnog i ponosnog pauna, na garnituri br.1, kako se vodi u planu samog restorana, stajala je tabla sa natpisom – RESERVE.

 Barokna stilska garnitura, sastavljena od jednog troseda i dve fotelje, zlatnom bojom izrezbarenog drveta svetlela je kao oltar. Vezeni crni muslin sa belim ruzama smirivao je svaki nemir, vracao spokoj koji se davno izgubio.

 - Sedi, sada bi trebali da dodju i ostali- rekao sam Didi.

- Kao da je bilo juce kada smo ovde sedeli svaki dan, vidi nas sada.- sa setom u glasu je dodala dok se smestala na desnoj ivici troseda , onoj uz moju fotelju u kojoj sam uvek sedeo.

 Uvek volim da sednem na mesto u restoranu sa kojeg mogu da posmatram ulaz ili izlog i zivot koji , razdvojem samo jednim tankim staklom od svega nekoliko milimetara, protic tu ispred, na ulici.

 - Evo ih i ostali.

- Malo kasnimo , ali znas kako je moj zverko kad treba negde da kidnem- rekla je nasmejana Nina.

- Bitno je da smo stigle.- nasmejala se Mica.

- Jel nam jos neko fali, Gonzo gde je on?

- Lesi je opet pobegao od kuce ima vec nekoliko nedelja, ne brinem, znam kad mu dosadi vratice se.

- Nista novo, vec smo se navikli- potvrdila je Didi moju konstataciju.

- Nemate pojma koliko mi ovo fali, prosto sam se svega uzelela- Mica je tuzno rekla.

- Eto Mico sada , ako Bog da, ti i Nina ce te biti nase istureno odeljenje u Beogradu a centar ostaje ovde, uvek da vas cekamo.

- Nije to to – hocu opet kao nekada ovde.

- Srce ne bira ni mesto ni vreme – nasmejala se Nina, nas dve to bar najbolje znamo.

 Slatke muke oko snalazenja za novac kako bi sebi priustili izlazak odavno su ostale iza nas. Narucili smo sve ono sto nam je srce godinama htelo, bez bojazni da necemo imati dovoljno da platimo.

 - Svecano otvaram samit svrstanih po prvi put, nesvrstane smo odavno prevazisli, iz Afrike doselili smo se u majku Evropu.

- Cekaj cekaj ti si jos nesvrstan. – sve tri su istovremeno rekle.

- Danas o tome zelim da vam pricam –povukao sam dim cigarete, udobno se zavalio u fotelju  i poveo  u nepoznato.

 I kada nisam imao zvanicnog posla uvek sam se trudio da ostanem u mentalnoj kondiciji. Knjige, slikanje, pozoriste, film, kultura nista nisam propustao. Kao i svaki kreativac, vizuelnog opredeljnja, zanimalo me da naucim sto je moguce vise stvari iz te oblasti.

 U fazi zvanoj reziram- montiram vec nekoliko nedelja pokusao sam da shvatim kako funkcionise program Adobe After effects ali mi nije polazilo za rukom. Paleta specijalnih efekata koju nudi ovaj program u video produkciji zaslepela me je toliko da sam odlucio da kao i svaka mazga , tvrdoglav po svojoj prirodi, nikako ne odustajem.

 Nocima sam prekopavao sajtove po internetu ali uz moje varedno znanje engleskog jezika nikako nisam mogao da pohvatam sve detalje. Jedne noci na stranicama jednog foruma neko veoma strpljiv odgovarao je na sva moja pitanja uzaludno trudeci se da mi prenese znanje koje poseduje.

 - Imas li skype? – stajalo je u poruci.

-U 21 veku pa da nemam , kakvo je to pitanje. Imam i mikrofon i kameru, pa bi mi bilo lakse to glasovno da mi objasnis nego da nabadam ko coravo pile ovu tastarur- odgovorio sam.

- Daj nick saljem ti poziv.

- Ok.

 Posle odobrenog zahteva i par razmenjenih informacija stigao mi je zahtev za video poziv uz obrazlozenje da cu kroz vizuelno posmatranje datih procesa najlakse nauciti kako cela stvar funkcionise.

 - Hello, veselo sam rekao smeseci se u kameru.

- Hello- sa druge strane iznenadio me je zenski glas.

- Ups, nisam znao da kuckam sa damom, ja tebe ne vidim.

- Vidim ja tebe, a ti gledaj u monitor jer sam skrinovala moj desktop kako bi lakse pratio.

 Posle sat vremena strpljivog objasnjavanja mnogo toga mi je bilo jasno. Prijatan zenski glas do samih tancina sve mi je objasnio.

 - Nadam se da ces sada uspeti da montiras to sto si hteo.

- Svakako.

- Ok.

- Mogu li barem videti sa kim sam razgovarao ako nije problem, kada si ti mene vec videla?

 Usledila je kratka pauza.

 -Saljem ti link mog facebook profila pa tamo pogledaj, sad sam u pizami pa nije prikladno za pojavljivanje.

 - Toliko femkanja niokocega – pomislio sam

 Iz ciste rasoznalosti morao sam da pogledam. Jednim klikom predamnom se otvorila stranica na kojoj je stajala slika , pa malo je reci bozanstva.

 Bademaste oci, lep nos, mala pravilna usta. Ostao sam u trenutku bez daha. Jednostavno nisam mogao poverovati da se meni ovo desava. Svakako to je bio samo san, najludji i najhrabriji koji sam ikada mogao sanjati.

 Proverom datuma rodjenja video sam da prelazi moju uobicajnu granicu pa sam odmah odustao. Jos jednom sam kliknuo na sliku, sa setom konstatovao – steta i ugasio racunar.

 Na moju e mail adresu vec sledeceg dana stigla je poruka sa pitanjem kako napredujem. Ne zeleci da gubim ni trena u povratnoj sam dao moj broj telefona sa obrazlozenjem da ako je zaista zanima nek pozove pa cu sve lepo tonski objasniti.

 Glas je jedan od mojih najboljih kvaliteta. Mnoge zene su rekle da je izuzetno prijatan i topao, pa sam igrao na tu kartu. Sa iskustvom radiskog voditelja, neobuzdanom mastom i osobinom vestog oratora odlucio sam da pokusam da joj postanem simpatican ako nista vise od tog.

 Iz noci u noc , iz dana u dan sve cesce i sve duze smo pricali. Priznala je da sam jojj se dopao jos na prvi pogled a da je svaku sumlju otklonila vec sa prvim razgovorom. Iskren kao i uvek zahvalio sam joj na komplimentu, objasnio da je razlika od sedam godina za mene prevelika i da mozemo popiti pice ako nekada dodje u Novi Sad.

 Uporno se trudila da obrazlozi da iako je mladja sedam zrela je koliko i ja. Slusajuci stavove i njena razmisljanja sasvim sam bio siguran da nikako nije i da joj fali dobar deo zivotnog iskustva kako bi bili u istoj ravni.

- Ne zanima me nista, ja sutra dolazim kod tebe da te upoznam, ne mozes me spreciti.

- Ako bas insistiras.

- Ja zelim da lice u lice budem sa momkom koji mi se po svemu sto sam cula od njega za ova dva meseca price jako dopada, ja sam se zatreskala u tebe ko tele u sarena vrata.

- Hahahah – gromoglasno sam se nasmejao. Moje tele, zatreskano,  ja sam jos ludji sto pristajem, hajde da nam bude obojema ludo muuuuuuuuuuuuuuuu

- Hajde kravo, moja- rekla je kroz smeh.

 Mnogo toga prozivljenog u zivotu nije mi dalo da stvaram ikakvu iluziju. Nisam zeleo preterano da se dotrujem i picanim, hteo sam da budem sto prirodniji i svoj, kao da idem na vidjenje sa nekim starim prijateljom.

 Cekao sam je na stanici 4-ke pored podhodnika paleci jednu za drugom cigaretom. Znao sam da dolazi taksijem posto grad ne poznaje jer je iz Beograda. Zadubljen u neke svoje misli nisam ni primetio kada se ispred mene zaustavio zuti novusov ( najpoznatije i najbolje novosadsko taxi udruzenje ) auto.

 - Zdravo luda kravo- rekla je sa velikim osmehom na licu.

-Zdravo blentavo tele.

- Jos si lepsi u prirodi.

- Daj molim te nelupetaj ili menjaj dioptriju.

- Ti si taj koga trazim vec godinama, leptirici mi igraju u stomaku.

- Smiri se, kuda cemo.

- Zelim da sa tobom u miru pricam , vodi me.

- Onda podji, znam jedno mesto.

 U samom centru grada nalazi se hotel Vojvodine. Doduse star i pomalo oronuo , ali vrlo povoljan i mesto sa dusom. Odlucio sam da tu iznajmim sobu sa pogledom na dvoriste kako bi mogli da se posvetimo jedno drugome u osami. Legao sam na krevet , zazmurio, opustio se. Sedela je na stolici prekoputa.

 - Pricaj sve sto zelis. Ja cu da te slusam i pravim filmice.

- Zelim da konacno dodirnem tvoju kozu, tvoje lice, jer smo samo ovde ti i ja.

- Ne brzaj , zelela si pricu.

- Od prvog trena zelela sam tebe, kravo moja glupava.

- Muuuuuuuuuu tele moje blentavo.

 Ispijao sam poslednji gutljaj kafe kada sam konobaru dao znak da jos jednom donese istu turu, nije nam se zurilo.

 - I ti si to krio od nas, koliko?- zagraktale su sve tri odjednom.

- Nisam krio samo sam hteo to live da vam ispricam .

- Neces valjda i ti… rastuzila se Didi.

-Didiiii ma neeeeeeeee mi moramo uvek biti u prednosti, ako nam je dvoje ukrao Beograd moramo i mi Beogradu bar jedno.

- Ljubim ja tebe tako pametnog, znala sam da me nikada neces izdati kao ove dve.- sa pobedonosnim osmehom je rekla.

- Sve da ali Didi tebe nikada.

 LM (elem) Ljubav na daljinu nimalo nije laka ali svakako nije ni neostvariva. Sa mogucnoscu da se vidjamo kada nam obaveze dozvole u nasim susretima smo maximalno posveceni jedno drugome. Probudila je u meni osecanje novog proleca, kada leptirici lete po celom telu.  Posle mnogo odricanja, suza i bola, kada sam se najmanje nadao desila mi se ahhhhhhh ta ljubav.

 

p.s.

Ljubav je neuhvatljiva i uzaludno je trcati za njom. Ona se ne planira niti moze predvideti. Ljubav se jednostavno desi i na prvi pogled se prepozna. I najludji snovi su ostvarivi samo ako dovoljno verujemo u njih ili umemo dovoljno strpljivo da sanjamo.

Moj san o ljubavi postao je java , toliko lepa da pomislim cesto da budan sanjam. Telence moje muuuuuuuu te tvoja luda krava.

mareziluka


 

 

 

 

 ČOKOLADNE KUGLICE

Potrebno:

300 gr samlevenog Plazma keksa

5 jaja

3 stangle cokolade

3 kasike margarina

2 kasicice kakao

200 gr kokosa

150 gr secera

 Belanca umutiti u sneg zatim dodati zumanca i secer i sme dobro sjediniti mesajuci zicom ili kasikom. U to dodati izrendanu cokoladu, neotopljen margarin , keks i 150 gr kokosa. Umesiti kompaktibilnu masu i praviti kuglice. Kuglice uvaljati u preostali deo kokosa.

Prijatno!

[ Generalna ] 28 Avgust, 2011 16:58

Prijateljstvo nastaje onda kada izmedju dve osobe cutanje postane prijatno. O ljudima ne govore reci nego njihova dela. Ko hoce uvek nadje nacin da nam pomogne a ko ne zeli uvek , po meni, los izgovor. Koliko je meni pomogla cutljiva Didi i zlatno srce koliko ima?.

 Mica mi je mahnula sa ulaznih vrata stana prativsi me pogledom dok sam trceci zurio da se nadjem sa Didi. Kao covek koji ne voli da ceka i ne podnosi kasnjenje , tako i ja se trudim da me nikada ne cekaju tj. Da nikada ne kasnim. Kasnjenje smatram nezreloscu i cistom neodgovornoscu.

 - Didi- obradovao sam se.

- Luka, tuci cu te.

- Mene, tvoju kumicu?- napravio sam lazno iznenadjenu grimasu lica.

- Vidim da drugacije ne ide, pa nisam te videla ceo mesec, sramota!

- Sramota  i ja kazem.

- Idemo lagano do Atine, peske da prosetamo.

- Ti odlucujes ja slusam.

 Didi sam upoznao jos prvog dana srednje skole. Poceli smo da se druzimo spontano, prepoznali smo se na prvi pogled. Nase zblizavanje pocelo je jos na tavanu njene zgrade kada smo prvi put pobegli sa casa istorije. Od tada se nismo razdvojili.

 Didi nikada nije bila velika pricalica. Uvek je sa malo reci umela da kaze sustinu. Ono najvrednije sto poseduje jeste izuzetno strpljenje da saslusa druge, nenametljivo kaze svoj stav i podrzi ljude u teskim situacijama. Nikada nikoga nije osudjivala zbog postupaka u zivotu, uvek je dva puta merila , jednom sekla. Sve sto bi joj ikada iko ispricao nije dalje sirila. Njena najveca vrlina da sve sto joj neko poveri ostaje zauvek zakljucano na granici njenih usana.

 - Reci mi je li ti malo lakse – pitao sam je tiho dok mi je topao vetar milovao lice.

- Nimalo. Mislila sam bice ali valjda treba vremena- rekla je tuzno snazno stegnuvsi mi ruku oko koje me obuhvatila.

 Cele noci sanjao sam kosmarne snove. Nekoliko puta sam se budio pa opet u nekom polubunilu nastavio da spavam. Rezak zvuk mog telefona prekinuo je i ovako mucan san.

 - Da.

 Sa druge strane cuo se tihi jecajuci plac, nijedna rec , samo uzdah i krik. Znao sam, sve mi je receno.

 - Molim te dodji.- jedva je uspela da mi izusti Didi.

 Tri dana ranije Didina mama hospitalizovana je na institutu za plucne bolesti u Sremskoj Kamenici. Od kada je znam vecito je imala problema sa plucima. Iako mlada jer Didi je rodila sa samo 19 godina, njena bolest ostarila je njeno telo i oduzela joj snagu. Znao sam da je svemu dosao kraj. Didina mama je otisla na put bez povratka.

 Spremio sam se skoro pa za nepun minut. Jedna od mojih najboljih osobina jeste ta sto u teskim i kriznim situacijama reagujem vrlo razumno i rasudjujem vrlo logicno. Kao neko ko je za samo godinu dana izgubio pola svoje porodice bilo mi  je kristalno jasno  sta ju je snaslo. Znao sam da moram biti pored nje koliko god joj to bilo potrebno, ona je to zasluzila.

 - Jako mi je zao- rekao sam Didi otecenoj od placa.

- Nije istina, jel da, reci Luka da nije.

- Dodji da te zagrlim, kad bi bar mogao da te slazem prvi put,  moja Didi.

 Uteha za gubitak najmilijih nepostoji. Nema tih reci koje bi bile prave i prikladne da utesite nekog ko gubi. Mozete samo da saosecate i trudite se da ako nista, bar kroz prisustvo podrzite i ohrabrite one koji u momentu gube tlo pod nogama.

 - Spavala sam, kada je dotrcao Sasa, jutros u sedam. Kaze deda place.

 Po prvi put ja sam je slusao cuteci, bez komentara, dok je snazno stiskala moje dlanove moleci me da je probudim iz kosmara koji se desavao na javi.

 - Skocila sam iz kreveta, znala sam da nije nesto uredu. Kada sam videla tatu bilo mi je sve jasno. Samo je rekao mame vise nema, javili su iz bolnice.

Sinoc sam kasno razgovarala sa njom, i veza se prekinula zbog istrosene baterije. Zvala sam je i zvala, ali bila je nedostupna. Delovala je tako vedro i nasmejano. Nemas pojma kako mi je krivo sto nisam juce otisla da je vidim.- jecala je guseci se u suzama.

- Neopterecuj se, nisi mogla.

- Mogla sam, nego prokleti posao. A znala sam. Kada su prekljuce sa snimanja pluca hitno joj dali uput za bolnicu kroz telo su mi prosli zmarci. Brat mi je javio da je vodi u Kamenicu.

Osetila sam tacno u trenutku u grudima, tu, - pokazala je na predeo sredine grudnog kosa, tu oko srca nesto. Suze su pocele same da mi teku. Znala sam da se rastajemo. Osmehnula mi se jos jednom pre nego sto su zatvorili vrata od kola, mahnula mi. Ostala sam da stojim i da joj masem. Plakala sam sve do kuce, jednostvno neka slika u izmaglici da mi odlazi zauvek.- nemocno je uputila pogled prema slici svoje majke, na kojoj ona nasmejana iz nekih boljih dana gleda u obecano  sutra. Plamen svece na jedan tren podrhato je i nastavio da gori gutajuci zuti vosak kao i mrak sto topi zivot.

- Reci mi sve sto ti treba uradicu. – dao sam joj podrsku.

- Sredjeno je sve oko sahrane, to su uradili rodjaci, ja sam jedino uspela da joj spakujem omiljene stvari da je obuku. Otisli su po nju ne znam kad ce je doneti. Pitam se hocu li moci….

-Hoces ti si jaka, moja najaca - privio sam je uz sebe i poljubio je u kosu.

 

Didi je osoba koja nikada nije isla na sahrane. Ona je vecito imala strah od groblja. Kada bi i morala da ode bas u nekom izuzetnom slucaju, sanjala je groblja po tri noci i mucile bi je strasne glavobolje. Jednostavno preosetljiva je na te stvari, nikada dovoljno sazrela da se pomiri sa cinjenicom da je smrt deo jednog ciklusa, krajnja tacka kruga koji obidjemo a koji se naziva zivot.

 - Jedino nema ko da odrzi govor.Ne znam ni ko bi to umeo- pogledala me je moleci moju potvrdu.

 U moim mislima razmotao se film svih nasih zivotnih iskusenja, veselja, tuga, sve onog dobrog sto je ucinila za mene, svega onog kada me je podrzavala dok su me drugi osudjivali, branila kad su drugi napadali. Ona je jedini prijatelj u mom zivotu koji je u svakom trenutku bio apsolutno uz mene. Zlatno srce u koje kada udjes shvatis da su ti ledja sigurna.

 - Mogu ja ako hoces.

- Molim te, htela sam da te pitam ali…olaksanje je preplavilo njeno lice

- Valjda medju nama nema stida. Ne brini sve sto treba. Ne dam te , ja cu da te cuvam. Trebas mi. – rekao sam joj kroz suze.

- I ti meni, vise nego ikada.

 Pisati o nekom  ciji zivot poznajete  u fragmentima i ko je za vas bio majka vaseg prijatelja nije lako. Poprilicno recit i sa iskustvom u pisanju oprostajnih reci, nije mi bila neka pomoc. Nikako, nikada nisam hteo, kada se oprastam zauvek, da moji govori o datoj osobi budu sturi informatori sa podacima preminulog. Jos manje sto sam zeleo jeste da govor bude patetican.

 Sedeci pred tastaturom osecao sam se beskrajno prazan. Nijedna smislena recenica nije mogla da mi bude dovoljno dobra. Nijedna poznata rec nije mi bila prava da iskaze bol. Jednostavno gubitak majke je nesto sto je neopisivo. Gubitak one od koje smo nastali, koja nas je devet meseci nosila u svojoj utrobi, udahnula nam zivot… Majka to savrsenstvo, to beskrajno bozanstvo vece od svih. Jedini iskreni prijatelj koji nas se nikada ne odrekne, jedina nasa luka u kojoj mozemo da se vratimo i porazeni, jedina ona koja ce nas uvek razumeti i nikada osuditi.

 - Jesi li jela?

- Ne mogu.

- Moras, makar koru hleba.- savetovao sam Didi preko telefona

- Pokusacu.

- Obecaj mi da hoces, molim te- preklinjao sam je.

- Videcu Luka.

- Odspavaj, bar malo.

- Jesi li napisao govor?

- Ne brini, odmori se.

 Posle sest sati i dalje nisam imao nijedno slovo na papiru. Jutro je nagovestavalo novi dan, pored tastature puna pepeljara opusaka , zadimljena soba i bas jedan zrak napravio je senku ciji obris mi je sapnuo. Prsti su sami klizili po tastauri, sklopio sam sve za nekoliko minuta.

 - Nikada te nisam pitala kako si napisao onakav govor?.

- Iskreno, trazio sam hiljadu reci ali nisam uspeo.

- Ja pamtim jos svaku, mnogi pamte, sve si rasplakao. I danas mamine kolege kad me sretnu kazu da nisu culi dirljiviji i lepsi govor.

- Izgubio sam oca, ali ni suzu nisam pustio videvsi u kakvim mukama je umro. Jednostavno nisam mogao, znao sam da je to za njega bio spas. Onda kad si mi ti rekla za govor shvatio sam da zaista prestajemo da budemo deca onda kad izgubimo majku. Tog dana pricajuci o tvojoj rastajao sam se od soptvene, onako kao dete. Ne zelim ni da zamislim taj bol. Dok je imam mogu jos ponekad biti pravo dete. Napisao sam ga srcem deteta koje gubi svoje utociste, srcem jednog siroceta, to postanemo kada bez majke ostanemo.

- Luka upravu si, postala sam siroce i to je odgovor koji trazim sve ove dane.

- Da Didi- uzdahnuo sam to je nazalost istina koja nam posle svega ostaje.

- Nikada ti se za to nisam zahvalila, hvala ti moj najbolji druze.- rekla je pogledavsi me puna ponosa.

- Hvala tebi sto podtojis uvek da me razumes i podrzis, najzlatnije srce i moj najverniji i najvredniji prijatelju, moja Didi.

 LM(elem) Didi je danas u srecnom braku, majka dva velika decaka. Radi kao referent za radne odnose u jednoj drzavnoj firmi, firmi svoje majke, na njenom radnom mestu. Za dvadeset godina poznanstva nikada nismo imali ni jednu raspravu a kamo li svadju. Didi je jedina osoba na ovom svetu koja zna sve moje tajne.  Jedina je koja je ostala blizu mene i fizicki, i danas zivimo na svega pedesetak metara razdaljine. I danas vitka , zgodna, atraktivna mami uzdahe mnogih muskaraca, svojim sinovima pre lici na stariju sestru nego na roditelja. Preziveli smo mnogo toga zajedno i dobrog i loseg, u teskim danima delili na pola dzak kronpira, kilo mesa, kutiju cigara. Teskoce su nas valjda toliko zblizile. Svakim danom sve vise podseca na svoju majku.

 p.s.

Imati prijatelja poput Didi neprocenjivo je bogatstvo. Njeno zlatno srce nije moguce kupiti ili pronaci, ono se dobija na poklon, jer Didi je najveci covek od svih ljudi i zena koje poznajem. Didi moje prvo kumce, moj prvi oslonac i nada. Istinski dokaz da su musko zenska prijateljstva moguca , sve je pitanje ljudskosti. Sa njom sam naucio sta je to pravo prijateljstvo i koliko vredi takvog nekog imati zauvek pored sebe. Hvala ti na tome.

mareziluka

 

 

 

ŠPAGETI SA ĆUFTAMA

Potrebno:

Za sos:

1 veća  glavica luka

3 čena belog luka,

 2 kašike paradajz-pirea

 4 dl paradajz sosa

 800 g paradajza

 maslinovo ulje i so

 Za ćufte:

1 veća kriška hleba

 500 g mlevene svinjetine

1 glavica luka

1/2 veze bosiljka

1/2 veze peršuna

1 jaje

2 čena belog luka, ulje za prženje, so i biber.

 Za testenine:

1 paket špageta

1/2 veze peršuna

1/2 veze bosiljka

 150 gr struganog parmezana.

 Na vrelom ulju dinstajte 3 minuta iseckani luk, dodajte izgnječeni beli luk, paradajz-pire, promešajte, stavite paradajz-sos i kuvajte 5 minuta. Posolite, dodajte paradajz isečen na kockice koji ste prethodno obarili i oljuštili, smanjite temperaturu i kuvajte 30 minuta uz povremeno mešanje. U međuvremenu potopite hleb u vodu, prstima ga dobro izgnječite da se tečnost sasvim iscedi, dodajte meso, sitno iseckani luk, bosiljak i peršun, celo jaje, posolite, pobiberite i sve dobro izmesite. Od dobijene mase formirajte male ćufte i pecite ih na vrelom ulju. Špagete skuvajte u ključaloj slanoj vodi, ocedite, rasporedite na tanjire, bogato prelijte sosom, dodajte ćufte i sve pospite struganim parmezanom.

Prijatno!

 

 

[ Generalna ] 26 Avgust, 2011 00:30

Upoznati sebe osnovni je uslov spoznaje drugih. Istrazivanje tudjih misli, navika i osobina hod je po ostroj ivici izmedju avanture i opasnosti. Ma koliko mislili da zaista nekoga poznajemo uvek se moze dogoditi da budemo iznenadjeni reakcijom na datu situaciju. Koliko je cudljiva Mica i trunka pronicljivosti jeli prava mera?

Posle prijatnje voznje Gonzo i ja rastalli smo se pred Micinom zgradom. U meni je igrao nemir od zelje i uzbudjenja da je sto pre vidim jer sam je se iskreno uzeleo.

 Posle skoro dvadeset godina druzenja Micu bezmalo smatram drugom sestrom. Kao jedinica oduvek je imala jednu neispunjivu zelju da ima sestru ili brata. Kad joj to vec roditelji nisu ostvarili ona je sama odlucila da ih pronadje.

 Toliko smo u zivotu vremena proveli zajedno i prebrodili mnoge zivotne teskoce da smo bili rod rodjeni. Prihvatio sam je bas onakvu kakva jeste, pomalo detinjastu, idealistu sa rozim naocarima za zivot.

 - Mico, otvaraj, stize duhovni- izdeklamovao sam u mikrofon Micinog interfona.

- Ooooooo duhovni , kakva cast, samo izvolite- kroz osmeh je rekla.

 Put do Micinog stana, cardaka ni na nebu ni na zelji - peti sprat bez lifta, ako nizasta bio je dobar za nabijanje kondicije. U laganim skokovima, preskacuci po nekoliko stepenika uvek bi bez teskoce stizo do treceg sprata ali od trceg…eh moja muko.

 - Ahhhhhhh huuuu casu vode- zadihano zavapio sam na vratima.

- O duhovni , ubile te godine?- smejala se.

- Ma ubi me tvoj nozni lift nikako da se naviknem.

- Gde si ti bre Luje , dodji da te zagrlim.

 Dobiti zagrljaj od Mice bilo je jednako cudo kao i naci Atlantidu. Kao jedinica roditelji su preterano  pazili i mazili pa je ona postala prava staklena princeza.  Njena majka, a moja ratna drugarica kako je zovem jos od bombardovanja, jer smo pola istog zajedno proveli preterivala je preko svake mere.

 Navikla je Micu da posle svakog rukovanja ili bilo koje druge aktivnosti pere ruke. Mici je pranje ruku postala tolika navikka da je iste prala i posle telefonskog razgovora u svojoj kuci. Kako to njena mama ume da kaze  u vazduhu su svugde bolestine i otrovi.

 Preterana zelja da sopstveno dete sacuva od svih mogucih zivotnih opasnosti imala je za posledicu da Mica nikada nije naucila da vozi rolsule. Naime njena mama svakog dana davala joj je samo po jednu razlicitu rolsulu kako nebi sto ona kaze “ slomila vrat”.

Kao krajnji rezultat istog je Micina slaba ravnoteza i jos slabija orjentacija u prostoru, to valjda ide jedno sa drugim.

 - Mico , blistas mi, bas lepo izgleda moje kumce.

- Aha.

- Mico sumljiva si mi.

 Na ovu moju konstataciju samo se nasmejala.

 Vrelo leto ubijalo je svaku nasu zelju za bilo kakvom aktivnoscu. Dodavsi na to i opstu besparicu, kao dvoje prosecnih nezaposlenih stanovnika ove zemlje, nije za cuditi se sto smo postali pasivni posmatraci zivota.

 - Mico vodim te na jedno carobno mesto, moze?

- Ja sam uvek za, gde?

- Kao dve prosecne kornjace red je da i mi probamo najludju pizzu u gradu.

- Luda pizza , njam ,njam deluje zanimljivo.

- Mico neces verovati ali nasao sam mesto gde se prave pizze sa prelivom od cokolade.

- Onda sta cekamo, idemo!? – odusevljeno je potvrdila pristanak.

 Picerija “ Dva  anjela “ nalazi se na samom kraju Lazine ulice. Dizajnirana u maniru italijanskih restorana bila je vrlo elegentna na prvi pogled. Minimalizam u bojama i oblicima nije stil koji ja preferiram ali bas ta neobicnost privukla je moju paznju.

 Na samom krovu iste nalazila se najlepsa terasa koju sam ja ikada video. Sakrivena od pogleda prolaznika, postavljena iznad staklenog krova sa sve belim baldahinima i ukrasnim svetiljkama odavala je utisak kao da zaista sedite na oblaku blizu andjela.

 - Jao Luje sto je lepo – odusevljeno je pogledom upijala svaki detalj.

- A sta kazes, zar nije rajski?- ponosno sam  pitao.

- Kako si je samo pronasao?

- Nema tog novosadskog cuda koje Luka ne nadje, iskutvo sestro, iskustvo.

 Iako nam se nije nigde zurilo, ja imam manir da kada udjem u neki restoran jelo porucim odmah kako gi na miru moga da se posvetim konverzaciji. Konobar koji je bio na nekoliko metara od naseg stola uspesno je izignorisao moj poziv.

 - Joj kako mrzim kad mi se ovo desi, ujedao bih.

 Ne zeleci da kvarim atmosveru nasao sam dovoljno strpljenja i ponovo pokusam. Moja odluka je pala u vodu vec u prvoj minuti sopstvene smirenosti jer isti konobar iako uredno videvsi da ga zovem okrenuo mi je ledja i upustio se u razgovor sa gostima za susednim stolom. Shvatili smo da prioritet nasih komsija lezi u privatnom poznanstvu sa konobarom, koji je svoje radno mesto obilno koristio za razmenu najnovijih informacija o sebi dragim ljudima.

 - Mico ovo nece da moze.

- Stvarno nema smisla, pravi se da nas ne vidi.

- Daj mi taj jelovnik.

 Prvobitna ideja mi je bila da isti lansiram na ugostitelja ne bih li ga dozvao ali sam odustao sklopivsi predhodno u glavi film na cega bi to sve moglo da ispadne.

- Aha gle sad ovo.- pobedonono sam se osmehnuo nasavsi broj telefona na zadnjoj strani jelovnika.

- Picerija Dva andjela izvolite- javio mi se dubok muski glas.

- Dobar dan – ja sam utanjio svoj.

- Izvolte- ponovio je.

- Reci te mi molicu lepo jel vasi andjeli imaju krila.

- Molim?- zacudjeno je pitao.

- Pitao sam da li vasi andjeli imaju krila?

- Naravno, gospodine- nasmejao se.

- Molim vas onda recite jednom od ta dva da doleprsa na krovnu terasu sto pre, cekam vec dvadeset minuta, moze?

- Svakako.

- Hvala vam lepo, prijatno.

- Ti si lud- konstatovala je Mica.

- Ma nece oni mene za rodjene pare zajebavati.

 Kroz zanimljiv razgovor koji smo vodili vreme je proslo kao dlanom o dlan. Kada sam pogledao na sat shvatio sam da sedimo vec pedeset minuta a da jos nismo usluzeni.

 - Ustaj, polazimo.

- Ovo je stvarno , mislim…

- Sad ce da leti pereje , da vide kakobata cupa gusane, ce da prsti.

 U samom podnozju stepenista naleteli smo na vlasnika restorana i neljubaznog konobara.

 - Vi ste glavni menadzer- upitao sam ljutito.

- Da jesam.

- Iako imate dva andjela toplo vam preporucujem da im pod hitno uplatite u najmanju ruku kurs letenja.

- Ne razumem.

- Razumem ja. Cekamo kao budale na krovu vec sat vremena a ovaj ovde-pokazao sam prstom na doticnog konobara ni da nas pogleda.

- Izvinjavam se nisam vas primetio ..promucao je konobar opazivsi grc na vlasnikovom licu.

- Nisi nas primetio? Ha, kakva gnusna laz. Jesi jesi i to si nam, da oprosti ovaj zenski svet, Mico oprastas?

Klimnula je glavom u znak odobrenja.

- I to si nam okrenuo dupe praveci se lud da nas ne vidis, dok si se topio pred one tvoje dve  namontirane cicojke.

Postidjen konobar je gledao u zemlju a vlasnik je nasavsi se u ovako neprijatnoj siuaciji poceo da lomi prste preznojanih ruku.

 - Sacekajte gospodine, ispravicemo- pokusao je da se izvuce.

-Neka ti ceka pokojna baba  ili Ceca a mi- pokazao sam prstom na sebe

- Luka – rekla je Mica

-I – pokazala je prstom na sebe

- Mica, dodao sam, necemo da cekamo. Bruka i sramota. Fuj.

- Oprostite jos jednom vas molim gospodo evo kuca casti u znak izvinjenja.

- Ne.- kategoricno sam odbio. Pare cuvaj da konobarima uplatis kurs lepog ponasanja a nasa noga u ovu umacuranu kucu- setio sam se replike iz serije Pop Cira i pop Spira, nikada vise nece. Zbogom.

 Perije je zaista poletelo , ocerupali smo stid i sramotu ugosteljske profesije, koja pokvari cesto opste dobar utisak o srdacnim i gostoljubivim vojvodjanima. Pravda je bila zadovoljena.

 -Zao mi je Mico sto mi je propalo iznenadjenje, jebi ga, neki drugi put.

- Nema veze, negde drugde ali samo sa tobom, kao dve nindza kornjace, chocolade pizzaaaa .

- Ovde nikad vise.

 Nase secanje prekinula je zvonjava telefona.

 - Didi , javi se- rekla je Mica.

- Ma daj je na spikerfon , mrzi me da ustajem.

- Mico, odmah da si pustila moju kumicu.- cuo se Didin glas.

- Ne budi skrta , pa nismo se videli vise od dva meseca.

- Tvoj problem, on je moj, za dva minuta sam pred zgradom, nek silazi.

- Ali Didi…. Mica se rastuzila

- Zao mi je Mico izgubila si, moram da idem.

- Dodji da te jos jednom zagrlim.

- Mici bas sam te se uzeleo.

- I ja tebe, puno mi nedostajes.

 LM(elem) Mica je danas uspesna poslovna zena. Kao diplomirani inzinjer tehnologije radi kao sef proizvodnje u jednom privatnoj fabrici mesa. Trenutno se nalazi u jednoj lepoj ljubavnoj vezi u kojoj joj zelim svu srecu ovog sveta. Zasluzila je. Zbog posla napustila je Novi Sad i zivi i radi u jednom malom sremskom mestu. Na moju zalost , a na njenu srecu i ljubav, moguce je da ce otici jos dalje , juznije u Beograd. Vidjamo se kad god imamo priliku i dalje smo podjednako bliski kao sto smo sve ove godine, ipak ja sam njen duhovni vodja a ona moja , kako to sama voli da kaze ovcica.

 p.s.

Iako se poznajemo dugo neke stvari je u stanju da precuti i ne kaze .Za novog decka rekla mi je  tek posle nekoliko meseci, dovoljno je poznajem da sam po njenom osmehu i sjaju u ocima shvati i cutecki. Cud je zenska cudna rabota, napisao je davno Njegos a ja sam od Mice naucio da iako neke stvari saznam po jednom pogledu, strpljivo sacekam dok taj neko ne bude spreman da mi ih kaze. Mico mnogo mi nedostajes al naucila si me strpljenju, strpljen spasen. Hvala ti na tome.

mareziluka


 ČOKOLADNA PIZZA

Potrebno:

1 testo za pizzu ( podloga)

200 gr crne cokolade za kuvanje

100 gr bele cokolade

3-4 banane

 Testo ispeci i preko toplog preliti rastopljenu belu cokoladu i ostaviti da se malo stvrdne. Narezati banane na kolutove poredjati po pizzi i zatim preliti rastopljenom crnom cokoladom.

Prijatno!

[ Generalna ] 17 Avgust, 2011 19:35
Razlicitost karaktera ljudi koji nas okruzuju cini nas zivot zanimljivijim. Ocekivati da svi misle jednako kao i vi je suludo. Ista osecanja dve razlicite osobe iskazace na dva potpuno drugacija nacina. Najbitnije je bez obzira na razlicitost da se sa nekim i tada razumete. Kao sto su neki ljudi po svojoj prirodi otvoreni i direktni tako su drugi zatvoreni i nedokucivi na prvi pogled. Koliko je zaista nedokuciv zagonetni Gonzo i neraskidiva veza koja nas veze jeli cvrsta?

 Posle kafenisanja sa Ninom, pozvao sam Gonza kako bi me odvezao do Mice sa kojom sam imao ugovoren sastanak. Kako se nismo videli izvesno vreme hteo sam sto pre da dodjem kod nje i sto vise vremena joj posvetim. Gonzo kao moj veciti vozac bez pogovora je dosao i bio spreman da udovolji jos jednoj mojoj zelji.

 - Vozi me do Mice- rekao sam Gonzu.

- Nije frka. Kako je bilo kod Nine?

- Ah kako moze biti- carobno

- Verujem ti.

- Ovog puta napanji na gas, vreme je novac a ja nemam ni vremena ni novca, zato poitaj.

- Yes ser- nasmejao se dodavsi gas.

 Potrebu da vecito nesto kreiram i pravim osetio sam jos u najranijem detinstvu. Mastajuci da cu biti arhitekta i velika zelja da stvaram domove drugih ljudi nikad me nije napustila. U prevelikoj zelji za uredjem zivotnih prostora, izgled sopstvenog sam cesto menjao bez preteranog povoda.

 - Eto to je jedino sto sam uspeo da nadjem za male novce – rekao je pomalo postidjeni Gonzo.

- Odlicno. Bitno da je krov nad glavom- sa osmehom sam mu odgovorio u zelji da mu ulijem malo samopouzdanja.

- Mislis da valja?- nesigurno je pitao.

- Ma kad ja to nakarabudzim ima da bude ko bonbona.

 Malo posle upoznavanja Gonza, njegovi roditelji su dobili mogucnost da se vrate u rodni kraj– Bosnu. Istu su napustili u vihoru rata ostavivsi sve sto su godinama sticali. Gonzo je bio dete kada se u Vojvodinu doselio i maltene vise je bio vojvodjanin nego bosanac.

Kada je cuo zahtev svojih roditelja da se bezuslovno pakuje i podje sa nima, kategoricki je to odbio.

 Njegov otac, majka, brat i sestra otisli su ostavivsi ga ovde potpuno samog bez igde ikoga. Jedina porodica koju je imao bila je moja. Posle kraceg boravka u podstanarskim sobama odlucio je da se osamostali i nadje sopstveni mir.

 - E ovako cemo- govorio sam skoro diktatorski.

- Dobro, a ovo ?

- Nemesaj se majstoru u posao- kroz osmeh sam odgovorio.

 Kada je u pitanju enterijer, neskromno ali cu reci, tu nema boljeg znalca od mene. Sto bi se ono reklo od babe pravim djevojku za udaju, od šupe – vilu. Prirodan talenat za sklapanje boja, oblika i iskustveni za odabir materijala + prakticnost bili su mi uvek najbolja preporuka da me prijatelji pozovu da im , kako ja to volim da kazem, oplemenim dom.

 - Hvataj tu cetku i omlati ivice, dok ja polepim ovih par plocica.

- A odakle da krenem- zbunjeno me pitao.

- U ovom slucaju uvek od kraja, od plafona.

 Uz muziku koju je pustao, a voli elektronsku, ciji ja nisam pobornik, cudi me da sam zalepio i jednu plocicu. Kad je dara prevrsila meru stopirao sam radove i bezuslovno zahtevao promenu frekvencije.

 - Ja ovo ne mogu da slusam- bunio se.

- Ko je ovde segrt a ko majstor. Cuti i kreci.

 Trebam li napomenuti da sam odabrao najnarodnjackiji radio koji sam u tom trenutku mogao da nadjem. Ne znam ali jednostavno dok nesto radim volim da slusam teske narodnjake, one ibarskomagistralne, jer uz sulude tekstove i tako jeftine i jednostavne komparacije i izlive neznosti ja se ludo zabavljam smejuci se parodirajuci i tako vec parodicne tekstove.

 Garsonjeru u potkrovlju velicine dvadesetak kvadrata, za dva dana pretvorili smo u topli dom snalazeci se na sve moguce nacine. Od jednog starog most regala, koji je pre moje kreacije bio ogavna hrpa iverice uspeo sam da iskrojim petodelnu kuhinju i sav moguci mobilijar za dnevnu sobu. Uz malo para uspeli smo da napravimo sve sto je bilo potrebno za jedan pristojan zivot.

 - Joj Luka kako je lepo, hvala ti. – sa posebnim zarom u ocima je rekao.

- Nista Gonzo, bilo mi je zadovoljstvo.

- Nada se da te nisam preterano umorio.

- Ma opusteno, malo sam kako ti rece geht crkt ali vredelo je.

 U mnogim drugim poslovima Gonzo je meni izigravao segrta. Na vreme je naucio da kada samnom radi cuti kao zaliven, jer kada mi nesto ne ide kako treba ja imam klapnu na okicama i tada jebaram i pickaram bas sve i svakog ko mi se nadje na putu, najcesce neduzne. Sto bi deca rekla prsnem ko lubenica. On je to na vreme ukapirao i zagonetno bi se samo osmehnuo kad mi naidje to moje ludilo.

 Sve sto je bilo potrebno od njega sam mogao da trazim u zivotu ali da prica o sopstvenim osecanjima , nedoumicama ili problemima niko nije moga i smeo. Sopstvena osecanja krije kao zmija noge i smatra da je to samo nesto njegovo sto ne treba sa nikim da deli. Na zalost ja sam ona druga vrsta koja o svemu prica otvoreno i samim tim sebi olaksa..

 - Necu moci da dodjem ovaj vikend radim – saopstio mi je preko telefona.

- Ali Gonzo cekam ovaj petak ko ozebao sunce, uvenucu- rastuzio sam se.

- Shvati radim – povisio je ton.

- Jel se ti to na mene istresas?- ljutito sam pitao.

- Covece boziji shvati jednom , radim, moram da idem poz.- spustio mi je slusalicu.

 U poslednje vreme nismo se bas cesto vidjali. Gonzo je sve redje zvao, pravdajuci se prevelikim obavezama , jos redje smo izlazili zajedno.

 - Ti meni da spustas slusalicu  e sad ces da vidis.

  Nikada ali nikome, ma ko bio i u kakvim odnosima samnom bio nisam spustio slusalicu ili se nejavio na telefon. Od tog manira dobijam napad popizditisa, bonzle, i smatram cinom vrhunskog kukavicluka. Ja uvek smem i uvek mogu da odgovorim na svako pitanje i poziv i raspravim bez problema ono sto imam.

 - Ti meni da spustas slusalicu, stoko nezahvalna. Kako te samo nije sramota. Bedo ljudska nemas muda da kazes pravi razlog pa se pravdas lazuci. Mislim da ne znam da si nasao novo drustvo i da sa njima izlazis veceras, hoces da ti kazem i gde- grmeo sam u slusalicu.

- Hajde reci mi da i ja znam – odgovorio je zajedljivo.

- Druzis se sa tim i tim, idete nocas tu i tu…… deklemovao sam kao pesmicu informacije do kojih sam nedavno dosao.

- E bas zato sto sam znao da ces tako da reagujes i tako da mislis nisam hteo da ti kazem jer znam kakav si pa sam hteo da izbegnemo ovo.

- Najvise u zivotu mrzim kad neko misli umesto mene, a jos vise kada neko laze.

- Nisam lagao samo sam pokusao..- pravdao se.

- Od danas smo zavrsili. Zaboravi ko sam, gde sam i sta sam. Nemoj u zivotu nikad vise da me nazoves, uznemiravas ili pokusas da kontaktiras, jel ti to jasno.

- Jeste i budi spokojan ispunicu ti zelju.

- Teraj se- besno sam prekinuo vezu.

 Posle decenije naseg drugarstva sve je prestalo za jedan tren. U mesecima koji su prolazili trudio sam se da sto manje mislim na njega. Mnogo toga uvek me vracalo na lik tog nasmejanog decaka koji me je razocarao. Prestao sam da radim mnoge poslove u kojima mi je cesto asistirao jer sam nisam umeo a adekvatnu zamnu nisam mogao da nadjem. S vremena na vreme dobijao sam  razlicite informacije o njemu.

 Posle nase svadje promenio je sve brojeve telefona, blokirao me kao prijatelja na facebook-u, spamovao me u mailovima tako da svaki vid komunikacije sa njim nije bio moguc.

 - Hrani psa da te bolje ujede – bio je najcesci komentar koji sam cuo od  mojih prijatelja na zadatu temu.

- Posle svega, pa samo sto si ga cetiri puta zaposlio, ostao je tu sam bez igde ikoga, pomagao si mu, kuvao, davao i pozajmljivao pare… komenatrusali su mnogi

- I tako da ti vrati a bio si mu bolji od roda rodjenog.

 Po pitanju njegove i moje svadje zauzeo sam Gonzov stav. Zagonetno bih se na komentare osmehnuo i cutao trudeci se da ne prokomentarisem nijednu rec, verujuci uvek vise u jednu kinesku poslovicu koja kaze : “ Gladnog psa ako nahranis bice ti dozivotno veran”

 Gonzo u svom zivotu nije se samo otarasio mene , vec i devojke sa kojom je bio dugo u vezi , ostao je bez posla terajuci inat direktoru, uvalio se u ogromne dugove i uporno ostajao u losem drustvu koje je tome i doprinelo.

 Da je lako bilo i nije ali sto kaze Petrija citiram :

 “Čovek ti je tak`a živina - sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Tak`a je to strvina. Voli da živi, živina.”

 I tako sam ja moj bol i razocarenje duboko u sebi odbolovao zagonetno, poput Mona Lize “ smeskajuci se “ na komentare drugih . Najteze od svih podnela je moja mama koja je Gonza volela kao svoje dete. Nikada nije prestala da veruje da ce se on ipak javiti.

 Kada na jednoj strani izgubis na drugoj dobijes. Moj zivot je poceo da ide na bolje, tocak srece konacno je poceo da se penje ka gore. Odjednom je bilo i para i ljubavi i posao i sitni zivotni uspesi, pocelo je da se kotrlja.

 Poslovni sastanak sa kojeg sam se vratio bio je i vise nego uspesan. Skakutao sam veselo po stanu slaveci jos jednu malu dobijenu bitku. Prenuo me zvuk zvona .

 - Pa sta ako sam malo glasnije pojacao muziku, slavim- pomislio sam u sebi dok sam isao prema vratima.

- Zdravo.

- O cao- veselo sam odgovrio.

 Predamnom je stajao Gonzo pognute glave.

 - Dosao sam da ti se izvinim za moj nepromisljen potez. Terao sam inat ponekad u zivotu i nikada nije mi doneo dobro. Sa svima sam smeo ali sa tobom ne.- govorio je jecavim glasom, vidno omrsaveo ne podizuci pogled. Lice mu je bilo sivo poput boje pepela.

Ostao sam bez posla, bez Maje, bez para i bez tebe. Sve sam unistio. Iskreno se kajem, jer znam da si mi ti bio jedini pravi prijatelj u zivotu. Kad su me moji napustili – poceo je da place , zahvaljujuci tebi i tvojima ja sam preziveo, samo vi me niste odbacili. Uvek ste me docekali, pomogli , uvek si samo ti verovao u mene, davao mi vetar u krila…zastao je da obrise suze, samo ti si ta osoba u mom zivotu za koju znam da ce mi uvek pomoci . mesec dana jedem margarin i hleb , nemam prebijene pare i vise nikoga, ti si mi poslednja nada… ako me ti odbijes  ja…

-Lesi, dobro dosao kuci- rekao sam smejuci se zagrlivsi ga najjace sto sam u tom trenutku mogao.

 LM(elem) Gonzo je danas uspesan u poslu kojim se bavi. Lutajuci od profesije do profesije konacno je nasao onu u kojoj je objedinio dve svoje velike ljubavi samostalnost i volan, gonzo je samostalni taksista.  Trenutno je u jednoj lepoj i dugoj vezi koja vuce na happy end. I dalje je moj privatni automehanicar i licni sofer gde god da treba.  Neprikosnoveni asistent u svim molersko, keramicarsko, farbarskim , tegljacko vugljackim i ostalim radovima i najbolje drustvo za cutanje.

 p.s.

Osim sto me naucio da dobro vozim rikverc , opravim po koji sitni kvar na kolima , naucio me i da ne treba da ocekujem da se ljudi menjaju po mojim zeljama vec da ih prihvatim onakvim kakvi jesu. Naucio me da svi razlicito pokazujemo osecanja al ako su nam namere ciste i dobre to se i kroz cutanje vidi.Gonzo me naucio da zagonetnost ne krije misticnost vec ranjivost. Hvala ti na tome.

mareziluka

 

SLANI SKOVERCI (PALACINKE )

Potrebno:

2-3 jaja

1 dcl mleka

Brasna po potrebi

1 prasak za pecivo

1 dcl mineralne vode

Prstohvat soli

Malo ulja

 Nadev:

300 gr slanine

200 gr stistene sunke

Kobasica

Kiseli krastavci

1 glavica crnog luka

Kecap, pavlaka, senf

 Od jaja, brasna, mleka, mineralne vode, praska za pecivo zamutiti smesu za palacinke. Ispeci palacinke. Na teflonskom tiganju sitno iseckanu slaninu pustiti da se otopi na to dodati sitno seckan crni luk, sunku, kobasicu, malo proprziti i u sve to umesati pavlaku, kecap i senf po sopstvenom ukusu. Sa gotovim prelivom filovati palacinke i savijati u cetvrt.

Prijatno!

[ Generalna ] 13 Avgust, 2011 20:26

Misleci da je lako opisati one koje dugo znamo dodjemo u situaciju da najcesce budemo nemi. Ostanemo zateceni kada treba biranim recima reci sustinu nekog koga poznajete dugo. Zato se najbolji prijatelji najcesce opisuju samo sa jednom recenicom kojom se vise kaze nego citavim esejima ili hvalospevima. Ko je danas mudra Nina i lekcija zivota jeli naucena?

 Tople letnje dane najcesce volim da provodim u prirodi. Kao dete koje je odraslo u kuci sa velikim dvoristem, navikao sam da imam taj mali deo svog sopstvenog zelenila. Preseljenjem u stan jedina zelena oaza koja mi je preostala su javni parkovi.

 Sustinski velike baste ipak su javna mesta u kojima tesko mozete da nadjete sopstveni mir. Najcesce se vidno iznerviram vratim iz njih i prosto pozelim , makar na jedno leto, da imam  dvoriste u kojem cu kreirati sopstveni vrt.

 - Cao Luki stigla sam.

- Hello Ninocka.- odgovorio sam veselo iznenadjen njenim pozivom.

- Sta radis, kada cemo se gledati?

- Rasadjujem moju dzunglu, jednom recju uzivam- rekao sam kroz osmeh.

- Ti i tvoje cvece.

 Ninocka za razliku od mene ne podnosi biljke pa ni na slici. Toliko je iste zanimaju, i za iste je talentovana , da mislim da bi joj i plasticni buket uvenuo. Nikada se preterano oko istih nije ni trudila a svaki izliv neznosti kroz iste  i istima, smatra ortodoksnom gluposcu.

 - Biraj termin kada ti najvise odgovara.

- Meni je svejedno kada tebi odgovara ja sam ceo dan free.

- Nina moze oko pet.

- Onda u Atini u pet.

- Ne  Nina, u pet ali u tvom rajskom vrtu, ok?

- Dogovoreno, vidimo se.

 Ninina porodicna kuca nalazi se u samom centru grada. Ususkana od gradske vreve okruzena velikim vrtom u kome se sarenilo bezbroj zanimljivih biljnih vrsta. Jedan mali , dobro skriveni raj, u kojem smo bezbrojno puta uzivali pricajuci jedno drugom o najiskrenijim osecanima i najvecim tajnama.

- Luki pomagaj – uplakano me pozvala Nina.

- Ninocka sta se desilo.

- On me je ostavio.- jecala je .

- Ko te je ostavio?

- Dario

- Nina lazes me.

- Ne lazem pod hitno moras doci, ja cu se ubiti.

- Ninocka tu sam za par sekundi, turaj kafu.

 Ninocka je sve svojeprobleme ili dileme resavala na dva vrlo cudna nacina. Prvi i primarni je da joj ja gledam u solju i po difoltu pricam samo lepo, drugi da pobegne na neko putovanje. Godinama sam na njenoj ponekad preteranoj dramaticnosti zaradjivao cokolade i poklone, ustvari hrabreci je za sledeci zivotni korak .

 Velika udobna ljuljaska – sedeljka oduvek je bilo mesto na koje sam ja sedeo u tom carobnom vrtu. U hladu starog bora , koji je odavno prerastao i tri visine Ninine kuce, uz kafu, sok i obavezno kolace mogao sam da meditiram satima.

 Sarenilo cvetova muskatli, begonija, pistika , kadifica kao na slikarskom platnu uokvirena prirodna sinbioza boja i mirisa, jednom recju prava terapija za srce i dusu.

 - Celu noc nisam oka sklopila.- pocela je ispovest dok je jednom rukom prinosila tek skuvanu kafu a drugom brisala porumeneli nos od plakanja.

- Smirise, hajde nije propao svet- uzaludno sam je tesio.

- Kako nije Luka, ja sam tako nesrecna, jednostavno je odlucio da prekine i to posle dve godine zabavljanja. Nazvao me i rekao da se zasitio da mu treba pauza i da on hoce da se malo odmori.

- Moras ga shvatiti…

- Ti ga jos i branis, mislila sam da ces me bar ti razumeti- briznula je u plac.

- Smiri se, ok, ok ajmo po srpski. Hostapler, djubre  sram ga bilo, on da tebe takvu ostavi, treba da se stidi, jel ti sad lakse?

- Jeste.

- Ninocka ti znas da si meni drugarka a ja za moje drugare dajem sve, sta god treba da radimo uradicemo.

  Darija sam poznavao povrsno. Sretali smo se tu i tamo. Na prvi pogled bio mi je simpatican. Voleo je hard metal, svirao bubnjeve i bio u nekom svom svetu. Za mnoge bi bio isuvise alternativan ali posto se pokazao vrlo srdacan i pristojan meni je postao drag. Kroz dvogodisnje njihovo zabavljanje iz dana u dan sve sam ga vise razumeo i postovao.

 Nina i Dario upoznali su se prvog dana fakuteta sasvim slucajno sedeci jedno pored drugog na predavanjima. Ne gresim ako kazem da je to bila ljubav na prvi pogled, ljubav koja obecava.

 - Samo ti mi mozes danas pomoci.

- Nina pa nisam ni ja carobnjak.

- Budi Luki, niko me ne razume. Tata i mama cvetaju sto me ostavio, ionako ga nikada nisu voleli.

- Bas cudno onako fin fajn mladic.- nasmejao sam se

- Sad me jos i ti zajebavas.

- Malo.

 Nina je osoba koja je odrasla kao princeza na zrnu graska. Situirana, sa sredjenom porodicom imala je sve pogodnosti u zivotu. Njena jedina briga bila je kako da bude dobar djak i na taj nacin oduzi se roditeljima za svu udobnost koju su joj omogucili u zivotu. Jednostavno odrasla je bez ikakvih problema ususkana, mazena i pazena. Nikada nije dozivela poraz a ljubavni brodolomi su joj bili najveca zivotna muka posle kojih bi padala u stanje opste depresije. Kada o problemima nije htela nista da prica otisla bi na neko putovanje misleci, valjda, da ce problemi nestati sami od sebe. Jednostavna nije umela da se bori sa njima, nije bila borac.

 Po obicaju poceo sam sa gledanjem u solju sa njegove strane, ili ti suprotne od one sa koje je ona pila. Kako bih ja izgovorio prvu rec padala bi u trans i slepo mi verovala sve sto joj ja kazem.

 - Na njegovoj strani vidim neki dalji put.

- Vrsac.

- Ha?

- Sutra ide u Vrsac na kampovanje, trebalo je da idemo zaje… opet je pocela da cmizdri.

- Zakoci malo, inace ti necu gledati.

- Dobro, evo prestala sam. Pricaj samo pricaj.

- Vidim veliko crno srce.

- Sta to znaci? Radoznalo je pitala.

- ljubav sa njegove strane, voli te, ne brinio nema drugu.

- Lazes me. Jel stvarno.

- Nina ti sumljas u tvoju gataru ?

- Ne sumljam , ajde gledaj.

 Meni je uvek bilo lako gledati u solju nepoznatim ljudima. Tada bi se totalno iskljucio iz ovozemaljskog i fokusirao na figure i otiske koji je talog jednog obicnog crnog napitka ostavio po zidovima solje. Gledati osobi sa kojom provodis skoro pa 24 sata bio je rudarski posao. Znao sam svaku njenu misao, nedoumicu, strah. Vesto sam morao da balansiram sta smem a sta ne da joj kazem.

 - Na stubu ljubavi, ma da… to je to.

- Sta Luki neodugovlaci.

- Ljubi te se, nema sanse da ne budete zajedno, evo i zajednicka strana vam je povezana.

- Luki daj da ubodem zelju.

 Nina se toliko nekada zanosila u zeljama da je naposletku, nemamsi vise mesta unutar solje, zelje zabadala i po spoljnim stranama. Barem sa njom bilo je lako pogoditi. Prve tri obavezno su bile ljubavne, ostalih nekoliko, u zavisnosti koliko je ispita prijavila, poslovno- skolske a zatim su dolazile one bezvezne cisto da popuni kvotu neparnog broja, jer red nalaze uvek da se zamislja nepar.

 - I sta kazes Luki da radim?

- Cime on ide na to putovanje.

- Vozom.

- E ovako moja Nina. Ti se lepo spakuj veceras, sredi i na taj isti voz.

- Kako to mislis Luki?- zacudjeno me je pitala.

- Lepo brate, pardon , sestro mila. Primenicemo taktiku iznenadjenja. Zapamti gvozdje se kuje dok je vruce. Ako ti njega pustis tamo samog, pa on ko pusten ker sa lanca od vas nema vise nista.

- Cenis?

- Ma potpisujem zivotom. Ovako ti ujutru na voz i sa njim.

- A sta ako me stvarno ne voli vise?.

- Pa ti sidji na prvoj stanici i barem ces znati na cemu si.- izneo sam joj veoma hrabar predlog smisljen u momentu.

- Luki nemam ja hrabrosti, zamisli koji bi to bio blam da me istera pred celim drustvom.- pokunjeno je rekla.

- Lutko u ljubavi nema blama. Bolje se nekada kajati za ono sto smo uradili nego za ono sto nismo. Pokusaj, jedino tako ces znati pravu istinu.

- Da znas i da hocu!- odlucno je rekla.

- I nemoj da ti padne napamet da se ne pojavis, ja te cekam na stanici vec ujutru , da budem siguran da sam ti video ledja.

 Nina se pojavila sledeceg jutra , jos uvek nesigurna dovoljno u sebe. Jedan moj ostar pogled bio joj je jasan znak da ulazi u voz inace ce biti bivena, kako volimo da kazemo. Njihova ljubav nastavila se jos naredne tri godine.  Razisli su se nakon sto je u njen zivot usao Petar.

 - Boze Nina kako smo bili mladi i ludi. – sa smeskom sam se setio svega.

- Jao Luki, da znas i da jesmo.

- Ah te carobne dvadeset i dve, bas sam ih i voleo.

- Veuj mi da danas tako nesto nikada ne bih ni pokusala.

- Verujem Nina, omatorili smo i postali slabiji i gordiji . Mada poznajuci te ti bi se uvek borila za ljubav ako osecas da je jos imalo ima.

- Kako me ti samo Luki poznajes.- nasmejala se.

- I vise nego dobro.- uzvartio sam joj smesak.

 Nase malo nostalgicno putovanje prekinuo je tresak ulaznih vrata i deciji smeh. Jedan mali plavi cuperak, Ninin  i Petrov sin, sa velikim osmehom trcao je ka nama.

 - Ko se to meni probudio, a bebo?- rasirenih ruku sagla se da doceka sina.

- Zdravo djavolku- pozdravio sam ga.

- Hajde reci cika Lukiju zdrawo.

- Nemoj da te cika Luki mune, ne cikaj me.

- Znam da te to nervira , zato te i zezamo, jel tako bebo?

 Bebac mi se nasmejao i brzo zagnjurio glavu u njeno rame postidevsi se. Ja sam mu na osmeh uzvratio jednim iskrenim osmehom i migom. Iako ne prica, savrseno smo se razumeli.

 LM(elem) Nina je danas srecno udata zena i majka jednom pravog malog vragolana. Radi kao diplomirani farmaceut u jednoj drzavnoj instituciji i vrlo je priznata i uspesna u svom poslu. Svadju koju je imala samnom resili smo onog dana kada je moj otac umro. Iako tada nismo bili u kontaktu vec skoro godinu dana pojavila se sva uplakana, sa ikebanom od 50 najlepsih i najkrupnijih rozih ruza koje sam ja ikada video u zivotu. Jedan zagrljaj bio je dovoljan da shvatimo da je zivot suvise kratak da bi pravili takve gluposti, precutno dogovorivsi se da nam se to nikada vise ne ponovi.

 p.s.

Sa njom sam naucio da ponekad iskrenost zna da uvredi i da bas sve sto mislim ne treba da kazem, ili treba da sacekam pogodan trenutak. Svako svoju srecu bira, pa tako vise nikada nisam dosao u situaciju da nekog osudim zbog njegovog izbora. O njenom odnosu sa muzem ne zelim da slusam kako ne bih gresku ponovio, jer suvise je malo pravih prijatelja da bi ih se tako lako odrekli. Zivot nas je razdvojio kilometrima ali i  danas se lepo druzimo, kad god imamo priliku , i uzivamo u jos pokojem zrnu nasih detinjih srca kojima ne damo da odrastu. Draga Nina, mudrost je najcesce ono sto precutimo a ne sta izgovorimo. Hvala ti sto si me tome naucila.

 mareziluka

 

 

 GOMBOCE

Potrebno:

 

Oko 1 kg krompira

Brašno

So

3 jaja

1 kg šljiva

200 gr prezli

6 kašike šećera

Krompir skuvati u ljusci i oljuštiti, pa kada se prohladi, ispasirati. Pomešati ga zatim sa jajima, 3 prstohvata soli i onoliko brašna koliko je potrebno da bi se umesilo fino, mekano testo. Od umešenog testa oblikovati male loptice, pa svaku malo stanjiti prstima i obmotati oko šljive. Gomboce kuvati u slanoj kipućoj vodi oko 10 minuta, a u međuvremenu ispržiti prezlu u tiganju sa malo ulja, pa kada se ohlade, pomešati sa 6 kašike šećera. Kuvane i oceđene gomboce uvaljati u proprzenu prezlu i poslužiti.

Prijatno!

[ Generalna ] 09 Avgust, 2011 01:27

Uzori u zivotu sluze za najednostavnije ucenje modela ponasanja. Oni nam olaksavaju da mnoge zivotne prepreke preskocimo ili lakse savladamo. Kao iskusniji i najcesce stariji umesto nas selektuju dobro od loseg i tako nam olaksaju mnogo, izbave nas od iskusenja. Nema neprijatnijeg iskustva nego kada se razocarate u svoj uzor i kada shvatite da je onaj koga ste smatrali savrsenim i nepogresivim ipak samo covek od krvi i mesa i cesto da gresi. Ko to tepa luce moje i najsjanija zvezda moja ko je ?

 Zbog gomile obaveza koje su se nagomilale u poslednje vreme potrosio sam puno energije trceci na raznorazne strane a da pritom malo toga sam uspeo da zavrsim . Moj stan se, blago je reci, pretvorio u jazbinu.

 Po prirodi jako uredan bilo je iznenadjujuce u kakvom sam brlogu poceo da zivim. Prasine je toliko bilo na sve strane da je stan izgledao kao da ga je neko posuo brasnom. U kuhinji tona sudova , koje sam samo vadio, dok nisam shvatio da naposletku nemam vise iz cega ni da jedem ni da pijem.

 - E Luka krmaco jedna , sram te bilo- rekao sam sam sebi.

 Stanje je bilo toliko kriticno da se moglo opisati samo jednom recenicom citiram “ da je u stan usao i mis i on bi k..rac slomio”. Pod hitno sam morao da se organizujem i sve sto sam zabrljao vratim u normalu.

 Nijedan kucni posao nije mi stran ali postoje tri koja nikako ne mogu da podnesem a to su: pocasno mesto broj jedan namestanje kreveta zatim vice sampion peglanje i treci al nikako zanemarljiv pranje prozora.

 Prvi mi se zgadio jos u vojsci, drugi mi nikako nije bio sipatican a poslednji sam mrzeo jer nikada u zivotu nisam uspeo da operem prozor a da on ne ostane muzgav.

 Probao sam sve tehnike i metode od novina i sirceta, do deterdzenta za sude, limunovog soka, raznih sredstava za staklo, magicnih krpa ali jednostavno nisam talentovan. Kako sunce grane tako se vide muzge na koje ja dobijam popizditis. Zato prozore najcesce perem oko ponoci, izgledaju blistaviji na mesecini hahahaha.

 - Mislila sam da svratim ali vidim imas koncert , pa necu da te prekidam- rekla mi je Didi koja me je pozivom prekinula u pola posla.

- Eeee da imam koncert, vec turneju hahhaa , odkud znas?

- malopre sam bila ispred zgrade i videla kako vrtis kukovima i ritmicno brises sa obe ruke prozore, sve u skladu sa koreografijom.

- Ahahah jesam, pa pobegla da ne bi sta pomogle?

- ne nego da nebi slusala tvoj “prelepi “ glasic dok njaces ko magare.

- Nije vazno sto ne umem nego sto volem da pevam, ko peva zlo ne misli.

- Vidim, vidim a jel se secas kad smo zajedno isli…..

- Secam, slone stogodisnji nista ne zaboravljas.

- To necu zaboraviti do kraja zivota.

 Kada spremam kucu ja obavezno moram da pevam. Postoji samo jedan cd koji se ubacuje u plejer, i to cd sa svim hitovima, jedne i jedine ciju svaku pesmu znam … cd Dragane Mirkovic. Nekako mi uz pevanje sve tesko dodje lakse.

 Prva pesma koje se secam iz najranijeg detinstva a cesto se emitovila nedeljom prepodne u emisije “ Zelje i cestitke” jeste pesma Kolo srece.

 Kroz  moje odrastanje provlacili su se iz godine u godinu novi hitovi da bi definitivno sa devetim albumom, koji je i bio prekretinca u njenoj karijeri, ja postao njen vatreni fan.

 Poceo sam da pratim sve njene televizijske nastupe, kupujem novine na kojima je ona bila na naslovnoj strani , postala je jednostavno predmet mog obozavanja.

 - Luka ima jos tri sata do pocetka ja ne znam sto si ovoliko pozurio.

- Didi ja nju moram da upoznam.

- Luka meni je hladno.- konstantno je kukala.

- Babo jedna , sta ti je hladno, cupkaj malo u mestu.

 Po prvi put je, a da ja mogu samostalno da idem , Dragana pravila koncert u mom rodnom gradu. Svakako da ja to nisam smeo da propustim, odlucio sam da odem i upoznam je po cenu zivota.

 - uzalud nam sve vrata ce otvoriti tek pred sam koncert nema sanse da je upoznas.

- Ima Didi, ja moram. Imam ideju . Idemo na zadnji ulaz.

- Joj Boze ja sam jos ludja od tebe.

 U momentu sam smislio plan da u halu udjem na zadnji ulaz kuda i ljudi iz organizacije i tehnike, ma pravi sam genije.

 - Vase propusnice- rekao je krupniji momak pred vratima.

- Propusnice?..sta li je to pitao sam se u sebi. Evo izvolite- pruzio sam mu karte.

- Nisam rekao karte, rekao sam propusnice.

- Pa imamo kartu za ulazak.

- Brisite klinci odavde da vam ja ne bih dao.

 Pokunjeno smo se pokupili i krenuli tamo odakle smo dosli.

 - On nama klinci, jos malo pa cemo punih 16. Drtina matora.

- Ma gerelj ima bar trideset.- utesila me Didi.

 Ostar novembarski vetar uvlacio se u kosti. Rano zimsko smrkavanje i niska temperatura opustosila je ulice. Nas dvoje kao dve budale stajali smo ispred ulaznih vrata koncertne sale , cupkajuci cuteci. Svako je u svojoj glavi smisljao plan koji bi nas mogao dovesti do resenja ali nista pametno nismo mogli da smislimo. Za mnoge stvari u zivotu je potrebno iskustvo a u moje vreme mi smo i sa nepunih 16 jos uvek bili poprilicna deca, sto bi se po naski reklo bebironija.

 - Luka setila sam se.- epohalno je razbila tisinu Didi vec poplavela od zime.

-Sta?

- Mozemo uci na ulaz za zimski bazen.

- Da i…

- znas da su svlacionice povezane sa hodnikom koji vodi do svlacionica u hali, mozemo tuda.

- Idemo.

 Sunjali smo se kao lopovi iz ciste predostroznosti da nas niko ne primeti. Tek sto je isteklo radno vreme zatvorenog bazena pa smo odlucili da pokusamo da se provucemo kao plivaci. Didi me vodila uzanim polumracnim hodnicima sportske hale pazeci da ne naletimo na nekoga. U polumraku srce bi nam jako zalupalo od svake senke koja bi nas podsetila na ljudsku figuru. Zastali bi smo provirili iz mraka i kad bi shvatili da je bezbedno nastavili dalje.

 Posle petnestak minuta tumaranja uspeli smo da udjemo u halu iz svlacionica. Popeli smo se na tribinu u treci red, bocno od tek montirane bine znajuci da Dragana  tuda mora proci..

 - Cucni da nas ne vide.- dosapnula je didi.

- Aaaaa

- Ššššššš!

- zveknuo sam koleno.Ne mogu da cucnem

- Onda klekni.

- Necu onda videti kada dodje.

- Tise, vidim ja ulazna vrata, nista se ne boj.

 Minuti su polako prolazili, sto bi se ono reklo citava vecnost, vekovi. Bas kao i uvek kada ne treba, meni se kijalo, kasljalo, sve me srbelo. Nikako nisam mogao da se skrasim a srce mi je kucalo kao kod zeca. Ova velika avantura morala je da uspe. Boze koliko samo uzbudjenja.

 Posle skoro sat ipo zacuo se zamor. Na nekih desetak metara od nas cuo sam draganin veseli glas kojim je redom pozdravljala ljude iz tehnickog dela ekipe.

 - Evo je ustaj.

- ne mogu Didi noge su mi se odsekle.

- nemoj da ti ih ja prebijem posle svega ustaj.

- Draganaaaaaaaaaaaaa – bilo je sve sto sam uspeo da izgovorim i ostanem paralisan , vise ni makac.

 Ona koju sam gledao samo preko video spotova i nepokretih fotografija u novinama stajala je tu predamnom na svega dva metra, ziva , nasmejana i tako opipljiva a tako daleka. Nasmejala se poslala poljubac i mahnula mi. Dalje se nicega ne secam.

 - Drzi .-

- Aaaaa

- Sta ti je ?

- Dragana, Dragana, …

- Luka jesi li poludeo?

- Kako je lepa. Moja Gaga.

- Hoces li ti uzeti ovu sliku i autogram ili neces.

- Dragana. .. ah sad ne zalim ni da umrem.

 Didi je bila mnogo pribranija od mene. Preskocila je ogradu, trazila autogram i fotografiju i upoznala se sa Draganom ja za to nisam imao snage. Didi je ostvarila moj decacki san.

 Drgana je te noci pevala za izgradnju bolnice u mom rodnom mestu odreknuvsi se kompletnog honorara a ja sam na trenutak bio blizu moje nebeske zvezde, tako zive i tako sjajne da sam ostao ocaran.

 - Penji se gore da pijemo kafu, evo obecavam necu pevati, zavrsio sam sa prozorima.

- Dragana moze, al nemoj ti molim te , vazi?- upitala je Didi

- Ma luce moje, za tebe sve .

 Posle ovog dogadjaja poceo sam da vodim beleske, pisem dnevnik u kome sam se obracao njoj – Dragani. Negde sam procitao da je ona imala u ranoj mladosti izmisljenu drugaricu kojoj je pisala pisma, ja sam svoja pisma pisao svojoj pravoj zvezdi.

 Posle preslusanih stotinak pesama stan je opet blistao. Jos jednom sam se podsetio njenih velikih hitova koji me svaki put vrate u mladost.

 LM (elem) Godinama cuvam taj dnevnik sa nadom da cu jednom imati priliku da joj ga licno predam u znak zahvalnosti za sve ono sto mi je znacila u zivotu. Uz njene pesme sam se veselio i tugovao. Bio sam ili u drustvu ona je uvek bila tu. Nikada nije se stidela svog porekla, karijeru je gradila iskljucivo pesmama nikada skandalima. Bavila se i bavi humanitarnim radom , nenametljivo, bez hvale i reklame i to jeste odlika pravog plemenitog coveka. Uvek je bila dostojanstvena, tiha, nenametljiva – jednostavna. Naucila me svojim primerom pravim vrednostima u zivotu, moralnim,  na tome joj za sve hvala. Imao sam ludu ideju da joj pisem , bezmalo evo posle deceniju ipo, cak sam sasvim slucajno dosao do njenje privatne adrese u Becu ali ima li svrhe, nemam li hrabrosti? Iako je moja omiljena pesma Vetrovi tuge, Pesma Luce moje postala je moja himna uz koju sam uspeo da prezivim razocarenje u ljubav i iznova naucim da verujem i volim. Ljubav prema Dragani me nikad nije izdala, nije nikad pogresila.

Zena koja je ostavila sve i otisla u nepoznato, samo sa jednim koferom u ruci u potragu za ljubavlju, zasluzuje moje duboko postovanje. Iako nikada nece saznati za mene, njen dnevnik je jos uvek ceka, njoj pripada. Nikad me nije razocarala i zauvek ce ostati moja nasjajnija zvezda koja me svojim ljudskim kvalitetima naucila mnogo cemu- vaspitala. Hvala ti za sve Luce moje. Zauvek luce tvoje…

Mareziluka

BEČKI KOLAČ

Potrebno:

Kore

100 gr putera

150 gr čokolade

100 gr šećera u prahu

2 kašike brašna

4 jaja

Fil

350 gr čokolade

1/2 l slatke pavlake

3 kašike ruma

3 kašike šecera u prahu

Ukrašavanje

50 gr čokolade

1 kašika ulja

  Umutiti puter i šecer u prahu. Dodati jedno po jedno žumance, brašno i otopljenu čokoladu. Dobro izmešati. Na kraju dodati čvrst sneg od belanaca i lagano izmešati varjačom. Veliki pleh obložiti pek papirom, sipati pripremljenu smesu i peći na 200 stepeni oko 30 minuta.Ohladjenu koru preseći na pola. Čokoladu izlomiti na manje komade, pomešati sa slatkom pavlakom i kuvati na pari dok se ne dobije ujednačena smesa.Fil ostaviti da se hladi u frižideru 2 sata. U ohladjeni fil dodati šećer u prahu i mutiti dok se ne dobije čvrst šlag. Na kraju dodati rum i još malo mutiti.Na tacnu staviti koru, premazati je filom, prekriti drugom korom i ukrasiti otopljenom čokoladom.

 Prijatno!

 

[ Generalna ] 27 Jul, 2011 14:22
Bliskost je osecanje pripadnosti nekome u mentalnom-dusevnom smislu. Da bi sa nekim bili bliski najcesce je potrebno vreme. Potpuna otvoronest da nekom pricamo o najdubljim osecanjima, razmisljanjima, slabostima a znati pritom da ista nikada nece biti upotrebljenja protiv nas stvara osecaj bliskosti ili potpunog poveranja.  Specificna vrste odnosa koji se tesko gradi a lako gubi, ponekad samo jednom cak i nenamernom greskom. U kom ritmu kuca jedno srce i tela dva mogu li ga deliti?

 Vecita zelja svih nas jeste da u zivotu nadjemo sebi slicnu osobu – kako se to kaze nasu idealnu polovinu. Mnogi najcesce u silnoj zelji da sretnu onu svoje drugo ja, svoj odraz,  izgaraju da su u stanju da urade prosto najneverovatnije stvari a na kraju ipak ostanu sami.

 Sto bi moja pokojna baba Minja rekla : “ ti uvek mimo sveta”, svoju idealnu polovinu nasao sam jos prvog dana svog zivota – ja sam blizanac.

 Emotivno magare poput mene veze se ne samo za  ljude vec i za stvari. Godinama po kutijama cuvim i selim iz stana u stan neke meni drage sitnice koji me podsecaju na mesta i dogadjaje iz mog zivota. Tako sam kao i svaki prosecan “hrcak” nakupio tone kesica od secera, kasicica, dopisnica, kamencica, kesa, isecaka i garderobe koju sam voleo da nosim a odavno su izasle iz mode ili sam ih prerastao.

 Jos uvek cuvam prve leviske 501, koje su te davne 1993 kostale neverovanih 100 nemackih maraka, prve starke, swach sat iz Versacijeve kolekcije za koji sam stekao pare punih sest meseci, prvi dzemper i gornji deo neobicne trenerke. Trenerka je sasvim obicna ali je meni posebno draga jer oslikava i moj i karakter moje sestre blizankinje Lune .

 - Luna znas li sta sad imam u ruci- pitao sam sestru preko telefona dok sam preslagao kutiju sa meni dragim sitnicama.

- Nemam pojma Luka, pozuri danas imam puno posla.

- Znas onu crno zelenu trenerku.

- Nemam pojma, imam posla reci brzo koju.

- Ma znas bre onu sto si samo jednom obukla.

- E Luka nemam sad vremena, nisi normalana zoves me u ovoj guzvi da me zamaras glupostima.

- Pardon, oprostite izvinite biznis woman , nemas ti pojma, ajde cao.

 Moja sestra Luna i ja naizgled smo totalne suprotnosti. Koliko sam ja otvoren i veseo , pa me cesto smatraju glavnim klovnom, toliko je ona zatvorena i umerena. Za razliku od mene treba joj dosta vremena da bi nekom poklonila svoje poverenje, ali naravno ne potpuno uvek sa merom opreza.

 Za razliku od mene nju su ljudi manje povredjivali u zivotu jer nikada nije dozvolila da je razocaraju. Ja uvek otvoreno prilazim svima, kao da se znamo godinama sto ljudi cesto znaju da zloupotrebe , ja na kraju ostanem razocaran sto se njoj nikako nije moglo desiti.

 - Ja sam prva obukla trenerku skidaj se.

- I ja sam prvi, necu- raspravljao sam se sa Lunom.

 Iako nikada nije imala trip da nas isto oblaci mama je nehotice kupila i njoj i meni identicne trenerke.

 - Zakasnicu u skolu ti se presvuci.

- Ne pada mi na pamet , ti uzmi nesto drugo.

- Kretenu- pocastila me uobicajnim komplimentom.

- Debilko- nisam joj ostao duzan.

- Nemoj da ti padne napamet da u skolu krenes samnom.

- Ni necu.

 Moja sestra  je u skolu krenula suprotnom stranom ulice od moje kako niko ne bi primetio da smo isto obuceni. Apsurdno.

 Njen pokusaj  je u toliko bio uzaludan sto smo od prvog dana skole delili jednu klupu, osnovna, gimnazija, fakultet- sve isto i sve zajedno.

 Iako mnogi smatraju blizance istim bicem, oni imaju snazu potrebu, narocito u doba adolescencije, da se izbore za licnom identifikacijom. Blizanci uporno dokazuju da su posebne jedinke koje su slucajno rodjene istog dana, ali svet ko svet uvek ih pakuje u paket i nikad ne razdvaja, sto je apsolutna greska.

 Kao prvorodjena beba stariji sam od Lune citavih 15 minuta, ili sto bih ja umeo da kazem citav jedan mali zivot. Godinama se borila da stane u ravan sa mojim statusom prvorodjenceta   ali znate li vi koliko kolika je to “velika “ razlika.

 - Posto ti ne verujes koliko sam stariji , dokazacu ti ove godine da je to citava vecnost.

- Kako bas me zanima?- odgovorila je iznenadjeno.

- Ja duvam moje svecice u 11i 40 h a ti u 11 i 55.

- Vazi.

- Ceikaj da zamislim zelju, fuuuuuuuuu srecan mi rodjendan.

- Predomislila sam se hocu i ja.

- Ne moze, sacekaj.

 Minuti su se vukli cini mi se nikada duze, kao sto sam oduvek tvrdio , citav jedan mali zivot, a Luna je sa nestrpnjenjem cekala da zamisli zelju.

 -Evo proslo je .- rekla je nestrpljivo.

- Nije nema varanja jos tri munata.

- Lukaaaaa.

- Jos malo.

 Na kraju mi je priznala da sam bio u pravu i da zaista izgleda dugo cekati tih nepremostivih nekoliko minuta po kojima sam ja stariji.

 Osim sto se razlikujemo u karakterima i fizicki smo potpuno razliciti. Mnogi kazu kao da se na putu nismo sreli, a oni malo slabovidiji da smo preslikani, sto je apsolutna neistina.

 Luna je prototip slika i prilika moje bake Simone. Srcoliko lice sa prcastim nosicem, ocima kruipnim i neznim kao srna, visoka , zgodna i elegantna u svom hodu kao macka koja hoda po krovu spretno drzeci ravnotezu na vrhovima svojih nogu.

 Za razliku od nje ja sam slika i prilika mog dede Luke. Visok , kostunjav, ostrih crta lika, okruglih ociju, zbog kojih me ona zove Buljko, u hodu lezeran i malo povijen, sto bi ona rekla kao smlatina.

 Cak imamo potpuno razlicitu strukturu i boju koze, ja lepu neznu, malih pora i belu, na mamu, ona na sve Marezije, kozu sirokih pora i zutu.

 Od samog detinstva vrlo smo vezani i bliski. Ona zna sve moje tajne, razmisljanja i nedomice, sto ima sklonost da okarekterise kao budalastine, ja vecinu njenih. Ono sto je najlepse u nasem odnosu jeste to sto bez ijedne reci mi se razumemo u potpunosti.Nikada nista ne mogu sakriti od nje niti ona od mene. Dovoljno nam je da pogledamo jedno drugo i znamo da li ono drugo nesto muci, da li je u potpunosti srecno i sta misli o datoj situaciji.

 - Sanjala sam nocas..

- I ja sam- prekinuo bih je u pola recenice

- Da smo ja i ti – nastavila je

- Isli zajedno po gradu….

 Sto smo fizicki udaljeniji to smo mentalno sve blizi. Vise puta nam se desilo da sanjamo identicne snove , radimo iste stvari , isto se sasvim obucemo , osecamo neku teskobu, deluje neverovatno ali tako je.

 - Pogledaj koru- pozvala me je Luna dok sam ja namestao radio stanicu trazeci neku dobru muziku.

- Evo odmah sam.. evo to muzikica.

- Meni to mnogo mirise.

- Muckaj taj fil i ne brini.

- Ok.

 Luna i ja pravimo uvek zajedno sve torte i kolace, narocito za nas rodjendan. Ja sam specijalista za kore ona za filove. U cetiri ruke i dve pametne i talentovane glavice sve je mnogo brze , lakse i prava uzivancija. Pustimo muziku , muckamo  u istom ritmu. Cesto imam obicaj da tako oboje zagrnuti keceljama, poklonim se i pozovem je na ples izmedju kuhinskih elemenata. Odigramo neki valcer ili disko tvist, ja se malo vise izglupiram i izmotavam glumeci sve ono sto mi padne napamet, ismejemo se i kolaci uvek uspeju, ispadnu carobni.

 Oboje smo nasledeli talenat za kuvanje i kolace od nase tetke Rade, koja nam je uvek pravila rodjendansku tortu. Kada se razbolela mi smo preuzeli muckalicu u svoje ruke i stvarno smo talentovani.

 - E da je nasa tetka ziva… setio sam se.

- I tata… sa setom je rekla.

- Prosto neverovatno imao je dvoje dece rodjene istog dana i taj jedan datum nikad nije uspeo da upamti, biserko.

- Moj Lokica sa suznim ocima je rekla.

- A od svih Marezija ostali samo ti i ja.

- Nazalost – sa tugom u glasu je konstatovala.

- Znas li ti da si ti moje sve? Jedina koja nosi moju krv. Jedina koja si ostala od svih- rekao sam joj

- I ti moja- uozbiljila se.

- Nema toga sta za tebe ne bih uradio i dao na ovom belom svetu. Sve sto u meni ne valja ti si moje dobro, moje bolje ja.

- Ti si blesav- nasmejala si.

- Ti si moje jing, ja tvoje jang.

- Ti si moja budalica, moj bratic.

- Ti si moja sister, moj odraz, moj razum i zato te volim najvise na svetu, dodji da te coknem.

- Ma sta ces me cmakati.

- Cmok, cmok, cmok…

- Lukaaaaaaaaa, davis me, nemam vazduha.

- Ti si ona moja idealna polovina koju retki sreckovici imaju, a ja sam srecan sto sam to ja i sto si to bas ti.Do kraja zivota Mi smo jedno srce tela dva.

- Da , jedno srce tela dva – ponovila je.

 LM (elem) Tradicionalno smuckali smo i ove godine nasu cuvenu Moskva tortu bez po muke. Dobro se zabavili izmedju reda kora i fila. Moj alter ego koji me uvek vrati na pravi put i spusti na zemlju sa nekog oblaka kad odlutam. Neko ko zna da moze uvek da me usreci ili rastuzi iskreno. Neko pred kim sam uvek ogoljen ma koliko se trudio da se sakrijem. Neko sa kim sam od prvog dana naucio da delim sve i ko ce samnom uvek sve podeliti. Moja Luna.

 p.s.

I ove godine duvacemo svecice u isto vreme. Dobice kao i uvek aranzman od njenih omiljenih bordo ruza, jer znam da je to cini zaista srecnom, zna da mi je tako posebna i jedinstven, najvaznija zena u mom zivotu. I danas, 27 jul, sve kao da se poklopilo i broj nasih godina 33, dve iste cifre – blizanci. Lunice moja srecan nam rodjendan, onaj koji ce te zauvek iskreno voleti.

mareziluka

MOSKVA TORTA


Potrebno za kore :

 16 belanaca

20 kasika secera

320 grama mlevenih oraha

160 gr mlevenog keksa

2 praska za pecivo

 Od ovog ispeci cetiri kore. Belanca penasto umutiti pa dodati sve ostale sastojke lagano mesajuci kasikom bez upotrebe miksera, da bi vam kore bile mekane.

 Fil:

 16 zumanaca

16 kasika secera

1 ½ l mleka

2 pudinga od vanile

8 kasika brasna

100 gr prah secera

1 margarin stoni ‘Vital”

3 vrste voca ( preporucujem breskve, visnje i banane)

+

3 slaga

 Umutiti jaja i secer , dodati prah od pudinga, brasno  , dobro izmesati i skuvati u mleku kao puding. U hladan fil dodati umucen margarin.

 Filovanje:

 Kora → fil → breskve → fil → kora → fil→ visnje → fil → kora → fil → banane → fil → kora → slag preko sele torte za dekoraciju.

Prijatno!

[ Generalna ] 24 Jul, 2011 01:55
Nacela ili principi su krajnje granice ljudskog dostojanstva. Jaki karakteri odlikuju se nepromenjivim principima , koje ni po cenu zivota nece preci. Principe proverava zivot , postavljajuci ljude u neke , najcesce, nepoznate i nepredvidive situacije. Mali ljudi “padaju” na sitnicama, dok veliki na krupnim problemima. Odricanje od ustaljenog  i ocekivanog stava kakvu reakciju izaziva ? Da li  nije svejedno i jako bedno jeste li opsti utisak ?

 Sloboda je najskuplja i najvrednija stvar na svetu. Kada vam je neko oduzme onda vam oduzima mnogo toga., pre svega dostojanstvo. Jedna kineska poslovica kaze da pare coveka ne cine srecnim ali sprecavaju mnoge nesrece, s cime se ja u potpunosti slazem. Pogled na moj novcanik najcesce pokazuje apsolutno ropstvo. Vila promaja, kako mu ja od miloste tepam cesto me baci u bedak.

 Kada nemas para ruke su ti vezane za mnoge stvari u cega sam se uverio vise puta u zivotu. Mozes biti i sam Nikola Tesla ali kada nemas novca da realizujes neku od svojih ideja onda je sve uzalud. Ljudi su skloni da te smatraju neznalicom, dosadnjakovicem samo zato sto ipak kako se kaze para vrti i gde burgija nece.

 Status slobodnog umetnika neveseli mnogo u duzem vremenskom periodu narocito u zemlji Srbiji. Da bi imao slobodu da mogu da stvaram i kreiram, jer ovde se od umetnosti ne zivi lagodno, bilo je krajnje vreme da  nadjem neki posao sa redovnim izvorom prihoda.

 - Kako ne mozes da me zaposlis?- pitao sam sestru.

- Luka shvati nema posla.

- Ali Luna ja sam zaposlio tebe sad ti meni pomozi.

- Luka urazumi se, mogu da ti sredim da radis jedino u  mesnoj industriji posto su moji klijenti.

- Ha, ha , ha dodji da me zagolicas. Ja sam tebe uvalio u banku a ti bi mene u klanicu, e hvala ti. Kada budes imala neki ljudski predlog javi se do tada zdravo.

 Pre nekoliko godina , dok je moja sestra bila student , ukazala se prilika za zaposlenje u jednoj od vodecih banaka. Ona ziva nije htela da cuje za tu konbinaciju ali je na moje insistiranje pristala da ode na razgovor. Sve testove je sa lakocom prosla i ostavila sjajan utisak na direktorku iste. Tako , zahvaljujuci meni, ona danas radi jedan dobro placen posao u kome je za veoma kratko vreme napravila lepu karijeru.

 - Zamisli Didi ona bi mene u hladnjacu!- jadao sam se mojoj najboljoj drugarici.

- Tebe? Ona stvarno nije normalna- strpljivo je slusala moje jadikovke moja najbolja drugarica.

- Ja sam njeno dupe uvalio u koznu fotelju a ona bi mene u gumene cizme. Mislim da mislim-uzas.

- Stvarno nije fer, da nije bilo tebe ne bi bila danas to sto jeste.

- I ja joj to kazem- potvrdio sam Didine navode.

- Da si se ti zaposlio umesto nje ko zna gde bi ti danas bio, pa ti bi nas pola zbrinuo.

- Znao sam da me ti u potpunosti razumes.

- Stvarno ne razumem je, treba da ti pomogne.

- E moja Didi, non stop se pravda da ona to ne moze, da ne zna kako , da previse ocekujem od nje, al nema veze.

- Ma iskrsnuce ti nesto, sasvim sam sigurna.

- I ja se nadam jer ovako se dalje ne moze.

 Poremecen dusevni mir odlucio sam da izbalansiram na jedinom mogucem mestu na svetu  - vikendica. Kada god mi je u zivotu tesko ja pobegnem u taj moj mali deo raja i prepustim se prirodi  koja leci svaki dusevni nemir. Spakovao sam najneophodnije stvari , materijal za slikanje, nesto hrane i obreo se u mom privatnom raju.

 - Dome mili dome – rakao sam jos sa kapije.

 Mesto u kome imam vikendicu idealno je za odmor. Pored toga sto je priroda skoro pa netaknuta , tamo nepoznajem nikog osim prvih komsija. Oslobodjen sam svih dostignuca savremenog sveta, iskljucim mobilni telefon, ne ponesem lap top i prepustim se uzivanju.

 Kao i u svakoj kuci uvek se nadje neki posao. Najvise vremena provedem u sredjivanju mog vrta koji vec godinama planski uredjujem i oblikujem. Ima li ista lepse nego da vas budi cvrkutanje vrabaca ili kukurikanje petla? Mozak na otavu, zivce u vodoravu i uzivancija.

 Praveci predah od posla koji sam od ranog jutra radio, pio sam prohladjenu kafu i pravio plan kako da provedem ostatak dana. Posto je ovo idealno mesto za ugadjanje licnim htenjima ili bastion slobode, odlucio sam da za mene i moje kucice napravim pravu malu gozbu- rostilj. U velikom gradu ne mozete imati nikada taj ugodjaj kao kada meso ispecete na sapurikama, malo se nadimite, zasuzite od dima i to je taj valjda neprevazidjen zacin koji daje svu car.

 - Da- iznerviran jer mi je neko poremetio mir javio sam se na telefon koji sam tek ukljucio cisto da proverim poruke.

- Gospodin Marezi Luka?

- Jesam, izvolite.

- Ja sam  Sanja iz , ime jednog velikog trgovinskog lanca,  obavestavam vas da sutra u 10 imate zakazano testiranje i intervju za posao. Ponesite licna dokumenta i jednu fotografiju.

- Dobro.Prijatno.

 U momentu mi je pritisak skocio na dvesta. Kako neko ima pravo da me prekine u ovako lepom trenutku a tek sto sam se opustio. Kakva je to kompanija koja na razgovor zove za manje od 24 h. Osnovna poslovna kultura je u krajnjem slucaju da se obaveste kandidati najmanje dva dana unapred. Posto nisam imao mnogo vremena, spakovao sam se na brzaka i krenuo put Novog Sada. Sa tugom sam pogledao u rostilj koji nisam uspeo ni da spremim a moj mali raj kao da mi je postao u momentu tako dalek i nedostizan.

- Luna, zvali su me sutra na testiranje- rekao sam sestri dok sam guglovao trazeci podatke o kompaniji kao pripremu za razgovor.

- Znam, ja sam ti sredila.

- A za koje radno mesto ?

- Ne znam,  vazno je poceti, pa ces dalje lako ako se pokazes. Rekla ti je direktorka da se na intervju ne pravis mnogo pametan vec da budes pristojan i fin, posto te je ona licno preporucila.  To ne radi cesto i zato nemoj da me izblamiras pred njom, jel jasno.

- Ja ne moram da se pravim pametan, ja to jesam . Ja cu biti takav kakav sam pa ako im se svidim nek me prime ako ne , sta ja tu mogu.

- Luka pamet u glavu, jedva sam i ovo nasla.

 Uvek kada dobijem poziv za razgovor za posao mastam kako cu ja biti primljen i snimam kratke filmice po glavi o radnom mestu. Uvek imam trip kako ce me svi voleti a ja se dobar pokazati i ostaviti utisak koji ce ih oboriti sa nogu. U ovom slucaju nisam imao nikakv osecaj, bio sam prazan kao list papira, prestao sam da mastam kako bi razocarenje, kada me ne prime, bilo sto manje.

 Iako znam sve trikove na koji nacin treba odgovoriti na koje pitanje i sta je pozeljno da oni cuju odlucio sam da budem ono sto jesam a ne ono sto oni ocekuju od mene.

 Na samom razgovoru za posao saznao sam da jedino mesto koje se nudi jeste posao prodavca.

 - Didi zamisli prodavac- besneo sam preko telefona.

- Smiri se.

- Ona nije normalna, ja da budem prodavac, posle svih onih poslova drzavnih institucija da budem prodavac, skandal.

- Ne sekiraj se, ma vide oni da nisi za to.

- Naravno po mojoj reakciju vrlo jasno su videli koliko sam bio “odusevljen”.

-Mogu da zamislim kakvu si facu slozio.

- Veruj mi ni da ne mozes, nego hajmo veceras do grada malo da se opustim posle ovog  neprijatnog iznenadjenja, prijalo bi mi, vazi.

-Uvek, u osam na starom mestu.

- Bolje u sest duze ce trajati.

- Dogovoreno.

 Skoro su prosle tri nedelje i poziva za posao nije bilo. Skakutao sam veselo tih dana po gradu presrecan sto sam propustio tako “sjajnu” priliku.

 Poslednjih noci mnogo sam sanjao. Vrlo neobicno ali sam snove pamtio jos celog dana. Nazalost mnogo puta do tada snovi su mi jasno predskazivali sled dogadjaja u mom zivotu. Probudio sam se sav mokar od uzasnih slika mog sna.

 Cele noci sekli su mi kosu. I  taman kad bi zavrsili pocinjalo bi iz pocetka. Znam da kosa znaci brigu, nadao sam se da se nece desiti nista ruzno.

 - Gospodine Luka javi te se sutra u nasu radnju na bulevaru, cestitam dobili ste posao.- saopstio mi je ljubazni zenski glas preko telefona.

- E do mojega – rekao sam glasno sam sebi. Posao, strasno.

 Da ne bih izneverio sestru i njenu vezu, koja se isposatavilo da je glavni menadzer kompanije za pola Evrope, pomirio sam se sa sudbom kletom i odlucio da pokusam. Prekrsio sam svaki svoj princip. Glavnu zivotnu devizu : Bolje je za dzabe lezati nego za dzabe raditi , obrnuo sam. Sam sebi sam se gadio. Upao sam u masinu.

 - Dobro jutro sine.- rekla mi je baba koja se prva nabudzila vec u sedam ujutru da pazari.

- Dobro jutro – rekao sam joj jos pospan i skoro pa krmeljiv.

- Imate li ovu vodu sa ukusom jagode od litar?

- Imam moj k..rac sa jagodom , prokleta babetino- mislio sam u sebi.

- Gospodjo ako nema u polici onda nema, imate u pakovanju od cetvrt litre.

- Necu ja od cetvrt litre vec sam htela litar.

- Ali vidite da nemamo.

- Eto ja prvi put udjem u ovu radnju i bas se uhvatim za ono sto nemate.

- Uhvatila se da Bog da za golu zicu od struje, mene si nasla da zajebavas a ni oci nisam otvorio- motao sam misli po glavi dok sam joj se smeskao osmehom pit bula.

- Znate ja jako volim ukus jagode u vodi.

- Sve se bojim babetino prokleta da si na jagodama odrasla, crkla da Bog da.- cutao sam i kolutao ocima,.

- Da , da,  razum vas ali nemamo.

- Pa sta da radim sad a tako mi se pije ali od litar.

Film je pukao nisam mogao da izdrzim , po cenu svega da joj ne kazem.

- Pa ti baba uzmi cetiri od po 250ml i eto ti litra sa jagodom.

- Kako to onda da popijem? Upitala me sa cudjenjem.

- Dve odjednom, stereo.

- Molim? Izbecila se.

- Stereo baba, duplo. Sisaj od jedared iz obe flase.

- Kako ste vi neprijatni- zgrozeno me sasekla.

- Jebi ga baba kad me zajebavas na sabajle, ko da nemas pametnija posla nego mene ovde da njakas.

- Zalicu se vasem sefu!

- Usro sam se baba , odoh sad da promenim pelene. I slobodno se zali, jedva cekam da mi da otkaz.Ajd zdravo.

 Na moju veliku zalost otkaz nisam dobio jer je baba poznati pacijent kako je od miloste zovu. Voli da njaka nove radnike dok im dusu ne izvadi. E moj Luka – Murate i ti si srece kurate, ali bas.

 LM(elem) posao koi sam dobio radio sam savesno i odgovorno bez obzira koliko mi se on nesvidjao. Intelektualno ne izazovan , otupeo me i oduzeo svaku smislenost. Postao sam tup, besciljan i mehanicki ljubazan. Bez ijedne misli punio sam rafove, crnacki udarnicki i po dvanaest sati dnevno. Moram li napomenuti da je pored posla i plata africka, bruka i sramota.

Stideim se svakog dana provedenog na njemu i nikako nisam uspeo da prebolim cinjenicu kada vidim nekog poznatog da bezim po radnji jel se silno stidim onoga sto radim. Postao sam tegleca marva ciji mozak je ostao negde na kasi bez bar koda za cenu, roba sa greskom.

 p.s.

 Zivot nije cudo al cini cudesa, meni ona najgora. Ubijena mi je i poslednja nada da cu ikada vise ista bolje biti i postici, mali bedni prodavac koji dnevno prevuce tone robe za bednu platu. Da li sam to i zasluzio? Mozda i jesam pregazivsi princip da radim ono sto ne volim i po svaku cenu. Pored principa koje sam pregazio i dostojanstva koje sam izgubio najtragicnije je sto ispred mog oka ima samo jedan mracan tunel koji mi jasno govori da je ovo poslednja stanica mog putovanja,  da sam zakopan ziv u blatu. Meni se zivot nikada nije smesio a jos manje priredio neko prijatno cudo. Nije svejedno i osecaj je i vise od jako bedan, najteze je kad sam sebe pljunes u lice.

mareziluka

 

  BEDASTE PUNJENE PARIKE

 

Potrebno:

6 velikih mesnatih babura

5-6 krompira

2 zelene paprike roge

1 crvena paprika babura

2 jaja

2 sangarepe

1 glavica crnog luka

4-5 paradjiza

Saka pirica

So, biber, vegeta, persunov list

 

Izredanti oljuscen kronpir, sangarepu, dve zelene paprike , crvenu papriku, glavicu crnog luka , dodati zacine , pirinac i dva jaja i sjediniti masu. Ocistiti babure i napuniti dobijenim nadevom. Kuvati paprike uz iseckani paradajiz sat ipo na laganoj vatri, pred kraj dodati jos ½ soka od paradajiza ili zaprsku.

Prijatno!

[ Generalna ] 08 Jul, 2011 00:16
Doza umerenosti je uvek stvar dobrog ukusa. Hodati po tankoj liniji izmedju preterivenja i pristojnosti nikako nije lako. Razliciti su arsini svih ljudi po kojima mere neprimerenost te tako treba razumeti i one za koje je vasa umerenost nekome preterivanje. Kazu da istina je jedina stvar koja uvek zaboli, bez obzira koluko je bili svesni retko kada cemo je priznati ili oprostiti onome ko nam je kaze ulice. Koliko je bodlje gordosti i kamen ludosti imali u sebi i dozu mudrosti?

 Samoca je stanje koje s vremena na vreme volim sebi da priustim. Iako se mnogi na pomen iste mnogi jeze ja je dozivljavam kao neophodni sastavni deo sopstvenog mentalnog zdravlja. Usamljenost je ono sto ne bi smelo nikada da mi se desi ali samoca cesto prija.

 Volim da nemo posmatram zivot oko mene, dogadjaje ljude, pojave i sredjujem svoje misli. Bez ijedne izgovorene reci pravim neke sitne planove za buducnost i okvirno presabiram sta sam mogao da uradim ili ako nije suvise kasno ispravim napravljene greske.

 Od Ninine svadje samnom proslo je skoro pa godinu dana. Nemavsi priliku da i ja njoj kazem sve sto zelim cesto sam je sanjao i bio opterecen sopstvenim postupkom. Hiljadu puta sam sebi postavljao jedna te ista pitanja i ako su mi svi govorili da nisam pogresio nikako nisam mogao da nadjem unutrasnji mir.

 Prijateljstvo je odnos dvoje ljudi i bilo bi korektno kada do rastanka dodje obe strane kazu ono sto misle i razidju se. Nina je sve rekla svojim cutanjem a ja nisam imao priliku ni cutanjem ni pricom. Posle petnaestogodisnjeg prijateljstva nisam mogao ostaviti stvari tek tako , morao sam, sto ja kazem isterati stvari na cistinu.

 - Didi opet sam je sanjao.

- Koga?

- Ninu.

- Sta se vise opterecujes, pusti proslost neka pociva.- posavetovala me gledajuci me sazaljivo.

- Ne mogu Didi. Nisam ja rekao sve sto imam i to me tisti.

- Ne moras, rekla je ona svojim postupkom za oboje. Bitno je da se videlo ko je kakav.

- Nista to mene ne tesi, veruj mi.

- Znam Luka , ne kopaj po ranama koje ne mozes zaceliti.

- Moram Didi da znam na cemu sam.

- Bas si tvrdoglav kao mazga.

- Jesam, sta cu takav sam ?

 Posle svega znao sam da za nase prijateljstvo nema nikakve sanse. Gordost koju je nosila u sebi nije dozvolila ni  pomisao na razgovor a kamoli pomirenje. Na moju zalost toga sam bio veoma svestan ipak smo se znali tolike godine.

 Posle jos jedne kosmarne noci u koju sam proveo sanjajuci Ninu kako bezi od mene dovoljno toliko da ne mogu da je dodirnem a na dohvat mi je, probudio sam se preznojan i tmuran.

 Bilo je i vise nego jasno da moram stupiti u kontakt sa njom kako umem i znam ne bih li sebi olaksao muke. Jednostavno neke stvari morate izbaciti iz sebe.

Otisao sam do prve trafike i kupio novi mobilni broj sa nadom da ce Nina odgovoriti na poziv nepoznatog broja.

 - Molim- rekla je Nina vedro.

- Molim te nemoj da prekines vezu, zeleo sam da vidim da li si dobro – rekao sam u dahu.

- Dobro sam- rekla je posle krace pauze.

- Sanjam te nocima i morao sam da znam kako si. U svim mojim snovima bezis od mene i ne das mi da ti pridjem. Samo sam hteo da vidim da li si zdrava i srecna.

- Jesam, ti?

- Mnogo mi nedostajes. Znam da nikada neces popustiti, ne bih ni ja. Moja najveca greska je sto sam ti rekao ono sto su svi mislili a nisu imali hrabrosti da ti kazu u lice.

- Ko to svi? – pitala je hladno.

- Svi Nina, svi. Svi nasi zajednicki prijatelji.

- Reci mi konkretno ko?

- Ne zelim da ih ofiram, znas ti ko su svi – posle nekoliko sekundi dvoumljena sam uspeo da kazem. Ne zelim nikog da uvlacim u ovo a ti to znas.

- Sta ima novo kod tebe?- prebacila je loptu sa klizavog terena na ocekivani nacin, koristeci pitanje koje je uvek izgovarala kada nije imala sta da kaze.

- Sve je po starom. Mislila si da cu pricati za tobom svasta, da cu te odgovarati, raspredati.

- Nisam.

- Jesi Nina, ali ja na to nemam pravo. Za sve godine naseg druzenja nista lose mi nisi uradila. Uradila si mnogo toga lepog i nemam nijednu ruznu stvar da ti zamerim.

- Ako ti tako kazes- cuo sam smesak u njeniom glasu.

- Gorda si i ja sam, ali nisam necovek Nina da pricam ono sto nije. O tebi cu uvek reci sve najbolje i najlepse, jer ti si bila i ostala jedna od mojih najboljih prijatelja – glas je poceo da drhti a suze su mi same tekle.

- Valjda je tako- zbunio sam je.

- Jesi Nina i ti to znas, samo sam hteo da te cujem da ti to kazem. Ne stidim se sto placem i sto mi je tesko. Ne dozivljavam ovo kao ponizenje. Hteo sam i ja samo da kazem sta imam , imao sam na to pravo.

- Jesi Luka. I ti meni nedostajes.

- Nikada te vise necu uznemiriti. Ne boj se Luke, iako znam sve tvoje tajne nikad ih niko nece saznati. Sve to ostaje medju nama zauvek. Ispao sam kolateralna steta izmedju tvog straha i zelje za srecom. Mnogo mi nedostajes.

- Luka moram da zurim, imam nekih obaveza po gradu. Udajem se.

- Sa srecom Nina, zelim ti sve najbolje.

- Budi pozdravljen. Zdravo.- prekinula je vezu.

 U momentu osetio sam olaksanje. Posle godinu dana uspeo sam da kazem sve ono sto sam drzao u sebi. Konacno sam nasao svoj mir. Hteo ili ne morao sam da se pomirim sa cinjenicom da nas je zivot razdvojio.

 Kazu da pametni ljudi uce na tudjim a budale na sopstvenim greskama. Naucio sam kao i svaka emotivna budala da nemam pravo nikoga da osudjujem za postupke ni ti da govorim ono tako ocigledno u lice. Shvatio sam da mnogo toga moram da prezmurim i napravim se nevest. Cak i onda kada traze od mene misljenje da dobro odmerim sta i koliko cu reci kako nebih posta neciji dokaz neuspeha. Strasno ogledalo koje kaze istinu a koje posle razbijemo.

  Jesen se polako uvlacila u grad i sokake. Sve manje lisca stajalo je na granama. Prvi odzaci su se zadimili i sve vise tmurnih oblaka oslikavalo je jutra. Moj zivot se vukao kao i obicno istim, sinama bez vecih oscilacija.

 - Luka moramo pod hitno da se vidimo.- dobio sam sms od Didi.

 Posto ne volim da kuckam poruke odmah sam je nazvao.

 - Pitanje zivota ili smrti sta je toliko hitno Didi?

- Pricacu ti, strpi se. Nista strasno ali ipak znacajno.

- Za pola sata kod mene, moze ?

- Dogovoreno.

 Didi nikada nije panicila niti reagovala burno. Uvek je sve prihvatala sa dozom umerenosti te mi je ova poruka bila i vise nego cudna.

 - Sipaj mi jedan konjak- sa vrata je naredila.

- Sta se desilo?

- Sipaj i sebi i sedi da ti pricam.

- Didili znas da ne pijem.

- Sipaj trebace ti.

- Ako ti tako kazes, samo ne znam kako cu ja to popiti.

- Surdukni u cugu.

 Smestila se na fotelju tik do prozora, kao da pogledom trazi reci koje treba tek da mi kaze. Primetio sam odsutnost.

 - Ne znam kako ovo da ti kazem- ispustala je veliki oblak dima tek pripaljene cigarete.

- Srpski, kako drugacije. – nasmejao sam se.

- Mnogo mi je neprijatno, ne znam odakle da pocnem.

- Boze Didi kao da se ne znamo sto godina, hajde govori ne drzi me u neizvesnosti.

- Uh uzdahnula je duboko. Nina me je pozvala da joj budem vencana kuma.

- Stvarno- ostao sam zaledjen.

 Nina i ja imali smo odavno precutni dogovor da cu joj ja biti vencani kum. Godinama su to svi znali i pravili sale na taj racun kako je ona izabrala najzgodniju od svih zgodnih kandidata. Svaka posalica se zavrsavala na konstataciji da sam  u ostroj konkurenciji pobedio zahvaljujuci duzini noga, jer ,Boze moj, Kuma mora imati najbolje noge, a moje su ipak ako ne lepe bile najduze.

 - Brrrrrrr- sasuo sam konjak u jednom dahu.

- Ne bih volela da ovo pokvari nesto medju nama. Kumstvo se ne odbija i morala sam da prihvatim.

- Ne budi luda sve ok.

- Nije ok, ovo ti je namerno uradila znajuci da ce te najvise boleti. Znas kako mi se kumuje ko gladnom….. Ti si trebao to da budes.

- Nema veze Didi kumovacu nekom drugom.

- Glupaca, kako je samo mogla, molim te nemoj da se ljutis.

- Opusteno Didi neka ti je kumstvo sa srecom.

- Hvala ti ovo mi mnogo znaci.

 Kako se dan Nininog vencanja priblizavao ja sam postajao sve setniji. Kompletno drustvo se trudilo da nista na datu temu ne spominje jer je situacija bila i ovako dovoljno mucna. Nisu zeleli da se jos gore osecam nego sto vec jesam. Precutno su se spremali za svadbu pokusavajuci da mi misli odvedu na drugu stranu.

 - Rekla sam joj , nisam mogla da izdrzim.

- Kome Didi?

- Nini, sve sam joj izdefilovala. Kako je nije sramota da ti tako nesto uradi. Cutala je ko zalivena. Zna i ona da je pogresila.

- Jao Didi ma nemoj da kvarite vas odnos.

- Bas me zabole, ispala je djubre. Nije ni meni svejedno u nebraniom grozdju. Odradicu to jebeno vencanje ali morala sam Luka nisam mogla da izdrzim.

- E moja Didi uvek pravioljubljiva, ne boj se prezivecu ja.

- I hoces , ti si nasa snaga. Nego ostalo mi jos da narucim bidermajer a nemam pojma ni sta voli ni kakvo cvece hoce. Sve me to smara.

- Didi prepusti to meni, ja znam. Obecaj da joj neces reci, to ce biti moj poklon za nju kad drugi ne mogu da joj dam. Molim te puno bi mi znacilo, tako bi i ja bio tamo.Moze?

- Luka, volim te najvise na svetu, niko nikada nece saznati.

 Na dan Nininog vencanja trudio sam se sto dalje odagnam misli od tog dogadjaja. Setao sam gradom skoro celo popodne.  Misli su se same nametale pokusavajuci srcu da objasne zasto se grci. Negde oko ponoci setajuci Dunavskim parkom. Sustanje lista trglo me na tren. Kroz polu tamu do starog kestena na liscu je setao jez.

- Sreca – pomislio sam.

Kao da sam video moje lutajuce srce probodeno hihljadama bodlji gordosti, tudjih i mojih.

 LM(elem) Nina se udala za coveka koji je mnogo povredio i za koga nije ni sama znala da li ga uopste voli. Ispunila je formu a vreme ce pokazati da li je napravila ludost ili mudrost. Kao i svaka kuma Didi je uhvatila bidermajer koji je donela meni, sa obrazlozenjem da meni pripada. On i danas stoji na mom ranom stolu, pozutelih ruza podsecajuci na prolaznost vremena i snagu gordosti.

 p.s.

Prijateljstva se ruse u jednom trenu a grade godinama. Dobro promislite pre nego sto nekom kazete ono sto mislite jer svi ne prihvatamo isto istine. Ja se ne menjam i jos uvek ono sto imam kazem, ma kakve to posledice donelo. Ako nista drugo ljudi samnom uvek znaju na cemu su. To je kamen spoticanja za mnoge. Deo hrabrosti ili velike ludosti, vreme ce pokazati.

mareziluka

POHOVANE LIGNJE

 Potrebno :

1kg lignji
 150g brašna
 so
 ulje
 biber


Očistite lignje, dobro ih operite i narežite na kolutove. U tanjir stavite brašno, dodajte so, a ako volite možete i biber pa izmešajte. Lignje uvaljajte u brašno pa pržite na vrelom ulju sa obe strane dok ne dobiju zlatno žutu boju.
Poslužite uz limetu isečenu na kriške ili limun. Kao prilog možete poslužiti blitvu sa krompirom ili krompir na neki drugi način.

Prijatno!

 

[ Generalna ] 18 Jun, 2011 09:31

 Svi mi sanjamo velike snove. Neki su realni i ostvarivi a neki apsolutno nedostizni. Covek ima razlog da postoji sve dok ima jos poneki neostvareni san. Zna da ima nesto cemu tezi i cime ce da se vodi. Kazu da nada umire poslednja, malo posle vere. Najvise nade polazemo u to da cemo naci nasu drugu idealnu polovinu i spremni smo na razlicite gluposti, odricanja, pozrtvovanja samo da stignemo do tog cilja. Kakva je Amorova izdaja i samceva predaja  da li belu zastavicu podize ?

 

Kao trkac na duge staze navikao sam da godinama budem u vezi sa istim partnerkama. Nista lepse , za mene, nema od toga nego da se sa nekim razumes i samo pogledom, da znas neciju narav, da znas sta mozes dobiti i sta ocekivati. Amor me nije mnogo puta pogadjao u zivotu. Njegove strelice kruzile su oko mog srca i retko kad su uspele da ubodu pravo u centar. Tesko se zaljubljujem.

 Covek sto je stariji postaje komlikovaniji po pitanju ljubavi. Prosto nekad pozelim da opet imam onih naivnih dvadeset kada je bilo dovoljno samo da imas nekog da se sa njim drzis za ruku, ljubis, mazis, setas. Sa kolicinom pozutelosti krstenice nivo zahtevnosti postao je sve visi, dok je nivo zadovoljstva dijametralno suprotno postajao sve manji.

 - Kada cemo se opet videti?- upitao sam Nenu.

- Javicu ti se sledeci put kad opet budem u gradu?- hladno je odgovorila.

- Pa jos sutra si tu, mozemo se onda videti i sutra.- predlozio sam.

- Ne mogu , ne zelim nikakvu obavezu. Kres je bio super.

- Pa da ponovimo?

- Sledeci put, sada zurim.Pozdrav pa se cujemo .

- Ok. Cucemo se imas broj.- rekao sam dok sam napustao njen auto sa kojim me dovezla do zgrade.

 Nenu su sam upoznao pre oko godinu dana sasvim slucajno. Imao sam nekakvu promociju na kojoj je ona bila pocasni gost , razmenili smo par reci i tako je pocelo. Fizicki izuzetno atraktivna, privukla je moju paznju, razmenili smo brojeve telefona i od tada se povremeno druzimo.

 Par puta godisnje ona dolazi poslovno u Novi Sad, nazove me , nadjemo se, odradimo sve ono zbog cega smo se sastali i to je to. Bez emocija, mogucnosti dubljeg vezivanja, samo sex. Uspesna poslovna zena ne zeli da ima ikakvu obavezu, zivi svoj zivot kroz sopstvena zadovoljstva i uziva.

 Nikada nisam bio sorta muskaraca koja se zadovoljavala sex varijantama bez emocija. Medjutim standardi koji sa godinama rastu, sveli su moj ljubavni zivot na cisto sexualni. Sto sam vise ja jurio ljubav to mi je ona sve vise izmicala. Zeljan iskrenih osecanja , kao suva zemlja provale oblaka,  izoblicio sam sopstvena htenja u puki telesni cin.

 Nista to meni mnogo ne pomaze, jer se posle svake takve avanture osecam samo jos gore. Osecam se iskoristeno, prljavo i zloupotrebljeno. Gadim se toliko sopstvenog tela da se tusiram do zadnje kapljice tople vode, ali prljavstina koju osecam nalazi se daleko dublje u samom centru duse. Postajem ravna linija bez ijedne amplitude.

 I sta to nekom uopste znaci daj prokleti seks ako se opet ujutru probudi sam u polupraznom krevetu kao vuk samotnjak  u hladnoj pecini.

 Koriscenje javnog prevoza koliko ima svojih mana tako ima i svojih prednosti i drazi. One negativnosti tipa omamljivih “mirisa” u julu i avgustu, truckanja, prenatrpavanja stavicemo po strani naspram kontakta sa toliko razlicitih ljudi u kojima uziva jedan filantrop poput mene. U gradskom prevozu ne moze da mi bude dosadno jer vreme putovanja prekracujem promatranjem i procenom tipova licnosti koji me okruzuju naspram nihovg izgleda i gestikulacije koje prave. To me uzasno zabavlja.

 - Izvinite je li slobodno?

- Naravno.- odgovorio sam a da nisam ni pogledao kome.

- Hvala.

- Nema na cemu ?

 Iznenadio sam se kada sam shvatio da sam po prvi put za nekoliko dana cuo glas devojke koja svako jutro seda pored mene u gradskom autobusu. Nosila je u sebi neku smirenost i prirodnu lepotu. Bez puno sminke , uredna, njeno lice delovalo je nekako sveze. Mirisala je na pepermint. Ostar ali prijatan miris.

 Nase druzenje nastavilo se i narednih nekoliko nedelja. Svako jutro,  bez obzira na mesto u autobusu sedala je na sediste pored mene. Razmeninili smo par pogleda ali nista vise od toga. Na krajicku njenih usana, kao i mojih, video se blagi osmeh ali smo se oboje pravili kao da se nista ne desava.

 - Gospodjice, izvinite mogu li nesto da vas pitam ?- skupio sam hrabrosti da zaustavim nepoznatu mi devojku.

- O svakako- odgovorila je sa osmehom moja saputnica.

- Zanima me zasto bas svakog jutra sednete pored mene u autobusu iako ima toliko slobodnih mesta?

- Nadala sam se da ces me primetiti.

- Svakako da jesam- nasmejao sam se.

- Ja sam Sara.

- Ja sam Luka, drago mi je. Mogu li imati tu slobodu da vas pozovem na pice?

- Svakako. Daj mi tvoj broj pa cemo se dogovoriti.

 S milim mojim, da ne lajem kojim, da se i meni nesto desilo. Tracak nade , jedan talascic pokrenuo je moju mastu. Prosto se pitam nekad jesam li ja retardiran ili previse mastovit ali u mojim mislima mi smo pa skoro stigli do popa. Crkvena zvona glasno su brundala u mojim usima a ja metar od asvalta poskakivao tih dana od srece.

 Video sam vec nas dvoje, kako sedimo i gledamo zalazak sunca, fuj koji klise kao iz herc romana - opis. Definitivno moram na remont glave. Sve u svemu  bez obzira na moju tehnicku ispravnost nesto se lepo pokrenulo.

 Posle desetak dana dopisivanja i jednog izlaska pozvala me je da je posetim u njenom domu.

 Kada krenete na Telep, deo Novog Sada, obavezno ponesite i lanc paket. Sto bi se ono reklo Bogu iza tregera, klaj klaj pa stani pa klaj, pa rupa, pa skretnica i nekako ziv stigoh.

Na adresi koju mi je dala nalazila se kuca. Objasnila mi je da slobodno udjem i pokucam na treca vrata.

 - Zdravo, dobro dosao.

- E mogu ti reci jedva, bolje te nasao.

- Udji raskomoti se. Sta ces popiti.

- Moze kafu.

- Ok odmah stize.

 Zivotni prostor ove devojke odisao je vedrinom i opustenoscu. Bilo mi je malo cudno sto sam primetio u jednom uglu igracke ali nista lose.

 - Evo i kafe.

- Hvala, da vidim mozes li se udati.

Zagonetno se nasmejala. Tek sto sam otpio dva gutljaja sela je pored mene i pocela me milovati. Odlucio sam da stvari prepustim njenoj volji da vidim dokle je spremna ici.

- Rekla bih po obliku tvojih usana da volis da se ljubis.

- Nije da ne volim.

- A kako se ljubis?-upitala je.

- To se recima ne da opisati pridji blize da ti pokazem.

 Taman sto smo se dotakli usnama neko je zalupao snazno na vrata. Hitro je skocila provirila na spijunku i sva usplahirena uletela u dnevnu sobu.

 - Brzo u spavacu sobu sakrij se!

- Sto bi se krio?

- Brzo, na vratima mi je dever.

- Dever?- osato sam bez teksta.

 Usao sam u poluzamracenu sobu gde sam prvo overio koleno od bracni krevet, nesmejuci bolno da jauknem a zatim na moje zaprepascenje naleteo na krevetac u kome je spavala beba.

 - Jebem ti zivot,  hoce li kraj ovoj skrivenoj kameri.

Dok sam trazio zgodno mesto za skrivanje prema vratima je dolazio sve blize i blize dubok muski glas. Nisam imao ni kud ni kamo, otvorio sam vrata dvokrilnog ormana i seo u njega.

- Shshshsh samo da ga ljubne striko. Cuo sam taj isti glas od kog su me delila tanka vrata ormara.

 Vrata sobe su se za par sekundi zatvorila, a meni su ti trenutci delovali kao vecnost. Ubrzo zatim kroz sapat  cuo dozivanje.

 - Gde si? Izadji brzo.

- Evo me u ormaru jedem tvoju vencanicu.

- Brzo izadji sada ce mi muz doci, nadrljali smo ako nas ovde uhvati.

-Muz?- poluglasno sam rekao bauljajuci na kolenima po podu.

- Shhhhhhhh probudices mi dete.

- Sto si me zajebala, sto nisi rekla da si udata.

- Htela sam da mu se osvetim, prevario me sa mojom kumom.

- Sto samnom, sta sam ti ja zgresio?

- Shhhhh , tise probudices mi bebu.Tebe sam jedinog uspela da navatam.

- Hajde da ostanemo i o svemu popricamo sa njim.

- Da li si ti normalan. Moj muz je mesar istranzirace i mene i tebe u snicle.

- Mesar?- bio sam u stanju soka.

- Neces moci na vrata dever tu nesto radi, moras kroz prozor od spajiza.

- Ti nisi normalna,  ne pada mi napamet.

- Ne zanovetaj izlazi, ubice nas oboje.

 Mucenik, sta cu, kroz prozor  pa pravo u zadnje dvoriste medju guske i curke. Bio sam veci curan od ijednog tamo.

 -Ovde je neka dzukela ja se bojim kerova.

- Ma nece ti nista samo pravo pa kroz bastu.

- Jebalo majku ako si normalna.

- Desno kod komsije u njegovu i onda ces videti jedan nizak zid i predji preko njega i na ulicu.Ajde zdravo.

 Sto bi moja pokojna baba rekla, Bog da joj dusu prosti, beste noge posra vas guzica. Mila moja majko i cela familijo. Trcao sam ti ja i kroz stajsko dzubre i kroz neki malinjak, i medj neke rotkve i salate. Nizak zid je bio visok svega dva metra te sam se jedva uspeo uz njega sve bezeci od komsiskog dobermana. Jedva zivu glavu izvukoh.

 - Da ti pricam ne bi mi verovala sta mi se desilo- uzbudjeno sam Didi objasnjavao preko telefona.

- Srce moje od tebe me vise nista ne cudi, odavno, pricaj.

 Slusalica je odzvanjala od njenog smeha.

 - Hit, hit, hahahahahahah, hit.

- Jebem li ti sunce bezobrazno ne staj mi i ti na muku.

- Hit, hit, hahahaha – grohotom se smejala.

 U polumracnoj sobi sedeo sam dugo nepomiscno. Pred ocima su mi se vrtele slike starih ljubavi i osecanja koje sam tako dugo imao a sad polako zaboravljam. Rezak bol u grudima prostrelio me. Hocu li vise ikada voleti, hocu li ikada biti vise voljen ?Srce je pocelo da bije sve jace i jace. Fali mi ljubavi- vrtelo se u mislima.Zelim opet voleti i biti voljen.Samoca me ubija!Sam, bez ljubavi, nikada je vise necu naci ma koliko se trudio. Bubnjalo mi je sve jace u glavi. Snazan stisak pritiskao je moje grudi.

 - Didi, molim te dodji nije mi dobro.

 LM(elem) te noci zavrsio sam u hitnoj pomoci. Dijagnoza  sinusna tahikardija. Otkucaji mog srca bili su ubrzani od nervoze i stresa. Na doktorovo pitanje koji je uzrok stresu uspeo sam da kazem : Amor me bezuspesno gadja, al nikako da pogodi. Doktore ostao sam sam, predao sam se , nema ljubavi. Amorova izdaja!.... i onesvestio se.

Posle dve flase infuzije i malo sedativa osecao sam se bolje. Doduse prazno i iznevereno, usamljan u svojoj teznji za pravom ljubavlju i cvrsto osloljen o Moju Didi koja me nikada nije izdala.

 Ima li duge posle tuge kad te zivot ne voli?- pitam se i ja

 

 

p.s.

Iz Francuske potice prica o breskvi »Melba«. Gospođa Melba je, krajem XIX veka bila velika operska pevacica. Nedaleko od pozorisa u kome je nastupala bio je mali, neugledan restoran u kome je radio jos neugledniji kuvar. Kuvar je bio veliki ljubitelj pozorista i dozivotni obozavaoc gospodje Melbe. Kako nijedan od pokusaja da se priblizi svom idolu nije uspeo, kuvar je tonuo u tugu i samocu. Jednoga dana dok je pripremajuci dezert od bresaka i  razmišljao o svojoj neostvarenoj želji, pomislio je kako ga svežina i boja voca podseća na obraze voljene.. Gost, kome je dezert bio namenjen, bio je odusevljen dobijenim slatkisem. Pozvao je kuvara i zapitao ga kako se zove desert koji je pripremio. Još uvek u svom svetu, kuvar je izgovorio samo jednu rec »Melba«. Ubrzo je breskva »Melba« donela ime i novac vlasniku restorana. A kuvaru? Umro je sam, bogat i tuzan.  Ime mu nije zaboravljeno, zvao se Eskofijer. A gospodja Melba? Ni ona nije zaboravljna. Ne zbog naslovne uloge u »Loengrinu«, vec naslovne uloge u zivotu zaljubljenog francuskog kuvara, koji je njoj u cast pripremio ovakav specijalitet.

Pitam se hoce li Amor i mene tako izdati i da li ce moje ime ostati upamceno po ljubavi ili samoci?

mareziluka

 

BRESKVICE

Potrebno:

 Testo:

250 gr masti

 250 gr secera

500gr brasna

1 prasak za pecivo

3 jaja

Fil:

mrvice od izdubljenih polovina breskvica

dzem od kajsija

 Sastojci se zamijese u mekano teesto koje se ne lijepi za ruke. Od testa se prave kuglice velicine oraha i peku na 180°C, u prethodno zagrijanoj pecnici, do zlatno zute boje. Ohlade se pa se svakoj napravi supljina s ravne strane. Za fil se pomeesaju dzem i mrvice testa iz udubljenja i njima se pune polovine breskvica te spajaju.Gotove breskvice se umakaju u crvenu prehrambenu boju rastopljenu u malo vode i ruma ili u sok od visanja ili u ekstrakt malina, jagoda i sl. kako bi se dobila boja breskvica a zatim se uvaljaju u kristal secer.Breskvice se ostave stajati preko noci kako bi omeksale i upile vlagu i mirise iz fila.

 Prijatno!

[ Generalna ] 09 Jun, 2011 02:43

Borba protiv terorizma u poslednjih nekoliko godina postala je primarna stvar i u svetu i u nasoj zemlji. Organizovano zloupotrebljavanje nekih znanja kao sto je izum gos.  Alfreda Nobela , koji je otkrio dinamit,  dodje kao skrnavljnje nauke i necijeg intelektualnog rada. Zelja  za poboljsanjem zivota i sveta, ponekad se pretvori u nesto sasvim suprotno. Sta su  kukuruzni statisti i hr  teroristi koju zastavu brane?

 Svetska ekonomska kriza dovela je do mnogih negativnih efekata. Uvek skloni pomodarstvu i Srbi , kao zabe koje vide da se konj potkiva, zadigli su svoje male nogice i pretvorili se u ojadjene kapitaliste, koji bas radi te popularno zvane SEKE su nemocni da se bore pa je broj nezaposlenih “opravdano” postao veci.

 Slobodni umetnik je vise , da prostite, sranje nego zvanje. Kao vrlo odgovorna osoba ne mogu da funkcionisem po principu, kad bude bice, snacicu se, dodjem ti – dodjes mi. Oduvek sam u zivotu cenio sve vrste sloboda a narocito finansijsku. Ta vrsta nezavisnosti odrzavala je moje dostojanstvo  na nivou koji smatram da zasluzuje a on je poprilicno visok. Te me mnogi dozivljavaju kao drcnog ili uobrazenog.

 - Mico reci dragicka – veselo sam cvrkutao u slusalicu.

- Dragicka!- veselo je odgovorila.

- Zvali me na razgovor za posao sutra u 10!

- Gde  i za sta?

- U nekoj fabrici za PVC stolariju, radno mesto sef proizvodnje.

- Super, jupi!!!- bila je iskreno odusevljenja. Samo nemoj i ovaj put…

- Znam , znam , da budem prepametan da ne bih opet statirao u kukuruzima.- odgovorio sam kroz smeh.

 Svojevremeno je jedan nas prijatelj za potrebe svog studenskog rada snimao kratkometrazni film na jednoj njivi. Da bi docarao autenticnost zivota poljoprivrednika pozvao je nas nekoliko da mu statiramo, sa sve fensi garderobom i izigravamo potlacenu seljacku klasu. Proveli smo nekoliko sati na suncem prepecenom polju, medj mladim kukurozom praveci se da radimo. U finalnoj verziji filma , nas trud je bio izrezan. Posle blage suncanice, dehidracije i opekotina od julskog sunca ne da nismo dobili nijedan kadar nego ni mesto na odjavnoj spici.

 Od tada statirati medju kukuruzima za nas oznacava pojam uzaludnosti ekvivalent sizifovom kotrljanju kamena. Didi je tada ekstremno bila burna te je na rad istog uspela da prokomentarise

 - Ja se pekla, zapekla i napekla, prasine gutala i  sa motikom borila a on  da me tako proklijalu ni u spicu ne turi, djubre i to stajsko!

 U svom zivotu sam prosao preko stotinak razgovora za posao. Sto se ono kaze jahao sam za razne indijance. Prosao sam sve vrste testova. Pshiholoskih, intelektualnih, emotivnih. Znam vec sve modele napamet. Nikada nije bilo problem da iste odradim, prodjem, medjutim kada dodjem u finale medju tri kandidata ja postajem statista.

 Opravdanje je uvek bilo da je jedan od kandidata, citaj, kandindatkinja, bio iskusniji od mene ili su imali “preporuku” , citaj vezu, bolju nego moju.

Ogavno mi je bilo ikada da ikog angazujem da bi me “progurao”, jer ako zaista ne vredim i ne mogu na osnovu sopstvenih kvaliteta da dobijem posao onda cemu sve.

 - Opet si bio prepametan - bio je najcesci komentar mojih drugara koji su me tesili.

 Nisam se ja pravio prepametan , vec ne zelim da dozvolim da se sa oho ho radnim iskustvom, pismenim preporukama mojih bivsih poslodavaca, pravim mentalno nerazvijen i trepcem ko francuska sobarica na onu stvar, gledajuci u menadzere i psihologe kao u bogove sa Olimpa. Za mene je prirodno da u ovim godinama imate jasno izgradjen stav i kazete ono sto zaista mislite  a ne ono sto bi oni zeleli da cuju.

 Muski menadzeri ili psiholozi jednostavno nisu moj fah. Kad njih vidim na finalnom razgovoru znam da slobodno mogu da se okrenem i odem. Muskarci ne vole moje lice, dok kod zena uvek prolazim, jednostavno imamo neki vajb, sto bi se reklo, jel te molim vas. Vole me cicojke ma to ti je.

 - Hajde ponavljaj zamnom… mustrala me Mica preko skype-a.

- Ma Mico batali znam sve.

- Da znas ne bih ti drvenila, ajde sve ispocetka da cujem akcenat.

- Mico, necu , moj inglis is gud.

- Tvoj inglis je katastrofa, ko americki italijan , sicilijanac, koji reklamira pice.

- E Mico ne moze svako da prica kao da je pobegao sa engleskog dvora, bitno da se razume a akcenat, ne znam ni srpske a ne jos engleske.

 Postoji , cini mi se, bezbroj jasnih pravila kojih se treba pridrzavati na razgovorima. Trudio sam se godinama da se istih pridrzavam iako su me poprilicno smarali. Od pravila oko garderobe, obrijanosti i nikako mindjuse, do polozaja tela u kojem treba da sedim. Ruke nikako da ne krstim i ne stavljam ispod stola, jako ne gestikuliram do pitanja sa skrivenim znacenjem kao na primer : “ zasto ste se odlucili za nasu kompaniju?” gde treba ustvari  da pokazete da ste  se o istoj informisali i u superlativu treba da pricate o istoj, umesto razumski i ljudski da kazete, zato sto se od vazduha i ljubavi ne zivi vec od kesa.

 U jednoj od veoma popularnih banaka cak sam naucio i ceo finansijski izvestaj na egleskom, sto je sablaznilo one preko puta mene, jer niko od kandidata ni na srpskm ga nije  pogledao ali nije vredelo. Kandidatkinja ciji kum je vecinski vlasnik akcija iste banke uspeo je kumici da pomogne da se zaposli iako ista , cenim, nema ni tri grama mozdane mase od cega ni pola grama ne vrsi svoju funkciju.

 Znate ono dekoltirana lepojka, napucog izgleda i obavezno garderobe sa zlatnim detaljima cija suknja je toliko kratka , da prostite, skoro da je i donje usnice morala nakarminisati.

 Ovog puta odlucio sam da prekrsim sva pravila i na razgovor odem sa bradom od nedelju dan, mindjusom i u lezernoj gardarobi koja izuzima kosolju i cipele sa visokim sjajem.

 Nebo nad krajolikom mutilo se u sve nijanse sive. Nimalo obecavajuci znak ako se po jutru dan poznaje. Samo sugestija, misli pozitivno i mora dobro biti, how yes- nou?

 - Dobar dan – pruzajuci ruku pozdravio sam cetrdesetogodisnjeg coveka koji me je docekao.

- Dobar dan izvolite sedite.

- Hvala !- svojski sam se trudio da ostavim lep utisak.

- Zapao mi je za oko vas CV. Radili ste dosta razlicitih poslova, recite mi sta ih povezuje?

- Direktan kontakt sa ljudima – odgovorio sam spontano.

- Znate ja cenim ljude koji svojim radom postignu mnogo, za mene je fakultetsko obrazovanje nista, ja vise cenim i osnovca koji uspe da se snadje.

 Jedan sam od onih cije dupence nije preterano bilo zainteresovano za stolicu u studenskim danima, ali ovakvu notornu glupost nikako nisam mogao da razumem. Postujem svaciju skoju i ulozeni trud i svakako da fakultet nista ne znaci ne bi ga ljudi ni upisivali.

 Pocela je samoljubljivo hvalisanje o velicini njegove kompanije, o trzistima koje pokriva, sertifikatima i sve u superlativu. Da nisam video samu zgradu pomislio bih da se nalazim u sred microsofta u najmanju ruku. Radno mesto za koje sam konkurisao ispostavilo se kroz razgovor da je builo samo blaga zamena za frazu za onu popularnu decko za sve.

 Osim sefa proizvodenje trebao sam i da radim kao i kurir, izlazim na teren, ugovaram prodaju, montazu i jos verovatno tri stotine drugih poslova koji mu padnu napamet.

 - Reci ti meni koliku ti platu ocekujes ?

- Iskren da budem meni dve najvaznije stvari jeste redovnost isplate zarade i mogucnost izbora termina godisnjeg odmora, ali za poslove koje ste vi nabrojali ocekivana zarada je u najmanju ruku tri stotine evra.

- Trista? Uh -slozio je facu kao gromom osinut.

- Zaboravio sam i da dodam slobodan vikend.

- Pa kod nas plata je uglavnom redovno eto desilo se radi pdv-a , ostala nam drzava duzna prosli mesec da je kasnila desetak dana, ali kad god uspemo da naplatimo nama plata bude tu do deset dana od prvog.

- Zanimljivo- kratko sam prokomentarisao.

- Sto se tice godisnjeg mi imamo dva termina za godisnji, prvih deset dan juna i prvih deset dana januara. Ne mogu ja da vodim sad raspored ko kad ide, sem toga ovo je porodicna firma pa mi svi idemo zajedno jer ovde rade moja zena i sestra, mama, brat  i svastika. Brat od strica i ujna.

- Ovaj junski i moze da prodje ali zimski samo prihvatam uz aranzman za zimovanje.

-Aranzman za zimovaneje??!!!- iskolacio je oci za mene

- Dragi gospodine, zakonski minimum je 18 radnih, naglasavam radnih dana, u junskom terminu od desed dana kace i dva vikenda pa ispade da mi date tu 6 a ne 10. Hajde nije to strasno u junu mogu jos da nadjem neki aranzman i da odem na more. Zimski termin prvih deset dana januara ima 6 prazicnih dana bez vikenda tako da ispade da mi tu date zakonska dva dana, a posto ja ne znam u januaru sta da radim, niti mogu da krecim, ni da obradjujem bastu, ni da se sunca onda sam predpostavio da delite zimski aranzman.

- Ali vi bi ovde bili sef proizvodnje i bez vas ne bi moglo.

- I to za platu koju dajete na 50-60 dana sto znaci da mi godisnje uzmete tri, pa moze ja cu tri meseca odmarati a vi ih platite. Sto se tice sefa proizvodnje ja sam odavmno prelezao deciju bolest titularnog zvanja, ovde je sest poslova u jednom.

- Pa Sta vi hocete, ovo je privatna firma? Upitao me ljutito

- Dragi gospodine samo tacan raspored.

- Kakv raspored ?

- Posto vidim uslove, obaveze i sastav zaposlenih fali mi samo tacan raspored za koga svako jutro da zaperem guzu i kome da se skinem, vama, vasoj zeni, mami ili cete svi pomalo da me jebuckate. Teraj se budaletino i znas sta zalije mi je sto sam potrosio ove tri litre benzina da dodjem dovde nego ista na ovom svetu.

 Ostao je ukocene iznenadjene face za svojim megalomanskim stolim iza kojeg mu je glavica izvirivala kao misu iz mekinja.

Kisa je lila kao nenormalna. Na pola puta  do kuce pokvarili su mi se brisaci, ni makac.

 - Fuck, fuck, fuck- moj nesavrseni engleski je savrseno proradio dok sam celom oslonjen od volan proklinjao sebe sto sam uopste pomislio da ustanem.

 LM(elem) nije ovo prva hr ( human resurce) budaletina koja me je da prostite mentalno izonanisala, verovatno ni poslednja. Po prvi put nisam zalio, nisam se pretvarao da jesam ono sto nisam , davio se pod stegnutom kravatom na +50 u odelu , obrijan i bez mindjuse.Rekao sam prvi put ono sta mislim onom ko je to zasluzio. U jednoj od najvecih drzavnih institucija, Narodnoj banci Srbije, na posao sam isao nekada i u trenerci, moja sefica je cenila kvalitet mog rada a ne formalni dres kod. Koliko joj to nije smetalo i kavav sam ja radnik pokazuje preporuka koju mi je napisala- suvi superlativ. Iskreno se nadam da ce se naci neko normalan ko ce postovati kvalitet a ne pakovanje. Didi i Mica konstatovale su da sam savrseno normalan i opet prepametan a kao utehu poslali su mi video da me oraspolozi , budite strpljivi pa ga pogledajte razumecete i zasto.

 

 

 

p.s.

Da bi mogli da razumete koliko se svaki put iznerviran , kada posle ulozenog ogromnog truda u pripremama, izvisim i odstatiram u kukuruzu jer neko ima “deblju’ vezu , dajem vam recept kolaca koji me komplikovanoscu procesa izrade dovede do slicnog ludila.

mareziluka

KOZAČKE KAPE

Potrebno:


Kora:
   9 jaja
   250 gr. brasna
   16 kasika secera
   8 kasika vode
   2 kasike kakaoa
   1 prasak za pecivo

  Fil:

   1 l. mleka
   2 pudinga sa ukusom slatke pavlake
   4 kasike brasno
   3 vanil secera  
   1 margarina
   15 kasika secera i 250 gr kokosa
   Glazura:
   150 gr. cokolade za kuvanje
   malo ulja
Umutiti belanca sa vodom postepeno dodajuci 8 kasika secera. Zumanca izmutiti sa sledecih 8 kasika secera da bude penasto. Dodati ih belancima, postepeno dodati brasno izmesano sa kakaom i praskom za pecivo.

Koru peci u podmazanoj i pobrasnjenoj tepsiji u vec zagrejanoj rerni na 180 stepeni nekih 20-ak minuta. Izvaditi koru iz tepsije i ostaviti da se ohladi.

Napravimo fil tako sto izmutimo pudinge, brasno, secer, vanil secere sa mlekom i skuvamo. Nakon sto se ohladi, tj bude mlako dodamo margarin i dobro izmutimo da bude fino glatko.

Casicom ili okruglim kalupom velicine 5 cm. vadimo krugove. Presecemo svaki krug na dva dela i filujemo filom. Namazemo i spolja ( samo sa strane ) svaki kolac i uvaljamo u kokos.

Otopimo cokoladu, ulje i malo slatke pavlake i kasikom umocenom u cokoladu premazemo povrsinu svake subare.

Prijatno!

[ Generalna ] 30 Maj, 2011 21:32

Podeljenost jednog dana na svetlost i tamu moglo bi se sagledati kao metafora jednoga zivota. Nista u njemu nije u potpunosti belo, isto tako nista nije u potpounosti ni crno. Kao sto posle noci dodje sunce , tako i u zivotu posle svake tuge dodje i nova radost. Neprekinuti ciklus, tocak koji zovemo sudbina koji se okrece sarajuci u tragovima zivota samo njemu znan trag. Gde su to suncana jutra i noci zvezdane koliko  zvezdica broje?

Savremeni nacin zivota, njegov tempo i brzina nametnuti su dolaskom nekih nama , do nedavno, nepoznatih vrednosti. Velika brzina kojom se zivi prouzrokovala je da je  i sam zivot postao instant. Instant ljubav, instant prijatelji, instant hrana, instant oscanja. Sve fino upakovano i lako dostupno samo za jednokratnu upotrebu.

 Svoj mir i duhovnu ravnotezu oduvek sam mogao naci na jednom dalekom mestu, sto bi se ono reklo na kraj sveta. Na onom malom delicu zemaljske kugle, gde je sve onako jos uvek kako je Bog naredio. Spontano, mirno, tiho, ususkano. Delic sveta koji se nalazi u nepreglednoj vojvodjanskoj ravnici, delic koji se zove porodicna kuca Marezi, od miloste sada u funkciji vikendice ili takozvane vikendaje.

 - Bas tog dana kada sam ga radjala na velikoj sobi smo stavljali prozor- secajuci se sa osmehom na licu pricala je moja baba Simona.

- E sad si mi sve objasnila- rekao sam kroz osmeh. Sad znam na koga smo mi ovako porodicno opiceni.

- Da, da,  tvog tatu je drmnula promaja na samom rodjenju.ha ha ha .

- Eto vidis da je promaja kriva za sve. Znaci ja sam jos dobro ispao od koga sam.

 Moja baka Simona krsna hercegovka dosla je u ove krajeve udajom 1936 god. Moj pradeda a njen otac , Gligor, poginuo je na samom pocetku prvog svetskog rata 1914 godine, na makedonsko-grckoj granici, kada je ona imala nepunih sest meseci. Njegov grob trazila je godinama ali nikada nije uspela da ga nadje. Jedina uspomena na oca otalo joj je devojacko prezime koje je sa ponosom nosila.

 - Proculo se da je dosao  da se zeni – sa toplinom je pricala o mom dedi.

- I jel bio lep, mislim jesi ga volela, kakav je bio ? – postavljao sam bezbroj pitanja zeleci sto vise da saznam o porodicnoj istoriji.

- A nije da nije. Visok, vitak, onako imalo se sta videti. Moja majka htela je da me uda za nekog rodjaka mog ocuha, a ja ga ocima nisam mogla videti.

- Pa kako ste se smuvali, mislim zaljubili.

- Gledali smo se mi onako na prelu. Ja mislim u sebi, ako me pita ja odoh za ovog. Dosadio mi hercegovacki krs, i suknene carape. Ja sam ti volela onako da se dogonim.

- Znaci Sico bila pomodarka.

- Imala sam jedan svileni sal i fine rukavice, spalim sibicu pa ogaravim obrve i kad krenem nedeljom u crkvu svi se okrecu zamnom koliko sam bila lepa.

- A jel se okrenuo i Luka?

- Jos pitas? Tvoj deda Luka jedne noci mi prisao hocu li za njega poci a ja ko iz topa rekla, vodi me odavde i na kraj sveta.

- Pa jesi znala gde ides , crna zeno?

- Cula sam o toj Vojvodini sve najlepse, kako mozes od svog rada zivet i kako mozes belog leba jesti , kako zemlje ima koliko ti oko ne moze ni sagledat. Spakujem se uvece i ujtru na voz i eto tako ti ja dodjem.

- Znaci Siki pobegulja hahahah skoci devojka.

 Deda Luka, po kome nosim i ime, a porodicna tradicija vec vise od deset kolena je, da se po dedi unuku da ime, iz hercegovine u Vojvodinu je dosao 1917 godine. Tu je sazreo, odrastao i sam stvorio neki novi obecani svet. Kada je bilo vreme za zenidbu odlucio se da uzme devojku iz svog kraja da sa njom radja porod i gradi buducnost.

 Buducnost koju joj je obecao bio je odlican marketinski trik. Napricao je deda Luka o kulama i gradovaima, a ona mlada i ne pokvarena poverovala i krenula.

 - Jes’ me zajeb’o . prico on da ima i kucu i imanje, kad mi dodjosmo a ono nista. Bilo vec kasno da se vracam, pa sta cu ostala al se nisam predala.

- Znavci deda uradio dobar marketing, mislim opalio stari dedo reklamu.

- Ma to med i mleko, kroz osmeh je rekla, al neljutim se ja. Bilo ga je milina gledati pa makar i suva hleba jela, nisam zalila.

 12.12.1936. vencali su se u maloj drvenoj ruskoj pravoslavnoj crkvi, obecavsi se na vecnu ljubav jedno drugome.

 - Prvu zimu smo prezimili tu u kuci sadasnjih Pernjeza, u sobici metar sa dva. Nikad se u zivotu nisam smrzla kao tada. Rekla sam sebi ne bila ti ziva i zdrava ako iducu zimu ovde docekala.

 Vec sa prvim zracima  prolecneg sunca podgrijala se i nada o ostvarenju obecanih snova. Baka Simona i deda Luka, poceli su da grade kucu. Umesto cigle pekli su cerpice, dobro poznatu vojvodjansku ciglu od zute zemlje i piljevine i gradili. Plecata i jaka radila je na svojoj kuci u koji je sa nestrpljenjem gledala kako raste iz dana u dan.

 Veliko bogatstvo moje bake , koje sam bas od nje i nasledio, jesu zlatne ruke. Sve sto se moglo nauciti za rad rukama njoj nije bilo strano. Nije razdvajala muske i zenske poslove. Sve sto moze da oblikuje i stvori deset prstiju ona je naucila. U njima je drzala nekoliko zanata i znala je , intuitivnio, sa onom ne pokvarenom seljackom mudroscu, da je znanje najvrednije blago na svetu i da vam ga niko nikada ne moze oduzeti.

 Pocetak drugog svetskog rata oterao ih je u izbeglistvo. Kuca im je oduzeta od strane hortijevaca a oni bez ijedne stvari primorani da beze spasavajuci gole zivote. Cetiri godine rata proveli su u Kasidolu dovijajuci se na razlicite nacine ne bi li prehranili njih i dvoje dece, moju tetku i mog tatu.

 - Luka ti je bio djavo, za sve ga je Bog stvorio. Voleo je da bekrija. Drzali smo u Kasidolu malu ilegalnu kafanu u kuci. Ustvari kockarnicu. Snasli smo se. Voleli ga ljudi ko da je rodjen tu. Ja ni u cem nisam oskudevala. Sve imala. Drzala pilice i prodavala na pijaci, pa menjala za mnogo toga. Snasli smo se uglavnom gladni nismo bili. Uz kratak predah da povuce dim cigarete koju je tek zapalila nastavila je pricu. Jedva sam cekala ovde da se vratim. Sunce me opet ogrijalo kad sam stala na svoj prag.

 Vojvodjanska jutra topla i mirisna po poljima zita, po suncokretima. Mirisna po cvetovima vocki u velikim bastama, mirisna po laganoj prasini okupanoj u rosi i umivenoj u toplini sunca obecavala su mnogo, bolje, vise.

 Osamnestog junskog dana 1948 jedna zvezda dobila je deda Lukino ime. Nedostatak inekcije penicilina, za koju je moja baka nudila jutro zemlje, ako je neko pribavi iz daleke Amerike, prekinula je snop porodicne svetlosti i odvela ga u vecnu tamu u ranim cetrdesetim zauvek.

 Sve ono sto su skucili i od cega su ziveli pocrkalo je od tuge za deset dana. Konj, krava, svinje, kokosi, guske i na kraju pas. Ostala je pusta velika avlija i kuca bez domacina. Ostao je premali moj otac da bi isti bio, ostala je tuzna trideset cetvorogodisnja udovica sa dvoje malo dece , sama da se bori sa zivotom kako ume.

 - Mi gladni nemas od cega ziveti. Ja ih ostavim onako malo same pa po ceo dan na njivi za jednu proju. Znala sam da moram, nije imao ko, pomoci niotkuda. Taman sto sam jednu svinju uspela da zakoljem i malo zita sklonim na tavan kad eto ti onih iz mesnog odbora. Kazu daj Simona svinju sto si juce klala.- lice joj se skupilo u grc. Krene on na tavan, dodje do pola skala a ja sekiru u ruku pa kazem- tu zastade da povuce jos jedan dim , duboko uzdahnu i nastavi. Ti ces se na tavan popeti, kazem ja njemu, al majcin sine sa njega sici neces. Od moje dece da uzimas bedo ljutska. Samo se ti penji, majci ziv dole neces. I on odusta, te ti se mi spasismo.

 - Hahaha kako si bila opasna. Pravi hajduk.

 Simona je bila vrlo religiozna. Kada su svi branili, kada su se svi stideli i odricali ona je crkvu I Boga postovala. Nikada nije prestala da slavi krnu slavu Marezijevih, Bozic, Uskrs i sve vazne praznike. Nedeljom nikada nije nista radila, petkom je obavezno postila. Najneznije sto sam ikada video od jedne zene bilo je to da je svaku svoju devojacku slavu obelezila, boljim ruckom. Kako je umela da kaze hiljadu muzeva mozes promeniti i slava al samo jednog oca i jednu slavut nositi.

Iako tako pobozna i veliki vernik, koja je svako vece pred spavanje sa molitvom tonula u san , bilo mi je cudno zasto svestenik nikada nije dolazio u nasu kucu.

 - Popurine, to je banda. Taman sto je Luka umro, a ja ostala mlada , lepa, dodje ti pop da mi sveti vodicu za Uskrs. Bio neki znalo se pola atara ima njegove dece. Kaze on meni da dodam zara iz peci za tamjan. Ja ti se sagnem nad onom peci kad on mene ustine da prostis za dupe.

- Bezobraznik.- kratko sam prokomentarisao.

- A ja ti onaj zarac u ruci pa sve po njemu. Tukla sam ga do pola ulice i sve mu po spisku i bradu i oca i majku. Tada sam rekla da mi kucni prag vise preci nece.  I tebe zaklinjem da kada umrem ne smete mi popa dovest.ja cu se povapirit da ga sve nogom oteram.

- E Sico, Sico neces ti ni znat.

 Sve mi je ovo ispricala sedeci pod kruskom u basti , na njenoj omiljenoj stolici, oslonjena na drsku od motike, dan pred moj osamnesti rodjendan. Iako propalih casica kukova, sa dve stake i motikom u ruci njena basta bila je najuredniji povrtnjak u celom selu sve dok je mogla u nju krociti.

 - Posto ja nemam nista da ti kupim evo, skidam ti ovaj prsten skojim me je tvoj deda vencao da imas kao uspomenu i ti svoju devojku jednog dana da prstenujes, to mi je sve sto imam i od njega ostalo. Sezdeset godina sam ga nosila kao opomenu da cuvam cast i postenje a sad ga dajem tebi.

- Hvala- jedva sam izgovorio sa suzama u ocima uzimajuci u ruku prsten sa crvenim rubinom koji je jedini znak prekinute ljubavi i veze izmedju dva nedodirljiva sveta.

- Kad te vidim vidim njega, isti stas isto lice, oci, i kad hodas i prekrstis ruke na ledja ko Luka, i ti si moja sreco pravi Marezi, dedina slika i prilika.

 Baba Sica umrla je u 87 godini od gangrene usled anputacije noge. Ostalo mi je secanje na zenu koja je bila veliki borac, veliki junak i neprevazidjeni covek. Umela je izuzetno da kuva, radila je to sa onim neuhvatljivim zacinom, ljubavi, zbog cega su njena jela uvek bila posebnija, ukusnija, strudle i pite tako hrskave i meke.

 U porodicnu kucu Marezi odem kad god imam priliku, da se odmorim i napunim baterije. Sazidana od prirodnih materijala, zemlje, piljevine i drveta  stoji i danas kao hram ciste energije u kojem vam jutra pozele petlovi a na san vas isprate zrikavci. Sicina i Lukina vencana slika jos stoji iznad bracnog kreveta , meni kao ogledalo jer zaista sam njegova apsolutna vizuelna kopija a dobrim delom  njen karakter.

 LM( elem) deca u tom kraju sveta jos uvek nose one nevine osmehe, jos uvek bezbrizno trckaraju bosonoga po prasini iskreno se raduju sitnicama, jos uvek su prava deca. I ja sam uvek dete kada se tamo nadjem ,  inferiorno, veselo. Ipak pomalo srce preskoci kad znas da ta kuca ostala je prazna i kad na njenom pragu nema ko da te doceka i sa njega isprati. Volim da pobegnem u to moje malo cose, da kroz sve na njih pomislim, da mi se dusa osvezi i razgali, da u svemu prikocim i razmislim. Tamo su jos svicu svetla jutra a nebo je nocu prepuno blistavih zvezda.

 p.s.

Sicin prsten pazljivo cuvam godinama diveci se njegovom znacaju i lepoti. Cuvam i sve recepte jela koje me je naucila da pravim. Lepota je u jednostavnosti, te lepote prepuna je njena kuhinja, ciji jedan mali delic , cisto da vam zagolicam mastu, sa vama cu podeliti .

mareziluka

  POHOVANA PILETINA I POSNA SALATA

Potrebno:

1 manje pile ( oko 2 kg )

5-6 jaja

Brasno, so.

500 gr zute boranije

3-4 cena belog luka

Ulje, sirce.

 Pile iseci na batake, krila, grudi i belo meso iseci u snicle. Dobro osoliti, uvaljati u ulupana jaja, zatim brasno, opet jaja i jos jednom brasno. Prziti U dubokoj masnoci dobro ugrijanoj na srednjoj vatri. Boraniju obariti, ocediti , posloliti u nju dodati sitno iseckani beli luk, so, ulja i dva cepa sirceta.

Prijatno !

[ Generalna ] 20 Maj, 2011 00:49

Glava  kao nas najreprezentativniji deo tela, sadrzi mnogo toga sto moze privuci ili odvuci paznju drugih jedinki sa kojima dolazimo u svakodnevni kontakt. Ona sama sadrzi nekoliko vaznih elemenata cija esteticnost nam moze u mnogome pomoci ili odmoci u zivotu. Osobenosti vidljive na prvi pogled sklone su promenama i doradama ali ona najvaznija osobenost, golim okom nevidljiva, ponekad je vise i nego ocigledna od vidljivih. Kako izgleda amaterska lobotomija i profesionalna mozgoprckalica koliko moze da nas namuci ?

 Opsti utisak koji odajem jeste profil jedne vrlo savremene i svestrane licnosti. Otvoren za sve mogucnosti ili bar za vecinu retko kad gajim predrasude , misljenje formiram iskljucivo iz licnog iskustva, ne verujem pricama rekla-kazala. Sto bi se ono reklo kad padnem , sam svojom prezgodnom zadnjicom lupim o ledinu.

 Iako moderan i savremen u mnogim stvarima sam najtvrdja konzerva na svetu, da prostite tvrd ko da me rus pravio ( poznato vam je kako je ruski celik jak). Tradicionalista sam u tri preljepe , a zadrt ko june na ularu. Ne popustam.

 Konzervativnost moje licnosti ogleda se i u tome sto nedam da mi svako bas radi o glavi, iako su mnogi vise puta pokusali podmetanjem nogu. Mozda je moja Prelepa glavica isuvise tvrda, ili njihove nezgodne nogice suvise tanke ali sve u svemu ova moja ludaca jos uvek  stoji na svom mestu, tik iznad labudijeg vitog i dugog vrata cvrsto na ramenima.

 Ja godinama idem kod istog stomatologa, oftalmologa, frizera. Imam svog vodoinstalatera, molera, elektricara, stolara , taxistu. Kada pronadjem Ljude koji svojim radom zadovoljavaju moje kriterijume ja ih se drzim ko pijan plota – ne menjam.

 Pravilo kojeg se uvek pridrzavam jeste da nikada poslovno ne brckam sa prijateljima iako su mnogi od gore navedenih, njihove usluge ne koristim. Sto jedna moja prijateljica rekla- lakse tebi a nama bolje.

 - Prndaro nemoj da me ovde prekratis- davao sam istrukcije svom frizeru.

- Jojjjjjjjj oces li mi ti soliti kako da radim.- ogovorio je laza

- prosli put si mi odsekao siske do malog mozga- rekao sam kroz osmeh.

- Marezi sad cu te ostrigati na nulu.

- Ajd probaj, ja cu tebe osuriti ko prase.

- Marezi jos jednu progovori… kroz smeh rekao je moj frizer.

- Ovo mi najteze pada, kamikazo. Zabrljas li nesto drzi se.

 Zaista mrzim da se sisam a narocito brijem. Neki me od miloste zovu cetnik maloletnik, pokretni zbun a boga mi i cupavac. Ja da sam zensko mislim da bih se ostrigao na nulu i nosio perike. Kad samo vidim sve one kiselincine, viklere, cupanje prilikom feniranja stuzi mi se. Kako vas bre zene to ne smara. Ja uvenem. gledajuci.

 Frizera Lazu sam upoznao slucajno jedne kisne nedelje kada mi je bilo pod hitno potrebno sisanje a samo njegov salon je radio u celom gradu. Tako me je iz prve ukapirao da sam njegova musterija vise od 15 god. Tacno zna da odradi sta ja zamislim a to je najvaznije- jednostavno covek je nepogresiv.

 - Dobro jutro smrdaro.

-  Lazare prdaro stara crno ce ti biti kad te dohvatim, vidis li koliko je sati.- bunovno sam pricao.

- Tek sto je proslo podne, ajde ustaj.

- Krvi cu ti se napiti, ko odojce mleka- sanjivo sam pretio.

- Znas sto te zovem?

- Obraduj me!

- Juce kad si bio kod mene da se sisas jesi li video onu devojku sto je cekala na red?

- Ona sto se kikotala ili ona sto je imala frizuru ko da su je macici sisali ?

- Kikotava.

- Aha.

- Trazila mi tvoj broj telefona, mogu li da joj dam ?

- Ma daj, samo me pusti da spavam.

- Svadba , svadba, svadba…zapevao je Lazar preko satelita.

- Laku noc, slone.

 Devojka ciju sam ja paznju privukao zvala se Jaglica. Dve godine starija od mene, po zanimanju neurohirurg, jedinica, bogata mirazdzika, sa sopstvenim stanom , pet u nasledjivanju i dijametralno suprotna od svega sto mi se svidja u fizickom smislu.

 Kroz visesatne telefonske razgovore, posto je Beogradjanka, poklopili smo se jedan na jedan. Inteligentna , obrazovana, kulturna, uljudna ma pravi odraz svega onoga sto mene zanima i privlaci. Koju god temu da smo dokacili svaku je odlicno poznavala. Knjizevnost, muzika, film, umetnost jednostavno oborila me je sa nogu. Njen zavodljivi i smireni glas toliko me je opustao da se nikada ranije nisam osetio toliko prirodnim , u potpunosti svoj.

 Prvi sastanak zakazali smo u njenom stanu  na njeno insistiranje, jer smo se nasli dan posle njenog dezurstva.

 - Iznenadjenje- promolio sam glavu iza buketa tek procvetalih lala koje sam joj kupio.

- Jao Luka divan si. Hvala ti. Toliko si me pozitivno iznenadio da nemam teksta- razvukla je sirok osmeh .

- Rekla si da obozavas lale, nije red da prvi put dodjem praznih ruku.

-Kkako su lepe, prosto ne mogu da verujem, jao Luka divan si.

- Takav sam po celom telu.

- Izvini, zbunio si me izvoli sedi, samo ja da nadjem vazu.

 Jaglicin stan odavao je utisak prave intelektualke. Dnevna soba u koju me je smestila vise je licila na galeriju nego na kucu. Odmah je dobila ogroman + kod mene. Mnostvo veoma vrednih slika ostavilo me bez daha. Sa polica javljale su se najbolje enciklopedije, strucna literatura, savremena i klasicna knjizevnost jednom recju nesto savrseno. Jedini detalj koji me je gusio jesu bili krvavo crveni zidovi, valjda profesionalna deformacija.

 Kao fino vaspitana mlada zena iznela je posluzenje i ‘mirovni” pregovori su mogli da pocnu. Pricali smo o mnogim stvarima, smeskala se, ja bio otkacen kakav i jesam i sve je savrseno stimalo. Promatrajuci kompletnu njenu figuru nisam mogao da procenim sta bi me na njoj osim intelekta moglo privuci.

 Poprilicno visoka, mrsava, sa izrazito koscatim licem nikako se nije uklapala u moj prototip. Okrugli nokti , kao svemirac, od kojih se ja jezim, premale grudi, duge tanke noge i minorna zadnjica.

 Iako nisam balkanac, jer Vojvodina nije na balkanu, ja volim tradicionalne balkanske vrednosti. Visina do 175, pristojne grudi, jabucastu zadnjicu, i sto je najzanimljivije jake butine. Nemam pojama sto ali meni su obline tako zenstvene. Sto bi mnogi rekli bolje da ljulja nego da zulja, a ja dodajem kada zulja duze se pamti.

  Na samom rastanku prisao sam je da vidim da li to ide ili ne i poljubio je. Odjednom stvorila se carolija. Jaglica se toliko dobro ljubila da su mi posle duzeg vremena kolena opet zaklecala. Prvi test je pokazao da cemo se odlicno slagati i mnogim drugim stvarima.

 - Odlicno se ljubis-rekao sam bez daha.

- I ti – namignula mi je.

- Vidimo se uskoro.

- Jedva cekam.

 Mnogi smatraju da veze na daljinu lose funkcionisu ali moja svaka dosadasnja bas je bila takva. Odlican recept da brzo nekom ne dosadis, dobar nacin da za sebe i svoje prijatelje imas dovoljno vremena. Ja mislim da bi se smorio da moram sa nekim da se vidjam svaki dan. Kada si u vezi na daljinu, a svestan da sa nekim provedes po pet sest sati maximalno tri puta nedeljno ti ni nemas kad da se posvadjas, Trudis se da maximalno lepo iskoristis vreme koje imas, ugodis partnerki i to je onda odlicno. Jednostavno imas kada da se nekoga uzelis jer znas da ti nije na dohvat ruke.

 Predstojeci vikend odlucili smo da provedemo na Palicu. Hteo sam da je odvedem na mesto koje najvise volim na svetu.

 - Stani gde tako zuris ja ne mogu brzo.- femkala se.

- Cu gde? Jaglice sto pre da udjem u ovaj raj.

- Ja ne mislim za tobom trcati.

- Pa ne trcim ni ja vec ti ides sporo.

- Samo ti idi ja cu polako.

- O jebem te zivote- rekao sam sebi u bradu.

 Tisina palickog parka je moj privatni punjac baterija. Ja ovde lecim sve dusevne poremecaje vec godinama. Kada sam najlosiji ovde dodjem i prosto uzivam u svemu. Ne znam to je valjda moja licna oaza srece, nepresusni izvor.

 - Hajde da sednemo na klupu da doruckujem.

- Ma sta ima da sedamo na klupu, kako sam ja jeo u hodu. Vidi koliko nas lepote ceka.

- Ja ne mogu tako. Ja moram sesti.

- Ajde sedi.

 Jaglica je zvakala tve mrtve kroasane pola sata. Trebam li napomenuti da je temperatura mog ekspres lonca bila pri eksploziji.

 - Iskreno mi je zao sto ne ponesoh porculanski servis, moje pokojne babe i srebrni escajg pa da ugodjaj bude kompletan

- ja ne znam sto se ti ljutis, polako sticicemo- smireno je odgovorila.

- Hocemo moj qrac- pomislio sam u sebi.

- Idem da pitam posto je voznja pedalinom da napravimo jedan krug po jezer.

- Pedalinom?- zacudjeno me je pitala. Ja u to ne sedam. Da se prevrnem i udavim u ovoj vodi. Ni slucajno.

 Ovom recenicom za srce me je ujela. Doci na palic a ne voziti se pedalinom, isti je greh kao biti lekar a ne pridrzavati se svoje zakletve.

 - E moj ludi Luka , sta je tebi ovo trebalo u zivotu?- mislio sam u sebi. Kilava.

 Zooloski vrt na Palicu znam napamet i nisam imao uopste zelju da ga posetim . Da bih joj udovoljio pristao sam. Nema kavez u koji nije zavirila, citajuci mi svaki natpis prvo na latinskom pa na srpskom sto me izludjivalo. Svaku zivotinju koju sam pokazao kao zanimljivu njoj je bila dosadna i obratno.

 Napet kao struna posle tri sata mlacenja po vrtu , zeleo sam da prekinemo agoniju i odemo na rucak. Vise nego ocigledno je bilo da je bar za mene izet propao dok se ona kao glista vukla svo vreme, neprestano brisuci ruke vlaznim maramicama sta god da dotakne – ubijala me u pojam.

 - Majke ti Jaglice jesi li ti uvek toliko kilava?

- Kilava, sta to treba da znaci.

- Nisi prva osoba koju poznajem da je jedinica , ukalupljeni ste svi na isti fazon.

- Na koji ?

- Nije ni bitno, rucaj brze zakasnicemo na voz.

- Ne mislis valjda da jedem ovo vrelo, zabolece me zeludac a i nije zdravo.

- O zivote- prevrnuo sam ocima.

 Jedinci imaju veoma cudan profil licnosti koji je tesko razumeti a meni jos teze prihvatiti jer sam blizanac. Oni su navikli da se ceo svet vrti oko njih, da je sve po nihovim merilima, uglavnom su cuvani pod staklenim zvonom svojih roditelja, skrti , jednostavno funkcionisu po principu moje dupe je najvaznije a ostali ako se u moj egocetricni pogled uklope dobro dosli ako ne, njihov problem.

 Sa Palica sam se vratio umorniji nego sto sam otisao sto mi se nikada nije desilo, prosto protracen dan.

 Neka cudna hemija vezala nas je preko telefonske zice. Bila je misis savrsena online, live tandara broc , sebi to nikako nisam uspeo da objasnim.

 Sledeci sastanak dogovorili smo opet u beogradu posto je meni radi obaveza bilo lakse da dodjem nego  njoj u Novi Sad.

 - Ljubavi zelim nesto da ti pokazem.

- Sta duso/- iznenadjeno sam pitao.

- Gledaj.! Ovo sam ja kako radim.

 Na ekranu se pojavio , za mene, najbizarniji snimak koji sam u zivotu mogao da vidim. Ona sa sve skalperom u ruci otvara ljudsku lobanju i operise mozak. FUJ, FUJ, FUJ.

 - Onda sam zarezala ovaj frontalni rezanj

- Povraticu nisi normalna.

- Ali ljubavi,

- Moram u kupatilo .

 Dok mi je jos blinkao onaj mozak pred ocima upao sam u jos veci horor film- jaglicino kupatilo.

 Ja imam teoriju da svaku zenu mozes proceniti po kupatilu i kuhinji. Kada tu sve blista i u redu je ma kako ona izgledala to je prava za pred oltar. Jaglicino kupatlo je bilo za popa ali na mesnom groblju. Plocice pune kamenca, pod prasnjav, milion pakovanja kozmetike, muzgavo staklo, dlaka na sve strane, pauk kampuje iznad kade, tuferi, rasprsen puder, polomljen karmin, raskmecan sapun…. I ovo lekar ma mene ovde neko dobro zajebava. Strokava prasica koja ni z od zenstvenosti nema.

 - Nego jaglice sta rece sta ti je bio bivsi decko.

- Ginekolog.

- Onda mila ja tu ne bih nista dirao. Kad je to profesionalac cackao ja kao amater ne bih da kvarim.

- Luka ja te zelim odmah.

- Ne, ne molim te ja mislim da ja ne zelim.

- Ne zanima me sta ces pomisliti o meni ali hocu te, ne mogu vise da se obuzdam

- Jagli jok ja, ja sam ti jos nevin, pre braka nista.

 Snazno me je odgurnula na krevet skocivsi preko mene, ljubila me toliko drsko da prirodna reakcija mog tela nije izostala. Rakopcala me pocela da me mazi i u trenutku pocetka onog najzanimljivijeg naglo je ustala.

- Pa gde si krenula, zar nisi rekla da  zelis sex

- I zelim, samo momenat.

- Kakav momenat.

- Samo da operem ruke, dirala sam ti pisu.

- Jagli, leci se, lobotomirana strokaro. Ti mi ni sljike vise neces gledat..- u besu sam se obukao i otisao.

 LM(elem) profesionalni neurohirurg Jaglica isprckala mi je mozak do tolikih tancina da sam se osecao silovano. Iako strucna za sve bolesti mozga amaterski je izvrsila odsecanje mog ceonog reznja (lobotomija) za ceo zivot prema njoj. Ubila me u pojam do zadnje neurona.

p.s.

Pazite dobro uvek ko vam radi o glavi. To sto ima neko zvanje profesionalca i akademsku titulu nije garancija da ne naletite na najveceg moguceg amatera. O glavi nek vam rade iskljucivo prijatelji, kojima ruka ne drhti i koji nisu gadljivi. O stomaku brinem se ja receptom koji ce zadovoljiti sve vase organe, moj kulinarski amaterizam cista je profesionalnost ;)

mareziluka

PUNJENE TIKVICE

 


 

Potrebno:

6 manjih mladih tikvica

Oko 400 gr mlevenog mesa

1/2 šolje pirinča,

1 glavice crnog luka

2 jaja

1 čena belog luka

 2 vegete

1 kašičice soli

1 kisela pavlaka

 Kasika brasna

Biber.

 Mlade tikvice izgrebite nožem kao šargarepu, a, ako su starije, oljuštite ih. Skinite gornji deo tikvice i izdubite sredinu. Meso dobro izmesite sa usitnjenim crnim i belim lukom, pirinčem i začinima, pa tom masom punite tikvice. Složite napunjene tikvice u šerpu, nalijte vodom i kuvati oko sat vremena. Pred sam kraj dodati kiselu pavlaku i zaprsku od prasna.

Prijatno!

[ Generalna ] 08 Maj, 2011 02:11

Jezik kao ziv organizam neprekidno se razvija i raste. Sva njegova lepota jeste u promenama koje se desavaju sa razvojem jednog drustva.  Neke dugo koristene reci zamenjuju nove, modernije. Kao is a modom potrebno je pomno pratiti nadolazece nove izdraze kako bi uvek mogli bas sve da razumemo. Mnogi smatraju validnim jedino knjizevni jezik koji najcesce kao polumrtvo telo tek jedva egzistira , praveci sponu izmedju proslosti i buducnosti. Iako sinonimi mnoge skracenice , sleng ili ulicni govor uvek isto oznacavaju. Kada fufa i bičarka postane menja li ona svoje osobine?

 Bezuspesno sam mesecima pokusavao da prebolim brodolom koji sam preziveo. Razocarenje u samu instituciju ljubavi bilo je toliko da sam pomislio u jednom trenutku da se nikada vise necu moci zaljubiti. Nije meni nedostajala sama osoba sa kojom sam bio proteklih 6 ½ godina, vec onaj dobro poznati osecaj pripadnosti. Da si neciji i da je neko tvoj. Kad se probudis i pre nego sto zaspes, znas da imas na koga da pomislis i da znas da neko misli istovremeno na tebe.

 Posto sam nisam birao , niti mogao, nacin na koju cu okoncati tako dugacku vezu, vec sam doveden pred svrsen cin, falio mi je kraj price kome cu ja dati licni karakter. Mnogi bi pomislili da je u pitanju muska sujeta ili ego ali ne, jednostavno kao ravnopravni cinioci odnosa medju dvoje ljudi , mislio sam da i ja imam pravo da kazem sve ono sto mislim, falila mi je tacka koja ce definitivno znaciti zavrsetak. Moja zavrsna rec.

 - Cime se bavis?- pisalo je na mom monitoru.

- Domacica.- kratko sam odgovorio.

- Domacica???? Hahahaha

- Izvini sta je tu smesno?- odgovorio sam.

- Svidja mi se tvoj humor.

- Hvala- osvanuo mi je osmeh na licu.

- Samo sam iskrena.- bila je povratna reakcija.

- Nadam se da je tako- femkao sam se kao seljacka mlada.

- Naravno. Moram da idem, ostacemo u kontaktu, poz :)

 Kao bacen sa Marsa , posle te duge veze,  nisam vise usopevao da se snadjem u musko – zenskim odnosima, pa sam u potragu za novom devojkom pristupio koristeci nove tehnologije, internet. Na moju nesrecu nikada nisam “smuvao” nijednu devojku vec sam ja bio taj koji je bio lovina. Dobro , dobro nisam ja tako smotan kao sto izgleda. Kada bi mi se neka devojka svidela, fiksirao bih je, poslao par vrlo prostrelnih pogleda i pravio se nezainteresovan. Ne znam kojim cudom ali ova taktika je uvek uspevala. Kada bi prisla, znao sam da je pola posla vec gotovo i tako sam ja upadao u svoje veze.

 Kao vrlo dosadan i tradicionalan u tri veze proveo sam ukupno skoro pa 13 godina. Kada se ja nekom nalepim na grbacu ne znam da sjasem. Sto se ono kaze ne skidam se sa zivota mrtvoga, ni hiruskim a ni mesarskim rezom. Prava pijavica.

 Posto se pola sveta promenilo, narocito ljubavni odnosi , za vreme koje sam ja bio zauzet vise nista mi nije bilo jasno. Mozda, ne znam, vreme ce pokazati, moja najgora osobina je sto sam veran kao dzukela. Mozete me sutati, terati, daviti, gnjaviti ali ja ostajem privrzen kao poslednja stoka.

 U vezi nikada ne flertujem, meni je to ogavno, nikada u zivotu se ne okrecem ni za jednom drugom zenom, nikada ali nikada. Kao konjina kojoj stavite amove , vidim samo pravo onu jednu jedinu moju ( ili sam samo ja video da je bila samo moja)- crnjak.

Kada bi se desilo da mi kojim slucajem, radi mog nekog pogresnog signala, najcesce je to preterana ljubaznost i fino vaspitanje, neka zena da znak da bi pokusala samnom ja s ponosom pokazem na moju partnerku i jasno stavim do znanja da takve igre ne igram.

 - Zgodna, lepo gradjena, uspesna trazi muskarca za trajnu vezu.

- Ma kako da ne lepotice, da si takva ovde visila ne bi.

- Obrazovana, intelektualka, sredjena, trazi muskarca za trajniji odnos.

- Znaci sizofrenicna ludaca, ocoravila od ucenja, prolupana od knjige.

- Mlada, perspektivna, uredna i drustvena …..

- Znaci kurvestija u perspektivi.

- Usamljena, razocarana , emotivna….

- Rugoba koju niko nece….

- Ostvarena, samosvesna, jaka ….

- Zmijurina od koje je i kobra pobegla pod prvi kamen.

 Iskustvo preko internet oglasa i chatovanja bilo je uzasavajuce. Imao sam utisak da se dopisujem sa lekarskom komorom- skup urologa. Sta god da sam pricao i sta god da sam radio sve se uvek svodilo na to da su sve trazile da  pokazem sliku lica a odmah po difoltu i sliku mojih genitalija. Da ne pricam koliko sam ja slika stidnih delova dobio u porukama te sam se prosto u jednom momentu zapitao da li da otvorim ginekolosku ordinaciju. Uzas i katastrofa.

 Sasvim slucajno otvorio sam jedan neugledan profil, bez slike, i bio zatecen tekstom koji je glasio : Sta reci a suzu nepustiti! Kroz glavu mi je odmah prosla pomisao, da to je moja recenica, vecina ljudi kaze sta reci a ne zaplakati, spojena rec nepustiti samo je bio jasan putokaz da to moze biti ona – moja Cica.  Mere koje su bile navedene kao osnovni podatci savrseno su odgovarale , osim godina, smanjila ih je za tri.

 - Mamicu ti lazljivu- glasno sam rekao sam sebi.

- Dobra noc, sta se radi.?- napisao sam u tekstu.

- Dobra noc, ubivam se od dosadu, dosadjuje ;)

 Nije bilo vise ni trena dvoumljenja to je ona. Posto je ona mogla da vidi jasno moju sliku, znao sam da zna sa kim se dopisuje. U momentu sam odlucio da preko drugog pretrazivaca otvorim  jos jedan , lazni , profil , sa potpuno razlicitim opisom od mog, skinem sliku sa neta i upustim se u igru bez prestanka.

 - Cao . jesi li za chat.- poslao sam poruku sa laznog profila.

- Cao , jesam . odgovrila je brzo.

- Sta se trazi?

- Neko za dejt, neobavezno  upoznavanje.

 Brzo sam se prebacio na moj pravi profil i postavio isto pitanje. Odgovor je bio dijametralno suprotan.

 - Trazim nekog za  dugotrajan odnos, vezu.

- Znas i ja, posto sam navikao na vezu i ne volim ove sex dejtove, ja verujem u ljubav i bla bla bla – serendao sam u poetskom maniru, samo jos sto Prevera nisam recitovao.

 Zvucni signal javio mi je na laznjaku da sam dobio novu poruku.

 - Sta ti trazis?- pitala me. Kako si gradjen?

- Trazim neku sex varijantu, bez obaveza, vidjenje, pa ono. Gradjen sam….

 E tek sto me ovde inspiracija ponela , da je moguce napraviti coveka kojeg sam ja opisao pa mislim da bi Bred Pit vene isekao od muke kad ga vidi. Tricepsi, bicepsi, ovo ono, to obdaren , da prostite, ko nekrsten, te zanosan, ko Herkules snazan, potentan ko da sam maskota Vijagre , sam sebi sam se divio koliko umem da lupetam

Sto je najcrnje nasela je.

 - I ja trazim sex semu, nesto neobavezno.

- U mamu ti jebem-, sex semu fanfuljo- otrglo mi se samom za sebe.

 Na pravom profilu cekala me je poruka kako me u potpunosti razume da i ona trazi jedan stabilan odnos, vernost,  ma med i mleko.

 - Sad ces da vidis kako ja zavrcem usi.

 Poceo sam da kucam kilometrsku poruku kako sam bio u dugoj vezi , kako jos patim, kako je to bila zena mog zivota, najdivnija, najbolja . Kako bih dao sve da je vratim, znam to je nemoguce , da bi zivot i danas dao za nju i tako redom i tako dalje. Naravno, podhranjena njena sujeta ovo je progutala u jednom dahu. Misleci da ne znam sa kim se dopisujem ispitivala me tacno sta je sve zanima o njoj, ja pisao sve u superlativu a ona ohrabrena prepricavala mi nasu pricu,  “navodno” eto slicna kao i moja i da me razume i da joj se svidja sve sto sam rekao i kako rezonujem.

 Igranka bez prestanka trajala je skoro dva sata. Trc malo dole , trc malo gore. Kao zirafa i mis u ljubavnom odnosu.

 Rezultat koji sam postigao bio je sledeci : na pravom profile razvili smo divan emotivan odnos sa tendencijom daljeg dopisivanja i podrske, dok smo na laznom dosli do toga da mi da svoj broj, zakazemo dejt i sex u najvi vec za ujutru.

 Sastanak sam namerno zakazao blizu njene zgrade, kako bih napokon, sto je i bio moj cilj, konacno dosao do fotografija koje mi je dugovala.

 Na zakazanoj lokaciji pojavio sam se petnaest minuta ranije. Nasao zgodno sakrivaliste odakle cu je uociti a da ona ne pobegde.

 Poslo sam joj sa novokupljenog broja poruku da je cekam. Vreme je prolazilo ali odgovora nije bilo. Cimao sam je par puta, slao poruke ali ona se jednostavno nije javljala.

 - Telekom Srbija, besplatno obavestenje. Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan, molimo vas pokusajte kasnije!

- U mamicu ti , iskljucila si telefon. Sta da radim sad?. Ma docicu do mojih slika danas ili me nece biti.

 U trenutku sam odlucio da odem do njenog stana i zvonim na vrata dok mi ne otvori. Cini mi se da sam preleteo svih onih 80 stepenica do cetvrtog sprata i nalegao na zvonce.

 - Dobro jutro. Mislim da vam tu nema nikog, dzabe zvonite- rekao mi je radoznali komsija od prekoputa koga je uznemirila buka zvona.

- Dobro jutro, mislim da onaj ko zabada nos u stvari koje ga ne zanimaju, lako bez istog i ostanu. Teraj se i gledaj svoja posla.- besno sam odgovorio vec dovoljno nadrdan samom situacijom.

 U trenutku kada sam hteo vec da odustanem, zacuo sam korake sa druge strane vrata. Brzo sam rukom poklopio spijunku. Kljuc u bravi svojim tupim zvukom rusio je barijeru koja stajala medju nama.

 - Dobro jutro Cico- rekao sam kroz osmeh. Pa sto ti zezas momke i ispaljujes na sastancima?

- Cicmili… izgovorila je sa nevericom

- Pusti me unutra nije red da stojim na sred vrata.

 Suze su joj lile niz obraze , stiskajuci me cvrsto u zagrljaj. Nije imala snage da progovori. Plakala je kao jesenja kica, jecajuci pribijala uz mene.

 - Sta je bilo moja Cico. Da evo me tu sam.

- Moj Luka, moj Cicmili. Ridala je nepustajuci me.

- Hajde polako smiri se. Dosao sam po slike koje nikako da mi das.

- Udji, udji.

 Najporaznije od svega sto sam video bilo je to da spava u mojoj majci koju sam davno zaboravio krod nje. Sedela je topla i snena , na krevetu , koji se cinio toliko veliki kao da sedi na ivici jednog citavog kontinenta. Obrisi dobro poznatog tela izazivali su u meni zelju da je jos jednom imam, dotaknem. Oko nje se sirio meni dobro poznati miris koji je secao na mnogo toga lepog. Mesavina pudera i mleka sa telo, sa aromom vanile, golicala je moju mastu.

- Imacu te jos jednom- brzo sam preliomio u sebi.

Barsunasta koza savrseno je pristajala uz moju. Nezno mazeci je dodirivao sam svaki meni drag deo kao da zelim zauvek da sacuvam taj fini valoviti put od zelje do strasti.

Ljubila me tim dobro poznatim somot usnama, zmureci kao da se bojala da ako oci otvori sve ce nestati kao san.

 Kao i mnogo puta ranije , bas u onom istom ritmu i istim redosledom svoju stras smo slikali u dela. Iako topla na trenutak cinila mi se hlaadna i nepoznata, nova i nedostizna. Blago stresanje njenog tela govorilo poslalo mi je signal da ne uzivao u onome cemu sam se ja nadao. Pravdala se hladnocom, znao sam da laze.

 - Jesam li ti falio- upitao sam znajuci unapred odgovor

- Naravno Cicmili moj lepi.

- Koliko?

- Puno. Hajde da se istusiramo , pa da nam spremim dorucak.

- Idi ti prva ja cu ostati jos malo da leskarim u krevetu.

 Cim sam cuo zvuk vode u kupatilu skoci sam kao oparen. Upalio njen racunar i potrazio slike.

-Konacno, moje ste!

 Mahinalno sam pogledao jedan novi foder, otvorio….

U novom folderu , slika, ona i neki meni nepoznat muskarac nasmejani polunagi u krevetu. Zeludac mi se prevrnuo. Datum svez.Proslonedeljni.

 - Ej Cicmili….

- Cicmili, nisam ja za tebe ni Luka, ni Cicmili, ni nista. Ne volim te vise, niti mi ista znacis.

- Sta je bilo.

- Znas sto sam dosao?

- Zasto-pitala me zbunjeno.

- Hteo sam da vidim kako izgleda imati sex sa kurvom! Mogu ti reci nista specijalno. Ako mislis da od toga zivis moras jos puno da vezbas, na dobrom si putu.  Reci koliko treva ovo da platim.

- Luka?

-Znas li koja je razlika izmedju kurve i kurvestije? Kur(vestija) je mnogo vestija. A ti si fufa, ma ne znas sta si ti bicarka. Bicarka je ona razdrdana kurvestija, najgora od svih . To je ona na samom dnu. Bicarka je ona koju su i oni sto su na autobus zurili . I ne cmizdri.

- Luka, ljubavi sta se desilo?- plakala je ponovo.

- Jebo te taj tvoj, novi s kojim si se isto tako tucala . vidim sve si lepo dokumentovala.

 Shvatla je u momentu da sam video sve. Zanemela je.

- Ah da moja majca, vise ti nece trebati, ponecu je.

- Nemoj Luka molim te, stani, to je jedino sto imam od tebe, sto na tebe mirise. Stani molim te, da ti objasnim.

- Bicarko, jadna si gadis mi se.

 LM(elem) tog dana nasa prica je zavrsena, zauvek. Kazao sam sve sto mislim i otrgao je iz svih svojih misli, osecanja, cezni i mastanja. Hteo sam da je povredim i ranim , uspeo sam. Nisam tako lecio ni sujetu ni ego vec zasio poslednji sav na izkrvarenom srcu, konacno sam ga spojio. Znam bio sam banalan, odvratan i prost, ne stidim se, drukcije nisam umeo. Mnogi ce me osuditi. Svako dostojanstvo se gubi kad kraj ne pises srcem.

 

 


 

 p.s.

Sedmi maj nikada necu zaboraviti. Tog suncanog dana sreo sam je, lepu, neznu i carobnu. Bila je dugo samo moja, ja njen. Dovrsio sam pricu stavivsi tacku koja je oznacila kraj. Cvetni maj u meni ce buditi samo one lepe uspomene, uvek cu je u maju voleti. Ranjena zver u meni nasla je svoj smiraj i u osvit, sunce na horizontu ogrejalo je nadu da cu ponovo voleti. Nikad je vise nisam pozeleo, sanjao, trazio. Nikada vise je necu pomenuti.

mareziluka

 

VOĆNA TORTA

 

Potrebno:

300g običnog šlaga

300g žutog šlaga

250g šećera u prahu

4 kutije piškota

4 kisele pavlake

1kg voća (jagoda, malina..)

 

Pavlaku i šećer u prahu izmesati kašikom. Ređati: 2 kutije piškota, smesa od pavlake i šećera u prahu, red voća, žuti šlag, 2 kutije piškota, na kraju običan šlag.

Prijatno!

[ Generalna ] 05 Maj, 2011 03:15

Tradicija proslave prvomojskog praznika seze jos u daleku 1889 godinu, kada je prihvacen kao praznik svih radnih ljudi.  Opste poznato da je ovo najlenji dan u godini, bas suprotan svom imenu isti bi mogao da se nazove dan (praznik) lenstvovanja. Samo oni manje srecni isti obelezavaju u skladu sta on i predstavlja. Kako ja slavim prvomajski uranak i drugarski rastanak  da li je uvek drugarski?

 Prvi maj za mene je oduvek predstavljao granicnik izmedju sumljivog proleca i toplog leta. Sa ovim datum negde u sebi uvek sam odbacivao mogucnost da moze vreme vise biti lose do sledece zime te  za mene ovaj dan predstavlja zvanicni pocetak leta.

 Maj je moj omiljeni mesec. Vedar, topao i lep. U njemu su mi se desile mnoge lepe stvari u zivotu pa me uvek vrati nostalgicno u neka lepa vremena. Jedan od tih dogadjaja jeste npr. dobijanje stana  te davne 1989 godine. U maju mi se desila i najveca zivotna ljubav. sedmog maja upoznao sam Cicu i za mene je zato ovaj mesec caroban.

 - Kako otkazan?- cudom sam se cudio.

- Nemam pojma jednostavno ne idemo.- odgovorio je Makica .

- Ahhhh bas sam se radovao- razocarano sam rekao.

- Znam i ja ali jebi ga, drugi put.

- Nije to to bas sam se nameracio ove godine.

- Pare cu ti vratiti cim ih i ja dobijem, ne brini .

- Makcei  nije mi do para imao sam neke planove, al ajde. Dobro cujemo se onda ovih dana

- Pozdrav, svakako se cujemo- Makica je prekinuo vezu.

 Za ovaj prvi maj drustvo i ja imali smo sjajnu ideju za lud provod. Preko jedne turisticke agencije odabrali smo primamljiv aranzman, medju nama zvani vremeplov. Naime odlucili smo da prvi maj provedemo na Palicu  ali tako sto bi do istog stigli parnim vozom, od miloste u narodu poznatom kao Cira a zvanicno kao voz Romantika.

 Vec sam zamisljao to nezaboravno iskustvo klackanja istim i zarko zeleo na tren da se vratim u neka davna vremena.Ko od nas nije pozeleo da podskoci bar jednom kao Merilin Monrou uz sistanje pare voza u filmu Neki to vole vruce, nije se rodio taj majkin sin, bolje reci kci. Nazalost kao i vecina stvari kojoj se unapred beskrajno radujem i o kojoj pricam sa ushicenjem izjalovila se. Naucio sam odavno da nista sto zelim ne smem da planiram jer je to onda zasigurno u mom zivotu cist neuspeh, sto bi se ono reklo Murate, Murate bas si srece kurate.

 -Ninocka reci antidragicka – tuzno sam rekao.

- Sta je sada bilo?

- Ne dolazimo.

- Kako ne dolazite?

- Agencija otkazala aranzman, nista od planova,

- Aa Luki neeeee.- negodovala je Nina.

- Jebi ga!

 Nina se naime pre nekoliko meseci pomirila sa Petrom i odselila kod njega u Suboticu. Plan je bio da dodjemo preko agencije na izlet a na pola programa elegantno isparimo i ostatak dana provedemo kod Nine.Ujedno smo hteli id a obavimo useljenje u njen sveze renovirani dom i naravno da ocenimo kako se snasla i smestila.

 - Znas koliko sam se radovala. Ovde sama camim mesecima, niko da dodje.

- Ninocka, znam. Slusaj, imam ideju. Ne treba nama valjda jos agencija za organizaciju, pa nisi na kraj sveta. Da ti ne bi nama camila sama a nas je uhvatio bas neki putujuci pamprc, racunaj da mi dolazimo.

- Sigurno ?

- Ja ti garantujem. Sto bi nama propao plan da se sa tobom vidimo, znaci domacice zasuci rukave  turci dolaze,. Kad nece Muhamed bregu, eto brega Muhamedu.

- Jupi, jedva cekam, domacica spremna.

 Didi je bila najraspolozenija da mi pravi drustvo u ovoj avanturi. Lako smo se dogovorili o svim detaljima. Opajali smo  pola grada dok nismo nasli adekvatan poklon. Prodavnica sa italijanskom robom , bila je pun pogodak, ne kaze se odavno za dz da sto italijani izdizajniraju ma niko ne moze.

 Kisovat prvomajski dan nije bas mnogo obecavao. Vise na cetiri nego na dve noge dovukao sam se do zeleznicke stanice. U toku noci uhvatila me groznica da sam se tresao kao prut nad vodom. Pred ocima mi se mutila a snage sam imao podjednako koliko i pile. Smlatilo me kao da je na meni vezbao ceo olimpiski bokserski tim.

 - Dobro jutro Didi.

- Crni sine sta ti je.

- Ne pitaj. Nocas me uhvatilo svaka kost me boli. Nos mi curi kao slavina. Imam temperaturu gorim.

- Hoces onda da ne idemo?

- Ne dolazi u obzir. Znas me. Pre bih crkao nego prekrsio datu rec. Makar mi bilo i poslednje necu Ninu da ispalim, toliko se radovala.

- Dobro, hajde pokusaj malo da odspavas do Subotice, mozda ti i pomogne.

 U Subotici nas je docekala jaka kisa. Proveo sam ceo put kao u nekom bunili, imao sam od temperature toliko jake halucinacije, da sam se trzao, jecao i na kraju sav u goloj vodi. probudio. Moja slavina od nosa potrosila je toliko maramica da sam tog dana bio adekvatan maneken za papirnu industriju. Rudolf  irvas crvenog nosa whit paloma Uzas!

 - Dobro vi meni dosli- sa dzinovskim osmehom docekala nas je Nina.

- Bolje te nasli Ninocka- Didi je bila zaduzena za komunikaciju.

- Hauk aaaaaaaaa pciha- kinuo sam

 Ninin stan ostavio me bez daha. Veliki petosobni prostran stan. Pet terasa, tri kupatila, cetiri spavace sobe, citavo prostranstvo. Ono kako je Nina preuredila stan nije me bas bacilo u nesvest. Godinama nam se ukusi ne poklapaju, ima za mene malo cudan ukus. Ja tacno imam izdefinisano sta  koje boje moze biti i te standarde ne menjam. Nina se za moj ukus prterano zaigrala pa je stan licio na uskrsnje jaje.

 Moja zivotna deviza jeste ta da je lepota u jednostavnosti. Prostor za mene uvek treba opremiti u dve boje, akcentirajuci ga detaljima neke upadljive i zive boje. Jednostavno neko ima a ne ume, ja umem i nepogresivo znam.

 - Ja se izvinjavam, ja ovo preziveti necu- rekao sam smrcuci kroz nos.

- Luki , slobodno lezi opusti se.- ponudila mi je Nina

- Molim te i jedno pakovanje maramica za moju surlu.

- E Luki, Luki, bas si zaribao.

- Ja sam htela da ga vratim sa stanice kuci.- umesala se Didi.

- Nina ti me znas a pciha, jebem ti nos, smrc smrc, ja bi pre crko nego da sam te ispalio, zivet il mret ja dosao, pa ako bas i aaaaaaa pchiha zveknem, trpaj u prvi jarak.

- Sad cu ja da ti skuvam cajic , nista ti ne brini.

 Kao dugogogisnji prijatelji pricli smo o mnogo cemu. Prepricavali sta se novo izdesavalo u gradu od Nininog odlaska, opustili se i bas uzivali. Petar je bio poslovno odsutan  pa smo se osecali potpuno slobodno.

 - Ninocka kako ti i Petar- upitala je Didi.

- Navikavamo se. Dok je on na poslu ja setam, gledam filmove, uzivam.

- Ne pitam kako se posle svega slazete- insistirala je Didi.

- Znas kako je sve bilo, ja sam na kraju odlucila da  u dam sansu , da probamo zajedno pa kako bude bilo. Ipak smo mi proveli tolike godine zajedno. Pre sledeceg rodjendana ja se moram udati.

 Ova banalana ali iskrena recenica zaparala mi je usi poput noza koji sece meso.Mora?

 - Nina nije valjda to jedini razlog sto si sa Petrom. Volis li ga?-pitao sam ostro.

- Mislim da cu opet moci.

- Nina lepo te pitam?

- Pa kazem ti super nam je.

- Nina ne lazi! – ljuto sam rekao. Znamo svi da skoro dve godine niste bili zajedno. Nemoj me bre zajebavati da ga volis.

-Ali Luki..

- Nema ali cim u tvoje srce udje neko drugi znaci da si onog predhodnog prebolela, Nina bar mi znamo.

- Nemas prava Luki da me osudjujes.

- Sta si ti ovde jedna obicna domacica. To si mogla i bez skole. Napustila si sve i dosla ovde da se druzis sa metlom i cetkom, zbog cega? Zbog onog sto nije umeo nikad da te ceni, sto se bojis da ces ostati neudata? Sto si se uplasila da te niko nikada vise nece hteti? Nina sve mozes slagati ali mene ne. Znamo se tolike godine. Znam svaku tvoju vezu, svaki raskid. Brzo si zaboravila ko te 15 dana iz noci u noc slusao. Ja Nina a pciha.

- Istina- kratko je dodala skamenjena Didi.

 Naime kada je Petar ostavio Ninu pre skoro dve godine, ona nije mogla nikako da se pomiri sa tom cinjenicom. Danima je plakala i kukala i to kome drugom nego meni na ramenu.

Ostatak drustva se smenjivao povremeno ali samo ja sam taj koji je mnjenu tuznu ljubavnu pricu iznova i iznova slusao iz noci u noc, kao pokvaren disk, sve dok mi petnaeste noci nije doslo do zadnje nervne ganglije gde sam ja Ninu zamolio da mi rezervise mesto u nekoj ludnici, lakes cu podneti nego sve jos samo jednom da cujem. Shvatila je da je preterala i onda se pomirila sa cinjenicom da je ostavljena.

- Luki, volim ga i tacka jel ti sad lakse?

- Lazes Nina, kukavice. Mozes misliti da si nas sve obmanula i da dobro glumis, sebe nikada neces, vidim ti u ocima. Govorim ti ovo kao sestri, Nina ne kockaj se zivot je samo jedan. Hoces li ti biti zaista srecna?

- Hocu – ljuto mi je odgovorila.

- Ok aaaa pciha ako ti tako kazes.

 Kako bi sto vise vremena proveli zajedno Nina je odlucila da nas odvede u neki restoran na rucak. Iako sam se nalio caja i antibiotika meni je bilo sve losije. Didi je primetila da jedva hodam id a cesto zanosim u stranu od temperature, jedva sam stajao na nogama.

Iako sam sve video duplo i glasove cuo kao iz pecine odlucio sam da stisnem zube i izdrzim, kako ne bih pokvario ovaj dan.

 Temperatura me toliko savladala da kada je konobar doneo telecu corbu cela utroba mi se prevrnula. Jedna zuta masna fleka na samom obodu cinije izazvala je u mom stomaku takvu reakciju da sam jedva izdrzao a da ne povratim.

 - Ja ne mogu corbu, masna mi je- kratko sam prokomentarisao.

 Nina nas je ljubazno ispratila uz veliki osmeh i zahvalnost sto smo joj ulepsali dan. Kroz maglu se secam samog povratka kuci. Znam da me u naletima svesti Didi podrzavala za sve sto sam rekao Nini, jer cello drustvo je to mislilo a samo ja sam imao hrabrosti da joj to kazem. Nikada nisam voleo da se pretvaram i lazem, narocito pred prijateljima, osecao sam da je moja duznost d aim prestavim i drugaciji ugao gledanja na stvari.

 LM(elem) posle nekoliko bezuspesnih pokusaja da se cujem sa Ninom, a do tada smo se culi skoro svakodnevno, dobio sam informaciju od Didi da je Nina samnom zavrsila i da za nju vise nepostojim. Kao opravdanje navela je moje zanovetanje oko junece supe, koje je bilo poslednja kap u punoj casi. Znali smo svi da je to bio premrsav izgovor za raskid dvadesotogodisnjeg prijateljstva ali jednostavno ona je tako odlucila.

 p.s.

Iako sam ispao kolateralna steta u odnosu prijateljske namere i prave istine ne kajem se. Opet bih isto uradio. Lako je lagati ljude, najteze sebe. Ne postoji to opravdanje za koje bi se glumila ljubav i sreca. Kazu bolest i ljubav ne mogu se sakriti. Nina nije bila dovoljno hrabra da sebi prizna da gresi. Nas odnos pretvorio se u cutanje sa njene, i gorko iskustvo sa moje strane. Ogradila se od svakog kontakta samnom, a ja od bilo kakve zelje da ista vise kazem. Vreme je najbolji pokazatelj, ostavicu njemu neka mi sudi.

mareziluka

 

 TARABA TORTA

 

 

 

 

Potrebno:

2 pakovanja piškote (količina zavisi od suda u kome spremate tortu)

10 jaja

250 grama čokolade

250 grama Vital sonog margarina

250 grama šećera u prahu

1 slag

mleko za potapanje piškota

rum po ukusu


Margarin umutiti, pa nakon toga dodati šećer u prahu. U to dodavati jedno po jedno žumance (uz konstantno mešanje). Belanca stavljati u drugi sud u kome se kasnije muti šne. Kad se margarin i zumanca dobro sjedine, dodavati kašičicu po kašičicu otopljene čokolade (nikako ne sručiti celu količinu). Nakon toga umutiti šne od belanaca Ove dve smese treba sjediniti, ali nikako mikserom, već preporučujem četkice od miksera ili mućkalicu za jaja. U puterom podmazan sud željenog oblika poređati piškote umočene u mleko i rum. Kao osnovu i kao bocne strane. Preko toga izliti smesu i staviti pola sata u zamrzivač.
Torta bi trebalo da stoji preko noći u zamrzivaču, Posudu potopite u vrelu vodu (neko je oblaže vrelim krpama) taman toliko da se smesa do zida posude otopi. Okrenite na odgovarajući tanjir i vratite u frižider da bi se steglo ono što se otopilo.

Pre sluzenja umutiti slag i ukrasiti tortu.

Prijatno!

[ Generalna ] 22 April, 2011 14:34
Snaga prirode je nemerljiva. Koliko god mislimo da je znamo i da smo videli sva njena dostignucu ona uvek moze iznova da nas iznenadi.  Geografskim pojmovima mozemo opisivati volju, snagu, velicinu. Mnogi oznacavaju i granice i stvaraju barijere ljudskoj volji. Svedoci su mnogih vremena i postojano, najcesce, neukroceno stoje kakvi su bili od samog nastanka. Sta za mene znaci pojam gora zelena i voda ledena da li je uvak hladna ?

 Mnogo je stvari u zivotu relativnih, promenjivih. Retke su one u koje sam u potpunosti siguran, koje ce takve ostati za svo vreme mog postojanja. Jedna od sigurnih konstanti jeste da moj zivot su obelezile zene. U svakom segmentu istog , zene su igrale najvazniju ulogu. Zene su te koje su mi pomogle mnogo puta, razumele me, volele i podrzavale.

 Iz mojih iskustava znam da su jace i snaznije od mnogih muskaraca , i kako se to kaze u porodicama cije je poreklo iz crnogorskih krajeva , zene umeju biti mnogo covecnije. Ono sto moze mudra i lepa zena tesko da moze ijedan muskarac pa maker bio  jak i snazan kao crna zemlja.

 - Dobro jutro – pozdravio sam sa osmehom moju cvecarku.

- Dobro jutro Luka.- odgovorila je srdacno

- Dosao sam da proverim sta imate lepo od cveca.

- Jel opet “izlazak” u pitanju?- kroz smeh je rekla.

- Naravno Miki, ti znas da moj “drustveni “ – grobljanski zivot nikad ne jenjava. Ha ha ha .

- Obecavam ti kada dodjes prvi put  da porucis cvece za neki veseo dogadjaj ja castim. Majke mi. Malo, malo pa ti na groblje.

- Miki sta se bre bunis prosle godine sam te u godisnjem izvestaju stavio medju tri prva rashoda. Kod tebe sam ostavio preko 30 000 din. Dodjem ti kao humanitarni fond. I ovog puta hocu aranzman za rodjendan.

- E da se prekrstim – rekla je prekrstivsi se, da i ja docekam ovaj dan.

- Miki, ne zuri, rodjendanski buket ali za groblje .hahaha .

 April me podseti uvek na jednu , meni, najdrazu zenu koja je obelezila ceo moj zivot i koju da hocu, a svakako ne zelim, ne mogu da zaboravim. Minja- moja baka sa kojom sam odrastao. Ona meni najvaznija i najznacajnija zenska figura koja bezuslovno stoji prva u svim mojim mislima, secanjima, ceznjama i setama.

 Ja sam deseto, jubilarno, od trinestero unucadi baka Minje. Za nju od svog rodjenja uvek bio prvi i najvazniji. Onaj posebni, specijalni koji se ceka ceo zivot. Onaj koji je najmazeniji, najpazeniji, najvoljeniji.

 Minja je rodjena crnogorka- niksicanka. Zena jakog i cvrstog karaktera, nepokolebljivog morala, postenja. Savremena , sirokogruda, nezna, topla i mila. Rodjena kao peto i jedino zensko dete medju cetvoricom brace,  bila je predodredjena da nauci da voli i pruza ljubav.

 Jaka upala pluca moje majke imala je za posledicu da mama bude vise meseci hospitalizovana. Kao desetogodisnjaku to mi je padalo tesko. Imao sam srecu pa sam imao nekog pored sebe koga sam mnogo vise voleo od mame, moju Minju. Krio sam danima tugu zasto mame nema a moj rodjendan se priblizavao.

 - Milutine, sto si mi neveseo? Pitala me Minja videvsi moj zabrinut pogled.

- Nisam Minja.

- Ajde sreco babina reci sta tebe muci?

- Nista?

- Dodji sedi kod tvoje babe u krilo da ja vidim sta je.

- Dobro.

- Evo hopa cupa nakalupa, hopa cupa, jel sad bolje? Pitala me dok me cupkala.

- Jeste- rekao sam kroz smesak naslonivsi glavu na njene grudi.

- Da tebe baka jednom coki.- Cmok babino najbolje, neda baba na tebe vetrom vijat, ne sme niko tebe meni da dira.

- Minja, meni ce skoro rodjendan- tiho sam rekao dok me grejala toplina njenog zagrljaja. Dok je njena mekana i topla ruka milovala moju kosu.

- Znam sreco, piligvinu moj.- piligvin je bio pingvin kako je ona inace meni tepala.

- Ali….

- Dok je tebi mene i meni tebe nema da si mi neveseo.

- Znam ali mama nije kuci.

- Kakva mama, sta ce nam ona. Nasla je tvoja Minja ko ce da nam napravi tortu i rostilj i kolace i sve je tvoja Minja za tebe obezbedila. – rekla je kroz veliki osmeh.

- Da te cokim, moja najbolja Minja.

- Sunce moje . Gora zelena , voda ledena i ja i  ti i ne moze nam niko nista, jel tako?

 U velikoj kuci na lakat , Minjinoj, ziveo sam od svoje druge godine. Moja decija soba velicine 5x5 metara sa plafonom visokim 4 m bila je moje carstvo. U njoj sam slobodno moga da sutam loptu, igram tenis, crtam po zidovima dokle god mogu da dohvatim, skacem.

 Minja je bila sve osim materijalista i nadzak baba. Nije mnogo marila za bilo kakvu materijalnu stetu samo ne bi li meni ugodila. Na velikom bracnom krevetu naredjala bi svu posteljinu koju ima, jastuke, jorgane , cebad da bi ja slobodno mogao da skacem i uranjam u iste zamisljajuci da uskacem umesto u krevet u bazen.

 Jedna od omiljenjih igracaka iz detinstva bio mi je veliki kristalni luster u dnevnoj sobi. Ta kristalna skalamerija, koju je moj ujak, inace dipl. tehnolog  i direktor  u jednoj dobrostojecoj firmi, svojevremeno platio cetiri svoje plate, a verujte to je bas kostalo, za mene je samo bila sljajsteca naprava koja poziva na vragolije.

 Minja bi mi stavila stolicu na sto zatim me popela, drzeci da ne skliznem, a ja bih sav ocaran zabacio centralnu ukrasnu kuglu koja je udarajuci po mnogobrojnim , fino rucno obradjenim , ukrasima tako jako klepetala da je proizvodila zvuk kao zvuk harfi andjela koji pozivaju u raj. Desetine staklica presijavalo bi se u pokretu u najfinije dugine boje , a ja presrecan nisam znao sta je dosta. Zato danas  valjda i volim sve sto sljasti i sto ima lep ton.

 - Luka, sta to radis?- podviknuo je ujak.

- Igra se- uzvratila je ostro Minja. Kome se ne svidja vrata su mu  tamo.

Minja je uzivala veliko postovanje kod svoje dece i svih koji su je poznavali. Pravicna, nikad preka i zla , njena deca nisu ni pomislila nikada da  joj protivurece. Njena se znala prva i poslednja. Sve sto je ona rodila uvek je bilo u pravu i najbolje a snaje i zetove nije mnogo zarezivala- za nju je to bila promenjiva kategorija, danas jeste sutra ne mora da znaci. Nikom se nije ulizivala ili lazno smeskala. Kako je to ona govorila svima je sve sto ima u brk rekla, pa kom krivo pa kom pravo.

 Kada bi se sva vrata soba u kuci otvorila moglo se ici u krug. Tako sam ja naucio mimo ostale dece, u kuci da vozim biciklo i rolsule. Nisu meni smetali ni fino izglancan hrastov parket ni persiski vuneni tepisi. Ja sam imao veliku pistu od 200 m² samo za sebe. Moje rolsule dobro je upamtio ujak koji je malo jacnim tonom podviknuo na mene , zaprepastivsi se sta mi je sve dozvoljeno.

 - Ti na moje dete da vices! – zagrmela je Minja koja je ujaku upravo prilepila roditeljski samar.

- Minja nema smisla.

- Izlazi, da ti jos jedan ne pljusnem. Ovo je moja kuca i nas dvoje ce mo da radimo sta nam je volja.

- Ali mama – uzalud je protestavo ujak koga je obraz brideo.

- Rekla sam ti nesto.

 Uz osmeh  sam nastavio tamo gde sam i stao, bas tu negde na sredini perstijanera cije su se dlake uvijale praveci saru pod tockivima mojih rolsula.

 - Kućo babina, samo ti vozi da naucis. Rodila ga baba. Gora zelena, voda ledena , ti i ja i  niko nam vise ne treba.

 Gusta, fino vezena, zavesa od markizeta , koju je moja mama kupila u Veneciji viorila se na blagoj promaji. Sunce se probijalo kroz razredjenje roletne , tek toliko dovoljno otvorene da miris velike lipe pod prozorom dopre unutra. Rasiren kao zvezda petokraka , u velikom bracnom krevetu, u kome sam spavao uvek sa mojom Minjom, probudio sam se.

 Iz trpezarije dopirao je žamor. Svakoga jutra tacno u 8 desetak komsinica dolazilo je u nasu kucu na prvu jutarnju kafu. Minja je uvek okupljala mnogo ljudi, Iz njene kuce niko nikada nije otisao praznih ruku , zedan ili gladan. Svakom se podjednako radovala i rasirenih ruku ga primala i gostila. Veliko srce nije umelo drugacije.

 - Dobro jutro- rekao sam dok sam trceci u pidzami uskocio u bakino krilo.

- Luka – zagraktale su vesele komsinice.

- Danas nam je rodjendan – rekla je Minja sva ponosna.

- Dodji da te ljubimo i vucemo malo za usi – rekle su komsinice.

- Nisi  sreco babina lud, da te babetine ljube, nego reci ti njima onu pesmicu, ide mali postarcic , sta mu je ostarcic.

 Minja je obozavala da me uci razlicitim bezobraznim pesmicama koje sam ja bez pardona pred komsilukom recitovao, a ona uzivala sa ogromnim osecanjem ponosa kako koristim svo bogatstvo srpskog jezika. Paradoksalno, jer ona uopste  ali nikada nije psovala , niti bila vulgarna ili prosta. Dobro naucila je ona mene i mnogo lepih pesama epske poezije, mitova, legendi, bajki.  

 - Sta ste zinule vadite poklone za moje zlato.- smejala se Minja dok su komsinice zacenjene od smeha preturale po svojim cekerima trazesi  bonbone i cokolade kao nagradu za moju recitost i kao poklon za rodjendan.

 Dva spojena velika stola, prekrivena belim stoljnjacima od  damasta bila su postavljena u velikoj verandi. Na njima je kao u najfinijem restoranu postavljen porculanski servis. Sve se sarenilo od raylicitih boja hrane koja je mamila da se proba. Torte, kolaci, rolati , rostilj, salate….

 Svaka od bakinih komsinica spremila je ono u cemu je bila najbolja i donela. Minja je kao specijalitet sve zacinila svojim nadaleko cuvenim krofnama. Krofnama zutim kao ducat sa belom kragnom po sredini, hrskavim i supljim, pecenim na masti.

 Zeleci da mi napravi sto lepsi rodjendan bezuslovno je naredila svim unucicima da dodju, pozvala sve drugare iz ulice i sve komsije. Svi oni sa kojima sam svakodnevno igrao, zmurke, izmedju dve vatre, dzamije, janjina, bili su prosto neprepoznatljivi fino pocesljani i cisti.

 Znao sam ih prasnjave, umazane, zelene na kolenima od trave u ranama i ogrebotinama od padova . Ovako lepi prosto su mi bili neobicni. Dosli su svi, svih tridesetero koliko je bilo nekada normalno za jedan vojvodjanski kvart da ima dece.

 - Hajde da pevamo pesmicu .- rekla je Minja.

 Hor krestavih glasica ispunio je nasu veliku verandu mesajuci se sa pljeskom sitnih decijih rucica.

 - Sad zamisli zelju i duni.

- Fuuuuuuuuuu

- Bravo, sreco babina. Nek si ti meni sto godina ziv i zdrav.

 Taj , jedanaesti , rodjendan nikada necu zaboraviti. Moj najlepsi, najmnogoljudniji i najsvecaniji. Ostao je u mom srcu za sva vremena kao jedna od mnogobrojnih lepih slika koje je moja Minja samnom napravila.

 Volela je da prati kosarku, navijali smo za Cibonu, zbog nje sam hteo svojemremeno ime da promenim u Drazen, po Drazenu Petrovicu koji nam je bio omiljeni igrac. Necu zaboraviti ni njenu dugacku crnu kotulu i maramu. Njene dve duge bele pletenice koje je svako juro strpljivo plela , spajajuci ih crnom vunicom na krajevima i obmotavala oko glave. Kiki, bronhi koji su me uvek cekali na gornjoj polici viseceg kuhinskog elementa tik do casa. Koktu i jupi iz staklenih flasa kojih nije smelo da nedostaje, jer je zaliha uvek bilo , bar jedna gajba , u hladnom podrumu. Vecno urezana slika, kako izlazi iz oblaka dima noseci u ruci przun u kojem je upravo ispekla kafu u zrnu i njen miris koji se siri celim dvoristem. Nikada necu zaboraviti njen topli osmeh i nezni zagrljaj. Njene tople oci koje iza debelih naocara me gledaju pune ljubavi.

 Poklanjam joj ovu muziku i spot koji sam samo za nju napravio.

 

 LM(elem) Umrla je 20 januara 1996 na precac od srcanog udara za dva minuta u svojoj 75-oj godini. Tog dana sam poceo da se bojim i da osecam strah, gora zelena i voda ledena su se rastali, nebo je dobilo mog najboljeg andjela. Ona me napravila ovakvim kakav sam danas, veciti decak, veliki Petar Pan, koji ume da leti , smeje se, place i nikad ne odraste. Recenicu kojom mi je objasnila sve, moje je najvece blago koje se i danas drzim : “ Sve se moze oprati sem crnog obraza” – hiljadu puta mi je rekla. Svake godine na njen rodjendan odnesem joj buket kala, bas onog belog cveca kakve je boje i njen obraz bio. Danas bi imala tacno 90 god.

 p.s.

Samo ti si umela toliko snazno da volis, samo ti iskreno da ljubis. Samo sa tobom sam jak bio, otvorenih ociju snio, samo sa tobom mogao sve. Samo ti si me naucila svemu, pokazala put, uvek drzala stranu. Samo ti Minja moja , od mene si napravila coveka koji ti je srce ukrao, kome si ti duzna ostala jos te predivne ljubavi , topline, poljubaca. Samo ti uvek mi suzu izmamis, moja ces zauvek ostati kao sto sam i ja tvoj zauvek bio. Mnogo mi nedostajes. Hvala ti.

 mareziluka

 

KROFNE


Potrebno:

 1 paketić kvasca

300 gr. mlakog mleka

8 kašika šećera.

Oko 500 gr. brašna

4 žumanca, malo soli i

7 kašika ulja.


 

1 paketić kvasca rastopiti u 300 gr. mlakog mleka i 8 kašika šećera. Kada kvasac krene zamesiti ga sa 500 gr. brašna, 4 žumanca, malo soli i 7 kašika ulja. Testo dobro uraditi . Ostaviti malo da se odmori , premesiti jos jednom ,pa ga razvući na dasci. Vaditi krofne i ostaviti da narastu. Takve ih peći na vreloj masti.


Prijatno!

[ Generalna ] 15 April, 2011 13:25

Zivot cine , mnogi kazu , sitna zadovoljstva nikako spektakli. Sve sitne srece i zadovoljstva su ustavri njegova osnovna struktura. Cesto ocekujuci prevelike i velike dogadjaje previdimo bas ta mala zadovoljstva koja nam svakodnevno daju snagu da se zauvek nadamo. Zeleti znaci ziveti , imati cilj, boriti se. Da li nam samo moze pomoci zlatna ribica i vecna zelja da li je ikako ostvariva?

 Monotonija je stanje koje me najcesce destimulise u zivotu. Ne mogu se pomiriti sa cinjenicom da je zivot ravna linija koja samo jednosmerno tece, kod mene mora da talasa, ako nece ona zatalasam ja.

 Predrasudama odavno ne robujem pa sopstveni zivot kreiram da bude sto zabavniji i prijatniji. Osvrtanje po onoj Nusicevoj “ sta svet kaze” za mene je uvek bila dodatna ispiracija za razbijanje tabua i drustveno prihvatljivih normi.

 - Pogledaj ovaj Luka – rekao je Gonzo dok je sirom otvorenih ociju i usta buljio u najnoviji Mercedesov model.

- Plehcina ko plehcina, nista posebno.

- Joj vidi ovaj kakav je !!!- i dalje je Gonzo balavio na nove cetvorotockase.

-Mozes misliti – prevrtao sam ocima.

-Kako bi ovo bata vozio, bez 200 nista, sunce ti kalajisano, a vidi sve u fulu- perverzija.

-Jaka stvar – nezainteresovano sam prokomentarisao.

 Gonzo je veliki ljubitelj automobila, posebno marke Mercedes. Za njega nema vece srece i zadovoljstva nego kada dobije priliku da neki dobar auto provoza. Posebno ga srecnim cini kada uspe da u motor istog uglavi rucice i ceprka sve dok ne dobije finu uljanu glazuru sve do lakata.

 Ja licno nisam video nikakvu srecu u motornom ulju narocito ne na mojim rukama. Jezim se od same pomisli o popravkama, ipak nismo svi isti.

 Paradoksalno ali istinito iako je veliki ljubitelj automobile ovo je bio prvi sajam na koji je posetio. Zeleci da prekratim monotoni vikend dosao sam na ovu , za mene, spasonosnu ideju. Znao sam da nece odoleti a ja cu imati drustvo za izlet po Beogradu.

 Na sajmu smo proveli preko pet sati. Njemu nedovoljno meni i previse. Jednostavno za mene su automobili samo upotrebno sredstavo, isto kao i kasika,krpa,serpa, nit kucni ljubimci ni predmet obozavanja.

 - E sada kada sam ispunio tvoju zelju idemo malo po mome, malo da prozvrjimo kroz grad.

- Posle ovoga moze gde god hoces. Ulepsao si mi ovaj dan za sva vremena.

- Bilo mi je zadovoljstvo- rekao sam kroz osmeh.

 Kao i sve velike metropole i Beograd mnogima ispuni zelje i najludje snove , onima manje upornom donese i razocaranje.

Uzivajuci u setnji u momentu sam kadrirao metalnu reklamu ciji mi je sadrzaj bio dobro poznat.

 Oduvek sam zeleo sa probusim uvo i nosim mindjusu. Moji roditelji za to nisu hteli ni da cuju. Godinama sam tu zelju potajno nosio u sebi. Posle burnih islustava u vojsci, gde ujutru nisam znao da li cu uvece uspeti da se ziv vratim u krevet iz kog izlazim, zarekao sam se da cu sebi ostvariti svaku zelju koja bude moguca.

 - Molim vas jednu pljeskavicu- ocajnicki sam zavapio posle dugog puta.

- Prilozi ?

- Sve osim majoneza. Koliko to dodje? Aha evo cene. Evo izvolite.

 Cupkajuci u mestu nestrpljivo cekajuci svoj obrok pogled mi se zaustavio na lokal do pljeskarnice- zlatara. Sijalica se upalila- sad ili nikad.

 -Dobro vece, jel radite jos?- upitao sam uplasenu prodavacicu koja se upravo spremala da zakljuca vrata.

- Zatvaramo! Sve je vec spakovano u sef, nema nista.

- Hteo sam samo da pitam posto je busenje usiju?

- Sto pedest dinara po uvetu?

-Cekajte da pogledam-preturao sam po novcaniku da prebrojim pare. Taman toliko imam, moze jedno buskanje-sada?

- Moze- sa olaksanjem mi je rekla priznavsi mi da je u prvi mah pomislila da sam pljackas koji zeli da je opljacka.

 Tako sam za tili cas ostavrio ono sto sam godinama zeleo. Neverovatno, brze sam sebi ipunio zelju nego sto sam dobio obrok – strasno.

 Moja mama mindjusu nije primetila nedelju dana. Inace ona ima toliko dobru moc zapazanja da pored nje mozete proterati slona a on ace ga primetiti tek ako joj to napomenete. Totalno nezaiteresovana zena za banalne stvari.

 Tata je mnogo burnije reagovao. Od besa i nervoze prosto se razboleo, em sto je dobio povisen krvni pritisak koji nikako nije mogao da spusti , em je celu noc proveo na wc solji.

 - Konju, sve ti treba mindjusa. Ti si pi.cka a ne musko. Bog te j…o ko je jos video da musko nosi mindjusu, ko mecka. Sa tim sranjem meni se na oci ne pojavljuj  otkinucu t ii mindjusu i uvo. Sve shvatam, da si to uradio sa 15-16 ali sa 26 to moze samo lud covek. I ti uopste ne razmisljas a sta ce narod reci?

 - Sa 16 mi niste daki sad me bas briga za svet. Ja mindjusu ne skidam i tacka!

 Nas sukob trajao je dobre tri nedelje do samog pocetka prolecne setve. Niti sam ja hteo da popustim niti je tata hteo da me razume. Sva je moja sreca pa sam tati zatrebao u poljskim radovima.

 - Dolazis li onda sutra, al bez onog sranja u uvu?- pitao me preko telefona.

- Slusaj me dobro, docicu sutra i to sa najvecom mogucom karikom koju uspem da kupim. Onda cu lepo od ulice do ulice sa sve osmehom pred ljude, pa da vidis tek sta je bruka i sta ce svet reci. Ja sam onaj koji sam i bio i dovoljno odrastao da mi nista ne mozes zabraniti.

 Znajuci koliko ima nenormalnog i doslednog sina ili kako me pocasti “ sina konja “ , na kraju se smirio , trudeci se da ne gleda u moje levo uvo.

 - Gonzo od kada se znamo non stop se divis mojoj mindjusi i ceprkas po istoj. Ovde sam ja probusio uvo .- pokazujuci mu na izlog zlatare.

- Blago tebi – ceznjivo je rekao.

- Ne, blago tebi. Upadaj unutra da busnes uvo , ja te castim.- rekao sam sa velikim osmehom na licu.

- Ali sta ce….

- Zivot je prekratak da bi mislio sta ce drugi reci. Opusti se i udovolji sebi. Jel ti to zelis?

- Zelim!

- Onda ulazi da obavimo i taj posao .

 Sjaj u njegovim ocima oslikavao je odusevljenje. Pored sebe je imao ludaka koji ce ga podrzati u oniome za cega drugi nisu imali nimalo razumevanja.

 - Dobar dan!

- Dobar dan.- rekla je ona ista ljubazna prodavacica.

- Zelimo jedno busenje usiju ovoj velikoj bebi, ako moze.

- Naravno – nasmejala se.

  Gonzu sam obelezio mesto za rupicu, majstor je skljocnuo pistoljem i za tili cas ispunio sam dragom drugu jos jednu zelju.

 Moje busenje uveta jedino blagonaklono je docekala Mica. Bila je odusevljena da neko iz naseg drustva se konacno odlucio na taj potez. Kako je tada rekla , prvi pravi gusar. Posto je znala da volim karike kupila mi je u znak podrske par prelepih srebrnih koje su postale moja amajlila koje uvek rado nosim.

 - Gonzo tradicija ne sme da se izneveri. Kada sam ja probusio usi Mica mi je kupila par karika. U znak podrske i dobre volje kao trecu zelju za danas , biraj i ti mindjuse za sebe,

- Stvarno?!- pitao me u neverici.

- Najstvarnije . Hajde dok se nisam predomislio.

- Ne mogu da verujem. Ulepsao si mi ne dan, ne nedelju, ne godinu vec pola zivota. Ti si najdivnija zlatna ribica na svetu.

- Sta cu takav sam po celom telu hahahahah.

- Hvala ti druze za sve.

- Ma nije to nista. Glupo je da ja kao gusar na mom brodu budem kapetan bez posade. Sa mindjusom si dobio pocasno mesto malog od palube hahahahahahahahahaha.

 Ceo dan nije skidao osmeh sa lice. Na svakoj staklenoj povrsini ogledao se trazezi neki novi odraz sopstvenog lika. Ono o cemu je toliko godina mastao desilo se sasvim iznenada , bez najave. Kao mali od palube bio je zaduzen da casti ukusnim ruckom u nekom finom restoranu sto njemu nije palo napamet. Taj subotnji dan sve je bio osim monoton.

 LM (elem) Ohrabren ovim postupkom Gonzo se nije zaustavio samo na desnom, vec je za pet dana otisao sam i probusio i levo uvo, za moj ukus malo previse ali boze moj svi smo razliciti. Shvativsi da mu to zaista puno znaci , sta sam drugo mogao nego kao prijatelj dam u samo dam podrsku.

 p.s.

Ne sputavajte sebe u sopstvenim zeljama i htenjima misleci na to sta ce neko prokomentarisati o vasim postupcima. Znamo, odavno, svetu se jednostavno ne moze ugoditi. Sitna zadovoljstva zivot cine spektakularnim, kao i moja mala karika koja je sinbol ogromne pobede nad predrasudama , podsecajuci me svakodnevno na jos mnogo zelja koje treba ispuniti. I ako vam se desi da nekada ulovite zlatnu ribicu, znacete da je prava samo ako vam ispuni tri zelje. Ipak ako vam se desi da istu ne ulovite postanite vi necija  jer verujte osecaj je caroban.

mareziluka


RIBIĆ

 

Potrebno:


1 veci svinjski ribic (oko 600 gr.)


Potrebno za preliv:

 

150 gr. susene slanine
200 gr. sampinjona
5 kasika kecapa
2 dcl. kisele pavlake
ako zelite moze se dodati i 2 kasike crvenog vina
kasika ulja
so



Meso iseci na malo sire komade, oko 2 cm. malo ih istucati, ne mnogo. Posoliti i ostaviti da malo odstoji pa peci na rostilju.
Preliv :
Slaninu iseci na sitne kockice i proprziti. Na malo ulja, u drugom tiganju, proprziti sitno seckane sampinjone, oko 10 minuta. Dodati kecap i kiselu pavlaku, posoliti i na umerenoj vatri ostaviti da se krcka jos oko 10 minuta. Na kraju dodati i pecenu slaninu, ostaviti jos koji minut na vatri a zatim toplim preliti pecene filete mesa.

Prijatno!

[ Generalna ] 09 April, 2011 14:15

Lepota je relativna stvar. Kaze se da o lepoti neukusno je raspravljati, jer ukusi su razliciti. Ono sto je za nekoga lepo za drugog moze biti apsolutno ne privlacno. Lepota se uvek vezuje za mladost pa  kada ona prodje svi se trude da jos malo ustinu necega od tog epiteta. Kako izgleda cupava lepotica i cakana zver ko je ?

 

 Svetsku istoriju obelezile su mnoge lepe zene. Zbog njih vodjeni su ratovi, osvajani novi kontinenti, gradile se neverovatne gradjevine. Univerzalan model za lepotu ne postoji. Kaze se da je lepota u oku posmatraca. Postoje mnoge oci koje lepotu ne bi umele da prepoznaju pa maker im ista i bila na milimetar razdaljine.

 Sklonost neznijeg pola da bude vecno dopadljiv suprotnom dovela je do danasnjeg sveopsteg terora mladosti. Umerenost je ipak najbolji put da se postigne skladna ravnoteza izmedju dopadljivog i preteranog. Mnogi su spremni na najrazlicitije cak i zdravom razumu neverovatne metode samo kako bi ostale vecno lepe.

 - Mmmmmmmmm - teglio sam se u krevetu pored Cice.

- Cicmili ljubavi kako si mi tako sladak cupav i sanjiv.

- Ma ja sam sladak svakako- kroz osmeh sam rekao poljubivsi je.

- Cupavo moje cudoviste, meni najsladji- igrala se mojom strsavom kosom.

- Pravi sam ti secer i ti si moj.

- sta ti volis kod mene Cicimili?- zagonetno je pitala.

- Svasta Cico.

- Reci mi konkretno, hocu da znam- sad je vec neprijatno insistirala.

- Eto Cico volim, tvoj nosic , tvoje okice , usne ……. Pokusao sam da izvrdam odgovor.

- Cicimili! Konkretno, sad vrdas.

- Dobro eto volim … rukom sam krenuo da je milujem po butini … tvoju.. zastao sam.

Cico! Uzas! Koji travnjak.

- Sta si rekao- ljutito je upitala.

- Cico travnjak, kao gorilla si, sto nisi obrijala noge juce?

- Ti mislis da to nije dosadno, sto ti n e brijes bradu?

- Znas da mrzim da se brijem .

- E tako i mene mrzi da brijem noge svaki dan.

-Ali Cico…namrgodio sam se.

- Sta je? Ljutito me gledala. Bas bi tebe volela da vidim obrijanog celog. Pa da vidim koliko bi uspeo to da odrzis. Ti mene ne volis  samo nesto zanovetas.

- Izvini Cico moja, ma volem ja tebe- poceo sam da joj se umiljavam.

- Ne verujem ti !

- Kako da ti dokazem, bre Cico nije problem evo pusti dlake lici na orangutana ja cu te voleti.

- Ne, imam ideju- pojavio joj se sjaj u ocima. Ako me stvarno volis daj mi da ja tebe obrijem-celog.

-Cico ako je to uslov da ti dokazem ljubav, evo predajem se ceo. Brij!

Seviljski berberin je mala maca u odnosu na cega je licila moja devojka sa brijacem u ruci. Nasapunjala me je je od glave do pete i sa nekim ludackim sjajem u ocima krenula na posao. Osecao sam se kao velika penusava pufnica sa koje je iz trena u tren provirivalo sve vise glatke koze. Iako se sa ziletom druzim oko dve decenije ni priblizno nisam bio vest kao ona. Brzim pokretima me je oslobadjala sekundarnih karakteristika muskosti i pevuseci uzivala u poslu koji radi . Vesto me je obrijala od glave do pete , do zadnje dlake ni ne trepnuvsi.

 - E tako, sad znam da me volis- nasmejala se.

 Bitno da sam joj ugodio, mada ni u najludjim snovima ovo ne bih radio. Nisam ni imao predstavu kako je dobar osecaj kada se voda sliva niz glatko telo. Kapljice su same klizile a sopstveno telo mi je prosto bilo neprepoznatljivo. Mogu slobodno reci bas sam uzivao  i divio se lepoti koje je novo iskustvo donelo.

 Tri dana posle ovog dokazivanja pocele su moje muke. Dlake su pocele da rastu. Sve me svrbelo. Drpao sam se i cesao kao sugavac po celom telu. Nisam se ustrucavao ni mesta, ni ljudi, morao se da se ceskam gde god sam stigao. Predeo na preponama definitivno je bio najvatreniji posto je doslo do urastanja nekoliko dlaka. Svrbelo je za sve pare i nije postojao lek da to prestane.

 Zanesen tako sopstvenom mukom nisam ni primetio da idem u susret skolskom drugu koga sam za manje od deset dana sreo vec treci put.

 - Cao Luka!

- O cao Dare, sta se radi.

- Jao Luka al si osedeo?- kao i obicno bio je netaktican

- Nisam cini ti se.

- Jesi vidi siske su ti bele.

- Dobro , Dare zurim izvini!- pokusao sam da ga se otarasim.

- Vidim nesto si i navukao, kad se toliko ceses.- nije odustajao.

- Sifilis! –kratko sam odgovorio i produzio

 Dare je ostao da razmislja da li je moja zadnja izjava istina ili laz dok sam ja hitao da ne zakasnim na dogovoreni sastanak. Svaki pokret me je boleo. Dodir farmerica od moje noge bio je jednak kao i ubodu prsta u oko. Boleo me svaki milimetar koze. Bukvalno sam hodao kao da sam jahao bure tri dana, pokusavajuci da mi se noge u hodu  ne dodirnu sto je znacilo samo novi bol. Rodeo jahaci naspram mene bili su manekeni, to kako sam ja izgledao bilo je strasno.

 - Sad sam popizdeo, prokljucao- sav iznevirn sam rekao dok sam sto bezbolnije pokusao da se smestim na stolicu.

- Sta je bilo ?- upitala me Didi

- Treci put za deset dana srecem onog krelca Dareta i svaki put mi bleji u siske i kaze kako sam osedeo.

- Pusti idiota.- smirivala me Didi.

- Pustio bi ja njega nego on nece mene, imam dve sede dlake u siskama i on se njih uhvatio ko pijan plota .

- Ljubomoran.

- Mislis?

- Pa on bi bio presrecan da ima i siske , polucelav pa posto tebi ne moze da nadje zamerku za kolicinu kose, mora d ate proziva za sede, evo ja ih i ne vidim.

- Upravu si.

 Nisam znao sta da radim od sebe. Ne znam da li je bilo gore kada sedim ili stojim. Cesao sam se bez prestanka. Imao sam utisak da cu odrati sopstvenu kozu nastavim li tako.

 - Sta se ti toliko drpas? Zacudjeno me je pitala Didi primetivsi moje reakcije.

- Ne pitaj. Dozvolim ti ja onoj mojoj ludaci, da bih joj dokazao koliko je volim da me obrije. Nisam imao pojma koliko to boli.

- Sta da ti obrije?-nasla se u cudu.

- Ma sve , pogledaj- podigao sam nogavicu, klot sam bez dlake.

- Ti definitivno nisi normalan , hahahahahahahaha prasnula je u smeh.

- Da znas i da nisam.uraslo mi nekoliko dlaka boli oci mi ispadaju. Sta da radim?

- Kupi samo puder i redovno puderisi, nece te vise svrbeti.

 Ne mogu ni da vam opisem koliko mi je spasila zivot i prekratila muke. Puder je poprilicno umanjio moj svrabez. Polako se moja oskudna vegetacija oporavljala sa jos po kojom uraslinom ali definitivno je bilo lakes.

 Kao po baksuzu kada nekoga ne zalite ni u najludjim snovima da sretnete sreo sam za nekoliko dana opet Dareta koji je konstatovao da sam jos uvek sed i ispitivacki me odmeravo ima li naznaka sifilisa. U momentu poludevsi odlucio sam da stavim tacku na ovu mucnu situaciju.

 Kao da me sam Bog postavio na mesto susreta. Tik do mene primetio sam izlog radnje za frizerske potrebe u dva poteza usao, kupio farbu i sve sto je potrebno za taj process i odlucio da se otarasim moje muke.

 Rastvorio sam farbu sa hidrogenom , bas onako kako mi je prodavacica dala uputstvo, namolovao se i cekao predvidjeno vreme. Nikada nisam bio pobornik terora mladosti niti ekstravagantnih resenja pa sam odabrao nijasu najslicniju mojoj prirodnoj boji. Isprao sam farbu i kad sam se pogledao u ogledalo imao sam sta i da vidim.

 - Didi dodji pomagaj- ocajno sam zapomagao.

- Sta je bilo Luka?

- Kupio sam farbu za farbanje i sve uradio kako su mi rekli, i sad kad sam se pogledao u ogledalo - katastrofa. Molim te dodji!

 Didi se jos a vrata pocela smejati. Situacija u kojoj sam se nasao meni nimalo nije bila zanimljiva. Dok se Didi ludo zabavljala gledajuci u moje lice, ja sam se jedva uzdrzao da joj ne nalepim hanzaplast na usta. Ostavio sam joj dovoljno vremena i prostora da se naruga mom pokusaju ulepsavanja.

 - Hah hah haha ha hah pa ti si opicen za trojicu. – nije se smirivala.

- Da sam hrteo strucnu procenu licnosti isao bih kod specijaliste, nisam te zvao radi toga, nego reci mi kako ovo da skinem..

- Kako si tako umazao celo i usi i vrat, crni sine, daj cigaru.

- Cigaru?- ostao sam iznenadjen,

- Da. Farba sa lica se skida pepelom , pusi  i pravi pepeo.

 Posle popusenih pola pakle cigareta, a furnjali smo onako ljudski ko locomotive nakupili smo dovoljno pepela da bi Didi uspela da mi skloni farbu sa lica. Trljala je bezpostedno iz sve snage a ja nisam imao pravo ni da zucnem.

 Moja nova boja kose bila je zadovoljavajuca. Nije se razlikovala mnogo od moje prirodne nijanse a sto je najvaznije sede su bile zamaskirane. Iako sam cuo da sede daju sarm meni se ta deviza nije preterano dojmila bar ne u ranim tridesetim. Pogledavao sam se na svakih pola sata u ogledalu i divijo mojoj novoj mladosti. Vredelo je svakog truda.

 Sledeceg jutra sreo sam opet Dareta. Netremice je gledao u mene ali njegovu osnovnu primedbu nikako nije mogao da ponovi.

 - Sta je Dare? Nema sedih. Ja moje sede mogu da prefarban i sakrijem i to je lako, a ti tvoju celavost nikada neces. Bio bi srecan da i ti imas sta da ofarbas. Zao mi je mozes samo da uzmes i ispoliras tu celu.- pobedonosno sam rekao uz veliki blistavi kez.

  LM (elem) Nikada vise Daretu nije palo napamet da bilo kopga komentarise a narocito mene. Nisam nastavio da se farbam jer se svojihgodina ne stidim. Ne bolujem od fenomena vecite mladosti, jer svake godine nose svoju lepotu. Bilo bi mi neprirodno da sa trideset i kojom imam bebi fejs , nijednu boru ili savrseno lice. Lepotu mojih godinaa cine zivotno iskustvo i neki drugi kvaliteti koji na prvi pogled nisu vidljivi.

p.s.

Divim se svim zenama ovoga sveta kroz sta su sve spremne da prodju zarad ugodjaja jacem polu. Svaka vam cast! Pre bih preziveo tri svetska rata nego jos jednu depilaciju ili jos jedno farbanje. Od tada vise cenim sve vase napore i ne zanovetam oko detalja koji su tako manje vazni od onog sto u sebi nosite. Dobro upakovana roba ne znaci i sam njen kvalitet, toga smo odavno svesni. Bitno je sta nosimo u sebi,. Dokaz ljubavi iskljucivo od tada pokazujem kroz pripremu ukusnih jela, a dajem vam recept jednog od mojih omiljenih.

mareziluka

 

KUVANI KUPUS

 Potrebno:

1 glavica kupusa ( oko 1 kg)

1 glavica crnog luka

2 sangarepe

3-4 para domace rostilj kobasice

2-3 cena belog luka

Persunov list, so, biber, vegeta, slatka mlevena paprika

 Iseci kupus na krupne komade. Staviti u serpu sa svim ostalim sastojcima, osim paprika, i preliti sa oko 1 l vode tek da kupus ogrezne, kada provri smanjiti na tihu vatru i kuvati oko 1 ½ sat uz povremeno dolivanje vode. Pola sata pre kraja dodati mlevenu paprika i kuvati jos pola sata..

Prijatno!

[ Generalna ] 31 Mart, 2011 19:05
Preteca današnjih informacionih sistema svakako je bio metod sa kolena na koleno ili od usta do usta.Tako su oni koji su uvek drzali do informisanosti vesti vesto skupljali i sirili dalje. U istoriji je poznato nekoliko ustaljenih naziva za iste, ni krive ni duzne, kao sto su radio Mileva, mahalusa, spletkarusa , knjizevno najpoznatija frau Gabrijela a sa modernizacijom i Sena internet. Koliko je zaista dobro biti uvek i o svemu informisan  pokazalo je vreme. Koliko zna profesinalna alapaca i labudić mudrić kako plese ?
 
Prva asocijacija na prolece osim budjenja prirode svakako je i ljubav. U prolece kazu da se radjaju najlepse ljubavi a najnesrecnije gase. Cak postoji i stih koji je dobro poznat koji peva o tome.

Poprilicno dugo nezaljubljen ipak nisam ustuknuo pred vedrim prolecnim danima koji su me napokon oslobodili duge  i za mene neprijatne zime.

Kao i priroda probudio sam se i ja i sa cvrstom voljom da promenim nesto u sopstvenom zivotu sa najvernijim prijateljicama organizovao jutarnje parkiranje u basti jednog kafica u Zmaj Jovinoj. Nobelovom nagradom castio bi onog ko je izmislio suncane naocare, jer vesto skriveni iza njih imam priliku da smeknucnem sve sto me zanima i pritom ostanem pristojan i ne primecen. 

Udobno zavaljeni na udobnoj bastenskoj garnituri Didi, Mica,Nina i ja gledali smo najnovije modne krikove, ponajcesce i urlike, lagano ispijajuci prepodnevnu dozu kofeina i vitamina u vidu hemijski obradjenih "prirodnih" sokica.

- Sto je lepo kad se neko voli…. zapevala je Nina.

- Ninocka Andrejevna uzasno te slusati- otpevao sam ja.

- Luka barem ti se nemoj hvaliti muzickim umecem- brzo je vratila lopticu.

- Decice smirite se i uzivajte u suncu- kao glas razuma prekorila nas je Didi.

- Pogledajte onaj modni vrisak- kroz sapat Mica.

- Gde? Nas troje kao hor magaraca poceli smo da se okrecemo.

- Kreteni bas ste diskretni.- ljutila se Mica.

- Opusteno Mico. Znas kako kazu  opusteno kao babina sisa.

- Luka , stoko ne budi prost.- dodala je Nina.

- Sta hocete samo vam prodajem nove fazone, mora se ostati u korak sa vremenom.

- Bas ga koracas, sve lupas koracnicu- Didi je bila ironicna.

-Sorry , oldtajmerke.- frknuo sam kroz nos. Taman sam mislio da vas obradujem veceras i odvedem za promenu recimo u pozoriste, ide mi se nisam bio ne pamtim.

- Pamtimo mi i previse dobro, samo nas nemoj ti molim te, voditi.

Pozoriste je moja velika ljubav. Svojevremeno kao novinar kulturne redakcije, koju usput receno niko nije hteo da radi, uplovio sam u kulturmna desavanja grada i toliko se navikao na sve to da sam za sva vremena ostao veran svim vrstama umetnosti. Barem jednom nedeljno odgledam neki novi film, posetim muzej, galeriju, promociju knjige ali u pozoristu koje obozavam u zadnjih sest meseci nisam ni primirisao.

Naime pre sest meseci na gostovanju Somborskog pozorista , predstava Kazanova , doslo je do malog incidenta. Mica je nekim sebi znanim putevima dosla do karata za predstavu koja je opisana kao hit sezone i koju ako zelite da zaista budete u tokovima kulturne elite ne smete propustiti.

Nina, Mica i ja  zauzeli smo mesta u prvom redu na kamernoj sceni u Srpskom narodnom u zelji da sto bolje odgledamo i  uzivamo u toliko hvaljenoj predtavi koji je licno rezirao Jagos Markovic.

- Mico, Mico - tiho sam sapnuo.

- Šššššš – presekla me pogledom.

- Mico meni nije dobro, hajde da izadjemo.

- Luka ćuti više ne blamiraj nas- kroz zube je prosiktala Nina.

- Nina, nije mi dobro hajde me izvedi napolje.

-Gospodine molim vas ne ometajte-prezreno mi je rekla gospodja iz reda iza.

Mislio sam u sebi teraj se , ali nisam imao snage od mucnine koja me je spopala da joj to i izlozim u monologu. Borio sam se junacki da udahnem sto dublje, da smirim ubrzan rad srca , opustim se i priberem ali nije vredelo. Osecaj panike dodatno je pogorsao moje stanje. Preznojan i bled u licu sve mi se lelujalo.

Mucenik nekako sam izdrzao do pola predstave , do jedne fatalne scene kada mladi Kazanova skace sa nekog sanduka. Glumac koji je igrao Kazanovu skocio je tik ispred mene na nekih 20 cm i digao toliki oblak prasine da je moj zeludac u momentu reagovao.

Naime kako je nesrecnik ponet umetnickim zanosom to uradio onako zdusno ja sam jos dusnije bacio peglu, ili ti srpski ispovraco se po njemu od glave do pete. U trenutku nije uspeo da se snadje i zabezeknut ostao je da stoji kao okamenjen. Publika u neverici, zene po obicaju zgrozne i vriste a moje dve vrle drugarice negde ispod sedista od ciste sramote.

Ispostavilo se da sam bio zarazen nekim trbusnim virusom i da se to moglo ocekivati ali ne nikako u hramu kulture pred publikom. Moj show  nije ostavi ni najmanji utisak pa je aplauz izostao, na bis niko nije ni pomislio. Od tog dana moja noga nije presla pozorisni prag a drugarice su na kulturna desavanja isle posebno separatisane, kako se slicna scena ne daj Boze opet ne bi ponovila.

-Bas zato hteo sam da vam se iskupim, molim vas. Odlucio sam ovog proleca da menjam zivot sto cu prvo ugotiti sebi, hajte.

- Ne dolazis u obzir-horski su odgovorile Mica i Nina

- Ja cu ici- rekla je Didi.

- E znao sam da si ti jedini moj drugar.- poljubio sam je i poceo da se radujem kao dete. Joj toliko mi fali pozoriste da vam ne mogu ni opisati.

Vracajuci se usput iz grada odlucili smo da pogledamo sta se veceras daje i izaberemo nesto zanimljivo. Na samom ulazu u pozoriste totalni sok. Veliki plakat a na njemu pise : "Лебединое озеро" - Большог театр.

Cudom smo se cudili i po nekoliko puta gledali ali ziva istina. Prosto je bilo neverovatno da mi je ova informacija promakla, ali valjda uz secanje na moju muku preskako sam u novinama vesti iz pozorista.

- Ovo se ne propusta – rekli smo svi u glas.

Naravno karte su vec odavno bile rasprodate i nije bilo ni teoretske sanse da iste nabavimo.

- Ako nabavim karte, Mico, Nina hocete li mi biti pratnja?

- Hocemo!!! Uspes li to da uradis nikad vise necemo pomenuti rigoleto u tvom izvodjenju i bicemo ti vecno zahvalne.

- Veceras ovde u pola 8 da se nacifrate i nacrtate.

Razisli smo se , a one nisu ni imale pojma kakav je meni kliker proradio u glavi. Znajuci da nemam nikakve sanse za nabavljanje karata , bez obzira sto poznajem nekoliko ljudi iz pozorista , setio sam se price nase profesorice ruskog kako se jednom snasla za ulaz u pozoriste u Londonu kako bi gledala neku rusku predstavu.

  Celo popodne proveo sam u peglanju izguzvane kosulje i kravate, od kojih sam dobio napad, i veselo pevajuci pesme  Катюша i Кaлинка, Калинка моя., sto je sustinski ostalo jedino moje znanje posle cetvorogodisnjeg ucenja ruskog u gimnaziji. Iako sam imao cetvorku ruski sam perfektno citao i prevodio ali konverzacija ne i ne. Trudio se, pokusavao, zeleo , voleo na kraju izgoreo i odustao.

Rusija je za mene zemlja iz bajke , carski grad San Peterburg, Moskva, velike stepe , sibir, sarenilo boja, lepota kulturnog nasledja. Jednostavno Rusija je po mojoj meri krojena velika i prostrana , topla i hladna bas kakv sam i ja.

Hladan kao spricer, al sam zabrazdio sa ovom kafanskom terminologijom, sto bi moja pokojna baba rekla, pokojoj joj dusi , bako nadam se da se sad ne rotiras (okreces u grobu)dok te spominjem : Ucuvaj Boze i sakloni, da izgubih nit ladan kao pivo, vino i svi aperitivi cekao sam drugarice na pozorisnom trgu.

- Prosto sam i zaboravila kako izgledas obrijan i sredjen- prokomentarisala je Mica

- Lutka, prava lutka- dodala je Didi.

- Nasa lepotica!- Ninin standardni komentar.

-Ej, ako nemate koga zajebavat ne morate ni mene.

- Samo kazemo da izgledas obrijan kao da ti je max 25., ozbiljno ne zezamo se.

- Ah to je moja shalma.. hahahahaha.

- Nego daj nam karte , nabavio si?

- Nema karata.

-Ti to nas…rekla je Nina.

- Nemam karte, smrtno sam ozbiljan.

- I zato smo se spremale, dodje mi da te udavim.- Mica je bila ljuta

- Mislim stvarno Luka preterao si- iz Nine je sevala vatra.

- Ako je lutka obecala copor labudica ma ima da dobijete i labudova mudasca, ajd zamnom.

  Sta im je drugo preostalo nego da podju. Naime Srpsko narodno pozoriste poznajem kao svoj dzep. Kao novinar cesto sam koristio zadnji ulaz za umetnike pa znam citavu semu hodnika i prostorija u njemu.

 - Vi sada cutite ja pricam i nemoj kome da se desi da sta pisne na srpskom.

 Na vratima nas je docekalo obezbedjenje koje je bilo iznenadjeno nasim pojavama.

- Gde ste vi posli?- rekao je namrgodjeni grmalj.

- Я не понимаю. Мы из Большого театра. Мы поздно, пожалуйста, передайте, играть вот-вот начнется.-  uspeo sam da se izlupetam na mom nakaradnom ruskom.

- Ne razumem , engleski znate?

- Английский не знаю, знаете ли вы Россию, мы актеры балета

- Aaaa vi ste baletani.

- Друзов, да, да

- Izvinite, udjite.

Mica se drzala za cello, Nina krstila a Didi vristala od smeha sva ponosna na moju snalazljivost. Jedino sto je Mica uspela da izjavi.

 - Ja gori ruski u zivotu nisam cula.

- Sta cu kad ova beskorisna Nina ne zna ni toliko maternjeg. Bitno da smo mi upali.

LM(elem) predstavu smo odgledali sa velikim zadovoljstvom, bez mojih ispada. Prosto smo bili odusevljeni umesnoscu tih vrhunskih umetnika. Tako nesto nikakav novac ne  moze platiti. Dozivljaj je zaista jedinstven.

 

p.s.

Bogatstvo znanja jezika je ono sto vas svakako oplemenjuje. Na prvi pogled i ne neki lingvista znam da sam nepobediv u kategoriji profesionalna alapaca- klepam sve svetske jezike ko maternje.  Kao labudic mudro sam uspeo da udovoljnim sebi i dragim osobama tik na vrhovima prstica. Od moje profesorice ruskog nisam uspeo bas da savladam umece govora ali me je , sto je mnogo bitnije, kao  svaki pravi pedagog kroz svoje anegdote naucila kako da se snadjem u zivotu, hvala joj na tome. До свидания

 mareziluka

 
 

SOTE STROGANOV

Potrebno:

500 g goveđeg mesa

 1 glavica crnog luka

 2 kisela krastavca

 1 šolja bistre supe

 50 g maslaca

 1 kašika senfa

 200 g kisele pavlake

 1 kašika brašna

1 veza peršunovog lista

so i biber po ukusu.

 Meso očistite od žilica, operite i isecite na štapiće. Rastopite maslac i na njemu propržitre meso, ali samo da porumeni.Sklonite ga sa vatre i sipajte u cediljku da se ocedi.Sok od mesa i maslaca stavite u posudu, dodajte iseckane kisele krastačiće, luk(koji će se posle izbaciti),bistru supu,senf.Zatim soli i bibera po ukusu.Sve te prodinstajte. Na kraju dodajte meso i umućenu kiselu pavlaku i krčkajte na tihoj vatri 15 minuta.Kada je gotovo sipajte u posudu za služenje i pospite sitno seckanim peršunovim listom.

 

Prijatno!

 

 
[ Generalna ] 24 Mart, 2011 19:00

Oduvek ljudi teze da se vecini dopadnu. Svi mi prilikom upoznavanja zelimo da ostavimo najbolji utisak. U bezgranicnoj zelji da nas , nama neki nepoznati ljudi, iz prve zavole pokusavamo da budemo ono sto ustvari mozda i sustinski nismo. Kakav sam to Stvarni ja i  virtuelni vi ko ste?

 Odavno su prestale da me sokiraju mnoge pojave. S vremenom oguglate na mnogo toga. Jedine dve stvari na koje nisam nikada uspeo jesu ljudski bezobrazluk i ljudska glupost, za koju kazu da je beskranicna a ja u tu maksimu u potpunosti verujem.

 Uobicajni jutarnji ritual, pored svih onih tehnickih stvari koje moramo svi da obavimo,  za mene jeste i pogled u moj virtuelni svet. Uz prvu zapaljenu cigaretu ujutru pregledam moj e mail box, prelistam jutarnju stampu i bacim pogled na blog.

 Pogled na blog izmami mi osmeh na lice i da snagu za neke nove pobede. U tom virtuelnom okupljaljistu , sa meni dragim ljudima, razmenim lepe misli, odahnem i spremim se za surovu realnost u koju me ispratite, a ja miran znajuci da me uvek cekate na istom mestu, mogu da krenem.

 Toga jutra umesto osmeha na mom licu skupile su se bore. Da je i bilo smeha on bi bio zaledjen. Naviknut na neke lepe misli osecao sam se kao da sam upao u pogresan film i zeleo sam da se on sto pre zavrsi. Oni koji su najmanje imali prava drznuli su se da se olako poigraju sa osecanjima mnogih. Dali su sebi dovoljno slobode da povrede sve one koji pisu o svojim zivotima, osecanjima, najdubljim emocijama, otvarajuci svoju dusu iza virtuelnih imena.

 -Kasnicu pet minuta-pisalo je u poruci.

- Naravno,  a sta ce zenama sat.- prokomentarisao sam dok sam bezuspesno pokusavao da namestim crveni karanfil u gornjem dzepu jakne.

 Posle duzeg dopisivanja i nagovaranja Blackmoonligh, skraceno Bleki, pristala je da se upoznamo. Smatrao sam da je glupo da zivimo udaljeni nekoliko stotina metara a da se i  ne upoznamo. Sastanak smo odlagali nekoliko puta ali smo ipak uspeli da se dogovorimo te hladne decembarske nedelje.

 Vec mi je postalo neprijatno da ljudi zagledaju crveni karanfil, ali kada sam obecao izdrzacu. Naime staru poznatu foru za prepoznavanje sam obecao a ja obecanja nikada ne krsim.

 - Black?-upitao sam primetivsi jednu dugokosu devojku.

-Luka Ili Marezi ili Gastro?- upitala je.

- Drago mi je ja sam , a evo i karanfila,obecao sam.

- Boze, ti nisi normalan.-prokomentarisala je uz osmeh.

 Kao svaki dzentlmen prepustio sam joj izbor mesta na kojem cemo popiti kafu i porazgovarati.

 - Bas mi je drago da smo se upoznali- rekao sam

- I meni, ali moram ti reci ja imam samo pola sata slobodnog vremena nadam se da se neljutis.

- Ne naravno.- potvrdio sam dok sam zaista mislio u sebi neces ni osetiti koliko ce vremena proleteti, jer smo imali mnogo jedno drugom da kazemo.

 Ni sa njom ni samnom prici nikada kraja. Umesto planiranih pola, zajedno smo proveli skoro pa dva sata. Pricali smo o mnogim zivotnim temama opusteno i spontano kao da se znamo godinama. Sustinski znali smo se. Citajuci postove jedno drugoga upoznali smo se i vise nego sto bi moglo na prvi pogled da se kaze.

 - Nadam se da nije nestala carolija koja je postojala pre upoznavanja- pitala me na rastanku.

- Naravno da nije, sad je jos veca i lepsa.- odgovorio sam kroz osmeh.

 Mnogo mudriji kazu da prijatelja nikada dosta a ja sam tog dana zasigurno upoznao jos jednog.

Oplemenjen ovako lepim iskustvom, odlucio sam da upoznam sve moje  virtuelne prijatelje kad god mi se ukaze prilika.

Samo nekoliko dana posle susreta sa Black iskrsla je sansa da upoznam Miru kuglof, od miloste zvanu zena karlovacka. U glavi sam momentalno razradio plan kako cu da pridjem njenom standu i sve odradim.

 Hladan vazduh parao je moje nozdrve. Jaka zima nikako mi se nije svidela. Gusta magla sakrila je pola grada. Odlucan po svojoj prirodi, id a su napolju padale cuskije, ima da idem da je upoznam. Sto bi mnogi za mene rekli crci ili puci, sta cu takav sam.

 Trg ispred pozorista skupio je na jednom mestu ljude koje svojim rukama prave carolije.  Pogledom sam prelazio trazeci meni dragu osobu, predposlednji stand tik do gradske kuce.

 -Dobar dan .-rekao sam ljubazno u isto vreme odmeravajuci Miru.

- Dobar dan izvolite! –jos ljubaznije je uzvratila

- Izvinite da vas pitam, da li ste vi ucestvovali u noci muzeja i bili na samom ulazu muzeja Vojvodine?

- Da jesam.

- Vidim da ste mi od nekuda poznati pa se u trenutku setih po dobrom ukusu vasih kuglofa.

- Drago mi je ako je tako.

- Naravno vi mene ne poznajete.- nasmejao sam se

 Mirinu paznju za trenutak odvukao je drugi kupac, kao porucen, da moj plan mogu sprovesti u delo. Brzim pokretom iz torbice izvukao sam moju cuvenu crvenu kuvarsku kapu i stavio.

 - Miro , a sada da li me znas ?- upitao sam sa osmehom.

- Gastro!- rekla je sa odusevljenjem.

- Drago mi je . Dosao sam da ti malo pravim drustvo i ako sta mogu pomognem.

- Ulepsao si mi dan, svojim dolaskom, hajde posluzi se.

 Sta da vam kazim osim da sam uzivao u caroliji njenih dela. Prosto nisam znao koji kuglof pre da probam, becki, jafa, cokoladni ….. mmmm mljac, mljac.

Sa mirom sam proveo prijatno vreme. Kako mi je priznala doneo sam joj srecu, odjednom kupci su poceli da naviru i prodaja je za taj dan bila sjajna. To je carolija moje kapice, priznao sam joj.

 Pred sam rastanak tiho kao i njen nick pojavila se Mirina blog cerka Mesecina. Snena i lepa kao pun mesec zracila je smirenoscu i blagoscu. Jos dva prijatelja, sada i stvarna.

 Kako to biva , kad vas hoce onda stvarno ide. Iako se pojavio posle mene na blogu, odma me je primetio, redovno citao i komentarisao. Njemu nisam morao nista posebno objasnjavati. Razumeli smo se iz prve. Leopard.

 U prepiskama prekrstio sam ga od miloste Leopetard ili Leo, on mene kraljevic i niko od nas se nije naljutio. Organizacija sastanka sa njim skoro je isla kao po loju. Koliko je bila jaka i moja zelja njega da upoznam toliko je bila i njegova.

 Sastanak sam zakazao a gde drugo nego u “Atini”. Zimsko predvecerje, hladno i snezno nije moglo preterano da me smrzne iako sam strasno zimomoran. Moje srce se radovalo jos jednom susretu sa potencijalnim prijateljem.

 Hteo sam da prvi susred bas bude velicanstven. Dosao sam dosta ranije ne bih li uspeo da se uglavim na mojoj omiljenoj stilskoj garniture pod paunom. Plan je bio odlican ali realizacija nikako nije isla.

 Na stilskoj garniture koju sam ja smekucnuo uglavila se grupa penzionera kojoj nije padalo napamet da sa iste sidje. Do samog izloga nalazile su se dve velicanstvene stilske fotelje koje su bile zauzeta.

 Jedan momak i devojka sa losom komunikacijom “ otpadali “ su na istima, traceci vreme. Resen kao sto jesam odlucio sam da predjem u akciju.

 - Dobro vece, ja vam se izvinjavam. Hteo bih da pitam da li cete jos dugo sedeti?

- Hocemo-rekao je on.

- Necemo rekla je ona.

- Izvinjavam se hocete ili necete.

- Sta te briga- rekao je drsko.

- Pusti coveka, nije ti on kriv.- branila me.

- Izvinite, sto sam pitao ali rekao bih da je poi sredi neki problem u vezi.? Verovatno sexualne prirode.

 Pogledali su me sirom otvorenih ociju.Znao sam da sam pogodio.

 - Hajde reci ti meni sta je u pitanju?- obratio sam se momku. Neboj se ja sam psihijatar.

- Pa ona..zbunjeno je poceo.

- Nece sex, slab sexualni zivot, jel tako ? – nadovezao sam se.

- Pa da. – potvrdio je.

- Nije, jednostavno nemam volju.- rekla je otvoreno.

- Ako mi obecate da cete mi osloboditi te dve fotelje ja cu vam odmah pomoci, moze?

- Moze-pristali su.

- Ti me momak slusaj, ti sad kuci i plakni se, perucni jasno. Ti sestro mila ne mocu se vec podaj se i problem resen, jasno. Nema tu mnogo matematike. Hajte sta cekate na zapiranje i podavanje.

 Slatko su se nasmejali , ustali i ustupili mi mesto. Otisli su nasmejani, verovatno misleci koji sam ja ludak, a ja znam da je to bio prvi korak do resavanja njihovih problema. Stari sam ja znalac pa da.

 Leopard mi je dao detaljan opis u cemu ce biti obucn, kako se ne bi desilo da me neko naboksuje misleci da ga startujem.

 Usao je u Atinu pregledajuci pogledom preko prostorije gde li se to mogu sakriti. Mahnuo sam mu.

- Leo prijatelju-srdacno sam ga pozdravio.

- Gastro kraljevicu.- rasirio je veliki osmeh na licu. Ovo je moj skromn poklon za tebe.

- Leopetarde, Leopetarde sad me bas postide.

Leo mi je poklonio knjigu: “Mama Leone”- Miljenka Jergovica , koja je fenomenalna. Pazljiv, dober slusalac i vedar sve karakteristike za jednog novog prijatelja. Svo vreme razgovora, u nekim deonicama mog monologa, nismo skidali osmeh sa lica. Kao da smo odrasli zajedno.

Na rastanku mi je samo reko

- Gastro bas si onakav kakvog sam te i zamisljao, isti kakav si i u svojim pricama..

 To mi je bio najveci kompliment.

 LM (elem) Preko ovog servisa ostvario sam mogucnost da upoznam neke divne i drage ljude. Nijednog trenutka se nisam pokajao sto sam ih upoznao. Ne spadam ni u jedan klan ni u jednu podgrupu. Otvoren sam za sve koje pozelim i cije dobre vibracije osetim. Ovo je moj nacin borbe protiv onih ruznih pojava koje su pokusale da nase lepo okupljaliste okaljaju. U znak dobre volje i vere u ljude koje okuplja ovaj blog borimo se lepim recima i ignorisanjem onih ruznih, nisu vredni ni nase paznje ni komentara.

Namerno sam izostavio detaljne opise dragih blogrea, kako bi vi mogli da ih dozivite, kada ih upoznate, na svoj nacin.

 p.s.

Hod kroz osecanja i medju ljudima je  kao hod po sahovskim poljima. Iako vi nekada igrate po pravilima mozee doci u mat poziciju. Gazimo po svetlim poljima nasih misli i medjublogerskih odnosa a u tome nek nam pomogne i poslastica ciji vam recept danas poklanjam.

 mareziluka

 

SAH ROLAT

 

 

 

Potrebno:

 

Piskota:

10 jaja

10 soljica secera

2 soljica ulja

2 soljica ulja

2 soljica mleka

10 soljica brasna

1 praska za pecivo

 Od  5 jaja, 5 soljica secera, 1 soljice ulja, 1 soljice mleka, 5 soljica brasna, ½ praska za pecivo ispeci zutu piskotu. Od iste mase uz dodatak 2 kafene kasike kakaoa ispeci braon piskotu. Kada se piskote ohlade duzno ih iseci nap o deset kaiseva-traka.

 Fil:

500 gr secera

1 l mleka

7 kasika brasna

1-3 vanil secera

½ margarina

100 grama cokolade

1 pakovanje oblatni

 250 gr. Secera prziti kao za serbet. Kada se secer istopi skloniti sa vatre i dodati u to 1 l mleka, vratiti na vatru i kuvati dok se sve ne sjedini .

Umutiti 7 kasika brasna , 250 gr secera, 2-3 vanil secera i malo mleka, to sipati u vreli predhodno skuvani fil i mesati dok se ne zgusne , u sve to vruce dodati i pola margarina  i 100 grama cokolade.

 U vlaznu krpu uviti list po list oblatni , urolati da omekne, zatim toplim filom filovati list oblatne, slazuci na kraju jednu zutu i jednu braon traku, izmedju lepeci filom, zaim na njih trake suprotne boje i urolajte u rolat .

 Prijatno!

 

[ Generalna ] 17 Mart, 2011 13:13
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Tepanje je jedno od najiskrenijih nacina za iskazivanje ljubavi. Tepamo onima koji su nam dragi, koje volimo i kojima zelimo da pokazemo koliko nam je zaista stalo do njih. Mnoge su tepalice koje upotrebljavamo ali svima im je zajednicko da su u deminutivu. Tepamo ponekad i ne spojivim pogrdnim recima koje u deminutivu u potpunosti znace suprotno. Bljesti li disko kuglica i srpska seljancica ume li igrati pod njenim svetlima?

 U zivotu sam preziveo toliko ljubavnih brodoloma, sto svojih(jednocifren broj) sto tudjih ( bezgranicni niz) , da cesto pomislim da sam se ja ‘iljadu devetsto dvan’este nasao na Titaniku, taj nema sanse da bi potonuo. U najmanju ruku ja bih bio Kate Winslet i preziveo, nema sanse da bih kao Leonardo potonuo.

 Odavno naviknuti da sam ja ekoloski emotivni Recycle Bin, moji prijatelji za njihova da prostite, serendanja, uvek kad im nije islo u ljubavi  put pod noge pa kod mene. Ordinacija dr.Lu(j)ke radi kao hypermarket, ne zatvara se. Zakazivanje uglavnom nije potrebno, jer sto bi se oni tako emotivno potreseni deranzirali. Bio psihijatar ili pop, psiho pop ili popijatar ispovedaonica je skoro uvek bila zauzeta. Aleluja!

 Od grehova uredno oslobadjam, cisteci im savest a dajem i terapiju za oporavak. Sto bi nas narod rekao, fuck crazy confused ,J.be lud zbunjenog, jer kako ja da im pomognem kad ni sopstveni ljubavni zivot ne umem da dovedem u red. Uglavnom oni mi veruju i ocekuju spas, cudo,  ja gresan sta cu? Pomazem koliko umem i znam. Oh my god, slava mi .

 - Samo je rekao da hoce da nadje drugog i prekinuo- ronzao je Ivica na mojoj fotelji.

- Cekaj , ajde sve iz pocetka, danas ne palim iz prve.

- Nema sta iz pocetka, samo je reko da nece da propusti neku sansu u zivotu i raskinuo. Sta da radim, pomozi?- ronio je suze krokodilske.

- A ti njega volis?-pitao sam sarkasticno.

- Da, obozavam ga dao bih mu srce svoje.

- Klasika, patologija- prokomentarisao sam.

 Ivica, moj gay drugar, kojeg sam upoznao jedared dok je pokusao da me muva, greska u proceni. Zaduzio me njegovom dobrom voljom da mi pomogne pri mom raskidu pa sad je red bio na meni da uzvratim. Tada mi je rekao toliko ohrabrujucih reci, izvlacio iz mulja da mu to nikada necu moci zaboraviti.  Njegov brod raspao se malo posle mog.

 - Ja njega ne mogu da zaboravim, ja sam tako nesrecan.- naricao je Ivica ko da mu kozu deru.

- Hajde smiri se, sta tu ko zadusna baba narices, jedan se otego drugi se protego. – tesio sam Ivicu.

- Nije se niko protego a samo ja cu se otegnuti. Covece ja vise ne umem nikog ni da smuvam, otupeo sam u vezi.

- Ivice pitanjce, jel on tebe voleo?

- Jeste.! Rekao je samouvereno.

- Razumeo?

-Da!

-Svadjali se ?

- Ne, sto je i najcrnje?

- Sex i to sve bilo ok?

 U tom momentu je Ivica ustuknuo. Pogledom je poceo da sara po prostoriji sto je bio jasan znak da mu je neprijatno.

- Zemlja zove Ivicu, juhuuu , kakav vam je bio sex, koliko cesto ga imali?

-  Pa mazili smo se svaku noc i ljubili, sex ..onako po potrebi.

- Ivice ne vrdaj vec govori koliko cesto.

- Pa jednom u dve –tri nedelje.

- Sta? Ostao sam zabezeknut. U tim godinama, pa eto sto te sutnuo. Mlad, pun snage, hormoni rade , Ivice bruko.

- Pa on nije hteo nije imao potrebu.

- A ti?

- Ma ja sam svaki dan po dva puta…

- Bez detalja, ok plavojka je ukapirala, hand job. Barem ces ustedeti na krecenju plafona- nasmejao sam se.

- Djubre pokvareno, bolesnoumno- kroz osmeh me Ivica prekinuo.

- Ja!??-iskolacio sam oci. Ne cuje baba , sine, ni groma , zagrmelo,nemam pojma o kome ti to!

 Dijagnoza postavljena: post sexualna depresija, sa jakom frustracijom usled nedostatka istog. Poodmakla faza , zahvaceni mozak , samopouzdanje i jos neki organi , poznati kao reproduktivni( u ovom slucaju neprimeren izraz, al opisno upotrebljiv). Lat. Cordis situs iniquus, animus fissure, penis mestitia. Sto bi se ono reklo po srpski sjeban do daske.

 Terapija : Bonus penis ,pax in domus!

 Iako se bas u gay odnose ne razumem predpostavio sam da je princip rada isti te sam Ivici posavetovao da sto pre nadje novog partnera i tako se izvadi iz situacije u kojoj se nasao. Kazu klin se klinom izbija, ovde je vise nego igde to zaista bilo i primenjivo. Naterao sam ga da obeca da ce me poslusati, uputio mu par recenica  samopouzdanja i odpustio na kucno lecenje.

Po njegovom odlasku prisetio sam se da sam isti recept pokusao i sam da primenim al kod mene nije delovao, valjda sam isuvise bio imun na terapiju. Ko zna njemu mozda i pomogne.

 Svakodnevno sam zvao Ivicu da proverim kako napreduje ali njegova poljuljana samouverenost kocila je sve. Jednostavno prestao je da u sebi vidi ista vredno a to je vec gadan problem. Mracan kao i svaka horoskopska skorpija i ono malo sivila uspeo bi da zakreci u black.

 Jedne veceri pozvao me:

 - Luka ej slusaj, otvorio sam profil na jednom sajtu za upoznavanje pa jel mozes biti online da mi pomognes nekog da smuvam. Kad si ti tu meni lakse.

- O dosado hajde. Daj mi ime tog sajta ne mogu ovako napamet.

- www. macan.com.

- E ovde treba registracija, daj lupi neko ime?

- Nemam pojma-zbunjenio je rekao.

- Dr. sexonovic – dosetio sam se ja, cekaj da vidim, visina, aha, boja ociju –plava, oduvek sam to zeleo, cekaj interesovanje, nezainteresovan blab la bla. Evo me

- E vidim te na listi si.

- Brate mili sta je ovo, porno festival?-zacudjeno sam pitao.

- Ma opusteno  to ti ovde normalno, ja sam nick romanticar

- Al ti je nick ubilo se, kretenu.- zezao sam Ivicu. Tele, gde ti je slika?

- Ma jok  ja to ne stavljam.

- Evrithing is marketing, ju ju ju , Bog te boziji ovo ko olimpiski stadion, sve Apolon do Apolona.

- Ne przi se pola je fake.

- Sta je?

- Laznjaci, drmnute slike sa interneta.

- Ivice pa jel moguce da su bas Srbi ovoliko obdareni sve neki xxl –ovi majko mila. Hahahaha

- Sto bi ja rekao u gacama umesto pitona nadjes crva.

 U ljubavnom dosaptavanju proveo sam skoro tri sata. Naslusao sam se gluposti i vugarstina da ni deset Oce nas ne moze da me izbavi. Ivici sam govorio sta i kako da pita, da definise kakvog zeli, zatim on meni prepricavao sta je ko odgovorio, ja analizarao pismenost, duhovitost, iskustvo , ma vrzino kolo a kratkog spoja nigde. Pobeleo i izduvao od gluposti stavio sam katanac na profil dr. sexonovica, posto me skoptisala kurta i murta, valjda sto sam bio nov. Ivicu sam uputio na par , po meni, normalnih ljudi , i otisao da spavam .

Jedino sto sam naucio iz kratke posete tom sajtu, da vecina srpskih gayeva obozava da tura engleske reci i gde idu i gde ne idu, da se jedni drugima cesto obracaju u zenskom rodu, slatka moja , mila i draga, drugarice, kiss i da je deminutiv najcesca stilska figura. Glavno zanimanje frizer, svaki drugi, a prvi stilista ili tome slicno. Uzas.

 Odavno sam izgubio interesovanje za islaskom vikendom. Od raskida tesko mi je bilo da sam budem u uparenom drustvu pa sam osecaj trinaestog praseta vesto iszbegavao. Vodale su mene i Didi, Mica, Nina po gradu al to nije bilo to. Pristajao sam samo na varijantnu popodnevnog izlaska , na neka tiha mesta, nocni nikako nije dolazio u obzir. Vise nije bilo cari. Sve sam slagati mogao, sebe ne a sto bih to sebi radio.

 Citajuci jednu zanimljivu knjigu te subotnje veceri putovao sam predratnom Kinom. Ejmi Ten me kroz knjigu “ Zena kuhinjskog Boga” vesto vodila u krajeve koji su toliko daleki i nepoznati da sam svaku stranicu gutao sa velikom radoscu. Upoznavao sam stare kineske obicaje, verovanja i gastronomiju da slika o Kinezima koju sam imao upucen na ove domace, a isti mi se gade, totalno se izmenila.

 Oko 22 H zvuk zvona na vratima me vratilo u realnost.

 - Spremaj se vodim te u grad.-zadihan od trcanja stepenicama  Ivica je izgovorio.

- Hvala na ponudi, veceras ne idem.

- Moras, molim te ! – klekao je predamnom skrstenih ruku.

- Ne glupiraj se, smorilo me sve nema sanse ustaj budalo.

- Molim te, molim te. Vodim te u gay klub , moras biti pored mene da nekog smuvam poludecu.

- U gay klub!??? Nema ni teoretske sanse!

- Luka, nosices me na dusi, ako ne podjes ubicu se.

- Ivice ne pali, nemam dusu, ne i tacka.

 U nekoliko koraka nasao se na ivici otvorenog prozora.

 - Ako ne podjes ja se samoubijam.

- Budalo silazi, neko ce zvati policiju ne budali.

- Ubicu se ne zajebavam se.

- Jel ti treba da te neko pogura, nije problem ja cu, samo reci gde da te zatrpam.

- Molim te Lukice , molim Lukice.

- Ne ponasaj se ko derle, sidji sa tog prozora i razmisli cu.

- Dodji da te ljubim, znao sam da ces pristati- pao je u trans.

 -Zajebi me sa ljubljenjem, muko moja, ludji sam ja od tebe. Cekaj da se presvucem.

 Usput sam dobio objasnjenje kompletne price. Na ljubavnom sajtu je pokusao da ostvari par vidjenja ali vecina ga je ispalila. Znao je da jedina realna sansa da nekog upozna jeste da ode u gay klub, ali tamo je mogao da sretne bivseg. Ja sam u celoj prici trebao da budem “novi “ za biseg, udaranje ceznje istom, klasicna pederska pizdarija, ali i predsednik strucnog zirija za novog decka. Dok ja ne aminujem nista od posla.

 Gay club se nalazio na samom kraju grada, dobro sakriven od napolje neprepoznatljiv. Ispred ulaza nalazila su se dva korpulentna clana obezbedjenja mrkih pogleda. Poluzatamljenja prostorija ne veca od 30 kvadrata imala je svu pedersku ikonografiju, medju kojima je glavna bila disko kugla  na cega se pederi valjda posebno pale. Unutra se tiskalo oko stotinka ljudi, koliko sam shvatio medjusobno jedni drugima isuvise dobro poznatih u svakom smislu. Ja sam im dosao kao osvezenje. Sto pari ociju piljilo je u mene komentarisuci.

 - Ivice ovo je sodoma i gomora-procedio sam kroz zube.

- Sto Luki opusti se?

- Krv ti jebem, vidi onog kako vrcka, svi imaju ocupane obrve, vidi i sminku.

- Ma to ti je normalno.

- Meni nije, sodoma i gomora.

 “Drugari” su se medjusobno pozdravljali poljupcima u vazduh, vrckali kukovima, plesali noge medju noge, kliberili se i sta ne sve vec. Engleski je prstao na sve strane, prica u zenskom rodu se podrazumevala a roze boja, slatka moja, pa svi smo mi u dusi negde Barbike.

 - Eno mi ga bivsi, zagrli me.

- Ivice nemoj ni da pomislis, taknes li me naboksovacu te, smrtno sam ozbiljan!!!

- Jesi neki, slozio si tu nadrkanu facu,  ko da ce te neko ubiti.

- Ivice najvise sto mrzim u zivotu jesu feminizirani muskarci i muskaraste zene. Pogle ovu nesrecu, balavac nema ni 20 al kilo pudera i ocupane obrve. Vidi ovog….

 Ivici kao da je bilo zabavno moje gundjanje, ja sam se samo zgrazavao i jezio. Najcrnje od svega je bilo cinjenica da se meni udvaralo vise tipova od Ivice. Ja bi razvukao osmeh pit bula i polurezeci udvarace otero u rodni kraj. Ljubaznost mi je srednje ime. Ne smem ni da vam kazem koliko sam poznatih lica video, ozenjenih, maco frajera… za nepoverovati.

 - E vidi onog malog , gleda me.- sta mislis imam li sanse.

- Joj Ivice pedofilcino pa bar je petnest godina mladji od tebe.

- Volim piletinu.

- Neces ga kuvati majku mu pa da ti treba jos u inkubatoru, gledaj onog u crnoj jakni, taj ti vise prilici.

- Tetka!-prokomentarisao je.

- Ha?

-Tetka, to ti znaci fem i prejahalo ga pola grada, buljuk gay drugova, svi bivsi jebaci, patetise i blab la.

- A onaj u zelenoj majci, nije los.

- Kresnuli smo se davno, nema pojma, mali mu.

- Ivice ja ne znam sta ti hoces?

- E ocu onog u beloj kosulji al ne znam kako dam u pridjem.

- Uzmi pice i odnesi mu, upoznaj se.

- Trulo mi. Ne znam ti ja to.

 Vec poprilicno iznerviran  u momentu sam eksplodirao i presao sa reci na dela. Na sanku sam uzeo pice odsetao do momka pruzio mu ruku, upoznao se i poceo da zvacem. Kroz par naizgled banalnih pitanja, njemu, procenio profil licnosti. Oblik noktiju kockast, znaci dobar covek i veran, oci krupne, otvorena dusa, nos pravilan mudar i iskren, usne taman kako treba umeren. Pristao je da se upozna sa Ivicom.

- Idi tamo i nemoj sta da zaseres, pravi je za tebe. Zapamti ti si lep, pametan , uspesan, najbolji. Nemoj tamo da mi se kikoces ko neka siparica zubee cu ti polomiti, budi musko.

 Dok sam zavrsavao recenicu osetio sam snazan stisak na ,da prostite, dupetu, neko me je u prolazu ustinuo.

 - Ivice, sad mi je dosta. Neko mi je overio bulju ja odoh , zaseres li posle ovolikog mog pozrtvovanja ne pojavljuj mi se na oci. Good bye.

 LM (elem) Ivica je konacno nasao novog decka, sa kojim se smuvao, kresnuo i zaljubio jos iste veceri. Za ovaj specijalni ljubavni slucaj, duzan mi je ko Grcka al krvi cu mu se napiti  kad se najmanje bude nadao.

 p.s.

Disko kuglica definitivno nije sijalica koja je za prosecnog srpskog  seljaka poput mene. Sve razumem i nikog ne osudjujem samo ako ne moram ne bih. Ubih se pisuci ovaj post u izvorno srpsko engleskom recniku, a latinski da i ne pominjem. Nadam se da sam vam docarao jedan drugaciji svet a Ivicino novo stanje docarace kolacic ciji vam receptic dajem . Kako bi to braca rekala a i sestre slatke. Pozdravcic!:D

mareziluka

 

SEVENTH HEVEN

 Potrebno:

 

  biskvit I

 5 komadica  belanaca

 5 kašika sugar-a

 50 g kakaa

      2 kašike brašna

  biskvit II

 5 kom belanaca

 5 kašika šećera

 100 g mlevenih orahkcica

      2 kašike brašna

  fil

 10 komadica žumanaca

 10 kašika šećera

 6 kašika brašna

 5 dl milka

 250 g margarina

  i još

 3 lista oblatne

 

Belanca umutiti mikserom, dodati šećer i mutiti da se šećer istopi. Pomiešati orahe i brašno i kašikom umešati u belanca.U pleh staviti list oblatne sa ravnom stranom nadole. Premazati oblatnu i peći 15 min. na 200 C.Na isti način ispeći i drugi biskvit.Žumanca i brašno razmutiti sa malo hladnog mleka, ostatak mleka i šećer staviti da prokuva pa sipati žumanca i mešati žicom za mućenje dok se ne zgusne. Ostaviti da se ohladi.Umutiti margarin pa dodati prethodno umućenu kremu od žumanaca. Mutiti da se masa sjedini.Biskvit sa kakaom premazati sa 1/2 fila. staviti biskvit sa orasima pa premazati drugom polovinom fila, preko fila treći list oblatne. Ostaviti da se ohladi, najbolje preko noći.

Prijatno!

 

[ Generalna ] 08 Mart, 2011 15:10

Svi oni moralni kodeksi zvani fino vaspitanje odavno vise ne vaze. Vreme menja ljude a tako i obicaje. Sto je davno bilo sramota danas je ponos i obratno. U danima kada svi drpaju sta i gde mogu, jer postenim radoim ne moze se preziveti , cesto se pitamo vredi li biti moralan. Da li je bilo koja genijajna pljacka i lopov pokajnik koliko je posten?

 Fotografija, jedan uhvacen tren, najbolje je svedocanstvo vremena. Vodeci se devizom da slika govori vise od hiljadu reci trudio sam se da fotoaparatom zabelezim sve vazne dogadjaje u zivotu. Pred objektivom tv kamere toliko sam se naslikao da pred fotoaparat u jednom periodu zivota uopste nisam imao zelju da stamen. Tako danas u mojoj foto arhivi postoji praznina u nekom vremenskom dobu od skoro dve godine.

 Ponovno teranje sebe na slikanje u moj zivot donela je Cica. Od prvog dana nase veze gde god bi smo krenuli belezila je svaki trenutak. Ja iskreno iako imam fotoaparat nemam zivaca za punjenje baterija i obaveza slicne vrste te je ona uvek uredno nosila sopstveni i skljocala.

 Kao neostvareni arhitekta i ljubitelj iste na mojim fotografijama uglavnom su gradjevine koje me uvek iznova očaravaju. Dugo sam pokusavao da oslikam enterijer meni najdraze Rajhlove palate u Subotici i onda kada sam se najmanje nadao u tome sam i uspeo. Naime ova prelepa kuca subotickog arhitekte Ferenca Rajhla, danas muzej, od kako pamtim za sebe mamila mi je uzdahe. Potpuno nestvarna u stilu secesije, prebogatog fasadnog platna, ukrasenog Zolnajs keramikom za mene predstavlja ostvarenje svih snova.

 Ni posle pet meseci od raskida sa Cicom nisam uspeo da dodjem do nekih 300 snimaka koje sau ostale u njenom aparatu a koje ja na vreme nisam presnimio.

 Naime Cica je posle raskida promenila sve brojeve telefona, e mail adresu, te sam uzaludno danima pokusavao da je kontaktiram. Jednog prepodneva sijalica se upalila.

 - Hocu, necu, hocu , hocu,hocu!!!- sa najvecim mogucim osmehom smejao sam se mojoj genijalnosti stojeci ispred bankomata Cicine banke.

 Naime , posto sam jos uvek imao punomoc na Cicinom racunu, dobro, dobro sada cete reci sponzoruso, nisam zivota mi sama mi dala, odlucio sam da joj skinem kompletnu platu sa racuna i tako je prisilim da me kontaktira.

 Ceo dan veselo sam skakutao po kuci i gledao u pozamasnu hrpu novcanica pevajuci refren jednog narodnjackog hita koji vam bas i ne bih prezentovao, sustina je osveta je najsladja kad se sluzi hladna, moja je bila u dubokom frizu.

 - Ti si genije!- sa vrata mi je u zagrljaj poletela Cicina najbolja drugarica Gala.

-  Ha ha ha , zar nisam- nisam skidao osmeh sa lica.

- Umrla sam covece od smeha. Daj da se nesto popije pa da ti pricam.

- Vince, belo?

- I kafidze tursko- dodala je Gala dok se pripremala za ulogu naratora.

- Pa hali Gali pricaj, ziveli!

- Zvala ti ona mene jos juce da danas posle posla idemo u hiper market u mesecnu kupovinu. Ja dokona a kad vec ona ide kolima sto da ne.  Mlatile ti mi dobra dva sata, te treba ovo te treba ono, znas kako je kad dve zene idu u kupovinu. Natovarila ona puna velika kolica, dosla na kasu, elehantno izvadila karticu, provukla kad ono cvrc. Gleda mirno, kaze sigurno greska na terminaluu, jos jednom nista.

-I reci kakvu je facu napravila?

-Nista posebno, sad ce ona sa bankomata da digne kes pa da plati. Ona na bankomat, izlazi obavestenje na vasem racunu imate 200 dinara.

-Mogu da joj zamislim facu!- veselo sam upao na pola price.

- Ziv blam nas je pojeo. Mi ti se pokupi i sta ces ajd napolje.

- Pa jel posumljala u nesto?-pitao sam radoznalo.

- Ne , ona sva besna ide u banku da proveri sta se desava.

- I?

- Kaze njoj salterusa, taj i taj iznos podignut je u celosti . Ona vec skocila da vadi oci da je neko opljackao., da ne valja njihovo knjigovodstvo. Kaze ona lepotica, podigao je vlasnik kartice te i te Marezi Luka.

-I, sta je rekla, ne drzi me u neizvesnosti, brzo, brzo.?

- Nista samo se nasmejala, rekla u redu i izasla iz banke. Ja sam se pola sata valjala od smeha. Da zna da sam ovde ubila bi me. Joj sto volim sto si joj zabiberio.- Inace Gala svo vreme od naseg raskida navija za nase pomirenje.

- Ma ziveli u to ime. Slusaj , posto ja nemam njen broj niti hoce da mi odgovara na poruke, reci joj da si me srela u gradu i da sam joj porucio da ako mi licno ovde ne donese fotografije u roku od pet dana, da cu pare potrositi na nove krpe i smatracu to njenom velikodusnom nagradom za 6 ½ god. vernosti.

- Stvarno ces?

- Naravno, pa dosta je bilo zajebancije.

 Gala mi je dala Cicin novi broj, pod uslovom da je ne odam. Ja sam vec sutradan obilazio sve butike i gledao kako cu da skockam svoj novi modni luk, ne praziluk look. Dobro poznavajuci Cicu pribojavao sam se njene manje pozeljnje reakcije da ce se zainatiti i zaista mi ostaviti sav novac al da kolce nece igrati po mojim taktovima.

 U buticima toliko lepih i novih stvari da prosto konacno sam mogao da ako ispadne plan B , mogu sebi ispuniti san i obuci se od glave do pete odjedared. Konacno sve ono o cemu sam odavno mastao. Nova jakna, farke, cipellice pa koja majca. Kada se nakarabudzim ima da se prodam ko nova ne koristena roba. U potpunosti razumem zene kada depresiju lece shopingom , curke dobar vam metod.

 Pun osecaja samopuzdanja i neke prijatne jeze ,od sopsvene genijalnosti, nisam ni primetio da sam mrtav hladan prosao pored najboljeg druga Makice ni ne javivsi mu se.

- Uobrazeniiii!!!- cuo sam poznati glas.

- Ovo se ne odnosi sigurno na mene , nastavio sam zamisljenom putanjom.

- Ej Luka nadmeni, manijace pa zar se neces ni javiti.

- Joj izvini nisam te video, gde si bre Makice?

- I cudi me da  vidis kroz te suncane naocare, a sunce upeklo na -15, bas lepo.

- Ok.ok hajde u ime izvinjenja vodim na uzinicu i pice, moze ?

- Uvek za.

 Znajuci da Makica obozava palacinke odlucio sam da ga povedem u kafe palacinkarnicu “Dizni”.

 - Otkud ti ovako “rano” u gradu, kad ustajes kad normalan svet ide na spavanje?

- Ne pitaj nista, menjam zivot iz korena. Imas druga genija.

- Ne mogu ni da zamislim taj IQ.- nasalio se kroz osmeh cekajuci da mu ispricam neku od mojih novih ludorija popularno zvanih, da prostite, pizdarija.

- Slusaj da ne duzim, ona moja  bivsa nece da mi donese fotke, i ja ti smislim plan, opeljesim joj ceo ziro racun i ako ne donese fotke za pet dana ja odoh da nabacim novo pereje za neku novu cica macu . Sta kazes, zar nisam bistar.

 Izraz Makicinog lica promenio se u momentu.

 - Sram da te bude. Ti si jedno bezobrazno derle koje treba tuci. To nije nacin. Ponasas se kao dete u prodavnici igracaka koje vristi da mu istu kupe. Ma znas sta bi ja tebi uradio, tuko bi te zgazio. Stidi se!!!

- Ali Makice meni je bas zabavno, ne pali se.

- Pa konju treba valjda da zadrzis malo dostojanstva  i da se ponasas zrelo. Nisi ti pljunuo nju nego sebe. Budalo.

- Ej nemoj da mi sudis…- postalo mi je neprijatno.

- Da si to meni uradio ja bi te unistio, sve bi ti se pusilo pod repom, veruj mi. Ti si time pokazao da zivis njen zivot i da si gori od nje. Treba da te sramota.

 Molio sam one plocice ispod mene da se otvore i da propadnem. Naravno to se nikada ne desava , iako moj zivot lici na horor film, specijalni efekti su izostavljni zbog manjka budzeta. Kao detetu koje povuces za usi, Makica mi je sa nekoliko reci, objasnio pravi poredak stvari i spustio na zamlju. Lazni mehur mog balona prividne srece i zadovoljstva rasprsio se u delice.

 - Makice, shvati, samo sam hteo da je nateram da se vidimo i da o svemu jos jednom porazgovaramo.

- Za to postoji i civilizovaniji nacin.  Ja placam racun i ovako mi je sve preselo.- bio je ljut kao ris.

 Kuci sam hodao lagano dok je snezna oluja divljala oko mene. Spustenog nosa, pogleda uprtog u sneg video sam samo noge prolaznika. Svi su negde zurili, samo sam ja sam u svojoj sramoti skrivao pogled stideci se samog sebe od koga nisam mogao pobeci.

 Bilo mi je vrlo jasno sta mi je ciniti. Uzeo sam kompletan novac i uplatio na racun a karticu expres postom poslao na Cicinu adresu sa zahtevom da mi ukine punomoc.

Teret koji sam skinuo sa srca, nije mogao izbrisati sramotu koju sam osecao duboko u dusi a da nisam ni morao pogledati se u ogledalo.

 Odlucio sam da joj se javim i izvinem za sve. Sakrio sam identifikaciju na telefonu i nervozno kucao tipke njenog novog broja. Dugo je zvonilo, sto me samo dodatno unervozilo. Napokon se javila.

 - Halo- rekla je onim njenim neznim glasmo da su mi se kolena odsekla.

- Cico ja sam i molim te nemoj da spustis , zelim nesto da ti kazem.- izdeklemovao sam u momentu.

- Zdravo Cicmili –rekla je kroz osmeh.

- Hteo sam da ti kazem da..- prekinula me je u pola recenice.

- Rekla mi je Gala , slobodno zadrzi pare i lepo se obuci, Cica casti –rekla je razdragano.

- Cico to sam hteo da ti kazem. Stidim se onoga sto sam uradio izvini.

- Ma jok nista se ne brini, sve uredu.- rekla je smejuci se.

- Izvini Cico, pare sam ti uplatio na racun, do zadnjeg dinara a karticu sam ti poslao na kucnu adresu, necu je vise da ne bih pravio gluposti. Molim te  oprosti mi i izvini sto sam ispao budala. – Pravdao sam se kao dete koje ocekuje batine.

- Ha hah ha grohotom se nasmejala, ma Cicmili stvarno nikada neces odrasti. Ti si najsladje dete koje poznajem. Nisam ja ljuta. Cak mi je bilo i simpaticno, ne bih se ja na tebe nikada naljutila. Bas si mi bio sladak, ko dete koje hoce da dohvati teglu dzema sa police pa ne bira nacin.

- Izvini, izvini i jos jednom izvini.- izvinjavao sam se bez prestanka.

-Ne brini nista i ne izvinjavaj se, najvaznije od svega jeste sto ti uopste nisi imao zlu nameru, znam te. Uopste nisi lose time misli samo si hteo svoje slike.

- Jeste Cico, izvini, nisam imao drugi nacin da te nateram da komuniciras, pa sam se jedino setio toga.

- Poslacu ti slike po Gali, joj kako si mi sladak kao neko detence, ma ti i jesi jedno veliko ne iskvareno dete.

- Bio sam Cico samo pored tebe, jedino si ti me pustala da takav budem i razumela. Nisam ja hteo Cico hteo tvoje pare – glas je poceo da mi drhti, sto je lako prepoznala.

- Ma znam sta si hteo Cicmili ?-i dalje je pricala smejuci se.

- Hteo sam bre Cico da dodjes da te opet volim!!!……. Briznuo sam u plac jecajuci ne mogavsi da se kontrolisem.

 Cuo sam samo jedan dubok uzdah i veza je vec bila prekinuta. Skliznuo sam lagano na pod ridajuci kao dete u cosku. Kaznjen od ponosa i ljubavi nasao sam se u zivotnom corsokaku , sam. Hrabreci sebe da sam je preboleo podsvesno sam znao da lazem,. Kad sam joj cuo glas znao sam istog trena da je podjednako volim kao i prvog dana i da ne umem bez nje. Vreme nije uopste sinonim za intezitet emocije ili ga tog trenutka jos nisam imao dovoljno.

 Gospodarila je crvsto i jako , i posle pet meseci, mojim srce poput kraljice po svom dvoru.Sto ce za nju moje srce jos uvek dugo biti. Satima sam sedeo i montirao spot, posvecen njoj koji molim vas pogledajte. Muzika i slika ce reci vise od hiljade reci.

 


 

LM(elem) njena reakcija u potpunosti mi je postala jasna nakon nekoliko dana. Shvatio sam da i ona mene jos uvek voli ali da ponos ili sta god vec cini svoje, sa tim sam se morao pomiriti, jer nista vise nije zavisilo od mene niti sam ja mogao menjati.

 p.s.

Bez obzira sta cinili, bitno je da nase krajnje namere nisu zlonamerne. Kazu da je put do pakla poplocan najboljim namerama, ja sam bar pola istog licno poplocao. Uopste nije bitno koliko nas drugi pokradu, bitno je koliko ukrademo sebe i sta ostanemo ili postanemo.Dajem recap jela koje sam davno ukrao iz bakine kuhinje, a koje je moja mila Cica jako volela.

mareziluka

 

ZAPECENA SMORANIJA I BESAMEL SOS


 

 

 
Potrebno  za smoraniju;
500 gr boranije, zute
2 glavice crnog luka
3-4 cena belog luka
1-2 sangarepe
1 dcl ulja
So, vegeta i persunov list
Smoraniju ( boraniju)  sa sangarepom iseckanom na kolutove skuvati u posloljenoj void na srednjoj temperature oko pola sata. Ocediti, dodati u to na kolutove seckan ceni luk, sitno iseckan beli luk, persunov list i vegetu. Dobro izmesati. U podmazan pleh zapeci u pecnici oko 25 minuta na 180 C.
Potrebno za besamel sos :

100 gr putera
80 g brašna
1 veza mirođije
1 limun
1 casa kisele pavlake
1 casa supe
so

Na zagrejanom puteru malo propržiti brašno, dodati sitno iseckanu mirođiju, pa i nju malo proprziti. Naliti hladnom supom ili vodom, prokuvati, posoliti, zakiseliti limunovim sokom ili sircetom, dodati pavlaku, prokuvati i služiti uz meso i smoraniju .

Prijatno!

[ Generalna ] 02 Mart, 2011 15:42

Veovanje u odredjene predznake, signale , u zivotu svako primenjuje kad mu je potrebno. Oni manje srecni skloni su mistifikaciji svega i svacega. Crne macke, gavrani, slepi misevi i jos mnogo toga drugog samo su neke od pojava u koje mnogi veruju. Dobro ciniti i dobrom se nadati, nadjacava sve te negativne izmisljotine. Koja li je pticica radosnica i mila ljubimica?

 Naviku da se obracam lekaru za svaku sitnicu nikada nisam imao. Beskonacno cekanje u domu zdravlja , medju viroznim i bolesnim babama i dedama nije bio moj vid zabave. Zivotno dokoni , uvek ali uvek imali su zelju da mi ispricaju svoju zivotnu pricu. Jednom davno jedan psiholog rekao mi je da imam “prepoznatljivo” lice, koje ljudima uliva poverenje , te ne treba da me cudi sto mi se cesto desava da me ljudi zaustavljaju na raznoraznim mestima i traze neku pomoc. Za babe, dede a narocito budale, budaletine,  sam pravi lepak.

 Odrastao u majcinoj porodici, gde su svi hvala Bogu, zdravi kao dren, zazirao sam od belih mantila. Imam cesto obicaj da kazem da se mamini vise boje doktora nego popa, te ih je lakse naterati i na put bez povratka nego kod lekara.

 Nekoliko dana vukao sam prehladu koja nikako nije prolazila. Primenio sam sve babske recepte i lekove ali nista. Bol u predelu plecke i grudi postojao je sve intezivniji, kasljanje sve jace i skripavije, tesio sam se proci ce.

 - Bacam ponovo, kockica se iskrivila.

- Ajde, tebi se svaka krivi – Didi vise nije reagovala na moje predstave.

- Hu, hu da dunemo, pa ce jedan jambic.

- Ajde duvaj.

- Evo okrenula se na sesticu, bas mi je to trebalo. Brzo sam rukom pomerio kockicu.

- Stvarno, kakva slucajnost !- Didi je glumela naivnost.

- Ti znas..

- Znam, ti nikad ne bi al eto treba ti za pobedu…kako te nije sramota da varas trudnu zenu?- pitala me kroz osmeh.

- Ja!? Nikada ni pomislio, znas me- namignuo sam joj.

- O lepoto moja naivna- smejala se.

 Didi se posle nekoliko meseci provedenih na Zlatiboru vratila – trudna. Nista to ne bi bilo neobicno da se pritom udala ili dovela djuvegiju. Situacija u kojoj se nasla nimalo nije bila naivna. Osudjena na preke poglede i osudu, pala je u depresiju.  Cvrsto je verovala da momak sa kojim je zatrudnela ce doci. Malo ko je u to mogao poverovati.

 Svestan svega u cemu se nasla svakodnevno sam joj pravio drustvo i pokusavao da je uveselim. Onda kada nije bila spremana za nove osude komsija i poznanika nije izlazila iz kuce. Satima sam sa njom igrao jamb i ispunjavao svaku njenu zelju ne bih li joj izmamio osmeh na lice. Nimalo nije bilo lako ali sam se istinski trudio i ponekad uspevao. Znao sam da je uhvatim pod ruku i sa njom setam dugo mirnim ulicama, ne osvrcuci se na prezlrive poglede pojedinih prolaznika.

 Kasalj me gusi skoro vec celodnevno. Jednoga jutra shvatio sam da ne mogu od bola da se ispravim i ustanem iz kreveta. Posto babska medicina nikako nije uspela odlucio sam se ipak za onu proverenu.

 -  Samo momenat da vidimo snimak.- rekao je doktor Grbic.

- Valjda ce sve biti u redu –mislio sam u sebi dok sam se gusio od kaslja.

- Da, da. Kao sto sam i mislio. Upala desnog krila i plucne maramice, ozbiljno ozbiljno. Evo i jednog oziljka ovde, prelezao si na nogama predhodnu upalu. Podjite zamnom mladicu.

 Dok sam koracao dugackim  polumracnim hodnikom mislio sam o novom snimku koji treba napraviti.

 - Soba broj 8. Izvolite ono je vas krevet u sredini. Ostacete ovde naredne tri nedelje.

 Velika , oronula soba sa deset kreveta. Devet popunjavaju polu zivi rodjaci dr Grbica i deseti za mene. Naime dr Grbic je poznat po svojoj “ dobroti”. Svakom ko je imao u novcaniku 100 evra , jednog nemocnog clana familije od preko 70 godina, i muku sta da radi sa istim dok je na godisnjem odmoru, doktor je vrlo rado “izlazio” u  susret.

 Meni se sve pred ocima zacrnilo. Da provedem tri nedelje medju ovim mumijama, pa ja cu da crknem ne da se izlecim. I dok se meni sve tako vrtelo u krug, a dr Grbic  mi nije bio cak ni drug(parafraza jednog narodnjackog hita sa pocetka devedesetih) smesio mi se najsirim mogucim osmehom kao da me smesta u Ric hotel a ne u ovu slobodno mogu reci katakombu.

 - Doktore samo da javim mojima, ovde nemam signala.!

- Javi, javi i samo najnuznije da ponesu.

 Izasao sam brzinom vetra kroz dugacak hodnik, strcao niz niz neosvetljenih stepenica i krenuo ka slobodi. Trcao sam do stana ne osvrcuci se. Bez daha sam uleteo u stan i dograbio telefon.

 - Maamaaaa – derao sam se kao magarac kroz suze.

- Sta je bilo Luka?- zabrinuto me je pitala majka vidno uplasena.

- Dooooodji prvim autobusom. Ja seeee smrc, smrc , smrc kod onog ludaka ne vracam. Imam upalu pluca, mamaaaaaaaa, a on hoce da me strpa u bolnicuuuuu. Mammmmmmmma molim te.

- Dolazim , smiri se i ne brini.

- Maaamaaaa ja sam tamo ostavio sve. I jaknu i torbu i knjizicu. Necuuuuu u bolnicu.

 Da je ko ovu scenu mogao da snimi kamerom, garantujem da bi bila proglasena za najsmesniju na nekom video sajtu. Konjina od trideset i kusur godina njace kao da mu je pet. Uzas!

 Mama kao i svaka mama ucinila je sve sto je mogla. Zakazala je pregled kod drugog lekara, koji mi je rekao da samo ako sam disciplinovan mogu kuci da se lecim. Uslov je bio da se ne pomeram iz kreveta deset dana, jedem jaku hranu i redovno uzimam terapiju. Da je trebalo izdrzao bih i deset da dubim na trepavicama samo da sam kuci.

 Na muci se poznaju junaci.Mici je mama , koju od rodjena cuva pod staklenim zvonom, zabranila da dolazi dok bolest ne prodje. Nina se kulturno distancirala, Makica je alergican na bolesnike, i tako redom svi su nasli opravdanje za nedolazak osim moje Didi.

 Preuzela je svu odgovornost nadamnom i spremala mi obroke i pravila drustvo po vas celi dan. Terao sam je od sebe jer nisam hteo nista lose da joj se desi narocito sto je vec bila u kasnom osmom mesecu trudnoce.

 - Ja bi se pre ubila nego da ne budem kraj tebe. I ona kilava Mica kao da je jos u pelenama. Ajde jedi malo supice, pa malo mesice. Da se ti meni oporavis.

 Treba li sta vise komentarisati, osim da je Didi bukvalno shvatila preporuku doktora o jakoj hrani pa mi je za dorucak, rucak i veceru spremala po dve snicle u najrazlicitijim oblicima, izasle su mi na nos.

 Na dan zena , 8 marta, Didi kao da je poludela.

 - Milice moja evo ja samo imam ovu cokoladu da ti dam, srecan ti dan zena- rekao sam Didi koja je nesto kasnije danas dosla.

- Znala sam da ces se ti jedini setiti, niko drugi nije. Nego reci ti meni kako se izaziva porodjaj.

- Zasto?- zacudjeno sam pitao.

- Znas ili ne znas.

- Nemam pojma od valjda nekog skakanja, potresa, soka…

- E super.

 Didi se popela na fotelju i pocela da skace sa nje nekoliko puta.

 - Da li si ti normalna- razderao sam se. Sta to radis?

- Hocu da se porodim danas!

- Danas, sta lupetas?

- Da, danas ili mi porodjaj ni ne treba.

- Prestani idiote da skaces sa te fotelje, sta ti to znaci.

- Sakcem opaaaaaaaaaaaa, i skacem opaaaaaaaaaa. Huuuu, cekaj malo da odmorim. Ako bi se porodila danas svako onaj ko dodje detetu na rodjendan morace i meni da donese poklon za osmi mart , eto zato hocu da se porodim danas, jel ti sad jasno.

 Prasnuo sam u smeh.

 - Ludacooooooo!!!!  Stani, mozes zapetljati detetu pupcanu vrpcu oko vrata. Evo ja ti obecavam da cu ti svakog osmog marta kupiti poklon, samo vise ne skaci.

- Ali Luka ja necu jedan poklon, hocu mnogo poklona.

- Smiri se! Jos treba da ti se nestio ne daj Boze desi.Povuci rucnu.

- Joj Luka sta bi ja bez tebe?-upitala je.

- I ja bez tebe? –odgovorio sam

- Dve budale manje- zajedno smo zakljucili.

 U deo tela gde ledja gube casno ime, naprimao sam se injekcija da je sve bridelo. Osecao sam se ko cigansko reseto. Imao sam utisak da ako popijem i kap vode curecu kao fontana na trgu Di Trevi.

 Posle petnestak dana osecao sam se kao preporodjen. Iz  preventivnih mera jos uvak sam lezao ali bilo mi je sasvim dobro. Didi se nije pomerala od mene i trudila se da mi maksimalno i ugodi i zabavi.

 Vec me cudilo sto  je nema kada je zazvonio telefon.

 - Luka, jako me boli.- u prekidima je pricala Didi.

- Sta te boli?

- Pa stomak, sve nesto na pet minuta jace pa slabije. Luka jel se ja to poradjam?

- Ne znam sta bih ti rekao, ja sam jos nerotkinja, al cim prvo rodim javicu ti da li se poradjas ili ne.

- Kako to mislis?

- O kretenu, pa poradjas se, pakuj stvari i taksi i brisi u porodiliste.

- Jesi siguran?

- Jebo budalu. Da sto posto sam siguran, odlazi idiote hoces da se porodis u kuci.

- E hvala ti. Ja sam pomislila da je porodjaj  al da pitam tebe za svaki slucaj.

 Naravno ovo je bila tipicna ona. Nijednom normalnom stvoru ovakva glupost ne bi pala napamet osim njoj. Tu recenicu vrteo sam ceo dan po glavi i smejao se i pitao da li je moguce da je bas toliko blesava.

 Malo sam spavao malo se budi tako da sam izgubio uopsteno pojam o vremenu. Kada mi je telefon zazvonio video sam samo da je napolju bio mrak.

 - Da.

- Decak .- cuo sam Didin polusanjiv glas.

- Jupiiiiii cestitam! Imamo bebu.

- Samo da ti kazem jos i ovo , polako je pricala otezuci, zajebao si me i debelo ces mi  plati. To su bile prve kontrakcije. Bila sam na stolu dvanest sati i cim smognem snage doci cu da te udavim.

- Ha ha ha ha  slobodno, pristajem na sve.

 U mojoj cvecari narucio sam ograman cvetni aranzman i poslao  u porodiliste. Posle nekoliko dana . koliko je ostala u porodilistu , i ja sam bio potpuno izlecen. Po prvi put u zivotu ugojio sam se i to sest kila i ostavio cigarete. Tako osvezen bio sam spreman za nove podvige.

 Svakodnevnu rutinu i uzivanju u mom novom izgledu i zadovoljstvu pokusao je da prekine jedan telefonski poziv.

 - Luka, ovo je ozbiljno sto imam da ti kazem i molim te da me saslusas.  Pocele su da me zovu koleginice i da mi cestitaju unuce. Molim te dinstanciraj se malo od Didi barem dok joj, ako joj ikada, dodje muz ili sta li je vec. Ne mogu narodu da objasnim da dete nije tvoje kad su te videli po gradu sa njom.-mama je izgovorila u dahu.

- Jel tako. Slusaj me ti. Zabole mene i za tvoje koleginice i za tvoj narod. Bitno je da ja i  ona znamo cije je dete i ko je tu kome sta. Znas i sama da mi je kao sestra i kako te nije sramota da takve gluposti pricas. Jos sam joj i krsteni kum. Jos jednom me nazovi sa takvim imbecilnim pricama i zavrsili smo.- besneo sam na sav glas.

- Znam ja al ne zna svet- mama je utisala glas.

- Svetu se ne moze ugoditi, odavno sam prestao da razmisljam sta ko o meni misli. Zivim svoj zivot i bitno je da znam ko sam sta i ja, bitno je da znaju ljudi koji mi znace a za ostale me bas zabole.

 LM(elem) Svakoga dana,, iz cistog inata, a i da bi svet imao sta da prica, Didi me drzala pod ruku dok sam ja gurao kolica u setnji po glavnim ulicama grada. Ponosno , uzdignute glave stavljao sam svima koji vode tudju brigu da me bas za iste , da prostate, zabole.

Didin djuvegija poslao je spisak imena za sina koje je ona kategoricki odbila. Kratko je rekla, samo ti daces ime mom detetu i niko drugi. Kao iz topa rekao sam Marko i bi Marko.

 p.s.

Roda-najveselija ptica, ptica radosnica preko tudjeg odzaka donela je u moj zivot jednu malu, slatku milu ljubimicu. Sve je bilo nebitno naspram Markovog osmeha i simpaticnog placa. Najbolji predznak dosao je teskim putem u nase zivote. Doslo je jedno novo predskazanje za koje se vredelo boriti. Najboljem zivotnom fajteru, mojoj Didi, samo je to izazov vise, jer ima za koga.

mareziluka

 

ŠLJUNAK TORTA

 

Za 2 kore:

10 belanaca
10 kašika šećera
10 kašika mlevenih oraha
6 kašike prezli
1 prašak za pecivo

Za fil:

10 žumanaca
12 kašika šećera
8 kašika brašna
1 vanilin šećer
1 puding od vanile
1 l mleka
1 margarin

Za kuglice:

300 g mlevene plazme
200 g kokosa
200 g šećera u prahu
100 g čokolade za kuvanje
2 dl soka od narandže
1 margarin

2 kesice šlaga

 

Kora :5 belanaca umutiti pa dodati 5 kašika šećera, 5kašika mlevenih oraha, 3 kašike prezli i 1/2 prašak za pecivo, dobro umutiti i peći koru. Potrebno je ispeći dve kore.

Fil: 10 žumanaca, 12 kašika šećera, 8 kašika brašna, 1 vanilin šećer i 1 puding od vanile dobro izmešati sa malo mleka koje se uzme od litra mleka, a ostalo staviti da kuva. Kad provri lagano dodavati smesu i mešati dok se ne zgusne. Kad je gotovo ohladiti i dodati 1 izmućen margarin.

Kuglice: sve sastojke dobro izmešati i oblikovati kuglice oko 60 komada.

Tortu slagati: kora, fil, kuglice, fil, kora i na kraju šlag.

Prijatno!

 

[ Generalna ] 26 Februar, 2011 22:31

Poznatu pricu o uzaludnosti nekog trijunfa kroz vekove cuvaju ljudi kojima se desavaju iste greske. Takmicenje bilo kog tipa pored poznate sintakse …”vazno je i ucestvovati”, u zivotu je tesko primenjivo. Jedina validna floskula je “pamte se samo pobednici”.put do trona najcesce je  tezak i dug. U ljubavi pobede su mozda bitne ali ne i presudne da bi se osecali kao sampion. Kolika je cena Pirova pobeda i vampirova ljubav koliko nas oslabi?

 Ritual jutarnjeg rastezanja u pidzami po kuci, oduvek mi je predstavljao zadovoljstvo u porodicnom domu. Kako prekoracim prag stana i vidim moju mamitu i sa 32 godine osetim se kao dete. Kao umiljato mace mogao bi se maziti po ceo dan, ponasati se infantilno, traziti maltene da me  cupkaju na krilu. Jednostavno vratim se u one bezbrizne skolske dane i bas tu , u maminoj blizini, ne zelim nikada da odrastem. Dok imamo roditelje uvek smo deca ma koliko godina imali.

 U rodni grad nedavno sam se doselio kako bih pozavrsavao obaveze koje na daljinu nisam mogao.

 - Dobro jutro – rekao sam mami dok sam trazio mesto za odmor od ustajanja. Iako polu crnogorac, po mamine linije, taj gen je izgleda bio jaci.

- Luka sta ces da ti spremim za dorucak, evo kupila sam sve sto volis, sad sam stigla sa pijace.

- Sta ti je najlakse, ne muci se.

- Dobro, najlakse mi je onda da ti sebi spremis- veselo mi je dobacila iz kuhinje.

- Mamaaaaaaaaaa- mazno sam je molio da me oslobodi toga.

 Prelistavajuci dnevne novine datum u njima podsetio me je na jedan vazan dan. Danas je tacno bilo sest godina i sest meseci zabavljanja sa mojojm Cicom. Dohvatio sam telefon i brzinom svetlosti otkucao poruku. Po prvi put za tih 78 meseci nismo bili zajedno.

 Ja jako drzim do obelezavanja vaznih datuma u vezi, i uvek trazim neki izgovor kako bih mogao da priredim mojoj devojci iznenadjenje. Svojevremeno smo tako slavili svaki 100 dan zabavljanja, pa 1000- ti, pa 1001 noc i tako redom. Ko hoce uvek nadje dovoljno dobar razlog da ugodi voljenoj osobi.

 Moja devojka Cica, od miloste  Cicojka, ostala je u Novom Sadu tog vikenda da sprema prvi kolokvijum na fakultetu koji je posle nekoliko godina pauze ponovo upisala. Imao sam razumevanja i u zelji da joj ne remetim koncentraciju dogovorili smo se da je zovem samo pred spavanje i da cemo ovaj mali jubilej obeleziti kad kolokvijum prodje.

 Setnja rodnim gradom istinski mi je prijala. Sretao sam toliko dragiih i poznatih lica da nije bilo sanse da u kratkom vremenskom roku predjem pristojnu razdaljinu. Malo stani sa jednim, malo sa drugim, poziv na vidjenje, pice, prepricavanje novena i sve tako redom.

Od nekih navalentnih komsija spasila me je zvonjava mobilnog telefona.

 - Samo momenat da se javim- ljubazno sam prekinuo i ovako mucnu konverzaciju.

- Da!- uvek se javljam kratko.

- Reci dragicka- veselo je Mica cijukala

- Dragicka, dosado sta je sada ?

- Diplomirala sam !

- Mico jel moguce ?

- Da, sad sam sa odbrane i hocu da te vodim na rucak.

- Mico ali nisam u Novom Sadu.

  - Slusaj me ti mali, nista me ne zanima, hocu da se nacrtas ovde da to proslavimo, cekam te.

- Mico, razoruzala si me , dolazim.

 Ovo je bilo jedno od  sedam svetskih cuda. Mica je studirala ravno trinaest godina. Upornost je ipak dala rezultat sto je i najvaznije.  Sada sam definitivno ostao jedni ne akademski gradjanjin u mom drustvu. Svi ostali su imali dokaz svoje obrazovanosti.

 Spremio sam se brzo, odlucivsi da se devojci ne javljam  , vec da Mica i ja provedemo jedno prijatno popodne zajedno. Moja Cica neka uci ima vremena za provod.

Meni je dovoljnan razlog da budem nasmejan da zakoracim na tlo Novog Sada i ne treba mi nista vise. To sustinski jeste moj grad. Onaj koji sam ja birao, onaj koji me pratio svugde i docekivao. Grad u kome mi se mnogo toga desilo lepog, grad u kojem zive svi moji prijatelji, grad u kome zivi nekoliko mojih ljubavi.

 Imao sam tu privilegiju da biram mesto gde cemo slaviti. Naravno “Atina” logican izbor . Mica me vec cekala u restoranu i sa ne skrivenim ponosom nije skidala osmeh sa lica. Posto volim da poklanjam cvece , Mici sam kupio aranzman od 15 krupnih krem ruza i zlatne mindjuse. Bila je odusevljena.

 Do tancina mi je prepricavala detalje diplomskog izlaganja, za koje je znala da me uopste nije zanimalo jer se radilo o hemiji. Kao student Tehnoloskog fakulteta izabrala je temu prepade sveze paprika u mlevenu, sto je mene interesovalo isto koliko i nju kulinarstvo. Sta cu , muko moja, morao sam da slusam.

 Uz jelo i pricu vreme je brzo proslo. Odlucili smo da malo prosetamo gradom i iskoristimo lep , suncan zimski dan.

 Krenuli smo ulicom Mite Ruzica. Na tri metra od ukrstanja sa ulicom Laze Teleckog, doziveo sam najneprijatnije iznenadjenje  koje nisam moga ni da zamislim.

Pred mojim ocima pojavila se moja Cica drzeci se pod ruku sa momkom ni ne primetivsi me.

 - Hej evo ti je…..zaustila je Mica.

- Cuti. Da vidim gde ce.

 U zanosu tog trenutka Cica se kikotala kao siparica. Momak koji joj je pravio drustvo bio mi je dobro poznat. Ljubo je momak sa kojim se ona zabavljala pre mene nekih godinu dana. Nisam im ja rasturio vezu, jednostavno su se razisli. On se odselio u inostranstvo, ali se u Novi Sad vratio pre nesto manje od godinu dana. Od mene je svojevremeno dobio takvu samarcinu da mislim da me zapamtio za ceo zivot.

 Nije mogao da se pomiri sa tim da je Cica tad vec bila cetiri godine u vezi i poceo je da je zivka i dosadjuje. Posto smo tada ziveli zajedno bio sam svedok njegove upornosti. Prilikom jednog slucajnog susreta objasnio sam mu sve po kratkom postupku. Na njegovu zalost em imam veliku saku, em dobar zamah. Shvatio je da postoje i prijatniji tretmani lica od mog pa je odustao.

 Pogledom sam ih ispratio  do ulaska u piceriju “Dva andjela”, nasem omiljenom mesto u letnjem periodu.

 - Da nisi zucnula, uci… e pi… joj materina. – iz mene je pokuljala i meni nepoznata kolicina besa.

- Smiri se, mozda joj je to brat , drug.

- Ku..rac moj drug, to joj je bivsi. Mene laze da uci da bi bila sa njim. Da nisam ovde radi tebe oboje bih sad zadavio golim rukama, necu da ti kvarim ovaj dan.

- Ej polako, misli o posledicama.- smirivala me bezuspesno Mica.

- Tek ce da vidi posledice. Pusti me. Ne boj se, idem po dokaz.

 Mobilnim telefonom kroz izlog restorana napravio sam nekoliko snimaka. Slika je meni licila na najgori moguci horor film. Drzao je svoju ruku preko njene dok su uzarenim pogledima jedno drugom nazdravljali uz belo vino.

 Vratio sam se kuci prvim autobusom, nestrpljivo cekajuci predvecerje da nazovem Cicu. Porukom sam joj rekao da ukljuci skype kako bih mogao i da je vidim posto sam je se uzeleo.

 - Zdravo Cicojka.- glumio sam srecu dok je svaki damar u meni igrao.

- Cao Cicmili, rekla je veselo.

- Cico jesi li se umorila od ucenja.

- Bas jesam, ceo dan nisam digla glavu sa knjige. Nisam ni do prodavnice izasla.

- Stvarno? Ti si bas bila vredna jel da.

- Aha, razvukla je osmeh. Sta si ti danas radio.

- Nista posebno, malo bio po gradu i tako.

- Blago tebi, ja se iz kuce nisam pomakla, sve mi vec slova igraju pred ocima.

- Cico hocu da ti posaljem jedan ludi mms , jel ti telefon blizu.

- Evo ga- pokazala je na kameri mobilnui telefon.

- Evo poslao sam.

 Moj izraz lica se uozbiljio, cekajuci da vidim njenu reakciju na sliku koju ce dobiti. Ostala je okamenjena.

 - Nisi izasla, ma sta mi naprica . – prosiktao sam kroz zube.

- Cicmili da ti objasnim…

- Sve sto ima da se objasnis video sam sopstvenim ocima.

- Ali…

- Sta ali. Prosola si pored mene tri metra nisi me ni videla. Sta je? Otkud ja u Novom Sadu? Eto vidis da sam bio.

- Ali mi … bezuspesno je pokusala da izusti.

- Slusaj me dobro. Zavrsili smo za sva vremena! Nemoj da ti padne napamet da ikada, ali ikada vise u mom zivotu me nazoves, pokusas da dodjes!!! Da ti nije palo napamet da zoves na fiksni, mobilni. Ja i  ti smo zavrsili za sva vremena! Pokusas li ista odrobijacu te. Posle svega, sram te bilo- glas je vec poceo da mi drhti. Jedva sam se suzdrzao da ne zaplacem. Zelim ti svu srecu sveta i nosi se.

 Brzim pokretom misa prekinuo sam vezu. Zario glavu u sake i poceo da placem. Celo telo mi se treslo. Istovremeno hvatala  me je nemoc i bes. U momentu mi je dolazilo da sve porazbijam  oko sebe. Kao ranjena zver urlao sam.

 Cica je izuzetno dobro znala moju prirodu i cvrstinu moje reci pa nije ni pokusala da se javi. Dani su odjednom postali tmurni i teski. Svaka stvar u zivotu za mene je izgubila smisao. Poceo sam sve duze da spavam, ne bih li prekratio dan, i sve bezvoljnije da se ponasam. Vise nisam zeleo nikoga da vidim, niti sam zeleo sa ikim da se druzim. Gutao sam u sebi svaki pogled koji mi je majka zabrinuto uputila shvativsi da se nesto krupno desilo. Mazio sam se nezno uz nju , precutno odobravala mi je sve. Oslobodila me svih obaveza i pokusavala da me oraspolozi. Znao sam da zna, ali ni ona ni ja nismo imali hrabrosti da to na glas kazemo.

 Besciljno sam satima buljio u jednu tacku slusajuci najtuznije balade. To je samo bila potvrda mojoj majci da nesto ne valja. Dobro je upamtila moj predhodni raskid kad sam skoro sest meseci proveo u pidzami. Cim sam poceo da u kucu dovlacim bezbroj novih knjiga shvatila je da bezim od neceg loseg u taj imaginarni svet , a kolicine koje sam uspeo da procitam za kratak vremenski period bile su jasan merac moje boli.

 Ne znam da li me vise bolelo sto je kreten bio u pitanju ili sto je pokusala da me slaze. Milion pitanja sam postavio sebi a na nijedno nisam nasao odgovor. To je bolelo. Nisam imao pravo izbora hocu li ili necu kraj, morao sam. Mobilni telefon skoro da nije vise ni zazvonio. Pocela je da mi nedostaje ona rutina koju smo imali. Sms ujutru, sms pre spavanja. Krevet mi je odjednom postao preveliki. Svugde oko mene je  bila samo  praznina. 

 Osecaj da nekom ne pripadam i da mi niko ne pripada dovodio je do ludila. Osecaj pripadnosti i zelje za nekim je bilo ono na cega sam tako bio navikao. Ona u polozaju fetusa, ja iza nje, kad se smesti nezno u moje krilo , prebaci moju ruku preko njenih grudi cvrsto drzeci je sa obe sake, bezbrizno utonuvsi u san.

 Posle dva meseca do mene je stigla informacija da ima novog momka. O kakve li ironije, kuvar i istog imena. Zahvaljujuci drustvenoj mrezi facebook uspeo sam da ga pronadjem. Cist inat se probudio u meni , odlucio sam da pomrsim konce i iste preuzmem u svoje ruke, jer realno gledano jos uvek sam je voleo istim intezitetom.

 Uputio sam mu poruku u kojoj sam ga zamolio da je cuva i voli, kao sto sam ja predhodnih sest ipo godina . Njegov odgovor me iznenadio.

 - Luka, tacno je napisao moje ime iako se nisam predstavio a profil na fejsu je bio pod pseudonimom, ocekivao sam nesto ovakvo od tebe, samo na mnogo grublji nacin. Znam sve, Cica mi je ispricala. Shvatio sam i sam da uz mene pokusava da uz mene pokusava da preboli tebe, al vidim vi se jos volite. Ja cu se povuci, al molim te nemoj ako me nekada sretnes da prodjem kao sto sam cuo da su drugi prolazili.

 Mojoj sreci nije bilo kraja. Sav trud se isplatio. Ko zna sta je cuo o meni kad je tako lako pristao da se povuce, ma zar je to sad bilo i bitno. Odlucio sam da je pozovem.

 - Dobar dan, Cico ako se secas ciji je ovo glas?- veselo sam rekao.

- Zdravo- obradovala se. Cicmili zar mislis d ate tako lako mogu zaboraviti.

- kako si, sta radis?

- Radim, ucim. Od posla do kuce , fakultet, nista posebno.

- Ima li nesto novo?- usiljeno sam bio ljubazan.

- Znas ti bolje nego ja. Da raskinuli smo . Shvatio je is am da sam jos uvek tvoja. Nismo imali nista..

- Molim te bez detalja- prekinuo sam je u pola recenice.

- Jos si mi uvek omiljeni broj, nisam prekinula predplatu.

- Cico, moja lepa, volis li ti mene, al onako iskreno?- pun samopouzdanja sam pitao.

- Volim.

 Poceo sam da placem, i ona je.

 - Sto vise sebe da mucimo, hajmo da nastavimo tamo gde smo stali. Koji ce mi sve ovo u zivotu kad nisi tit u. Fali mi i tvoj miris, i tvoja nezna koza, i samo ti  umes da me nasmejes, fale mi i tvoja cutanja, sve sve mi tvoje fali..- bio sam krajnje iskren. Hajde bre Cico da se opet volimo.

- Ne znam! – iznenadila me je odgovorom. Volim te i znam da ne mogu bez tebe. Sve mi je tako pomesano da ne mogu reci da li je to vise to. Jako si me povredio onog dana. Nisam ja htela d ate prevarim. Nisam ja precutala da cu izaci sa njim, da bih te slagala, vec te znam, znam da bi poludeo pa sam htela to da izbegnem. Ne znam sta da ti kazem.

- Htela da izbegnes?- glas je poceo da mi ide za nekoliko oktava vise. Sta ti znas sta bhi ja mislio. Hiljadu puta sam ti rekao da ne donosis umesto mene zakljucke. – vec sam vikao.

- Ne vici. Volim te i dalje ali moras mi dati vremena da razmislim o svemu, sve mi se pomesalo. Ne znam sta dugo da ti kazem. Mesec dana sam cekala tvoj poziv , kad sam shvatila da neces zvati, prelomila sam, nek sve ide kako mora biti, zivot ide dalje.

- Bas si dugo patila.- postao sam zajedljiv Ma ja sam znas sta, kreten. Eto to sam ja sto sam te i zvao. Necu vise nikada. Uzivaj u svojim Ljubama i ostalim je…cima.- namerno sam je vredjao iz cistog osvetoljublja.  Pomutilo ti se..

- Ali Cicmili bilo je poslednje sto sam cuo pre nego sto sam prekinuo vezu.

 Svoju eksplozivnu prirodu nisam ni pokusao da obuzdam. Kad volim volim volim 100 %, ni manje ni vise. Ocekivao sam bar 50% njene ljubavi. Po difoltu na play listu ubacio sam jednu jedinu pesmu koja se vrtela punih pet meseci po ceo dan, njene reci postala su himna feniksa koji je trebao tek da se rodi . Pomaze mi da prezivim i danas je moja omiljena .

 

 

 LM(elem) neko mnogo mudriji od mene, moj pametni sunarodnik, hercegovac Jovan Ducic je rekao sve ono sto ja nisam umeo u nekoliko redaka:

’’Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, a kaže i ono u šta ni sami ne vjerujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedino duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima... Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače, i da poslednji stiže prvog...’’ i ja se u potpunosti slazem.

 p.s.

Posle nekoliko meseci sreo sam Cicu samu, i dalje smo se voleli ali ona je jos uvek bila pomucenih osecanja, svesna svoje i moje ljubavi, ali povredjene sujete. Popili smo pice , dugo setali i posle toga odlucila je da se ne javlja. . Davno smo bili obecali jedno drugom da bez obzira na sve, uvek cemo jedno drugo podrzati u zivotu i imati slobodu da ako nesto zatreba ono drugo nazovemo. Promenila je broj telefona, ja moj ne menjam jos uvek cekam taj jedan poziv. Dovoljno bi mi bilo da znam da je dobro, zdrava i srecna. Ne mogu ja mrzeti i zlo misliti nekome ko  je jedan veliki deo mog srca zarobio za sva vremena. Uzaludna je bila moja pobeda i borba kad je cena bila velika, ostao sam ipak bez nje. Mucan kraj tako velike ljubavi iscedio mi je poslednju kap krvi, zaledio sam srce.

 mareziluka

KUVANE ĆUFTE

Potrebno:

300 gr svinskog mlevenog mesa

200 gr juneceg mlevenog mesa

1 litra paradajiz sosa

2 jaja

1 veca glavica crnog luka

Prezla

2 supene kasike brasna

So, vegeta, biber , persunov list

 

Od mesa, jaja, prezle, vegete, soli , luka bibera i persunovog lista zamesiti testo. U serpu sipati 1 ½ vode i nekoliko kapi ulja i ostaviti da prokljuca. Od zamesenog mesnog testa praviti kuglice i kasikom ih spustati u kljucavu vodu. Ostaviti  , ne poklopljenje,da se kuvaju na laganoj vatri pola sata, zatim  sipati u nih paradajiz sos i dve kasike brasna predhodno razmucene u malo vode. Sve to kuvati do zeljenje gustine sosa, otprilike jos nekih pola sata.

Prijatno!

 

[ Generalna ] 16 Februar, 2011 22:31
  Čovek je bogat onoliko koliko ima prijatelja. Uz prijatelje duhovno bogatstvo upotpunjuju i mnoga saznanja, spoznaje čulnog koje su nam date kao dar. Lepota svakog putovanja jeste u spoznaji novih predela,kultura,mirisa, boja. Sve nas to oplemenjuje i ostavlja traga ne samo u saznajnom već i u našem gradjenju stavova,ophođenju , životu. Koliko oplemenjuje putovanje drnda gule i koferče koferče koliko se pohabalo?

 Slobodu da se oslone na mene, kad god im je nešto potrebno, moji drugari imaju odavno. Za sve ono u čega nisu sigurni ili ne znaju gde mogu da nađu ja im stojim na raspolaganju 24 časa. Naravno isto se odnosi i na njih. To je tako normalno i podrazumeva se da nema ljutnje niti ustručavanja bilo kakve vrste.

 - Luka, dobro jutro. Znaš li gde ima da se povoljno uzme PP( protiv požarni) aparat?- Gonzov glas orio je u  slušalici.

- Dobro jutro- mrmljao sam, čekaj da ustanem. Osam sati , jebeš mi sve , ti nisi normalan. Ovo je za mene duboka noć. Legao sam pre tri sata. Ti nemaš ni srca ni duše.

- Hajde ustaj bubo lenja, vidi kako je lep sunčan  dan. Otoplilo.

- Joj krele, da si mi bliže zavrnuo bih ti šiju. Šta si pitao, a da PP aparat, imam ja, za čega će ti ? bunovno sam razgovarao držeci glavu oslonjenu na kolena.

- Idem noćas na put pa mi treba za kamion. Doći ću po njega.

- Koji kamion?

- Ma vozim robu u Crnu Goru, dobio sam neki TAMić. Ne dao ti ga Bog al valjda će izdržati. Vidimo se predveče, moram da sredim još dokumentaciju. Kad te cimnem samo istrči da mi daš jer ja odmah idem na put.Pozdrav.

- Dalabu! Konstatovao sam  i prevrnuo se opet u krevet.

 Potpuno predan u završavanje jednog novog jela, uz glasnu muziku skakutao sam po kuhinji. Sreća pa sam moje komšije na vreme pelcovao na buku i u terminu kada nije red pa se niko nije bunio. Iznenada mobilni telefon počeo je da skakuće od vibracije.Gonzo.

 - Izlazi- kratko mi je rekao.

 Sto ti nebeskih sunašaca i hiljadu najluđih ludorija. Kamion , nemoguće. Pred zgradom larmala je najveća kanta, koju sam ja u životu video, na četiri točka. Tamić je bio toliko pretovaren da sam imao utisak da će sajla od cerade svakog trenutka pući i moju zgradu pretvoriti u čokoladnu kućicu, pošto je Gonzo prevozio čokolade i konditorske proizvode jednog poznatog turskog brenda.

 - Nećeš valjda u ovome na put, crni sine.- zabezeknuto sam pitao otvorivši vrata.

- Vidiš da hoću – odgovorio je slegnuvši ramenima.

- Pa ovo je kanta a ne kamion. Svetla su ti zrikava ko zrikavac, a toliko dima kulja iz auspuha da  za ulazak u ekološku državu ima da platiš bar pet taksi.

- Biću srećan ako mi ostane i za jednu gazda mi je dao samo 40 evra, a ja nemam ni pinčike. Ako se do tamo dokotrljam tražiču od kolega makar za benzin, pa nek oni sa njim prebijaju.

-Zemljo otvori se! Čekaj me tu samo da uzmem dokumenta. Idem i ja sa tobom.

 Odluku da ne planirano krenem na put doneo sam u momentu. Nisam mogao da zamislim da on sam i bez prebijene pare ide na toliki put. Iako nije za neku utehu u društvu je lakše  pa mu bar neće biti dosadno. Na brzaka sam popakovao u ranac sve što mi je potrebno, dograbio jedno ćebe i jastuk, tek pripremljeno jelo upakovao i krenuo u avanturu.

 Noć nije moje omiljeno vreme za putovanje, barem kad se tiče ličnog prevoza. Tamić u kome smo se klackali bio je još u lošijem stanju nego što je na prvi pogled izgledao. Sedište pod pravim uglom, rasklimano, čija donja strana mi je milion puta kliznula, nije davala nikakvu mogućnost da se opustim. Trudio sam se da umesto radia, kojeg nije ni bilo, ja držim pažnju. Tek na pola puta tamo negde iza Valjeva priznao mi je da je za poslednja dva dana spavao svega pet sati i da već vidi kako drveće leluja, ali neće stati.

 Tvrdoglav kao mazga čvrsto je stezao volan i gutao kilometre pred sobom u tamnoj noći. Čitavo telo obuzimali su mi žmarci bojeći se da ne zaspe , i na ovako neudobnom sedištu mojim mukama nije bilo kraja. Odavno sam odustao od ideje spavanja, pa sam od dosade pogrickao nekoliko pakovanja čipsa i keksa, konstantnom tražeći novu zanimaciju.

 Posle nekih 14 sati putovanja stigli smo pred crnogorsku granicu.

 Prvi prolečni zraci kao nenormalni grejali su krod staklo šoferšajbnu. Posle cele noči smrzavanja odjedno sam prešao u rernu. Već sam sebe video sa jabukom u ustima, posluženog na nekom dzinovskom ovalu. Kolona koja se otegla pred nama ubila je svaku nadu da će sve moći osim da se brzo nastavi putovanje.

 Dok je Gonzo jurio da što brže sredi papire na špediciji , ja sam od dosade i opšte ukočenosti koja je vladala mojim telom izašao malo da se protegnem.  Kroz otvoren prozor kamiona pred nama izvirilo je jedno lepo žensko lice.

 - Komšinice , kako je? – upitao sam u želji da razgovorom prekratim vreme koje nas je čekalo.

- Kako mora!-sa uzdahom je izgovorila.

- Odakle putujete, ako smem da pitam?

- Iz Beograda.

- Pa izađite da se protegnete, ako palite evo imam ja cigare, nećemo mi tako brzo.

 Prihvatila je moj predlog. Kada je otvorila vrata kamiona skamenio sam se. Tudnica! Po veličini stomaka bio je to neki 6-7 mesec. Nisam sopstvenim očima mogao da verujem šta vidim.

 - Ženo, da li si ti normalna? Koja tebe muka natera na ovaj put u takvom stanju?- ne mogu ni predpostaviti koju sam zgroženu facu napravio.

- Ovaj moj.

- Tera te da ideš sa njim trudna na put, jel on lud?

- Netera me on nego ja. Ne poznajem te al reći ću ti. Pre nekoliko nedelja našla sam mu poruke od druge kako ugovara neko viđenje. Čula sam i ranije da ima tako po koju, ali sad gde da ga izgubim a beba samo što nije.- tužno je oborila glavu suzdržavajući se da ne zaplače.

- Voliš li čokoladu, ma voliš, sad ću doneti.

Brzo sam doneo iz kamiona nekoliko čokolada, i pakovanja keksa nebih li joj popravio raspoloženje.

 - Slušaj ti mene dobro šta ću ti reći. – uozbiljio sam se. Ovo ti je najbolji lek za neverstvo, još ga je moja baba primenjivala pa će i tebi sigurno uspeti. Kada mu opereš donji veš ti ga dobro uštirkaj, naročito gaće.

- Da ga uštirkam? Začuđeno je gledala u mene.

- Da. Tako krut veš počeće da ga svrbi, počeće da se češe  i na kraju ojede. Neće imati mira ni trenutka, biće sav crven i u pečatima a koja će ga onda hteti, nijedna. Ne boj se nije prelazno samo reakcija kože.

-  Pokušaću. Čekaj tren imam i ja reklamne majce za tebe.- vratio sam joj osmeh na lice.

- Evo ti moj broj telefona pa ti meni javi jesam li dobar savet dao ili nisam .OK?

Klimnula je glavom u znak odobrenja.

 Gonzo se iz špedicije vratio besan kao ris. Iako je uspeo da sredi papire špediterka mu je uzela 10 kila čokolade kao garanciju da nas na carini neće pretresati niti nam praviti probleme radi pretovarenosti od skoro dve tone od dozvoljenje. Razrađen sistem odavno je tako funkcionisao. Bolje i tako nego nikako.

 Taman što smo prošli graničara naglo nam je dat znak da se zaustavimo.

 Moja vrata otvorila je ona ista špediterka.

- E sreće ti daj još bar pet kila, nije kolega dobio. Šta će , boga mi, sve sam razdelila.

Već izmoren od dugog putovanja a dovoljno pravičan i lud u momentu sam eksplodirao.

- Gonzo daj mi ključ!- zaurlao sam. Evo ti ključ nezasita pa teraj ceo kamion. Jel ti nije dosta sad će da ti budi. Na, na uzmi nenajela se nikada.

- Što se srećo ljutiš, nisam ja ništa mislila...

- Gubi mi se sa očiju da te ne udavim , stoko bezrepa nezasita.- sevao sam očima kao munjama.

- Aaaaa, ovi si mi put prošo, sledeći viđećeš  što ćeš, ja kad ti rečem. Upamtila sam te ja.

- Sledeči put ni šljiku mi gledat nečeš. Mrš! Gonzo ćeraj!

 Skoro identično kao Paja i Jare  kotrljali smo se uskim i krivudavim putevima prema Podgorici. Toliko smo bili umorni obojica da nikom nije palo na pamet da progovori. Sve lepote rodnog kraja, kako ja zovem Crnu Goru u sećanje na moju baku sa kojom sam odrastao,  nisu mi uopšte više bile zanimljive. Sivilo stenja i kamenja više mi je ličilo na košmar u koji sam iznenada upao.

Na odredište smo stigli malo pre ponoći obamrli i promrzli. Smeštaj smo imali obezbeđen u jednom malom privatnom hostelu.

 Ni pre ni posle ne pamtim nijednu sobu kao tu. Sva u vanila žutoj, čista i topla. Posteljina belja od snega sa mirisom lavande. Ostala je u mom sećanju kao sinonim za raj. Ušuškana i mirišljava opustila me i razvukla jedan lenji osmeh na lice. Konačno tuš i krevet, sreću čine tako jednostavne stvari.

 Iako je već bilo podne nije mi se izlazilo iz kreveta , znao sam da moram. Potrudili smo se da sve papire oko carine brzo sredimo ne bi li što pre krenuli kući. U predstavničtvo u koje smo robu nosili dočekao nas je Gonzov kolega.

 - Dobro nam došli. Evo ovde ćemo istovariti.

 Taman što smo počeli istovar crnogorcu je zazvonio telefon.

 - Sad  ću ja, za pet minuta. Momci samo vi nastavite.

 Istovarali smo već pola kamiona kad sam ja shvatio da crnogorca još nema i da se pet minuta u crnogorskoj vremenskoj zoni pretvorilo u tri sata.

 - Gonzo, jer ti nešto primećuješ?

- Gde sam pogrešio, čekaj pa sve sam razvrstao po gramži... ne vidim.

Gonzo je inače strašna picajzla što se tiče posla. Kod njega sve mora da je složeno u dlaku, po gramaži i po redu. U poslu ne trpi ni najmanji propust.

- Ma ne to, ovaj nas pametnica da prostiš ...- pokazao sam srednjim prstom odredjenu fizičko seksualnu radnju. Kako je mudar kao tu sam a vi konji istovarajte. E neće moći bar kod Luke. Penji se na kamion ja ću da mu složim.

- Daj Luka, uradićemo ljudski-bunio se Gonzo.

- Penji se, da i tebe ne složim i dodvaj mi te kutije! – podviknuo sam

 Oh ima li mojoj maštovitosti granica. Frljao sam i bacao kutije sa robom po celom magacinu , gde god mi je palo na pamet. Ludo sam se zabavljao misleći kakva će reakcija biti kad se kolega vrati. U zlo doba mudrica se vratila. Nije uspeo ni reč da izgovore jer sam mu već uvalio papire da potpiše, kiselo mu se nasmejao i naredio da se krene.

  Noć nas je već bila uhvatila i pre izlaska iz kanjona Morače. Sitna rominjava kiša dodatno je proizvodila buku u kabini u kojoj je sve brundalo. Trebam li napomenuti da su nam brisači služili samo kao estetski momenat . Nisu radili. Tek što smo prešli granicu, svetla su se ugasila i kamion je stao.

 - Ne, ne, ne – Gonzo je počeo da udara glavom od volan plačući.

- Hej smiri se, polako.

 Sav besan izleteo je iz kamiona i počeo da udara po njemu. U sred mrklog mraka u nedodjiji , bez mnogo para  i kredita na mobilnim telefonima ostali smo u kvaru.

 - Majku ti jebem, govno, djubre.- šutirajući Gonzo je iskaljivao svoju muku.

- Udji unutra ne kisni, polako. Hej ajde bilo je i gore.

- Sad ću politi govno i zapaliti!!!

- Živko, polako,  nešto ćemo smisliti. – bezuspešno sam pokušao da utešim druga.

- Ostaviću ga ovde, ja i ti idemo vozom kući.

- Hej , ako ga ostaviš šta misliš ko će se sutra vraćati po njega, ti. Znaš da tvoj gazda ima oči da ti izvadi.

- U pravu si!

 Tako očajni i prepušteni sami sebi , Gonzo se setio da ima još jedan stari akumulator u kamionu i da vredi da pokušamo da zamenimo. Sreća nam se osmehnula, uspeli smo da upalimo. Znali smo da nam nema zaustavljanja do kuće jer ako stanemo nikada nećemo upaliti.

Nisam ni primetio kada sam zaspao , već me je Gonzo drmusanjem probudio.

 - Gde smo? Što si stao?

- Na Zlatiboru. Vidi kakav puteljak.- veselo je pokazao na vrtoglavu nizbrdicu koja se spuštala pred nama. Stao sam da nešto pojedemo.

 Kafana „ Kod Dejana“. Specijalitet kuće ovčije kiselo mleko i topao kačakamak sa kajmakom. Topla i prostrana gostiona puna kolega šofer. Paja i Jareta na kubove. Zanimljivo.

 - Dobro jutro gospodo preporučio bi vam jagnjetinu ispod sača, sveže pečena, topla, topi se .- ljubazno nam se obratio gazda.

- Fuj- bila je moja kratka i iskrena reakcija.

- Molim?

- Sve ono što bleji i mekeće u moj tanjir nikad neće.  Ćevapi u kajmaku . Puta dva!

 Posle okrepljenja svi oni Pajići i Jarići priskočili su u pomoć i pomogli da upalimo kamion gurnuvši nas niz onaj puteljak kao da smo dobili krila. Zora je rudela na Zlatiboru , a mi nasmejani sve bili bliže našoj lepoj ravnici.

 

LM (elem) na železničkom mostu u Petrovaradinu rampa je bila spuštena zbog prolaska voza. Premoren i bez osećaja u nogama Gonzo je pustio papučicu gasa i staro sokoćalo zauvek se zaustavilo. Na domak cilja pet kilometara od kućnog praga. Pozdravio sam se i peške prošetao do kuće. Sunce je mamilo na svež vazduh a ja sam samo imao jedan cilj- moj mili krevetić.

p.s.

I da dodjem opet u istu situaciju nebih se ni minuta dvoumio. Opet bi bio andjeo čuvar i najvećem neprijatelju a ne prijatelju. Lepa trudnica javila se posle dva meseca presrećna što je moj savet u potpunosti smirio njenog muža. Rodila je divnog dečaka, koje nosi jedno lepo ime, pogadjate-moje. Dajem vam recept jela koje me te noći održalo budnim, a ako i vi želite sličnu avanturu samo se obratite majstoru, ću vam sredim preko vezu po najpovoljnijoj ceni !

 

mareziluka

 

 JAJA NA PIRINČU SA PARADAJZOM


Potrebno:

8 jaja
½ šolje sirćeta
1 glavica crnog luka
1 zelena paprika babura
4 kašike ulja
2 šolje pirinča
1 manja konzerva paradajiz pirea
3 šolje supe
1 litar vode
So, biber i na vrh kašičice majčine dušice

 

Zagrejati ulje i na njega dodati isečen crni luk i papriku isečenu na kraće štapiće. Pirjati jedan minut.Dodati pirinač i paradajiz pire i dobro izmešati. Preliti vrelom supom i dodati so, biber i majčinu dušicu. Kuvati poklopljeno na srednjoj temparaturi oko 20 minuta dok se pirinač ne skuva. Prokuvati 1 litar vode i sirće. Jaja lagano razbiti jedno po jedno u šoljicu i lagano spuštati u vrelu vodu i sirće. Pustiti 5 minuta da u tome odstoje , zatim izvaditi i služiti na pirinču.

 

Prijatno!

 

[ Generalna ] 11 Februar, 2011 22:04

Pisati o ljubavi jednako je teško kao i uhvatiti jedan trenutak. Večna, prolazna, velika, mala, neopisiva je karakterima sa tastature, neobjašnjiva je rečima. Ljubav može biti samo doživljena ili neostvarena. Kao što je i ona sama golim okom neuhvatljiva , tako ni srce, glavni merni instrument iste, nije najpouzdaniji. Uvek može , to isto srce, još više, još jače da voli, snažnije podrhtava i nemirnije da kuca. Kolika je čitava večnost i jedan tren da li se ipak mogu izmeriti?

 Promenjivo vreme menjalo je i moja raspoloženja ovih dana. Polse prenatrpanog januara razno- raznim obavezama, konačno zatišje. Već skoro da sam i zaboravio kada sam se posvetio sebi.

Kada sam loše volje uvek radim najednostavnije kućne poslove i to mi pomogne.

 Odlučio sam da presložim sve albume sa fotografijama i napravim u njima sebi neki logičan red. Kao duh , avet iz prošlosti neleteo sam na fotografiju mene i moje bivše ljubavi.

 - Jebem ti dan zaljubljenih- rekao sam na glas.

 Jos jedan koji ću provesti sam. Brzo sam zatvorio album i sa poljuljanom verom u ljubav dokopao deugi, onaj u kojem stoji podsetnik za pravo značenje te reci.

 Prva fotografija  razmotala je u mojim mislima slagalicu ljubavi  koja  je počela 20 januara te davne 1956 godine.

 Na svetog Jovana, porodične Todorove slave, upriličeno je posebno slavlje. Osim krsne slave ,te godine slavilo se i sklapanje braka izmedju njega i izabranice mu Radmile.

Snežan i hladan slavski dan , svojom belinom ukrasio je drvored seoske ulice. Na sitnim iglicama jelki pahulje su zastale da upiju svaku sliku vesele povorke koja je slavila jedan novi početak.

 Radmila, praktično dete, jer joj je bilo tek sedamnaest godina svojim toplim osmehom krila je tugu, onu krhku i nežnju zebnju , koju svaka mlada oseti kad napušta roditeljski dom. Njene  oči su videle samo jedno lice, njenog Todora, zvezdu koja će joj na životnom putu svetleti do samog kraja.

 - Hajde pričaj mi tetka kako si se udala, molim te- nagovarao sam tetka Radu da još jednom ponovi.

- Luka srećo- najmejala se.

- Hajde samo još jednom.- bio sam neumoljiv.

- Isprosili su me za našu slavu, svetog Nikolu. Znala sam da moram poći, tu pogovora nije bilo. Znaš kako se onda slavilo... ako hoćeš da se ženiš uzimaš nevestu za svoju slavu kako bi o jednom trošku obavio dve stvari.

- Pričaj – molio sam je.

- Ja nisam ni znala gde idem. Kibicovali smo se mi na igrankama i plesali ali nije hteo da pokaže da mu se svidjam. Namerno bi , bećar, otiš’o da pleše sa drugom a mene ostavljao da čekam celu noć. Onda ja onako ljuta briznem u plač i pobegnem kući. Znao je on sve. Zato me tako i mučio.

- Tečo, tečo sram te bilo.-uputio sam mu kritiku namignuvši.

 On se samo ispod sedih brkova osmehnuo , dok su mu morsko plave oči zasjale.

 - Svadba je trajala tri dana , koliko i slava. Postavili me u čelo stola da se vidi još s vrata koga su isprosili. Meni su obrazi goreli sve od nekog stida, nisam znala gde da skrenem pogled. Hiljadu puta stegla sam zube da suzu ne pustim. Dva dana nekako sam izdržala ali treći ....

Treći dan sam u sred ručka zaspala sedeći. Nisam više mogla izdržati. Tetka je, srećo moja, tako jako utvrdila san, kad je zahrkala oduvala sav prah šećer sa kolača.

 - Ha ha ha – smejao sam se držeči se za stomak.

- Svi gosti se našli u čudu al me nisu smeli buditi, već put pod noge da i njih ne oduvam.

 Naredne godine još jedan osmeh ukrasio je njihov dom. Sin Milorad postao je lice u koje su oboje gledali, svom svojom nežnošću i toplinom koja se nalazi samo u roditeljskim očima.

Težak  paorski život, pun mukotrpnog rada i odricanja, učvrstio je  njihovu ljubav. Sa motikom u ruci, ruku pod ruku, stvarali su dom i pisali svoju budućnost onako kako su najbolje umeli. Na oganjskom suncu, u kišovitoj jeseni , prolecnom mrazu uvek su bili tu jedno za drugo da pripomognu da se jedno na drugo oslone.

 Uvek je Todor našao dovoljno vremena da joj posveti po koji minut, uveseli je a ona za njega uvek strpljenja i mudrosti da prečuti ono što se ne sme na glas reći i smiri njegovu nekada burnu prirodu.

 Shvatila je bila već odavno da put do muškog srca vodi preko punog stomaka, pa nikada nije prezala da mu ispuni svaku kulinarsku želju, bilo da mu zgotovi omiljeno jelo ili neku poslasticu koje je obožavao.

 Godine su išle jedna za drugom , sve po redu. Od žetve do setve, od slave do slave, kako se već na selu broje. Stvorili su , sa svojih dest prstiju, uz milost božiju novi dom što bi se ono reklo domaćinsku kuću. Sve polako i kako dolikuje u njihovom dvorištu , iz godine u godinu, bilo je sve više krava, prasića , konja, gusaka, pataka. Živelo se i radilo.

 Neuhvatljiva kao jedan tren, sreća je te 1983 , bezrazložno promenila adresu i u njihova srca donela tugu. Iznenada i na prečac, njihov sin jedinac Milorad, njihovo prvenče i jedino dete umro je  jedne vetrovite i kišne aprilske noći.

  Njihovi pogledi od tog trena postali su staklasti i mutni od suza koje jedno drugom nisu hteli da priznaju, tešeći ono drugo u bolu koji ih je snašao. Kao senke išli su po utabanim stazama dotadašnjeg života, nemo gledajući prema sinovoj humci koju su mogli nazreti sa kućnoga praga.

 Rana koja se tada otvorila svakim danom sve više je krvarila i pekla, za nju nije bilo leka. Junački je , tetka Rada, nosila duboko u sebi, kidajući je bolnim jaucima bespomocnosti naričući na sinovom grobu.

 Odgovor na pitanje kako je taj gubitak preživela rekla mi je u trenutku slabosti, nemogavši da sakrije sopstveni jad , koji sam prepoznao u  njenom setnom pogledu na slavskom ručku za svetog Jovana.

 - Eh šta ti je život. Puna trpeza , jer slava mora da se obeleži, a sve mi prazno ovde oko grudi. Da nisam znala kako je to najmilijeg izgubiti, ujutru posle sahrane mog Bata (Milorada) zamakla bi se o onaj orah iza kuće. Jedina vera koja me držala jeste moj Todor. Šta bi on da je ostao sam ? Ne bi ga imao ko ni utešiti, ni koju reč uputiti. Ko bi mu nešto toplo spremio. Znala sam da ako ja tako učinim, obrukaću ga a nisam za sve ove godine. Ne bih mogla sebi oprostiti da sam ga tužnog , beskućnika i bez poslednje svoje uzdanice ostavila.

 S godinama postalo je sve teže živeti. One su kao breme savijale ledja ovo dvoje čestitih ljudi , taložeći se i na ovako slaba ramena. Počele su uzimati danak i bolesti. Ne brinući mnogo za sopstveno zdravlje, jer šta je život bez života, oboje su propadali.

 U decembru 2006 Radmila je bila hospitalizovana na odeljenju za dermatologiju. Terapija je uz samodisciplinu dala povoljne rezultate. Na dan svetog Nikole, moje porodične i tetkine devojačke slave, sa nestrpljenjem smo čekali njen dolazak.

 - Šta je Tošo , jesi se uželeo? –pitala je moja sestra dok je na sto postavljala slavski kolač.

- Pa ,jesam. – tiho je odgovorio  dok su mu brkovi igrali.

- Još malo se strpi, sad će tebi tvoja Rada doći. Znaš kakva je procedura u bolnici oko otpusne liste. Samo što nije.

- Hoće- tiho je odgovorio oslonivši bradu na štap.

 Lavež pasa u dvoristu bio je siguran znak da je stigla. Tečo se ustao, oslonivši se na štap , pogladio kosu i brkove i ćekao. Oslanjajući se na dve drvene štake laganim korakom tetka je zakoračila u naš dom.

 Ugledavši njemu drago lice , Todoru su suze same krenule niz lice.

 - Dobar dan i srećna vam slava!- rekla je tetka veselo.

- Dobro nam došla i srećni mi čto si nam tu –uzvratio sam dok sam je snažno privio u zagrljaj.

- Tošo moj , jesi mi se uželeo?-pitala je razdragana tetka.

 Ostao je nem klimajući glavom u znak potvrde ne prestajući da plače.

- Pa sta plačeš? Treba valjda da se veseliš- pitala ga je.

 On je i dalje nemo klimao glavom, dok mu se na licu razvlačio veliki osmeh.

 - Nisi me video tri nedelje, hoćeš li me bar poljubiti?

 Prislonio je nežno usne uz njen odraz ne puštajući je iz zagrljaja istovremeno plaći sa osmehom na licu.

 - Polako srušićeš me. Sedi, sedi, tu sam.

 Više ni jednog trena niko ga nije mogao razdvojiti od nje ili skrenuti mu pažnju. Nesposoban od radosti da išta pojede tetka mu je sitnila svaki zalogaj u tanjiru i hranila ga. Njegove krupne morsko plave oči za tren su opet zasijale od sreće dajući osmehu savršen ukras. Bez mnogo reči svo vreme jedno drugom upućivali su poglede pune nežnosti, podrške, ohrabrenja. Tako nezni u reci, u pogledu u paznji. Kao da su sve počeli ispočetka, taj žar nije se mogao sakriti ni posle 50 godina, jednostavno to je ljubav. Bili su mi tako simpatično slatki. Kao dva goluba skriveta od celog sveta pod strehom. Taj tren neopisive sreće koje su jedno drugom pružali sačuvao sam kao skicu za pravo značenje te reči.

 Posle godinu dana tetka je doživela  jak moždani udar sa kojim nije uspela da se izbori.

Njen Todor , moj tečo, umro je za njom posle svega četiri meseca.  Umro je nikad više ne progovorivši ni reč, čekajući dostojanstveno svoj poziv za put.

Posle 52 godine njihovog braka, velike ljubavi i poštovanja, koje su imali jedno prema drugom, njegovi rodjaci nisu mu ispunili zelju i sahranili su ga razdvojeno od nje.

 Na hladnoj mermernoj ploči, pored njnog imena dopisao sam i njegovo, stavio zajedničku fotografiju i spojio ono što su ljudi koji nikad nisu spoznali ljubav čpokušali da razdvoje. Da se zauvek zna da su zajedno postojali.

 Skupio sam sve nihove slike i škrto ih čuvam od zaborava. Zelim da se zauvek sačuvam sećanje na postojanje tako divnih ljudi i tako velike i ipak uhvatljive, maker na tren ljubavi.

 p.s.

Priču koju sam ispričao napisao sam ne da jadikujem i žalim, već da tako jedno iskreno osećanje , koje su mi oni pokazali sa drugima podelim, i njihovo bezuslovno voljenje predam večnosti.

Za dan zaljubljenih napraviću Todorovu omiljenu poslasticu koju mu je tetka  uvek spremala, i tako se još jednom njih setiti. Recept koji vam dajem na svom popisu nema najvažniji sastojak , ljubav, a vi ga praveći dodajte nekoj vama dragoj osobi .

 

mareziluka

 

VASINA TORTA

 

Patišpanj:

6 jaja
150 gr šećera
100 gr brašna
100 gr mlevenih oraha

Fil:

200 ml mleka
200 gr mlevenih oraha
250 gr margarina
5 jaja
150 gr šećera
1 pomorandža
100 gr čokolade
300 gr biljne slatke pavlake

Dobro umutiti belanca sa šećerom,dodati žumanca i lagano umešati orahe i brašno. Sipati u nauljen i pobrašnjen  pleh (ili kalup ako  hoćete okruglu) i peći na 200 °C oko 20 minuta. Izvaditi i ohladiti. Koru podeliti na tri dela.
Ugrejati mleko i u njemu popariti orahe. U vruću masu dodati margarin i čokoladu i mešati dok se ne otopi.Jaja skuvati na pari sa šećerom, da se zgusne. Ohladiti i spojiti sa predhodnom masom.
Izrendati koru od pomorandže, a zatim iscediti sok i dodati u fil. Naneti fil na koru i ostaviti da se ohladi. Staviti drugu koru, prefilovati sa ostatkom fila a onda staviti i treću koru. Ulupati pavlaku, namazati preko fila i dekorisati po želji.

 

Prijatno!

[ Generalna ] 05 Februar, 2011 22:54

  Rizk je osnovni preduslov za dobitak. Ko ne proba ne moze ni da se nada necem. Najlepsi su dobitci oni u kojima je rizik bio skoro bezazlen, pa bilo kolika vrednost dobitka je zaista poklon.Cesto je neumerenost u proceni rizika i mogucnost dobitka ono sto kvari samu car igre. Treba se uvek dobro zabaviti i ugoditi sebi. Koliki je dobitak kad je kockasta sreca i kocka okrugla moze li postati od velikog broja pokusaja?

  Laka zarada i neki iznenadni dobitak nije ono sto me cesto stizalo u zivotu. Sve sto sam ikada stekao ili uradio, napravio neki uspeh, kod mene je doslo kao posledica velikog truda, rada i strpljenje. Za mnoge stvari sam se poprilicno borio, do zadnjeg atoma snage. Najcesce sam nagradu ili priznanje dobijao, kada bi se vec poprilicno od istih ohladio i kad mi skoro pa nista vise nisu znacile.

 Rodjen sam jednog suncanog cetvrtka u julu mesecu , a kazu da deca rodjena cetvrtkom su najsrecnija. Cak je snimljen i film sa istim naslovom, samo sto taj moj cetvrtak kada sam se ja rodio ocighledno je bio prestupan il je sreca otisla na godisnji odmor. Jebem li ga jednostavno nisam gospodin Sreckovic.

 Na televiziji Vojvodine jedne noci uhvatio sam neki simpaticni kvizic koji je delio poprilicno pristojne nagrade, pa sam odlucio da se ukljucim u isti. Poziv se tarifirao po ceni regularnog poziva te tako nisam imao sta mnogo da izgubim.

 - Spremi se Mico, u’vatio sam vezu.

- Yes ser!

- Ti Makice da se pretvoris u uvo! Ti se Nina ne krsti vec ako znas pomozi.

 Okupio sam tim pomagaca kako bi sto lakes osvojio jos jednu od robnih nagrada. Do tada osvojio sam : usisivac za mrvice, elektricni sokovnik, dvd rezac, blender, bezicni telefon, elektricni rostilj, USB …. i to sve za nepunih mesec dana.

Ovo je bio fenomenalan nacin da kao stalno nezaposlen obezbedim poklone za predstojece rodjendane, useljenja i krstenja. Mislim parola je : Vazno je snaci se, a Boga mi prava sam vidra.

 - Dobro vece, ko je sa nama – upitao je simpaticni voditelj.

- Dobro vece – nisam stigao ni da zavrsim

- Luka dobro vece, opet ste sa nama- voditelj je prepoznao moj glas.

-Da, Luka je.

- Luka, spreman za pitanje.

- Spreman.

- Videli ste insert, reci mi Luka kako se zove kraljica fado muzike?

 Mislim kako da ne? Treba li broj cipela? Ocima sam sarao po prostoriji da cujem odgovor. Svi su slegali ramenima. Mica je pokusavala bezuspesno po internetu da iskopa ime, Makica je prelistavao debelu enciklopediju a sekunde koje sam cuteci trosio etar delovali su kao sati.

 - Zove se … poceo sam da odugovlacim. Zove se..

- Luka imas jos pet sekundi, cetiri, tri…

 Mica mi je rukom dala znak da dodjem do racunara mrmljajuci mi govorila odgovor. U zelji sto pre da odgovorim i u vremenskoj stisci da dam tacan odgovor sapleo sam se od tepih i zakucao od sto.

- Jaoooooooooooo!!! – glasno sam izgovorio u slusalicu

- Luka jel to vas odgovor, ne

- Amalia Rodrigues –uspeo sam u poslednjem trenu da procitam sa monitora.

- Luka, jeste Amalija, volite li fado.

- Ma obozavam- rekao sam dok sam u sebi mislio Kako da ne ? Nemam pametnija posla.

- Luka cestitam osvojili ste elektricnu cedilicu za citruse .

- Hvala, prijatno

 Koliko malo truda a vec dvanesta nagrada po redu, bas mi je krenulo. U stanu je nastalo opste veselje.

 - Juhuuuuuuu, zamalo mi nedodje glave ova ludaca.

- Majke mi ti nisi normalan.- konstatovala je Mica

- Sto? Upitao sam iznenadjeno

- Kako sto – dodala je Nina, ja bi umrla od sramote da se svake veceri javim i nesto pokupim.

- Uh bas me briga, ko me zna.

- Ma brate sta te briga. Lud si ko struja, treba i to umeti.

- Da je moja Didi tu ona bi slavila samnom, vas troje ko zadusne  babe kukate ko da sam vama oteo. Sad cu da joj javim.

 Telefonom sam pozvao Didi, obnarodovao jos jednu nagradu , zajedno smo se izradovali preko telefona, poslala veliki pozdrav njenoj kumici, kako me ona zove, i sa zaljenjem konstatovala da na Zlatiboru nije ni upola zanimljivo kao nama u Novom  Sadu.

 - E Mico, ovaj mi je poklon duplikat, hoces da bude tvoj rodjendanski poklon ?

- Vrlo rado, vrlo rado- rastegla je dugacak osmeh.

- Znaci i to smo sredili, ne moram vise da brinem. Vas dvoje za rodjendane dobijate sledece duplikate.

- Kako si pametan, ne moze ?!- usprotivila se Nina.

- Ma nemoj. Uzmi ili ostavi. Bolje i to nego nista, ja ti para nemam a ni mozga jer sreca prati budale. Hoces – neces.

- Dobro, dobro, pristajem.

 Zahvaljujuci kvizu opremio sam se svim sitnim kuhinskim aparatima koje ni u ludilu ne bih kupio a i udomio sam mnoge. Ma skoro pa bajka, sto bi rekla Mirjana Bobic Mojsilovic, majke mi.

 Podstaknut ovom kolicinom iznenade srece ukljucio sam se u sve nagradne igre , cak i u onu najtezu potragu za poslom. Besomucno sam slao CV na razne adrese i ostavljao na mnogim sajtovima podatke u  online nagradnim igrama.

 Skoro da sam i zaboravio gde sam sve ucestvovao dok jednog dana na moj mail nisam primio poruku :

 Postovani gospodine Marezi, u ime nase izdavacke kuce, obavestavam vas da ste osvojili drugu nagradu, poklon paket nase izdavacke kuce, za komentar knjige …. autorke….. pa vas pozivamo na koktel i svecanost koju cemo upriliciti povodom proglasenja dobitnika. U Beogradu… dana tog i tog.

 Kad hoce onda stvarno hoce, kockica se konacno zavrtela.

 Ne bi nista tu bilo neobicno da sam ja istu knjigu uopste i procitao. Naime toliko reklamirana knjiga privukla je moju paznju, na internetu sam nasao kratak size, pogledao par snimaka sa promocije i  ostavio komentar.

Ah , ah , ah da iz mene su u komentaru pokuljale toliko brizno cuvane slatkorecive recenice iz mnogih dela koje sam procitao, uopstena mesta, u fazonu, ljubav, lepota, nostalgija za minulim danima. Sve to tako upakovano da onaj ko ga procita pomisli, ovaj covek stvarno se sa istim delom srodio.

 - Mico reci dragicka.

- Dragicka.

- Osvojio sam drugo mesto, komlet knjiga, za onaj komentar sto sam ti rekao.

- Ti mene zezas?

- Jok, jok. I jos poziv za svecani koktel  na kojem ce mi autorka licno predate nagradu.

- Lazes!!!!.

- Ma ne lazem. Jedva cekam . Zamisli mene , pa kamere, pa fotoaparati pa intervjui.

- Crni sine ti nisi normalan. Kako ces da ides a nisi ni procitao, nemas pojma o cemu se radi.

- Pa sta onda?

- Sta ces ako te pitaju o knjizi?

- Uh cudna mi cuda, opsta mesta. Vecna ljubav, malo suza, zivot bla bla bla, kao da je meni problem da klepecem. Nema sanse da provale.

- Definitivno si poludeo.

- Da znas da jesam, sreca prati hrabre, ja sam hrabar i to sto sam lud, pa ko nije. Bas mi prija. Pozdravcic.

 Dan dodele nagrada  odlucio sam da posvetim sebi. Dugo nisam bio u Beogradu pa sam odlucio da u isti odem prvim jutarnjim vozom iako je svecanost bila tek u 18 h. Prijace mi setnja gradom u kome sam nekada boravio, da se malo podsetim tih lepih dana.

 Bio sam zaprepascen samom slikom koja mi je bila neprepoznatljiva. Toliko novih zgrada, poslovnih centara,  fasada, ulica.

Marke automobile koje su bile po parkinzima ostavili su me bez daha. Sve to besno, napucano, nabudzeno. Fijat punto u rangu fice, kao ono kolca za po komsiluku, do pijace. Pomislio sam u trenutku da nije ni cudo sto ovi ljudi nemaju pojma kako se zivi u ostatku zemlje kad sav ovaj luksuz im je uobicajan. Srdasce mi se steglo pomislivsi da moj grad, srpska Atina, naspram ovog izgleda ko kasaba i po bogatstvu i po standardu zivota, a nekada se racunao kao jedan od industriski najacih gradova Jugoslavije.

 Nisam ni osetio kako je vreme brzo proslo. Od prodavnice do prodavnice, malo vamo malo tamo i vec noc. Odlucio sam da na promociju dodjem pola sata ranije, red je, da se udobno smesti i upoznam autorku.

 - Dobro vece postovani gosti, cast nam je i zadovoljstvo da u ime nase izdavacke kuce veceras vas ugostimo.

 Oficijalni deo programa najavuio je PR dok je autorka citala komentare i delila nagrade.

 - Posebno mi je zadovoljstvo da procitam komentar, koji je vise nego sama poezija. Ovoliko lepih reci o mom romanu nisam nikada cula i da sam se ja pitala ovo bi bila prva nagrada, komentar je uputio Gospodin Marezi Luka i ja cu vam ga sada procitati.

 Nikakvu nelagodu nisam osetio nijednog trenutka. Zauzeo sam pozu visokoumnosti i stvaralacke zamisljenosti slusajuci sopstvene gluposti sa kojima se neko odusevljavao.

- Molim vas pozdravite ovog divnog mladog coveka velikim aplauzom .

 Prisao sam da primim nagradu. Autorka me srdacno izljubila  i od srca mi zahvalila na svemu.

Nestrpljivo sam pregledao sadrzaj paketa i prijatno se iznenadio. Vrhunska izdanja,  knjige nobelovaca, enciklopedije , cak i izdanja koje je tek ocekivala promocija.

 Bogat program koji je bio uprilicen zaista mi je prijao. Osecao sam se vrlo pocastvovano i uvazeno. Televiziska ekipa zamolila me za mini intervju sto sam rado prihvatio.

 Jedino sto je u svemu nedostajalo jeste knjiga same autorke, koju nisam dobio u paketu a bila bi steta da je nemam bez obzira na sve. Znajuci klimavu finansisku situaciju, ako kupim knjigu, necu imati para za povrtnuu kartu kuci smislio sam plan u momentu.

 - Izvinite, hteo sam da vas pitam , posto nemam primerak vase knjige, pozajmio sam da bi procitao mogu li jednu od dobijehih da menjam za istu ili ako ne moze dajte da idem da je kupim.- blefirao sam kao pokeras znajuci da ako bude ova druga opcija , tropa sam.

 - I ju ni slucajno srce moje . Zar posle tako lepih reci o mojoj knjizi da ti je ne poklonim. Poklanjam ti ja, i posveta. Zaista tvoj komentar dao mi je podstrek da verujem u mnogo toga, u toplinu ljudskog srca u lepu rec i zelju da napisem i sledecu knjigu. Hvala ti puno.

 Ne mogu ni opisati koliko mi je bilo neprijatno. Jadna zena se topila ne znajuci ni pravu pozadinu. Svakako bitno je sto sam je usrecio, sto mi je olaksavajuca okolnost u grizi savesti..

 LM(elem) Poklonjenu knjigu sa posvetom sam u najkracem roku procitao. Donela mi je bas lep ugodjaj i usrecila me. Unapred sam pozvan na sledecu promociju u znak zahvalnosti, moju sam zahvalnost odao tako sto sam zaokruzenu kockicu zaustavio. Ne kockam se vise na blef. Treba znati meru

 p.s.

U narednih nekoliko dana na dve televizijske stanice u pet emisija i preko dvadest termina pojavio se moj intervju , koji je bio zacinjen recima hvale same autorke na moj racun, koja nije skidala osmeh sa lica. Znam, zvezda je rodjena, pa sam sad vrlo uobrazen, termine za autograme zakazuje moja sekretarica, salim se..Poklanjam vam recept slatkisa koji je uvek zagarantovan dobitak i sa kojim nema kockanja. Uz njega sam drugare castio za svu srecu koju mi pruzaju i koja je meni bila naklonjena.

 mareziluka

TORTA ANABELA

Potrebno:

24X2 ( ukupno 48 komada) petit keksa

2 pakovanja piskota

2 kutije Jaffa keksa

4 slaga

1litra +3 dcl mleka

100 gr secera u prahu

6 jaja

100 gr cokolade

15 kasika secera

5 pudinga od vanile

1 margarin

Umutiti 6 zumanaca,15 kasika secera i 5 pudinga i sve to skuvati u 1 litri mleka. U vruc fil staviti ulupanih u sneg sest belanaca. Kad se fil ohladi dodati margarine i 100 gr. Secera u prahu.

U 1/3 fila dodati 100 grama cokolade. U 3 dcl mleka umakati keks.

 Slaganje :keks 24 kom → ½ zutog fila → piskote → braon fil → Jaffa keks → ½ zutog fila → keks 24 kom → slag.

Prijatno!

[ Generalna ] 25 Januar, 2011 02:39

 Definisati pojam istinske ljubavi skoro da je nemoguce, osim one kada su  u pitanju ljubav majke prema deci. Jedina, bezuslovna i istinska. Vernost u partenrskim odnosima postala je floskula, jer i sam misao o nekom drugom u neku je ruku prevara, ponekad teza i veca nego ona banalna fizicka. Postojili li danas Istinska ljubav i iskrena vernost?

 

 Skoro da se zavrsava januar i zaista sam presrecan zbog toga. U konbinaciji sa decembrom to su dva meseca u kojima se moj drustveni zivot poboljsava. Kada kazem drustveni zivot mislim na onaj danasnji, obilazak groblja. Svi meni dragi ljudi, clanovi porodice koje sam do sada izgubio, umrli su u decembru i januaru, te skoro jednom nedeljno sam na nekom groblju. Drustvo me zeza da sam postao profesionalni grobljanski taxi i narikaca i da  zimi samo izlazim po grobljima.

 Znajuci za ovu moju pricu Didi me pozvala da hladno januarsko prepodne provedemo u nekom od kafica i tako se opustim. Dogovor je pao za “Atrijum” jer je u njegovoj sneznoj belini zimi kao u dvorcu ledene kraljice ali sa parnim grejanjem.

 - Riknula sam sinoc na poslu. Ovaj narod nije normalan. Svi vicu kriza a svi samo jedu , zdrkljaju.  Majko mila zar im nikada nece dosaditi?

- Didi, pa sta bi ti bez njih?

-Uzivala. Hajde da uzmem neki godisnji pa da idemo kod tebe u vikendaju , moze ?

- Moze Didi ako ces ti cepati drva i loziti.- rekao sam kroz osmeh.

- Luka nije frkica, sve samo da pobegnem iz ovog ludog grada.

- Mani se vikendaje,mila ima li nesto novo po pitanju ljubavi?

- Ma jok, dobila  sam poslovnu ponudu za jedan hotel na Zlatiboru.

- Da ides da radis?

- Da!

- I?

- Razmisljam, mozda i odem, dosta mi je svega.

- Ali Didi sta cu ja bez tebe? Onda i mene vodis?

- U paket aranzmanu, da mi budes sekretarica.- nasmejala se Didi dok je pila prvi gutljaj kafe.

 Dok smo udobno zavaljeni birali cime da se zasladimo, oglasio se zvucni signal za sms na mom telefonu.

 - Cekaj da vidim ko me se setio posle 100 god, izaberi ti cime da se sladimo.

 Sadrzaj poruke smakao mi je osmeh sa lica. Sms mi je poslala sestra . u njemu je stajalo “ Likan je jutros uginuo, greoticak”

 - Luka sta je bilo?-Didi je primetila promenu u mom raspolozenju.

- Moj Likan , nema ga vise.Bas sam tuzan.

- O Luka, Luka…- uzdahnula je razumevsi moju tugu.

 Likan je moj pas. Mesanac jazavicara i vucijaka ( ni ne pitajte, kako je doslo do te konbinacije) koji je ravnopravni clan nase porodice od samog rodjenja. Likan je dobio ime po majci Lindi ( u slobodnom prevodu  sa spanskog Lepotica) koja je poginula dva dana po njegovom rodjenju. Zbog tog nesrecnog slucaja, a i ona mi je bila strasna ljubimica,  Likana i jegovog brata Gara ( ime dobio po izrazito crnoj boji) smo odhranili kao bebe na cuclu.

Nista nam nije bilo mrsko, ni ustajanje na dva sata, ni pravljenja vestacke hrane, ni masiranje njihovih malih debelih stomacica, grejanja, mazenja, prakticno mi smo im bili i otac i majka.

- Luka znam da ti je tesko, zivot mora da ide dalje.

- Znam Didi ali….

 Na dan kada mi je otac umro, Garo- Likanov mladji brat, sklupcao se na jedno mesto i poceo da tuguje. Uzaludno sam pokusavao da ga napojim ili nahranim ali nista. Sklupcan tuzno bi mi uputio po koji pogled ,zazmurio i uzdahnuo ali nista vise od toga. Deset dana nije se pomerio dok tiho bez glasa nije uginuo . Tako je pokazao vernost svome gazdi koga je otisao da prati i na nekim drugim stazama. Kao i njegovu majku pokopao sam ga ispod starog oraha u basti jednog sneznog i vetrovitog januarskog dana.

 Nemajuci srca da Likana dam u azil, a ponajmanje da ga ostavim samog doveo sam mu lepog Caneta i jos jednu ulicnu kucu da mu prave drustvo. Platio sam coveka koji ih redovno hrani i obilazi a ja im svake nedelje idem u posetu i nosim hranu.

 Tople julske dane volim da provodim u mojoj kuci na selu, koju zovem vikendica. Oslobodjen svih modernih sprava ,osim televizora, tu se najbolje odmorim i naspavam. Bez obzira koliko vremena provedem spavajuci budim se svez i pun energije. Opustam se uredjujuci veliki vrt , praveci novi raspored trajnim i sezonskim biljkama. Jednostavno uz crvrkut ptica koje su budilnik, miris svezine i oslobodjen zvukova gradske verve, uzivam.

 Probudio sam se rano da odem do kupatila. Otvorio sam ulazna vrata preko kojih je navucena mrezica protiv muva, da mi udje svezeg vazduha, a ja cu jos malo u krevetu da lencarim.

 Podigao sam cebe ispod kojeg me cekalo iznenadjenje.

 - Likane, spodobo silazi dole sa kreveta.

 Gledao me , kako samo to on ume ispod obrva mileci pripijen celim telom uz krevet, prema ivici.

 - Hajde hajde sta me gledas, sidji dole?!

 Smestio sam se, protresao jastuk, ali Likanov pogled uporno me pratio.

 - Sta je ludaco moja? Rekao sam ne smes u krevet. Ne gledaj me tako, ti mali teroristo.

 U njegovom pogledu bilo je vise od hiljadu reci.

 - Ajde dobro, upadaj. Ajde ulazi.

 Pustio sam kucu u krevet pored mene, glavu je naslonio na jastuk i zaspao istog momenta.

 - O Boze, da me neko vidi rekao bi da sam poludeo. Joj lepoto moja mila, kako ja tebe volim a ti to zloupotrebljavas.

 Odremali smo jos jednu partiju od dva sata. Cim sam se ja probudio i Likan je.

 - Hajde mali ustajanje. Idemo da spremimo neki dorucak, za nas pa da nesto radimo.

 Veselo je zalajao vrteci repom levo desno , ponosno kaskajuci ( da kaskajuci, jer ponosit iso je kao paradni konjic) vodio me prema izlazu.

Ni negledavsi gde stajem tek sto sam zakoracio zgazio sam na telo misa.

- Joj fuj, mala budalice.

Kao polu jazavicar, genecki je bio predodredjen za lov. U seoskom dvoristu vrlo koristan lovio je pacove i miseve. Snazno ih je grabio za vret protresao nekoliko puta i zatim lagano sapama prelazio preko njihove kicme sve dok nije bio siguran da ih je ubio. Prava misolovka na cetiri noge. Jedina mana te njegove vestine jeste bila u tome sto je voleo da se pohvali svojim ulovom, pa je isti redovno redjao pred ulaznim vratima.

 - Hajde sad sve ovo lepo skloni , jesi me razumeo?

 Nakrivio je glavu u jedno stranu, naculio usi kao da pita

 - A mazenje?

Pruzio desnu sapu u vis i cekao da ga pomazim.

 - Dobro, dobro, dosado mala. Hajde moj Snupi da te i pomazim dok mi ruka ne utrne.

 Privio se uz mene obgrlivsi prednjim sapama moju butinu i glavom trljao po mojoj ruci. Sto se njega tice to je moglo da traje u nedogled.

 - Sada je dosta, svako na posao.jasno?

 Vrzmao sam se po kuhinji trazeci sta cu da spremim meni a sta njima za jelo. Toplota letnjeg sunca mamila me da se u kuhinji  zadrzim sto krace. Cuo sam zveket metala na ogradi koja deli prednje i zadnje dvoriste. Znao sam da je on. Nije vredela ni ograda ni zakljucana vrata, Likan jednostavno nije pristajao da budem van njegovog vidokruga. Sa polovine dvorista zaleteo bi se , iako malen, uspesno preskocio ogradu i naglavacke uletao u kucu. Nije bilo te sile da ga sprecim. Ponovio bi to svaki put kad ga odvedem u drugo dvoriste. I opet i opet.

 Kao pravi i verni pas nikada nije pokusao ni celjusti da otvori a kamo lid a me ujede. Mogao sam da ga okrenem na ledja, mrsim usi, diram rep , stavljam moju ruku medju njegove celjusti ali ne. Samo laganim pokretom njuske gurao bi moju ruku od sebe ali nikada nije ni pokusao da me povredi.

 - Sta me sad guras?

 Skakao je vrteci ce u krug i lajuci. Nesto mi je signalizirao.

 - Pa video sam pacovcine sto si ulovio, sta je sad?

  Stao je nculjenih usiju na vrata, lanuo i klimnuo glavo.

 - Sta je bilo dosado, joj kako si naporan. Hajde da vidim sto me zoves.

 Poceo sam da ga pratim, dok me on vodio okrecu ci se na nekoliko metara da proveri jesam li iza njega.

Odveo me do senika u kojem se culo kmecanje. Zalajao je i kao ukopan stao pored jedne bale slame.

 - Da vidim, sta hoces.

 Izmedju dve bale slame virile je glava moje keruse. Zacakljenih ociju, gledala je u mene. Cijukanje koje sam cuo delovalo mi je poznato.

 - Pomeri se mala da vidim.

 Iza njenih ledja u supljini , skriveni od pogleda lezali su kucici.

 - Jao kuce,da vidimo. Jedan, dva, tri, cetiri. Kako ste slatki medici mali. Jao seceri.

 Cetiri crna kuceta , meskoljila su se dok sam ja proveravao da li je sve u redu.

 - Liko daj ruku!. Pruzio mi je sapu. Cestitam postao si otac cetvorki, i mogu ti reci sve su tvoji isti ti.

 Ponosno je stajao vrteci veselo repicem dok sam mu ja tresao sapicu u znak pozdrava.

 - Da budes dobar roditelj i cuvas decicu, jesi cuo?

 Ispustio je zvuk koji kao da je rekao da razume. Konacno i neka prinova u kuci Marezi, sad smo opet velika porodica, kad niko drugi nije ostao nego moja sestra i ja sa te strane nek bude u nasem dvoristu opet zivota.

 Sa Didi sam se rastao oko podneva. Ledeno jutro stavilo je jednu vise ledenicu na moje srce. Prelistavao sam moje albume da u njima nadjem Likanovu fotografiju. Uz tuznu muziku bolovao sam i ovaj gubitak.  Negde pred ponoc stigao mi je sms. Na displeju ispisano Didino ime.Otvorio sam i procitao ;

 “ Htela sam da ti kazem, ali posle onog jutros nisam mogla. Evo me na novom random mestu, na Zlatiboru. Ne volim suze a ti si danas dosta plakao. Nisam htela i ja da zbog mene places. Otisla sam da nesto promenim u zivotu, razumeces. Mislim na tebe, ma koliko daleko i volim te. Budi mi dobar. Vidimo se uskoro”

 Dva gubitka u jednom danu, dva dobra prijatelja. Nemo sam stajao slusajuci taktove pesme koju sam oslikao jednim od moja dva prijatelja.

 

 

Lm(elem) Likan je pokopan pod onim istim starim orahom u mojoj basti. Bez njega nije nista vise isto.  Njegovo iskreno radovanje , cijukanje i lavez kad me vidi sada je samo sustanje grana starog oraha koji gordo stoji grleci moje mile ljubimce.

 p.s.

Iskrenu ljubav uvek sam imao u svojim kucnim ljubimcima, istinsku vernost u svojim prijateljima. Zivot nas cesto razdvoji kilometrima daleko ostavljajuci nasa srca da lupaju u ritmu ostecenih motora. U secanje na Likana spremio sam jelo koje je on najvise voleo, puno koscica koje su mu bile glavna poslastica. Didi redovno cujem , svakodnevno, navikla se i nedostaje mi. Likana pamtim po svoj ljubavi i odanosti koju mi je pruzio.Pamtim i po jednom malom cetvoronoznom potomku koji je njegova kopija. Uh med moj, ljubi ga njegov Luka.

mareziluka

 

 

BARENA REBRA

Potrebno:

1 kg suvih svinjskih rebara

500 grama krompira

 Dobro oprati suva rebra i staviti da se kuvaju oko trideset minuta na laganoj vatri. Oljustiti i obariti kropir. Sluziti topao uz rebra, uz dodatak sezonske salate, pavlake, majoneza.

Koske obavezno dati kucnom ljubimcu ili ih ostaviti pored kontejnera da neka kuca lutalica rucka.

Prijatno!

[ Generalna ] 18 Januar, 2011 03:51

Umece snalazenja u razlicitim zivotnim situacijama, ponekad mnogo vise znaci od samog znanja, reagovati u pravom trenutku na pravi nacin moze nas izvuci iz mnogih kriticnih situacija. Inteligencija i zdrava logika su osnove bez kojih ova igra nije moguca. Pravilno poredjan niz poteza uvek donese zeljeni rezultat. Postoje situacije u zivotu toliko nelogicne da i najboljem logicaru nista ne pomaze. Koliko sam sve razumeo i nista ukapirao mnogo puta?

 Novogodisnja snizenja iako najcesce lazna uvek me obraduju. Imam utisak da sam povlascen ako odredjeni proizvod kupim po smanjenoj ceni. Uvek se potrudim da ista maksimalno iskoristim, sto za mene predstavlja i car same kupovine.

 Mesecima sam gledao u jednoj prodavnici kozni mantil koji sam vec nekoliko puta probao ali nisam imao dovoljno novca da ga kupim. Novogodisnje snizenje, i cinjenica da je ostao samo jos jedan primerak, doneli su mi mogucnost da isti priustim sebi.

 - Ne da mi stoji kao saliven , jel da ?- upitao sam ljubaznu prodavacicu.

- Ma kao da je pravljen za tebe.

- E vidi kako izgledam kao manijak iz parka- nasalio sam se.

- Haha ha .

- Cekaj, gle sad ovo. rasirio sam obe strane mantila pred prodavacicom i rekao Skidaj se !

 Smejala sam se drzeci se za stomak dok sam ja i dalje po prodavnici izigravao manijaka iz parka.

 - Manijace jedan, ne plasi devojku- zacuo sam poznati glas .

- Iko!- veselo sam uskliknuo.

- Luka nindza.hahahaha !

- Odakle ti ovde covece?

- Dosao da radim ovde i ne mogu da verujem da sam od ovolikog grada naisao bas na tebe.

- Gospodjice, uzimam ovaj manijacki matil , a ja i  ti mali idemo na rucak, castim ja.

 Ika je jedan od mojih klasica- kako se to popularno zove u muskom slengu za poznanika sa kojim si zajedno provodio vojnicke dane. Imao sam tu (ne)srecu da vojni rok sluzim u Bujanovcu,Presevu, Vranju.

Na moju veliku zalost zapao me major koji je bas iz mog kraja , koji je na opste odusevljnje me uzeo za licnu pratnju. Po prirodi posla obilazio sam sa njim sve vojne baze u kopnenoj zoni bezbednosti i video mnoga mesta koja nisam ni sanjao da hocu.

 Radi licne sigurnosti a i po pravilima sluzbe morao sam od rane zore do kasne veceri da budem pod punom ratnom opremo na plus pedeset kolikoje tog leta bilo u presevskoj dolini. Moj najveci problem je moja visa , zbog koje nisam mogao da nosim americki pancir od 9 kg na cap-cap trake, vec francuski od 17 kg sa dva reda pertli za koji mi je u pocetku trebalo i po pola sata da usnjiram.

 Tako opremljen sa tadasnjih mojih 70 kg na sebi sam imao opremu od blizu 40, te sam pod slemom i pancirom delovao kao velika nindza turtles, sto mi je kasnije postao i nadimak.

Vrlo duhovito ,ali nimalo smesno, ja  sam se sa opremom druzio citavih pet meseci iz dana u dan, ne pokazujuci slabost, jer inat kad proradi sve se moze.

 Iku sam poveo u jedan od meni drazih restorana “Astal saren” u samom centru grada, gde me uz vojvodjanske djakonije prisetio jednog septembarskog suncanog dana koji cu pamtiti do kraja zivota.

- Marezi , ne spavaj, je..m ti oca u prkno. Dreknuo je major svoju omiljenu uzrecicu, majka je za njega, kao i za svakog crnogorca  bila svetinja pa je uvek psovao oca.

- Razumem!- rekao sam sa zadnjeg sedista.

- Kada dodjemo na poligon odgledacemo par minuta vezbe i vracamo se, jasno.

- Jasno gospodine majore!

- Idemo onda na Devojacku cuku ( ime baze) tamo nas ceka pecenje. Reci cu da imam redovnu kontrolu. Nek se drugi jebavaju sa njim, ionako mi nije hteo potpisati premestaj.

 Za nekoliko meseci koliko sam vec bio majorova pratnja, znao sam ceo njegov zivot od rodjenja do danja danasnjeg. Na srecu na vreme sam naucio da mi informacije , ne udju na jedno a izadju na drugo uvo, vec elegantno obidju oko cele glave, pa je mogao da prica isto danima a da ga ja uopste ne cujem. To je jedini bio nacin za preziveti i ovako preveliku kolicinu vremena koje smo provodili zajedno.

 Dok smo isli prema poligonu, ispred nas su isle crvene beretke i ispitivale put od eventualnih eksplozivnih naprava, posto su siptari pre nekoliko godina ovde napravile masakr i poligon je posle toga bas danas prvi put ponovo otvoren za upotrebu uz garancije Mirovnih snaga.

 - Gospodine generale, raportira major Vukljenovic! Sve je spremno za pocetak vojne vezbe.

- Majore, danas cemo raditi osvajanje utvrdjenja. Polovinu vojnika stacionirajte na brdu kao utvrdjenje, druga polovina ce je osvajati. Jasno.

- Razumem gospodine generale.

 Brdo koje je trebalo osvajalo em sto je bilo visoko em je bilo uzasno strmo. Dok sam ja mirno posmatrao u hladu, moji klasici su placali ceh svega onoga sto sam ja imao kao kredit za vreme koje sam proveo sa majorom. Pogledom su mi govorili : Blago tebi, uzivas .

 - Vojnice!

- Izvolite gospodine generale!

- I za tebe vazi vojna vezba, na polozaj u napad.

- Razumem! Gospodine  generale samo da skinem … nisam uspeo ni da dovrsim recenicu.

- Sa pancirom!

 Hiljadu ti bogovetnih sunasaca da sam mogao odalamio bi budali da mu glavu otkinem. Zalegao sam na pocetku livade, medju neku bodljikavu travu neveselo gledajuci lica mojih drugova.

 - Sex od generala a Marezi?

- Sex. –tuzno sam konstatovao.

Jedva sam se kretao sa pancirom. Trci, lezi, ustaj. Pri svakom pokretu dve ploce pancira prebrojavale su mi rebra i od napred i od nazad.

 - Otrovi!- zaurlao je genar u trenutku kada smo skoro dosli do pred samo brdo.

 - Jebali te otrovi – skoro jednoglasno se culo.

 Ni ovako nisam mogao da dodjem do daha a kamoli pod gas maskom . Pokusao sam da trcim ali pogled se maglio i bilo je sve teze a penjanje nekih 100 –tinjak metara uz brdo tek me cekalo. Smislio sam plan u momentu. Sad cu kao Julija da se onesvestim pa ne penjao se ja do Romea(utvrdjenja) tako mi svega.

Videvsi ravno tlo bez kamenja i sa mekom zemljom prostro sam se koliko sam dug i sirok,zazmurio i pretvorio da sam onesvescen.

Jedan od staresina pritrcao mi je , skinuo masku sa lica i poceo da me “odsvescuje”.

- Marezi, Marezi, cujes li me?

Lakse mi je bilo da istrpim i par pljuski nego da trcim kao sivonja uz brdo.

- Aaaaa- pravio sam se da buncam.

- Marezi, jesi li dobro, cujes li me?

- Aaaa sta je bilo?

 Iz daljine zacuo se generalov glas.

- Sta se tamo desava. Cemu zastoj?

- Gospodine generale vojnik se onesvestio!- dovikivao se sa njim vodnik.

- Dovedite ga vamo vodnice.- naredio je ljutito general.

 Teturavim korakom otisao sam do generalovog satora, gde su me polegli,  ispolivali vodom, i ostavili da dodjem sebi. Smesten udobno iza njihovih ledja i dalje sam glumio bolesnika dok sam u sebi pevao pesmicu i veselio se. Mislio sam ako sebi necu pomoci pa kome cu?

Vezba je potrajala jos skoro sat vremena. Iscrpljene klasice cekalo je jos gadjanje i ceo dan druzenja sa poligonom.

 Naprasno major je odlucio da zajedno sa nama poseti bazu i izvrsi varednu kontrolu. Kako ga ne bi preduhitrili naredio je da za njim podjemo posle desetak minuta jer je hteo da zatekne pravo stanje stvari na terenu a ne frizirano.

 Mom majoru nije bas bilo po volji ali naredjenja moraju da se slusaju.

 Sunce me peklo po licu kroz staklo  preteci da me oslepi. Dzip kojim smo se vozili bio je skoro duplo stariji od mene i nije imao nikakve udobnoti. Ispod teskog slema slivale su se kapljice znoja sve do koznog podbratka koji se odavno usekao u vilicu, ostro parajuci kozu izbrijanog lica.

 Put kojim smo se kretali prema bazi mogao sam vec zmurecki da predjem. Uske kozije staze oko presevske doline pruzale su za mene zastrasujuc pogled. Sa njih se jasno videlo devet minareta dzamija iz Preseva I okolnih sela i u daljini kao Don Kihot jedini preziveli srpski manastir. Beo,nestvaran, lebdeo je i prkosio svemu sto se desilo. Ponosit, podsecao je na to cija je ovo zemlja i svojim milim zvukom zvona pokusavao da nadglasa urlikavi zvuk siptarske molitve koji je brujao u podne sa svih devet tornjeva. Svaki put kad bi ga ugledao pomolio bih se i prekrstio za njegov opstanak. Sijao je tako gordo i velicanstveno.

 - Stoj!- zaculo se majorovo naredjenje. Lezite i ne  izlazite dok vam ne kazem !

 Uz jak tresak major brzo iskoci iz vozila i nestade. Vozac i ja lezali smo pola minuta koji su mi se ucinili kao vecnost.

 - Izlazite, brzo !

 Ispred nas skoro nestvarna scena. Izresetan auto pored koga sav ukrvavljen lezi ranjeni vojnik. General i njegov vozac napadnuti od strane siptara. Zaseda.

- Marezi pomozi mi da izvucem generala!- rece major.

- Razumem!

- Pusti to razumes sad ne vazi, spasavajmo coveka.

 General je bio bez svesti .Okrvavljena uniforma nije davala mnogo znakova za optimizam. Culo se lagano disanje pomesano sa roptanjem od rana kojih je bilo nekoliko.

 - Skidaj mu uniformu. Sunce ti krvavo…

 U stresnim situacijama nema bas mnogo vremena za razmisljanje. Nisam o nicem drugom uspeo da pomislim osim da spasemo zivote ovo dvoje ljudi. Potpuno smireno primenio sam sva znanja iz medicinske obuke , razgovarajuci i teseci sve prisutne. S osmehom na licu govorio sam :Sve ce biti u redu. Stisnuo sam petlju i s verom u Boga hrabrio ih u onome sto nas je iznenada snaslo.

Bodrio sam ova dva junaka svim srcem.

 Manastir u daljini ucinio mi se jos velicanstveniji. Zaseda u koju bi mi upali da smo krenuli prvi, desila se nekom drugom. Zlatni krst  sa kupole prkosne svetinje sijao je jace nego ikada, dajuci snagu nasoj veri da ce sve biti uredu. Kao iz daljine cuo sam sa radija iz generalovog auta, zvuke pesme koja od tog dana za mene predstavlja reci vere i snage samoga zivota. Postala je to himna novog rodjenja i jos veceg prkosa da srpska sveta zemlja zauvek to i ostane.

 

 

 LM (elem) posle par teskih operacija general i njegov vozac su preziveli i oporavili se. Tog dana sam shvatio da mnoge trivijalnosti u zivotu nisu bitne i da je najskuplji ustvari sam zivot. Mnoge nejasnoce  nasle su resenja i od tada cenim svaki dan u kom se probudim. Malo toga od tada moze da me izbaci iz ravnoteze i unutrasnji mir tesko mi je poljuljati.

Za pokazanu hrabrost i pribranost dobio sam sedam dana nagradnog odsustva, velike postovanje mog majora i svih staresina.

 p.s.

Ika je po prvi put probao poslasticu ciji vam recapt dajem. Iako mnogi nagadjaju koje je srpsko tradicionalno jelo, retko kad pogode. Prema svim istrazivanjima o poreklu jela, ovo je jedino autohtono srpsko jelo, poznato na sirim prostorima a koje je samo nase. Cesto praveci ga cuvam duh srpskog naroda i vracam snagu da cemo opet biti deo nase svete zemlje Kosova, kao sto smo uvek i bili. Pomozite i vi da kao onaj predivni manastir jos dugo postojimo, postujuci svoju istoriju, predtke, cuvajmo  nas za nase narastaje! Napravite ovu poslasticu pomolivsi se za ocuvanje i opstanak  celog srpskog roda.

mareziluka

 

STRUDLA SA ORASIMA

Potrebno:

Kora:

0,5 kg brašna

150g masti ili margarina

200g šećera

2 jajeta i jedno žumance

Malo soli

1 paketić kvasca

Strugana limunova kora (1 limun)

1,5 dcl mleka

1 dcl surutke

Umešajte kvasac sa 1.5 dcl mlakog mleka i jednom supenom kašikom šećera i pustite kvasac da počne da radi. Napravite testo od ostalih sastojaka. Pokrijte smesu i pustite je da kisne otprilike pola sata. Onda podelite testo na dva dela.

Fil:

500-600g mlevenih oraha

350g šećera

1 dcl mleka

Strugana kora od pola limuna i sok od jednog limuna

50g margarina

4 supene kašike pekmeza od kajsija

Pomešajte mleko i šećer i pustite da provri, dodajte orahe i kuvajte još između trideset sekundi i jednog minuta istovremeno mešajući. Skinite sa šporeta i dodajte ostale sastojke.

Priprema: Razvijte testo prema dimenzijama posude za pečenje, razmažite po testu otopljeni margarin i polovinu fila. Uvijte. Ponovite isto sa drugim komadom testa. Pokrijte i pustite da se podigne. Ugrejte rernu na 130C. Počnite da pečete na temperaturi između 130 i 150C, a onda nastavite na temperaturi između 170 i 180C dok ne bude gotovo. Pečenje traje oko 35 minuta. Pečena štrudla treba da bude dobro posuta kombinacijom preliva i vanilinog šećera.

Prijatno!

[ Generalna ] 09 Januar, 2011 04:18

Niko nije rodjen naucen. Najcesci oni koji tvrde da mnogo toga znaju su ustvari i najmanje potkovani znanjem. Mnoga znanja usvajamo tokom zivota i ne mozemo ih imati pre odredjene zivotne dobi. To se zove iskustvo. Mnogo toga moras probati i nekoliko puta ponoviti da bi uspeo. Koliko su uspesni i iskusni dva blentaca i kategorija jaca koliko je zaista jaka?

 Nepravda me oduvek pogadjala u zivotu. Uvek sam se trudio da ispravim krive Drine. Jednostavno o bilo kome da se radi ja ne mogu da zmurim. Zasucem rukave i pravim reda. Kada su meni dragi ljudi u pitanju , malo je reci, tu sam tek prava azdaha. Borim se do poslednjeg plamicka snage. Sto se ono kaze “ opravim ga” da ostanu samo dugmici.

 - Luka, reci dragicka, zvali su me- bez daha u moj stan uleteo je Gonzo.

- Ko te zvao?-totalno me je zbunio.

- Zvali su me iz one velike kompanije na testiranje za posao.

- Super!

- Ima samo jedan mali problem, imam testiranje , a ja ti za matematiku nisam talenat.

- Ces da imas.-salio sam se.

- Znaci blaziranje, mislim klavir, malo francuski- parafrazirao je Gonzo cuvenu repliku Branke Katic iz serije “Otvorena Vrata”

- Nisam ti ja Cakana. Svetislave ista nas je majka rodila ista ce te oplakivati hahaha. – vrlo brzo sam se setio nekih od recenica iz moje omiljene domace serije.

- Ne, ozbiljno , znam da si bio kod njih na testiranje i znam da se rade matematicki zadatci u prvom krugu, ja nema sanse da prodjem.

- Dozvolite mi da se predstavim, ja sam Gonzo.

- Neces valjda?

- Hocu , hocu- sa smeskom djavolka potvrdio sam.

 Gonzo je vec nekoliko godina radio u jednoj privatnoj firmi ne za dz vec za minus dz. Iako prvobitno zaposlen kao magacioner, vremenom je postao i vozac i kurir i dostavljac. Gazda kod koga radi nije imao dusu. U polednjih godinu dana na poslu je provodio i po 20 sati, sto ne bi bilo tragedija da je uopste dobijao platu. Vec pola godine nije dobio ni dinara a postajao je sve umorniji i nesrecniji. Njegov zivot je bio mnogo puta ugrozen, jer je kao vozac vozio robu po celoj zemlji i inostranstvu u toliko neispravnim vozila da je bila prava sreca da vec nije poginuo.

 Kada je meni ta situacija postala nepodnosljiva,  stvar sam uzeo u svoje ruke i krenuo da mu saljem molbe na oglase i to samo u jakim i stabilnim medjunarodnim kompanijama, dosta je bilo sitnih, odvratnih privatnika.Takve kao njegovog gazdu treba za primer vesati po banderama, robovlasnici.

 Na zakazano testiranje sam otisao sa njegovom licnom kartom u koju sam prelepio sopstvenu sliku, odradio deset veoma komplikovanih ekonomsko – matematickih zadataka i naravno prosao. Od oko 300 kandidata testove je proslo oko 30 ljudi. Mnogi su se pitali kako se nisam bojao? Cega da se bojim? Pa sta mi mogu da me i otkriju samo da me odstrane sa testiranja, ljudi su cesto kukavice i paranoici.

 Za nedelju dana dobio je poziv iz agencije za regrutovanje kadrova da dodje na razgovor u Beograd i to ni vise ni manje nego na Dedinje.

 - Vila Jelena, ispadaj.

 Sa kartom grada trudio sam se da pobodem tacno mesto gde smo isli.

- Au , je..b te zivot gde smo mi dosli?-pitao se Gonzo.

- Na Dedinje, covece pogledaj ovu kucicu.

- Kucica , ahaaaaaa

 Bili smo zapanjeni prizorom koji nas je okruzivao. Prvi put i on i ja bili smo ovde.

Iza visokih zidova , ukrasenih milionima kamera naslucivale su se velelepne vile, od cije arhitekture sam ja ostajao bez daha- Dizniled za odrasle.

 - Prvo da nadjemo tu Cankarevu ulicu i gde je agencija, pa se setamo ovuda, imamo jos dva sata na raspolaganju.- izneo sam plan rada.

 Najvise sto mrzim u zivotu kada  neko kasni, a s obzirom da nismo poznavali dobro Beograd mi smo za svaki slucaj dosli ranije, nije nam tesko pricekati.

Agenciju smo brzo nasli pozdravljajuci se usput sa pripadnicima obezbedjenja raznih anbasada, koji su kao kipovi stojali u punoj ratnoj opremi, sto nas je strasno zabavljalo.

 Za one koji nikada nisu bili u ovom kraju vazno je reci da je to kompleks dugackih i uskih ulica, na kojima mozete sresti samo pripadnike obezbedjenja, nigde zive duse. Poneka sobarica bi provirila iza visoke ograde, ali to je sve.

 Posto smo ozedneli i ogladneli, trazili smo prodavnicu. Gore – dole , prva ulica , druga ulica al prodavnice ni za lek. Na karti sam konstatovao da relativno blizu se nalazi srednja skola, te po zdravoj logici mora u blizini mora imati neki kiosk. Nas provincijalski instikt nas nije presao te smo uspeli da zadovoljimo nase primarne zahteve.

 - Jos petnaest minuta, ajde da se presvlacis.- rekao sam.

- Sta da se presvlacim?

- Ne mislis valjda u tim dronjcima da udjes?

- Sta fail fina majca i farmerke, sve cisto i ispeglano.

- Joj idiote, ti tamo treba da ostavis utisak, blentoje. Ima da se nabudzis da izgledas kao sa modne piste.

- A sta imas carobni stapic?- pitao me polu ljuto.

- Ne, ja sam u ruksaku poneo ispeglanu kosulju, pantalone i svecane cipele.

 Gonzo je ostao bez teksta.

- Hajde skidaj se.

- Gde da se skidam, na sred ulice, ti si poblesavio.

- Sta te briga, ko te ovde zna? Kada ce te opet videti? Skidaj se da te ja ne bih skidao.-ljutito sam rekao.

- Daj da nadjem barem neki zaklon.

- Eno iza onih kontejnera, polazi !

 Najtuzniji kuceci pogled je smesan kako je Gonzov izgledao kad je shvatio da se ne salim.

 - Jesi li skinuo farmerke?

- Cekaj brate mili , nisam ja striper.

- Uuuuuu kakva guza. – stipnuo sam ga

- Ma ne zezaj me i ovako me muka hvata.

- Pogledaj, pogledaj kucne pomocnice pare okice na tvojim butkicama.

-Gde?-uplaseno me upitao.

- Ma ne tripuj nema zive duse . Ovde ko duhovi da zive.

- Daj mi kosulju!

 Gonzo je izasao kao drugi covek. Fina italijanska kosulja, crne pantalone, najfinijeg kvaliteta i sjajne crne cipele.

 - E tako brate mili da licis na coveka.

- Velike su mi cipele, saplecu se negde.

- Cek , cek vec si se uvalio u prasinu, sad cu ja to da nakremam, dizi nogu.

- Ti nisi normalan, i to si poneo.

- Normalno, pravi muskarac i gospodin covek se poznaje po cistoci cipela. Mora da moze da se ogledne u njima. Utuvi to u ludacu za ubuduce-bio sam krajnje izricit.

 Po davanju i zadnjih instrukcija o tome da ne treba da se klati, mlati rukama, nogama, cokce, dira kosu i usi, kako ne bi otkrio svoju nervozu, sveg onog na koja pitanja kako da odgovori ispratio sam Gonza u agenciju.Uvek treba reci ono sto oni zele da cuju a ne sto zaista mislite, znam citavu semu odgovora.

Ostao sam ispred da cekam stegnuvsi tako jako palceve u pesnice da sam mislio da cu ih iscesiti. Posmatrao sam i njegovu konkurenciju pokusavajuci da doznam sta se unutra desava. Primetio sam da su se drugi obukli mnogo neformalnije sto je samo bio plus za nas. Mi smo sve uradili po biznis p.s-u.

 Posle pola sata Gonzo je izasao sa ogromnim osmehom na licu. Na HR menadzerku je ostavio odlican utisak sto je ona iskazala otvorenom naklonoscu, sad je samo trebalo cekati.

 - Luka, problem- nazvao me Gonzo posle pet dana.

- Nije valjda da ti gazda nije dao knjizicu.

- Uzeo sam knjizicu na prevaru, jedva. Jutros su mi javili iz agencije da sam primljen, ali treba d aim dostavim kopiju vozacke dozvole.

- Sta je tu problem?.

- Pa prijavio si me za posao sa C kategorijom, a ja imam B , jesi li zaboravio.

- Iskreno ni ne secam se. Ti  znas da vozis konbi i kamion?

- Ma znam prosao sam i te testove u kompaniji, al nemam polozeno za C.

 Mozak je poceo da mi radi 200 na sat. Kada se nadjem u nekom problemu, budem doveden pred svrsen cin, razmisljam najprisebnije. Moje male sive celije u momentu grade konstrukciju resenja.

 - Donesi meni dozvolu in e brini.

- Pa sta ces da radis?

- Samo ti donesi.Cekam te. Ovu sansu ne propustamo ni za kakve pare na svetu.

 Setio sam se da Didi ima pisacu masinu. Odlucio sam da gonzu otkucam na istoj izmisljeni datum polaganja , lupim moj pecat, kojim obelezavam platna  i tako ga dovedem do zeljenog cilja.

 Sve kako sam isplanirao sam i uradio , dozvolu dvaput oprao u vrs masini i efekat je bio postignut. Ni za najiskusnije ispiktore niko nije bilo vidljivo da pecat nije mupa Srbije, vise je licio na ljubicastu fleku, datum savrsen. Nemoj te me osudjivati, cilj opravdava sredstvo, treba se snaci.

 LM(elem) Gonzo se uspesno zaposlio u velikoj svetskoj kompaniji  sa laznom dozvolom. Posle mnogo godina rada kod raznoraznik privatnika i bez platne konacno je i njemu svanulo. Plata koja je redovna i jako, jako dobra isplatila je sav trud koji smo ulozili. Naravno od prve plate uplatio je visu kategoriju i uspesno je dobio.

U znak zahvalnosti Kupio mi je trenerku i patike , koje sam mesecima smekao u izlozima radnje, za koje ja nisam imao para. Od svake plate i danas mi da dzeparac u znak zahvalnosti za sve sto sam ucinio za njega, on to zove menadzerskim procentom.

 

p.s.

Kazu hrabre  Bog cuva i pomaze. Ni danas mi nije jasno jesam li dovoljno hrabar ili lud al bitno je da sam uspeo. Drzim se devize “ slazi kad sebi mozes pomoci a drugima ne naskoditi”, i bice ti oprostenao. Azdaha u meni  ne daje vam recept male slatke izvrnute torte, kao u crtacu, vec recept Gonzovog omiljenog jela uz koji samo proslavili njegovo zaposlenje. Ser Zile danas se necemo tuci, hajde da kuvamo pa da klopamo! Do neke nove bitke, moj plamicak je u kuhinji.

 mareziluka

 

 

DJUVEC

Potrebno:

5-6 paprika babura(crvene,zute,zelene)iseckane na rezanca

2 vece glavica crnog luka

2 cena belog luka

2 sangarepe

400 grama svinskog mesa  isecenog u kockice

2 paradajiza (zimi , kad ga nema ne mora)

1 solja soka kuvanog paradajiza ili razmucenog paradaiz pirea

1 solja pirinca

1 kasicica tucane aleve paprike

So , biber, persunov  list,

Crni luk iseckati sitno i dinstanti sa belim i sangarepom. Dodati meso i paprika i paradajiz (ako imate) jos malo prodinstati. Preliti sa litrom vode, zaciniti  poklopiti i krckati na laganoj vatri sat vremena. Zatim dodati alevu paprika is ok od paradajiza. Krckati jos pola sata i zatim sipati na centru serpe pirinac, ne mesajuci, da isti ne bi pao na dno i zalepio se. Ostaviti jos 20-tak minuta dok se pirinac ne skuva . Ukrckavajte onoliko da li volite corbastiji ili gusci djuvec.

Prijatno!

 

.

[ Generalna ] 05 Januar, 2011 05:40

Za ucinjenim delima uzaludno je kajati se. Kada je steta nacinjena, narocito ako je na sopstveni racun, ne postoji stvar koja ce istu anulirati. Ne vredi preispitivati se da li je bas i kako je trebalo nesto uraditi. Kaze se da pametni uce na tudjim a glupi na sopstvenim greskama. Po toj teoriji mnogi su glupi. Da li se to moze preformulisati u realniji naziv emotivno magare i dusevna stoka koliko neko zaista moze biti?

 U svet televiziskog stvaralastva kao i medija usao sam sa ove druge, obicne strane. Kao pasionirani tv gledalac svojevremeno pred malim ekranom provodio sam sate i sate svog vremena. Doduse tada je u ponudi postojalo samo nekoliko tv programa  i sa ove distance znam da su nudili mnogo vise i kvalitetnije nego danas.

 Kao dete takozvane MTV generacije  moj najomiljeniji tv kanal bio je i ostao, iako vise ne postoji,  treci kanal ili popularnije zvan  3K. Preko gledanja istog i ucestvovanja u nekoliko nagradnih igara dobio sam priliku da upoznam kako to sve izglada iza kamera, sto me oduvek zanimalo. Na prvi pogled sam se zaljubio u taj carobni svet sarene laze i uplovio sa lakocom nasavsi se sa one druge strane kamere.

 - Luka, zdravo!- preko telefona cuo sam neveseo Vulin glas.

- E cao Vula , otkud tebe? Bio sam pomalo iznenadjen ovim kasnim pozivom.

- Eli… poceo je da place.

- Nesto se desilo ?

- Da, strasno. nije prestajao da place.

- Reci Vula covece.

- izgubili smo…. Plakao je jos jace guseci se u sopstvenim suzama.

- Vula, govori!

- Izgubili smo bebu.

- MOlim!? Bio sam sokiran. Kada, kako?

- Ne pitaj, evo hitno se vracam sa poslovnog puta, molim te pomozi mi.

- Hocu,hocu, samo polako – pokusavao sam da budem pribran.

- Pricaj mi nesto lepo, pricaj mi nesto lepo jecao je Vula kao dete.

 Vulu sam upoznao 10. januara 1997 , kada me je pozvao da gostujem u emisiji koju je radio na tadasnjem trecem kanalu. Kao dete iz provincije za mene je to bilo kao glavna premija na lotou. Bez pomisli da cu ikada moci ni da privirim u taj carobni svet, vrata na koja nikada nisam ni zakucao otvorila su se predamnom.

 Kao tada jedan od retkih normalnih i obicnih likova nastavio je da se druzi samnom. Cesto sam odlazio u posete njemu u zelji da sto vise skakucem po carobnom svetu reflektora, kamera i zvezdane prasine.

 Nedugo zatim upoznao sam i tadasnju njegovu devojku Eli, sadasnju suprugu sa kojom se zabavljao citavih 15 godina pre braka. Na njeno insistiranje pozvan sam i prvi put u njihov stan i od tada nase drugarstvo je trajalo u kontinuitetu.

Sa njom sam se redovno cuo, a njega sam uspevao da vidim u pauzama izmedju dva poslovna putovanja po svetskim metropolama.

 Izgradili smo odnos i kao kolege , bez imalo sujete, kada sam ja poceo da   radim u medijima.

Poznajuci moje visoke estecke kriterijume i vrlo kriticke poglede kao tv gledaoca cenio je moje misljenje i u trenutcima kada nije bio najsigurniji da li nesto izgleda dobro pazljivo je slusao moje komentare , koji su mu ne malo puta pomogli.

- Luka pomozi ja ne mogu vise, ja cu da se ubijem. Niko mene ne pita kako mi je.

- Smiri se Vula, ono najgore je proslo.- bezuspesno sam ga tesio.

- Ja ne znam sta sa njom da radim, a ja moram da budem jak , molim te smisli nesto.

- Smislicu ne brini druze, javljam ti uskoro.

 Proslo je skoro dva meseca od nemilog dogadjaja . Vula me zvao svake noci i terao me da pricam o najbanalnijim stvarima, prepricavam desavanja reality show-a , pevam, recitujem kako bi on odagnao misli. Cesto se desavalo da zaspe drzeci telefon, ja sam bio njegov narator bajki koji ga je bolje od bilo kog sedative vodio u san iz noci u noc.

 Znao sam da jedino resenje za preokret kompletne situacije jeste putovanje. Vuli sam dao predlog da Eli odvede u grad ljubavi –Pariz . Smatrao sam da promena anbijenta i sav sjaj koji taj grad nosi, narocito u doba Bozicnih praznika, jeste jedino resenje koje je ispravno. Eli je trebao sok da je izvuce iz depresije na koju je podsecao svaki kutak njihovog doma, grada, zivota.

 Vula je predlog odusevljeno prihvatio. Tronedeljni arazman do najsitnijih detalja lako je isplanirao, organizovao i krenuo u potragu za novim pocetkom. Svakodnevno me je sms porukama izvestavao o napretku terapije u kojoj se vidi poboljsanje beskrajno mi zahvaljujuci na podrsci koju mu pruzam.

 - Luka, vratili smo se juce, bilo je cudesno. Da nije bilo tebe ja ne znam kako bih. Cuj ona peva , ja ne mogu da verujem hvala ti. Imam za tebe iznenadjenje, moras doci sto pre kod nas.

- Druze bas mi je drago. Sa zadovoljstvom cu vas posetiti ima vremene.

- Ne, ne ! Moras sto pre jer sam nestrpljiv da te vidim i da ti licno zahvalim. Molim te dodji sto pre.

- Ok mali , dolazim u subotu kad vec insistiras.

- Dogovoreno cekamo te.

  Potajno sam se radovao putu u Beograd. Ziveo sam u njemu svojevremeno pa mi je bilo drago sto cu opet prosetati kroz njega. Imalo je nekoliko novih trznih centara, nekih zanimljivih radnji, pa sto da ne obidjem. Sem toga moj put se poklapao sa godisnjicom naseg poznanstva sto je bio samo razlog vise da spakujem kofer i krenem.

 Kao i uvek kupio sam buket cveca, litru pica i jednu malu tortu kako bi proslavili jedanestogodisnjicu poznanstva , i nasu malu pobedu za koju Eli nije znala, niti sam ja hteo da sazna, Vula me zamolio.

 - Dobro dosao dragi prijatelju.- radosno me Vula pozdravio na ulaznim vratima.

- Bolje vas nasao.-odgovorio sam kroz smesak.

- Dodji bre da te ljubim, sta si se ukocio.

- Neeeeeee , znas da mrzim cmakanje- pokusao sam da mu se otmem iz zagrljaja ali bilo je vec kasno.

- Tako se radujem sto ces nam biti u gostima nekoliko dana imamo toliko toga da ti pricamo.

 Eli se nasmesila srdacno me pozdravljajuci. . Iskreno bio sam napet kao struna. Gubitak bebe u sestom mesecu trudnoce jako je bolna stvar. Tu nema reci utehe niti mogucnosti za razgovor. Spremio sam se da odmeravam svaku svoju rec kako bih izbegao i svaku insinuaciju na tu temu. Pazio sam da ih ne povredim.

  - Vreme je za veceru- Eli je rekla tiho.

- Mila nemoj ti ja cu, vreme je za iznenadjenje.- hitro je skocio.

- Kakvo iznenadjenje ? radoznalo sam se pitao.

- Ta da.- Vula se pojavio sa ogromnim metalnim sacem u rukama.

- Sta je to?- upitao sam se.

- Iznenadjenje.

- Kakva je to skalamerija?

- Raklet!

- Raklest?- nista mi nije bilo jasno.

- Ovo je najnoviji hit u Pariskim restoranima.

 Raklet je elektricni-stoni- grejac koji na gornjoj strain ima sest malih lopatica u kojima sami od ponudjenih sastojaka  pravite u sustini tople sendvice. U samoj sustini jedna velika pomodarska glupost.

 Zabavljali smo se konbinujuci hranu i pravici razlicite tricarije igrajuci se kao deca. U toku vecere uzivili smo gledajuci prelepe kadrove Pariza koje su napravili, Diznilenda, Francuske.

Pred mojim ocima redjali su se i pokloni koje su pokupovali za njima drage ljude. Razlicite figurice, obelezja, magneti za frizidere, diznilend igracke, francuski sirevi, vina…..

 Znao sam da Vula dobro znao moj ukus i zato nisam zurio. Imam tu privilegiju da kod prijatelje mogu sam da biram poklone sa njihovih putovanja, sto je samo njima olaksavalo stvar. Svi moji prijatelji znaju da jedini poklon koji treba da mi donesu iz nekog svetskog grada jeste slika. Bez obzira na velicinu , jedino sam prihvatao ulja na platnu, te tako sada na mojim zidovima visi pola Evrope  i dobar deo sveta uramljen u najfinije ramove. Ne volim plagijate i stampu pa je ulje jedina tehnika koja zadovoljava moj ukus, a najdraza su mi ona kupljena kod ulicnih prodavaca u svetskim metropolama.

 - Eto bas smo hteli da donesemo neku zanimljivu sliku al preskupe su – rekla je Eli.

- Da prosto nevidjeno, na Mon Martu ispod pedeset evra ne mozes da nadjes sliku.- nadovezao se Vula.

 U grlu mi je stala knedla.

 - Ok pomislio sam, moja najveca nagrada je da su se oni oporavili, bice slika.

- Mili pomozi mi ovo da raspremim.

- Ok.

- Mogu li samo da proverim postu na e mailu, cekam neku poslovnu ponudu.-pitao sam.

- Naravno, sad cemo mi samo da operemo sudove, pusti muziku, opusti se uzivaj.

 Cekajuci da se sistem podigne migoljeci se na neudobnoj stolici, pokusavajuci da se sto udobnije smestim, nogom sam slucajno zakacio hrpu papirai srusio ih.

Sagnuvsi da ih pokupim izmedju prstiju pojavili su se pejzazi Pariza. Pet malih ulja sa motivima Mulen ruza, Ajfelovog tornja, Trijunfalne kapije, Luvra, Crkve Noterdam.

Brzo sam pokupio platna, slozio kao da se nista nije desilo i zanemeo.

 - Luka moze kafa?

- Ne bih spava mi se  , bio je ovo naporan dan, ako mogu ja bih otisao da spavam.

- Nije problem krevet je namesten.

- Laku noc- rekli su uglas

- Laku noc.

 Sto je noc dalje odmicala menji se sve manje spavalo. Preispitivao sam se gde sam ja to pogresio pa sam ovako nesto zasluzio. Pred ocima redjali su se svi oni momenti u kojima sam bio korektan za ovih jedanset godina , kao pokretna traka, spisak je bio dugacak.

- Obezbedio sam mu sponzorstvo dva jaka industriska giganta za jedno od putovanja, toliko velika da mu je ostalo para za sest meseci kirije, a da ni nisam pomislio na procenat.

- Kada su se vencali doneo sam poklon po njihovom ukusu i sve sto ide uz njega i to pre njegovog rodjenog brata koji je ziveo na dva kilometra od njih.

- Bio sam na useljenju , naravno opet sa poklonom.

- Nisam preskocio nijedan rodjendan, novu godinu , uskrs, bozic, slavu  i sto se tice poklona i s to se tice cestitke.

- Dva meseca sam ga tesio i slusao nekada i po pet sati dnevno kad mu se desila nesreca sa bebom, smislio plan oporavka……..

Spisak se sirio i produzavao a meni se soba vrtela sve brze u krug. Figurice crtanih likova sa police cinilo mi se da su poceli da mi se bekelje i rugaju, nasao sam se u suludom bunilu. U njegovoj koloni zahvalnosti  stajao je jadan rezultat. Jedna poseta za sve godine poznanstva i jedan sitni privezak.

 Znao sam da prvi autobus imam oko sedam sati.

- Idem- sam sebi sam na glas potvrdio misao.

 Tiho sam se spremio i isunjao iz stana oko pet ujutru. Vlazne beogradske uliceotezale su se predamnom.  Osecao sam se kao poslednje ulicno pseto, odbacen , nepozeljan, bezvredan.

Tresao sam se nemajuci snage da zaustavim suze. Plakao sam neobaziruci da li me neko moze videti. Jedino pitanje koje se vrtelo po mislima bilo je Zasto?

 Cinilo mi se da sam najjadnija i najpocenjenija osoba na svetu, prazan, otupeo, razocaran.

 Ispred autobuske stanice naleteo sam na prodavca slika.

-Koliko su slike?

- 1500 sa ramom a bez rama mozemo se dogovoriti.

- Castim 1500 bez rama, za moju dusu.

- Hvala vam birajte.

 Odabrao sam motiv Skadarlije u zimskom mraznom jutru, ogledalo moje duse tog trena. Zeleo sam da se na toj slici zalede sva buduca razocarenje, da ih nikad vise ne bude, da mi se nikad ne dese. Hriscanski je prastati a pesma govori sve, nisam jednostavno umeo.

 

 

Posle mesec dana Vula je uspeo da stupi u kontakt samnom.

- Derane  jesi li ti nesto ljut., pa t enema mesec ceo ?

Odgovor je bio kratak.

- Ne , razocaran.

- Zasto? Iznenadjeno me je pitao.

- Posto tvrdis da si mi prijatelj, kad premotas film unazad, sam ces znati odgovor, a ti mi ga javi.

 LM(elem) nikada nije javio odgovor, a ja nikako nisam uspeo da prebolim razocarenje. Vise se ne cujemo, iako mi je iskreno zao , jer ne volim da gubim ljude. Kada ga vidim na nekom od tv kanala samo presaltam dalje, moju paznju je izgubio, odavno i zauvek.

 p.s.

 Eli nikada nije saznala kolika sam podrska bio njenom suprugu u najtezim trenutcim, ni ti ce ikada saznati. Tajne su da se cuvaju, a bol a se postuje. Jedino lepo sto je ostalo iz ove pomalo gorke price jeste jedan slatkis koji je Eli savrseno pravila. Bez obzira sto nisu kraj mene ja im zelim i dalje svu srecu ovog sveta, mozda nas zivot na kratko i spoji iako su nase veze davno iskidane. Mozda sam previse ocekivao pa se i previse razocarao? Po meni prijatelji se razumeju i  bez  reci. Mozda gresim- vreme je najbolji sudija uvek i za sve. Nek ono pokaze koliko sam gresio ili bio u pravu.

mareziluka

 

LEDENE KOCKE

 

Za koru:

6 kom.jaja

6 kašika šećera

6 kašika brašna

1 prašak za pecivo

2 kašike kakao

Za preliv:

300 gr šećera

300 ml vode

Za fil:

1 l mleka

9 kašika brašna

10 kašika šećera

250 g putera

 

 

Glazura:

200g čokolade

100 g putera

 Dobro umutiti belanca, dodati šećer (još malo mutiti), umućena žumanca, brašno pomešano sa praškom za pecivo i kakao. Masu izjednačiti, sipati u pleh podmazan hladnim puterom i staviti da se peče. Peći na 220°C stepeni 10 min. temperaturu smanjiti na 200°C stepeni i nastaviti s pečenjem još 8 –10 min. u zavisnosti od šporeta. Pečenu koru (u plehu) ostaviti da se ohladi. Ohlađenu preliti mlakim prelivom od šećera i vode.

 Preliv: šećer naliti vodom, staviti da provri, smanjiti temperaturu (srednja) i kuvati 4-5 min. Pomeriti sa ringle i ostaviti da se malo ohladi tj. bude mlak preliv. Preliti tortu i 1 h na sobnoj temperaturi je ostaviti da stoji. Preko preliva naneti pripremljen fil.

Fil: Šećer pomešati sa brašnom, dodati 200 ml hladnog mleka, promešati tj. razbiti grudvice brašna. Ostalo mleko staviti da provri, pomeriti sa ringle i dodati pripremljenu masu. Vratiti na ringlu i uz neprestano mešanje kuvati dok masa ne postane gusta (brzo ide). Pomeriti sa ringle i uz povremeno mešanje ostaviti da se ohladi. U ohlađenu masu dodati umućen puter, promešati i naneti na koru koja je upila preliv. Površinu poravnjati i preko iste preliti tj. naneti glazuru od čokolade.

Glazura: Na pari otopiti čokoladu i puter, (promešati) 2-3 min. ostaviti da se prohladi i naneti preko fila. Ovako pripremljen kolač ostaviti najmanje 4 h u frižider da stoji, a zatim seći kocke i služiti.

Prijatno!

[ Generalna ] 27 Decembar, 2010 03:50

  Razliciti su nacini i sredstva kojima mozete da se opustite i razveselite. Najcesci i najprihvaceniji ispostavilo se da je alhohol. Mnogi u njemu traze hrabrost, ljubav ili srecu. Efekat koji se njime postize kratkotrajan je i varljiv. Cesto je veca dara nego mera, ili prostije receno steta nego korist. Stimulise na razlicite nacine i na svakog deluje drugacije. Kako uticu najpoznatiji veseli mehurici i blesava striptizeta koliko je njima opijena, pricacu vam danas?

  Proslava nove godine odavno u mom zivotu ne predstavlja neki specijalni dogadjaj. Prerastao sam vremena kada mi nova brojka na kalendaru moze znaciti mnogo toga novog. Ranije sam mislio da bas sa tim prvim danom nove godine pocinje nesto novo, specijalno, bolje.

 Znam da se zivot odvija u kontinuitetu svakog dana i da ne mogu ocekivati nista kao dar sa neba. Jos jedna ponoc , jos jedan novi izlazak sunca kao garancija neke carolije , prosto ne desava se.

Preziveo sam i doziveo sve moguce razlicite faze proslava doceka nove godine. Od onih osnovnih, kucnih varijanti, do doceka u restoranima, hotelima, zurkama, putovanjima. Jednu sam cuvao kao zadnjeg asa iz rukava, kad mi dosadi da pod obavezno moram biti “ super” raspolozen, najlepsi, najelegantniji, najveseliji.

 - Ho ho ho happy new year and merry Christmas!!! – zapevao sam pritiskajuci dugme na interfonu Micine zgrade.

- Ulazi deda mrzo .- cuo se Micin glas sa zvucnika.

 Moje drustvo i ja odlucili smo da ovu novu godinu docekamo u Micinom stanu. Posto se uselila pre nekoliko dana ovo je bila idealna prilika da spojimo dva veselja u jednom. Ima li sta lepse nego doci do krova na glavom u sopstvenom vlastnistvu i to bez kredita, pa nema, barem se to nama podstanarima tako cini.

 Put do Micinog stana, peti sprat , bez lifta, jednako je zahtevan kao i popeti se na same Himalaje. Jedina moja sreca je u tome sto moji dugacki ekstremiteti mogu da preskoce po par stepenika pa nekako u cugu sa jednim jakim udisajem uspem da se nadjem pred njenim vratima.

 - Uh , uh ubila si deda mraza stepenicama- zadihano sam konstatovao.

- Cim je dedicu mrazicu tako slab dah znaci da je stvarno mator id a je vreme da ga menjamo.

-Sipak – savio sam palace u prepoznatljiv znak, sto je stariji to su vece sanse da se zelje ispune.

- Salim se, ne bih ja mog deda mrzoja menjala ni za pet mladjih .

 Usao sam prvi put u  Micin stan. Prostor iako sa malo stvari delovao je nekako vedro , umiveno i toplo. Moja najveca mana je u tome sto ja kao, neostvareni i nikad prezaljeni arhitekta, a inace vizuelni tip i kreativac, odmah u mislima slazem namestaj kako bi to izgledalo u mojoj reziji. Naravno da sam odmah zapazio kardinalne greske u funkcionalnosti i rasporedu stvari.

 - Jao Mico pa sa srecom. Neka u njemu budes vecito srecna i mnoga leta da provedes. Evo tvoj mrazic ti je doneo poklon za useljenje, nesto prakticno i poklon za novu godinu nesto dekorativno. Nadam se da ce ti se svideti.

- Jupi, jupi, moj najbolji deda mraz. Hvala, hvala divno.

- Da vidim kuhinju…. Ko o cemu ja o kuvanju.

 Velicina Micine kuhinje me neprijatno iznenadila, moram prizmnati. Kao neko ko u njoj provede dosta vremena . Micina kuhinja od 1,5x1,5 m u meni je izazvala klaustrofobiju.

 - Mici kako od ovoliko velikog stana ovoliko mala kuhinja ? pitao sam se u cudu.

- Znas moje “ umetnicke sposobnosti” i ova mi je velika.

- Mico ali ovde ne moze.. pobrajao sam sta sve treba da ima i sta sve nedostaje.

- Pogledaj terasu ……

 Micina terasa oduzela mi je dah. Velika, prostrana i kao smestaena sa samom oblaku sa nje se prostirao pogled na ceo grad sve do Fruske gore.

 - Mico oprosteno za kuhinju, ovo ostavlja bez daha, dolazim da se suncam na leto, upisi me u knjigu rezervacija.

 Nisam odoleo pa sam svoju viziju o razmestaju namestaja odmah poceo da sprovodim u delo, Levo –desno, ovo onamo ovo onamo, visak skloni, manjak nadoknadi, inprovizuj i stan je izgledao prosto neverovatno. Kazu da sam najbolji sminker sto se tice postizanja efekta super lukzunosti i sika, uz malo investicija i more kreativnosti bar sto se tice enterijera. Prosto umem, volim i zelim. Kazu da kad ja napravim razmestaj u prostoru, prostor dobije toplinu i prijatnost, ah sta cete sve je to iskustvo.

 - Mico ti okiti jelku i stan a ja cu da se bacim na spremanje hrane. Prvo uzmi ukrase iz ove….poceo sam da izdajem naredjenja kako da okiti jelku po bojama, oblicima ukrasa, materijalima.

 Nije imala drugog izbora nego da slusa.

 Oko sest sati  poceli su da pristizu i ostali drugari. Svi iscrpljeni od penjanja prvo su hvatali koji kubik vazduha pa obilazili prostor i divili se.

 Nismo imali potrebu za preteranim doterivanjem, slozili smo se da treba da nam bude udobno i prijatno. Posle toliko godina druzenja nagledali smo se svakojakih varijacija na temu tako da nije bilo potrebe da glumatamo.

 Didi, Nina, Mica  i ja uzivali smo pricajuci i degustirajuci moje kuhinjske carolije. Puno smeha, jedna opustena i prijatna atmosfera.

 - Gde su na kraju otisli Makica i Dare?

- Iza coska u hotel “Park”.

- Skockali se macani misle navatace neke ribice na outfit!

- Grozne ste .- prekinuo sam ove posalice na racun drugara.

- Hajde da ih zovemo!- predlozila je Didi.

 Kao iskusan reporter mene je zapala ne bas tako slavna duznost da pokupim izvestaj sa mesta desavanja.

 - Halo Dare jel me cujes?

- Halooooooo cuo sam Dretov glas koji se borio sa prejakom muzikom.

- Kakav je provod?- pitao sam.

- AJde malo glasnije nista te ne cujem , ponovi ! – derao se Dare za sve pare.

- Sta kazu ?- radoznalo su pitale moje drugarice.

-  Cekajte, nista ni ovako ne cujem! Ma ne kazem tebi, sta kazes kako je? Borio sam se na dva fronta.

- Uzas, smorili smo se. Makica hoce da ide na trg.

 Rukom sam pokrio slusalicu i pokazao mi znak za presecanje preko vrata.

- Smoreni, hoce na trg.

- Hajmo i mi – Mica je dala predlog.

 Dva tri razmenjena pogleda i dogovor je pao idemo i mi. Ko jos moze da odoli a da u ponoc ne zaplese valcer i vidi vatromet, sem toga nikada ponoc nisam docekao na trgu.

 - Dare, idemo i mi hajde da se nadjemo na pocetku Pap Pavla za petnest minuta, hocete?

- Vazi! Cekajte nas ako stignete prvi.

 Dogovoreno ucinjeno.  Brzo smo se spremili  i pohitali ka mestu sastanka. Ledom okovane ulice bile su pravi slomivrat. Drzali smo se zajedno svi pod ruku tako da smo se talasali kako se ko oklizne. Ni hladnoca ni led nam nije smetao, usput smo uspeli da odradimo i turu grudvanja i na vreme stigli na zakazano mesto.

 - Macani , pa sta bi?- upitala je Nina.

- Ne dao vam Bog takvog provoda, sve plavojka do plavojke i zadrigli bravci. – poceo je Dare.

- A da vidite atmosferu, uzas, svi ukoceni, smekaju te ispod oka niko ne igra , ma dzabe bacene pare, ja se tamo ne vracam. – Makica je bio blago popizdjen.

- Ljudi hajde da udjemo u Jovinu preko Mileticeve, kroz trg ne mozemo proci, vazi? – dao sam predlog.

 Sto smo se vise blizili mestu dogadjaja to je zvuk petardi bio sve jaci. Letele su oko nasih nogu sa svih strana. Devojke su podskakivale i cijukale na svaku koja je pala u nasoj blizini. Ljudi su hrlili ka centru jer ostalo je jos samo desetak minuta do ponoci.

 Masa polupijanog sveta njihala se u ritmu muzike sa javne bine. Iako tvrdi rok, koji ostavlja , bar meni, malo mogucnosti za preterano graciozan ples, alhohol je ucinio svoje pa veceni to nije predstavljao problem.

 Smestili smo se na  ulasku u pasaz Jovine 2, dovoljno daleko od pretrane izlozene petardama i dovoljno blizu da sve mozemo da video i cujemo.

 - A sada drustvo iznenadjenje- rekla je Mica vadeci iz ruksaka flasu sampanjca i plasticne case.

-Mico…… Svaka cast- bilo je jedino sto je Didi uspela da izgovori pogledavsi nalepnicu na flasi.

- Mico! Dom Pérignon.- Nina je uskliknula.

- Htela sam da ova noc bude posebna, za sve nove pocetke i za bolje nastavke, dobila sam ga po nabavnoj ceni i nije bas toliko strasno sto dvadeset evrica, rekoh nek ide zivot, to je moj poklon svima vama. Luka otvori ga.

 Poceo sam da odmotavam zicu kojom je cep bio obavijen. Muckanje je bilo obavezno.

 - Pet, cetiri, tri dva jedan…… Srecna nova godina.

 Pustio sam cep sampanjca koji je udario u staklo vitrine izloga i napuklo ga.

 - Ziveli! Nazdravili su svi.

 Od prvog gutljaja mehurici su mi pojurili kroz nos.

 - Fuj ovo je grozno, bljak kiselo – povikao sam.

- Ti nisi normalan- ispravila me Nina.

- Ja stvarno ne vidim sta ljudi vide u ovome, ovo je sama kiselincina, bunio sam se protiv alhohola koji ne podnosim.

 Hiljadu sarenih lopti preplavilo je nebo. Caroban osecaj. Vatrometu se radujem kao dete i sto se mene tice mogao bih svaki dan da ga gledam. Razliciti oblici razlivali su se nad nasim glavama, dok je vesela masa se ljubila i cestitala.

 Pod spektrom veselih vatrenih boja poceli su prvi taktovi valcera.

 - Moje dame da zaigramo. Didi daj ruku .

 Plesali smo tako veselo i spontano zaneseni svom lepotom koja se desavala oko nas. Pun krug, okret, promena partnerki sa sve casama u rukama. Vatromet je i dalje veselo bljestao dok je valcer postajo sve opojniji. Prava bajka desavala se tu pod nasim nogama dok su bele pahulje pravile savrsenu scenografiju i uvelicale ovaj trenutak.

 - Luka ostavi ili ponesi sampanjac , idemo!

- Da nosim decilitar preko celog grada nisam poludeo, da bacim steta.

- Pa ti popij!

- E da znas i da hocu, greota da se baci, a mrzi me da nosim

 Iako mi ovaj ukus uopste nije prijao zazmurio sam, nagnuo preostali deo i jednim udarcem resio dva problema.

 Vec oko pozorista usi su mi postale “vrele’. Talasi toplote zapljuskivali su me na momente a osmeh sirio laganano prema usima. Osecaj lakoce  preovladao me je. Poceo sam lagano da skakucem i rasirenih ruku da se vrtim u krug i izigravam scene baleta na ledu.

 Moji drugari pripisali su ovo mojoj veseloj prirodi i trenutku kolektivne radosti. Da je vrag odneo salu shvatili su  na polovini Jevrejske ulice.

Kroz veliki stakleni izlog kafica ugledao sam drustvo od par devojaka koje su igrale. Skinuo sam jaknu , zadigao majcu i stomakom se prilepio uz staklo. Poceo sam da izvodim pokrete kao da igram striptiz uz sipku.

One su prihvatile igru i uzvratile. Njihao sam kukovima levo desno, povlaceci majcu sve vise i vise. Lagano sam krenuo da otkopcavam pantalone iz kojih su se naslucivale crvene sliperice, kazu valja se u novogodisnjoj noci obuci crveni ves za srecu u ljubavi, i polako krenuo da se oslobadjam pantalona.

 - Luka ti si poludeo – vikala je Mica.

 DidI je stavila dva prsta izmedju zuba zazvizdala i glasno navijala.

 - To lutko , wow, mesaj. Cekaj da udenem koju stotku, mesaj majstore.

 Ceo kafic kidao se od smeha a devojke iz izloga istrcale su napolje da me zakite. Nijednog trenutka nisam osecao nikakvu sramotu, bio sam svestan sta radim al kocnice da to i nije bas pristojno, nisam mogao da nadjem.

 - Hvatajte ga ljudi, on se napio. – Mica je reagovala.

- Ma pusti te me, devojke jel da da sam superrrrrrr?!- vikao sam prema kaficu dok su me Daretoove i Makicice ruke cvrsto vukle u suprotnom pravcu.

 U Micinom ulazu naleteo sam na macku koju sam jurio uzduz i popreko po stepenistu zeleci od njenog krzna da napravim muf. Meni je toliko bilo vruce da sam se non stop skidao a drugari me oblacili. Unezverena maca , svojom dernjavom, uznemirila je pola stanara koji su me gledali u cudu, zatvarajuci vrata kako im se priblizim.

 - Teto, teto otvori ja bih da te ljubim za novu godinu-govorio sam pred vratima zatvorenim ispred nosa, uporno kuckajuci i grebuci.

 Ja sam jos par minuta vilenio po stanu  cas smejuci se cas placuci  sto nisam uhvatio macu i sto mi nisu dali da zaradim koji dinar ispred kafica. U jednom trenu nestalo je tona slika se zamutila i vise se niceg ne secam.

 LM (elem) zaspao sam sedeci i nisam se probudio do kasnih popodnevnih sati sutra. Kada su mi prepricali sta sam sve lupetao i radio i tako postojeca jaka glavobolja postala je mnogo jaca. Meni je bilo mucno a njima ludo i nezaboravno.

 p.s.

To je bio prvi, jedini i poslednji put da sam se napio i pio alhohol. Novu godinu koja je pocela preveselo obelezio je niz lepih dogadjaja, te je se rado setim kao svoje najuspesnije i najlepse u svakom smislu. Razmisljam i ovu da docekam na trgu, bez sampanjca a i ako se desi spremam prvo jelo koje moze posluziti kao lek. Cisto preventive radi ! Srecna vam nova 2011, zdravlja, ljubavi a ostalo kupite ili se snadjite.

 mareziluka

 

SARMA


Potrebno:

500 gr svinskog mlevenog mesa

300 gr juneceg mlevenog mesa

1 ½  kafena soljica(mala) pirinca

2 jaja

2 glavice (srednje velicine) crnog luka

2-3 cena belog luka

2 glavice kiselog kupusa

1 litra soka od paradajiza

So, vegeta, biber.

 Za zaprsku :

tucana slatka paprika, malo ulja i 1-2 kasike brasna

 Sjediniti meso dodati  jaja, pirinac, crni i beli luk, so , biber, vegetu . Dobro umesiti masu. Listove kupusa odvojiti od korena , skinuti srednju najacu zilu nozem , poloziti na dlan , staviti meso i saviti u sramu. Na dnu serpe obavezno postaviti nekoliko listova kupusa, zatim redjati sarme u krug, stim da na samoj sredini ostaviti prazno kako bi mogla voda lepo da vri i kruzi, preko naredjenih sarmi pokrijte opet sa nekoliko listova kupusa, poklopite keramickim tanjirom, da sarma ne bi skakala, nalijte vodom i kuvajte na laganoj vatri. 45 minuta pre kraja sipajte sok od paradajiza a 10 minuta pre kraja dodajte i zaprsku.

Prijatno!

[ Generalna ] 22 Decembar, 2010 04:12

Talenti su definitivno dar od Boga. Predispozicije da ste vec samim rodjenjem bolji od ostalih olaksavaju vam u mnogome zivot. U svima nama cuce talenti samo ih trebamo pronaci. Traganje moze bit i uzaludno ukoliko  nismo naoruzani strpljenjem i slobodoumnoscu. Mnogi talenti su nasledni , ko ima srece da ih dopadne bas pravi gen. Koji li je gen mene dopao od mi mamita i limun pita koliko je slatka?

 Gotovo bez daha uspeo sam da utrcim u putnicki voz cija su se vrata zatvorila odmah po mom ulasku. Zadihan strovalio sam se na sediste do prozora. Volim da gledam vojvodjansku ravnicu u ranim zimskim jutrima. Caroban predeo koji se pruza podseca na ledenu bajku i svo to bljestavilo snega u beskrajnom pogledu mene posebno vraca u detinstvo.

 Jasno na poljima vidim sebe kako sam kao dete provodio sate od svitanja do mraka na snegu. Bezbroj decijih vragolija, grudvi, prevrtanja sa sanki, klizanje vracaju mi toplinu oko srca.  Zivopisna slika vratila je uspomene na davne dane. Krenuo sam u moju mirnu luku , porodicni dom da obidjem moje najmilije.

 Dok sam tonuo u laganani san , dok je slika proslih dana postajala kristalno jasna. Lagano se vracala 1993.

 - Luka drzite se zajedno velika je guzva- rekla je moja mama od miloste zvana mamika ili mamita.

- Dobro.

- Cim se vrata otvore vi udjite da zuzmete mesta. Vidite kolika je guzva.

 1993 voz je bio glavno prevozno sredstvo.. zbog velike inflacije samo je njime bilo moguce putovati. Stotine ljudi tiskalo se na toliko malom prostoru tako uvezbano da ni igla medju njima nije mogla vise da se udene. Od kad znam za sebe putujem vozom. Kako umem da  kazem pola zivota proveo sam na zeleznickim stanicama, drugu polovinu u kuhinji. Iako manje intiman i tacan, voz je za mene omiljeno prevozno sredstvo. U njemu sam cuo milion zivotnih prica i ljudskih sudbina. Prava riznica .

 - Ujna Beki !- spazio sam ujnu i dovikivao je.

- Odkuda vi?

- Evo bili malo po gradu .

- Gde vam je majka ?-u cudu se pitala moja omiljnena ujna.

- Eno je, pokazao sam u pravcu prema mami, gleda voz da li ide.

 Glasan pisak sirene dao je znak da voz ulazi u stanicu. Spremni kao zapeta puska cekali smo otvaranje vrata.  Ljudi su se toliko gurali da sam imao utisak da ce nas ugusiti. Sestrinu ruku nisam pusta ni za tren dok sam drugom drzao ujnu. Levo desno, povuci potegni, jedva smo uspeli da udjemo u krcat voz. Mesta je imalo toliko da se smestimo u wc.

 - Ujna Beki, gde je mama, jel je vidis?

- Ne.

- Sta cemo sada?

- Nista, idemo a ona ako nije uspela da udje nek dodje sledecim vozom. – smirila me toplinom svog glasa.

- Ali karte su kod nje, mi nemamo ni para ni karte kod nas.

- Imam ja, ne brinite.

 Kao scena iz najcrnjih komedija nas sestoro uspelo je da stane u vozni wc povrsine od jedva 1,5 m³.  “Opojan” miris ovog ekskluzivnog mesta pretio je da nas ugusi. Vazduh smo hvatali na mahove kroz maleni prozor koji zaglavljen jedva da je bio otvoren ceo pedalj. Toliko smo bili stisnuti da sam stajao na jednoj nozi. 

 Na poklopcu vece solje cucala je punija gospodja , koja kao da je u najekskluzivnijem restoranu, halapljivo  prodzirala sendvic. Sa zblanutim izrazom lica posmatrao sam ovaj , slobodno mogu reci, groteksni prizor.

 - Mali, ‘oces?- upitala me ponudivsi mi isti.

- Nisam gladan- odgovorio sam brzo pogled okrenuvsi u drugu stranu.

- Boze sacuvaj!- prekrstila se ujna i lepotici uputila prezriv pogled.

- Sta je gospojo, pa meni je ovako svaki dan. Nije ovo meni prvi put.

 Sreca da je putovanje nije trajalo predugo pa smo uspeli da prezivimo. Kada se voz zaustavio na stanici mog rodnog grada, kao da je neko otvorio ogromnu limenu konzervu sa sardinama. . Ljudi su izlazili kao reka. Zajapureni, preznojani i hitri.

 - Ujna  sacekacemo da vidimo jel mama usla, vazi? Rekli smo sestra i ja u isti glas.

 Pogledom smo prelazili svaki izlaz iz voza trazeci nama tako dobro poznato lice. Taman kad smo izgubili i poslednju nadu ugledao sam mamu. Sa osmehom na licu mahala je nekome i pozdravljala se.

 - Mama ! – dozvao sam je.

- O cao Beki, odkud ti ?- upitala je mamita veselo.

- Odakle i ti. Gde se ti izgubi ?

- Ja sam pozurila da udjem unutra i u momentu gomila me blokirala. Kad sam se okrenula nigde dece. Pomislim, valjda ce uspeti da se snadju.  Nigde mesta. Ja otvorim jedan kupe kad tamo sedi jedan crnac koji ustade i ponudi mi mesto. Mi ti se raspricali, bas mi je vreme brzo proslo. Divan covek.

 Sve troje smo prevrnuli ocima nekoliko puta dok je mama uzbudjeno prepricavala utiske o novom poznanstvu.

 Iskreno to i jeste istinska moja mamita. Radoznala, snalazljiva, vesela. Zena – svetski putnik, koja je obisla pola zemaljske kugle, snasla bi se da je bacis i na severni pol. Tipican prestavnik svog horoskopskog znaka- vodolije, uvek je tezila za novim saznanjima. Voli da putuje, prati politiku, svetska desavanja, sport, sve ono sto bi rekli uzvisenije i intelektualnije. Trivijalne stvari kao sto su kuvanje i kucni poslovi za nju su cisto gubljenje vremena.

 Firma u kojoj je radila, kao sef racunovodstva,  imala je fenomenalnu menzu iz koje smo  se mi  redovno hranili. Donosila nam je svakodnevno kuvanje u kantici , kako bi ona bila oslobodjenja varljace i serpe i naravno kako bi mogla da se posveti svim vaznim  desavanjima u svetu i zemlji. Prava mala hodajuca enciklopedija u mnogim oblastima.

 Isto tako vaspitala je i nas. Ucila nas je da nikada ne tezimo za materijalnim vec duhovnim. Materijalno je za nju cista budalastina, jer kako ona kaze covek moze spavati u jednom krevetu i jesti iz jednog tanjira nikako iz dva istovrem,eno. U vaspitanju je bila vrlo liberalna, sa ostrim moralnim kodeksima, dajuci nam slobodu da sami pronalazimo sopstvene talente i mogucnosti. Nikada nije branila sa kim cemo da se druzimo ili do koliko cemo ostati dugo u izlasku. Ucila nas je da putujemo, upoznajemo nove predele i ljude, da uzivamo u novim saznanjima preko knjiga, da citamo i nadogradjujemo sebe.

 U svakoj mojoj ideji me je podrzala i nikada nije rekla da gresim. Pustila me je ponekad i da sam udarim glavom o zid, jer kako to ona kaze, neke stvari se ne mogu nauciti one se moraju doziveti. U njoj imam vecitu podrsku i njoj se uvek vracam, kao pile pod mama kokino krilo. Tako duhovno slobodnu i bogatu, ko je ne bi voleo?

 Mnogi moji drugovi i drugarice trazili su da ih usvoji i olaksa im zivot. I danas je dozivljavaju kao prijateljicu a ne kao mog roditelje pred kojim trebaju da se stide ili ustezu. Mama ih je kupila za sva vremena jer nikada nije postavljala pitanja o skoli vec o ljubavi, momcima i devojkama, sto je njima bilo krajnje simpaticno.

  Kroz nas stan, koji je u samom centru grada, prodefilovali su mnogi begunci sa casova, mnogi prvi put zapalili cigaretu, popili neko pice, sto moja mama nikad nije osudjivala ili ih ne daj Boze njihovim roditeljima cinkarila, jednostavna ostala je mlada duhom i danas.

 Skripa kocnica i nagli trzaj voza probudio me je.

 - Stigao sam – promrljao sam sebi u bradu.

 Rodni grad, ah. Bez obzira voleo ga ili ne njemu se uvek vracam U njemu sam odrastao, prvi put se zaljubio, skolovao, voleo, patio, plakao, bio srecan. Za njega me vezu mnogi lepi trenutci, mnogi dobri ljudi, jednostavno on je izvor moje snage i srz mog postojanja. Kroz mene zivi on i kroz njega disem ja.

 - Mamita, stigao sam.- veselo sam cvrkutao otvorivsi  ulazna vrata.

- O Milutine!

 Moja mama ima obicaj da mi tepa drugim imenima , svim ostalim osim mojim. Sinisa, Milutin, Dragutin su ona najcesca. Kada kaze moje puno ime znam da nesto ne valja ili je ljuta. Pokusavao sam da je godinama odgovorim od te sulude navike ali ne vredi. Vremenom sam se navikao pa vise ni ne obracam paznju.

 - Samo da vidim sta ce reci za budzet, cekaj momenat.

- Oh ne….. nasmejao sam se. Opet se igras ekonomije. Jednom knjigovodja uvek zuca racundzija. Definitivno post poslovni deformitet.

 Mamina omiljena zabava. Skupstinske sednice i to u direktnom prenosu.

 - Zasto ja ko sav normalan svet ne mogu imati mamu sto gleda meksicke serije i ljubavne filmove?- nasalio sam se.

- Cekaj, cekaj! Misnistar sad odgovara na pitanja.

 Definitivno nije vredelo. Kakve spanske, meksicke i venecuelanske serije. Skupstina, vesti , dnevnik 1,2 i 3, debate, utisci nedelja, okrugli stolovi, putopisne emisije , tenis, odbojka i naravno fudbal . Mama zna sastav svake srpske reprezentacije , rezultat , greske i poteze. Za mene koji fudbal ne podnosim, jer moj tata je bio fudbaler pa je sa istim me udavio, bezuspesno,  ona je bila fenomen. Toliko strasno navija i nervira se tokom fudbalske utakmice da sam je zbog te svoje strasti nazvao gej mama, kao da mi je tata a  ne  mama. Svi moji drugari obozavaju sa njom da diskutuju o sportu.

- Sinisa otvori frizider.

- Zasto?

- Otvori videces –cuo sam razdraganost u maminom glasu.

 Otvorivsi frizider video sam tamno braon veliku smesu sa koje se po pregradama slivala cokolada.

 - Mamita , sta je ovo?  Zacudjeno sam sam pitao.

- Iznenadjenje, jel ti se svidja?

- Sta jel mi se svidja?

- Pa to sto sam napravila.

- Hajde dodji da mi pokazes, ja ovde nesto vidim al ne znam sta.

 Mama je prisla frizideru i bez teksta uputila mi pogled.

 - Sta je mamita?

- Pa bilo je kako treba…

- A sta je to?

- Limun torta. Hela sam d ate iznenadim, kako sve sam uradila po receptu.

- Ovo je pre limun pita hahahah daj da vidim recept.

- Evo umutiti …… sve sam uradila kako pise.

 - A reci ti meni kako si filovala to?

- Pa lepo ispekla kore i stavila fil, zatim cokoladu i bilo je uredu.

  U momentu sam prasnuo u smeh.

 - Hahah haha  pa ne mogu da verujem, jesi li kore ohladila.

- Kako to mislis?

- Haha ha ha – presavijao sam se od smeha. Pa ti si fil stavila na vruce kore

- Pa ne znam mama je gledala zacudjeno.

- E moja mamita, mamita, pa margarin iz fila ti se istopio od vrelih kora.

- Jebem mu misa nigde ne pise da se kore moraju ohladiti.

 Snazno sam je zagrlio i poljubio iz sve snage. Moja mamita i ja smejali smo se iz sve snage.

 - Mamita definitvno kuhinja je za tebe spansko selo, bar nesto spansko. Ja cu ovo pospremiti idi ti prati budzet a kuhinju prepusti profesionalcu.

 Sa olaksanjem je prihvatila ovaj predlog. Brzo sam sve spremio i doveo u red,  za sopstveni docek i maminu dobrodoslicu pripremio novu poslasticu.

 Moja mamita vise nikada nije pokusala da me iznenadi na ovako lep nacin. Deginitivno je okacila varjacu o klin i prepustila se mojim kuhinjskim carolijama. Kuhinja je za nju samo ukrasna prostorija u stanu u kojoj njene carolije definitivno ne funkcionisu. Uvek se slatko ismejemo kada prepicamo ovu epizodu.

 Zato je moja mamita u ekonomiji carobnjak. I posle dest godina od penzionisanja barata kamatama, procentima i brojkama bolje od i jednog guvernera. Pre rucno na papiru izracuna kamatu nego ja sto uspem da ukucam u digitron brojeve.

 

 

p.s.

Definitivno gen za kuvanje nisam pokupio od mamite, ali dobru volju da nekog usrecim jesam. Iako neko nekad u necem ne uspe, a imao je dobru nameru, podjednako cenim jer je ulozio trud. Mamita se uvek potrudi da me oraspolozi na neki manje trivijalan nacin.Zahvalan sam joj na slobodoumlju i sirini pogleda koje mi je dala, sto je prava zivotna poslastica. Preporucujem vam poslasticu koja mi uvek izmami osmeh, i to sladak, kad god je pravim .

 mareziluka

 

  LIMUN TORTA

Potrebno:

Kora:

200 gr secera

3 cela jaja

100 gr vital stonog margarina( srebrni)

200 gr brasna

1 dcl mleka

1 prasak za pecivo

2 kasicice mlevene kafe

Secer i jaja penasto umutiti, dodati omeksani margarine. Brasno pomesati sa praskom za pecivo i mlekom, sve dobro umesiti da testo bude glatko. Podeliti testo u dva jednaka dela u jedan deo dodati dve kasicice mlevene kafe. Peci kore u podmazanom plehu na 180 C.

Fil:

200 gr secera u prahu.

150 gr vital stonog margarina

2 pudinga od limuna ili vanile

1 litar mleka

1 ceo limun ( rendisana kora is ok)

Skuvati pudding po receptu sa kesice. Kada se ohladi dodati penasto umucen margarine, secer, sok i kore od limuna. Sve dobro sjediniti.

Glazura :

100 gr crne cokolade

Kosckica margarina

Malo vode

 U malo vode otopiti margarine i cokoladu i preliti kao glazuru preko sastavljene torte.

 Prijatno!

[ Generalna ] 10 Decembar, 2010 05:23
  Put do pakla poplocan je najboljim namerama. Ma koliko nekada pazili u zivotu da postujemo sve moralne kodekse desi nam se da pogresimo. Nenamerne greske tesko se mogu osudjivati i stavljati se na teret, kad nisu isplanirane sa namerom da nekog povredimo ili ucinimo mu nazao. Splet zivotnih okolnosti sam nametne igru koju moramo igrati. Mozemo li totalno nesvesno postati slucajni gresnik i namerna ljubav koliko je svesna ?

 Uvek se trudim u zivotu da sto manje ljude povredjujem, mada sam odavno shvatio da je najlaksi put do toga istina. Mnogi nisu u stanju da joj pogledaju u lice a ja nisam u stanju da lazem i zaobilazim je. Po mojoj nesreci imam izuzetno pamcenje i namerno povredjivanje kod mene donese oprostaj ali nikako i zaborav. U stanju sam da godinama cekam slican trenutak i pokazem,  osobi koja me je povredila, kako je meni nekada bilo i koliko to ustvari boli.

 Mnogi kazu da sam osvetoljubiv, ja to shvatam vise kao pravdoljubiv i bezkompromisan.

 Decembar je vreme pocetka slavlja i priprema za ista u kojem ja imam jako puno obaveza. Kao dete radujem se novoj godini i kicenju jelke. Sav taj lazno-pravi sjaj ukrasa za mene predstavlja trenutak opustanja i mogucnost beskrajne slobode i leprsavosti koji me vraca u bezbriznost i detinstvo.

 I sa 32 godine, tada bez osude mogu potpuno da budem infantilan a da mi to neko ne zameri, mada bas me mnogo i ne zanima hoce li.

 - Potpisite ovde – rekao je postar iz brze dostave drzeci u ruci veliki paket.

- Jos nesto?

- Ne , sve je u redu.

 Na moju adresu stigla je ogromna kutija uvijena u najfiniji papir sa ogromnom masnom po sredini. Dobro sam znao od koga je i da ne nadjem u paketu poruku. Dekica.

 Dekicu sam upoznao na skoro egzotican nacin. Vrlo je moguce da je tog dana bila neka zesca planetarna havarija pa su se nasi putevi ukrstili.

 Od ciste dosade odlucio sam malo da se rekreiram i sa poslovnog puta iz Subotice vratim stopom. Imam para ali cisto da ubijem monotoniju i proverim vrednost na trzistu bataka.

 - Crkla da Bog da babetino odvratna – prokleo sam babu koja je upravo prolazeci autom pored mene evakuisala poprilicnu lokvu po mojim farmerkama.

- Da Bogda zavrsila na prvoj banderi. Uh, smejala se majci sa trofazne zice… besneo sam na lokalnom putu Subotica – Novi Sad.

 Proslo je skoro pola sata a niko da stane. Nisam se mnogo jedijo u ovim severnim (madjarskim) krajevima kako ih ja zovem, retko ko je hteo da stane.

 Ispred mene zaustavio se dugacki Mercedes karavan tamno plave boje. Mahinalno sam otvorio zadnja vrata i smestio se na  sediste, prednjeg suvozackog nije ni bilo, konstatovao sam po ulasku.

 - Dokle?-pitala me devojka ciji se pogled skrivao iza suncanih naocara.

- Idem do Novog Sada, pa dokle god stignem.

- Znaci do kraja.

- Super- ceo put u komadu pomislio sam.

 Vozila je iskusno, veoma precizno i opusteno. Ceo put slusali smo muziku ne progovorivsi vise ni rec. Pred sam ulazak u grad prva je progovorila.

 - Hocemo li na pice ?

 Ja ni danas ne znam jesam li tog dana bunika jeo ili su stvarno zvezde toliko bile u haosu ali uspeo sam da odgovorim.

 - Jebes pice, hajmo u zbunice!

Tek kad sam izgovorio ovu idiotsku recenicu shvatio sam koliki sam kreten  ali nije bilo povlacenja. Cutala je dok sam ja odgovor pokusao uzaludno da nadjem u retrovizuru u kome su me cekala samo stakla suncanih naocara.

 - Vazi, idemo u zbunice, samo da se sredim.

 Sve ovo pripisujem osamucenju ranim prolecnim suncem i toplotom tog sedmog maja koji je postao poseban. Tako smo otpoleceli nasu vezu, sasvim spontano i nepretenciozno desilo se da Amor posalje dve strele na planetu zemlju.

 - Luka ljubavi!- glasno je povikala Dekica cim me je ugledala.

- Cao mico.

- Jesi li spreman ..- veselo je cvrkutala.

- Ma sta ima da se spremam. Poneo sam samo najosnovnije.

- Ma da. Bice nam super. Jedva cekam.

 Nekoliko dana pre onesvestio sam se u sred lagane setnje gradom. Pregledom na koji me je odmah odvela, doktor je konstatovao da sam samo malo vise iscrpljen i da mi je potreban odmor. Uzrok moje iscrpljenosti bio je niz veoma losih dogadjaja u kratkom periodu  u kojima sam ja morao da se borim za zivote mojih najblizih a da pritom ne pokazem nimalo slabosti i ostanem uvek jak , snazan i nasmejan. Da budem oslonac koji nema pravo da popusti.

 - Kuda si krenula?- upitao sam iznenadjeno.

- Pa na godisnji.

- Cekaj al ovo nije put za tvoju vikendicu na Fruskoj gori.

- Sta brines valjda ja znam put.

- Cekaj , kuda mislis da ides okolo naokolo?

-  Rekla sam ti ne brini, ko je ovde vozac ja ili ti?- nasmejala se.

 Posle sat vremena voznje po mrkloj noci, gde ja uopste nisam mogao ni da predpostavim gde sam, stali smo pred osvetljenom staklenom zgradom.

 - Iznenadjenje!- povikala je veselo. Vodim te na more da se moja dusica odmori kako valja.

- Ali ja nemam ni… zbunjeno sam rekao shvativsi da se nalazim pred zgradom ajerodroma.

- Nista se ti ne sekiraj. To je moja briga.

 Dekicin tata imao je privatnu firmu  za uvoz kafe u kojoj je i ona radial. Pored predstavnistva u Novom sadu imali su i predstavnistvo u Podgorici. Poprilicno dobrog materijalnog stanja uvek se trudila da mi udovolji.Obasipala me je bezrazlozno poklonima da mi je postajalo neprijatno.Za godinu i malo jace koliko smo se vec zabavljali kupila mi je komplet novu garderobu, bezbroj poklona i jos hiljade sitnica. Dosao sam u fazu kada u izlogu radnje nisam vise smeo da kazem da mi se nesto svidja jer sam znao d ace me na sledecem sastanku darivati time.

 Na podgorickom aerodromu sacekao nas je auto njenog tate, mecka-naravno, koju smo dobili na raspolaganje. Odlucila je da me zbog umora sto manje voza pa je rezervisala aprtman u Petrovcu na moru.

 Sve sto mi je falilo od opreme, a skoro da nisam nista imao za novonastalu situaciju, kupila mi je ne gledajuci pri tom uopste cene. Jedino je bilo bitno da se to meni svidi.

 Petrovac jednom recju caroban. Mali, tih  mirisao je na more i borovinu. U mnogim trenutcima pomislio sam da to samo sanjam i da nije moguce da se to i meni u zivotu desava. Insistirala je da jedem nekoliko puta na dan, unosim dovoljno vitamina i sto vise spavam. Tretirala me kao dete, pazila i mazila svim svojim bicem.

 - Mico daj mi pare da odem po sok- rekao sam Dekici koja je dremuckala ispod suncobrana.

- Evo ti novcanik – dodala ga mi je neotvarajuci oci.

 Uljuljan od sunca, krenuo sam prema prvoj prodavnici. Zadnji dan naseg odmora nagovestavao je povratak u realni svet, cije sam probleme uspavao krocivsi u ovaj zemaljski raj.

 - Molim vas jednu koktu.

- Dva evra- rekao je neljubazni prodavac.

- Samo momenat da vidim imam li sitno.

 Otvorivsi pregradu za sitan novac iz nje je ispala mala fotografija. Plavokoso, plavooko dete odjednom me je prostrelilo pogledom sa parceta sjajnog papira. Uredno sam je vratio odakle je ispala, platio sok i otisao na plazu.

 - Dekice, jedno pitanje.- glas mi je bio vrlo ozbiljan.

- Reci.

- Cija ti je ovo slika u novcaniku?

- Koja slika?

-Ova- izvadio sam sliku i pokazao joj.

-Daj mi to- rekla je ljutito.

- Odgovori mi na pitanja! Glas mi je postajo sve visi i grublji.

- To tebe ne treba da zanima.

- Cija govori!!! Vec sam nekontrolisano podizao oktave.

- Rekla sam ti. To nije tvoj problem. To je nesto moje i ne treba da te zanima.

- Ako sam sa tobom valjda treba! -nisam mogao da kontrolisem bes. Ako mi odma ne odgovoris oticicu i nikad me neces naci.

 Gledala me pravo u oci, nema. Suze su same pocele da se kotrljaju niz njene preplanule obraze. Brada je pocela da joj se trese. Stajala je lepa poput morske sirene, okamenjena.

 - To je.. pocela je da jeca…nesto samo moje sto se nikog ne tice. Sergej-moj sin.

- Sin ? usta su mi ostala ukocena.

 Ceo svet mi se srusio u momentu. Potonule su sve moje ladje i veliku ljubav zamenio je gnev. Osecao sam se kao u najvecoj temperaturi gde srce ubrzano kuca a pogled se magli od nemoci.

 Na putu do Podgorice saznao sam njenu zivotnu pricu.

Razvela se neposredno pre nego sto smo se upoznali. Njen muz nije zeleo da se preseli u stan koji im je kupio njen otac, lececi samo sebi znane komplekse. Sina principijano nije hteo da da i on je ostao sa njim da zivi. Nju je izbacio iz stana jedne hladne januarske noci, uslovivsi je da moze samo da se vrati ako ce ziveti u stanu koji on rentira ili eventualno nekada kupi. Nije pristajao da bude prizetko.

 Priznala mi je da sam ja taj koji je prvi put nasmejao, mojom kako sam mislio kretenskom recenicom , posle svega toga i da me je zavolela istog trena kada me prvi put poljubila.

Bojala se da ce me sopstvenim priznanjem izgubiti, kako je rekla, tada sam joj bio vise nego potreban.

 Na aerodrumu cekao nas je njen tata koji nam je rezervisao karte.

 - Tata da vas upoznam, ovo je Luka.

- Drago mi je-pruzio sam ruku coveku cija je ona bila kopija.

- Moram do tolaeta, popijte pice ima jos do leta- rekla je  i hitro nestala u drugom delu zgrade.

 Situacija ni malo prijatna. Odlucio sam da sve karte stavim na sto pa kako ispadne, ja sa lazima ne mogu da zivim.

 - Luka , Dekica mi je puno pricala o tebi, sve najbolje, vidim nije me slagal-cula se mirnoca iz njegovog glasa.

- Izvinite, ja nisam znao do danas, da sam znao… pokusao sam da objasnim njenom tati situaciju.

- Znam , ne brini. Rekla mi je. Molila mi je da ti nista ne kazem. Po prvi put nasla je nekog sa kim je opet bila srecna. Pricala mi je sve. I kako si pazljiv i kako je volis. Razumem. Bio si joj potreban, neosudjujem te.

- A Sergej, molim vas recite mi…hteo sam sto vise da saznam.

- Ja ga vidjam cesto, meni Branko, njen bivsi dozvoljava u dobrim smo odnosima, radi deteta. Sergej jako pati, povukao se u sebe i skoro da ne progovara. Na testu za skolu crtao je crnim flomasterom polomljena srca i zgazeno cvece. Psiholog je odma video da nesto nije u redu. Postao je jako autistican, od kada ona nije pored njege.

 Knedla u grlu pretila je da me ugusi.

 - Pa jel bi Branko opet ziveo sa njom.- trazio sam resenje.

- Da, odma, pod uslovom da zive u njegovom stanu. Ja sam im bio kupio veliki stan u zelji da im bude sto konfornije ali njega je to razljutilo. Posle razvoda prodao sam ga, a da se niko nikad nije uselio, dao Brankovim roditeljima pare i rekao da mu to poklone pod izgovorom da su oni prodali neke svoje nekretnine koje imaju po Bosni. Nisam hteo da moj Sergej zivi po raznim supama.

 Srce ovog coveka veliko je kao vasiona. Toliko plemenitosti i ni trunke gordosti i osvetoljubivosti. Njega je vredelo sresti u zivotu.

 Vise nije bilo ni trenutka dvoumljenja. Morao sam da je vratim tamo gde pripada.

Svesno sam pristao da se odreknem svoje ljubavi radi ljubavi jednog deteta. Znam da srecu niko nije izgradio na suzama, narocito detetovim i taj krst nisam bio spreman da nosim na svojim ledjima.

 Posle dva meseca ubedjivanja i razgovora, uspeo sam. Pristala je da se vrati muzu sa kojim je bila i sudski razvedena ne bi li njeno dete opet vratilo osmeh na lice. Pravio sam se grub i Hladan prema njoj dok se u meni sve kidalo, srce je odbijalo da prihvati ono sto je razum zeleo.

 Rastali smo se na mestu gde je sve i pocelo. Izasao sam iz kola, predhodno poljubivsi je, zazeleo svu srecu u zivotu i okrenuo ledja dok je odlazila da ne vidi suze u mojim ocima. Znao sam da je otkinula deo mog srca, umesto slike,  ponela i da mi ga nikad nece vratiti.

 Prve i jedine nove godine naseg zabavljanja kupila mi je jelku i bezbroj ukrasa. Videvsi sjaj i odusevljenje u mojim ocima obecala je , da ce mi svake nove godine kupovati nove ukrase ne bih li bio sto duze srecan.

 Sreo sam je jednom, pre dve godine. Ona, njen muz i sin koji skakucuci sa iskrenim decijim osmehom drzao ih oboje cvrsto za ruke.

 U prolazu mi je neprimetno namignula a ja njoj poslao jedan iskren osmeh.

 Poslala mi je poruku koju i danas cuvam u mom telefonu :

 “ ti ces zauvek biti moj andjeo i moja ljubav, bez obzira pored koga ja fizicki bila, deo tvog srca zauvek cuvam , jer tebe se nikada necu odreci za ceo svoj zivot . cuvaj se i znam da si dobar

 Ja nju cuvam kroz reci pesme koju pustim kad okitim jelku, ne bi li tako bili zajedno, maker i u mislima.

 

 

 Svake godine na moju adresu stigne paket sa kolekcijom novih  staklenih ukrasa, svoje obecanje drzi kako je to i rekla. Shavtio sam njena preterana ljubav je bila ljubav koju je pruzala meni umesto njenog deteta, koje joj je jako nedostajalo.

 

p.s.

Odrekao sam se neceg vrednog, ne zalim! Sreca koju ima njeno dete sa svojom majkom, vaznija je od moje. Nas dvoje smo se birali, on na to nije imao pravo. Njegov osmeh govorio mi je vise od hiljadu reci. Namerno sam sacuvao ljubav prema mojoj najvecoj ljubavi i nisam dozvolio da postanem gresan prema jednom nevinom bicu. Recap jela koji vam dajem, jako je volela , i bas po njoj, kako ga je ona zvala, zovem ga okati rolat. Uzivajte bar onoliko koliko sam i ja u mojoj dobroj nameri.

 

mareziluka

 

 OKATI ROLAT


Potrebno:

400 gr svinskog mlevenog mesa

200 gr juneceg mlevenog mesa

2 ziva jaja

5-6 kuvanih jaja

2 manje glavice crnog luka

Prezla, ulje, so, vegeta, biber, persunov list.

 

Umesiti “testo” od svinskog , juneceg mesa, 2 ziva jaja, iseckanog luka, prezle,vegete.bibera,soli

Razviti na alu foliji u pravougaonioblik otprilike 25x20 cm. Na duzoj ivici poredjati duzno jedno do drugog kuvano jaje i urolati u rolat.Stavitiu podmazan pleh, prekriti folijom i peci na 180C dok ne bude gotovo.

Prijatno!

[ Generalna ] 07 Decembar, 2010 03:21

Postapalice , neko kaze uzrecice, mogu biti veoma neprijatne u svakodnevnoj komunikaciji. Skoro da nemaju nikakvo znacenje a unakaradjuju govor. Moguce je da su one kratka stanica u brzini toka misli. Sitni predah za ne bas tako sjajne govornike koji im pomaze da misao koju zele da iskazu , sastave, oblikuju i iznesu. Bez posebnog logicnog sloga znamo njihova znacenja. Znaci li vam sta postapalica trnde prnde i ju ju ?

 Svih svojih postapalica otarasio sam se bezuslovno jos u ranoj mladosti. Kao covek koji je pet godina radio kao radijski voditelj , nisam imao pravo na taj luksuz da se tok mojih misli odmara uz pomoc podstanica :ovaj, aa, eee, kako se zove i slicnih podguposti.

 To mi je pomoglo da uvek mislim brzo i slazem misli u recenice neverovatnim redom i bogatstvom bez pauze. Doduse najvazniji trening za dobru komunikaciju jeste citati ,citati i samo citati. Sto vise knjiga procitate to ce konstrukcija vasih recenica i lepota vase besede biti vrednija. Hiljade knjiga koje su prosle kroz moje ruke pomogle su mi kao oroceni kapital u raznim situacijama u zivotu.

 - Didi, srce ..... rekao sam iznenadjeno.

- O Luka macane – odgovorila je kroz osmeh.

- Bas si se skockala. Idemo direktno u restoran ?

- Da. I ti si za 10+!

 Didi i ja  uvek zajedno idemo na svadbe. Ja sam  pratnja na njenim, ona na mojim. Kao izvrstan igracki tandem necemo da rizikujemo sa trenutnim partnerima kao pratnjom, pa  jedno drugom uvek izlazimo u susret. U igri je najvaznije da se razumete sa partnerom a ona i ja to smo radili odavno bez reci.

 Danas sam ja bio Didina pratnja na svadbi njenog daljeg rodjaka. Tradicionalno proslava je bila u restoranu na Ribarskom ostrvu – popularnom Ribarcu.

  Stigli smo prvi, posto nismo kao svi ostali otisli na opstinsko i crkveno vencanje vec direktno u restoran. Zauzeli smo najbolje mesto, centralno, kako bi imali jasan pregled situacije tokom cele svadbe, da nam niko ne promakne.

 Posle nekih dvadeset minuta poceli su da pristizu i ostali gosti, Medju njima Mica i Nina , koje su za razliku od nas bili gosti sa mladine strane.

 - Zdravo drugari pozdravila nas je Nina.

- Sacuvali smo vam mesto, najbolje-dodao sam.

- Smorile smo se u crkvi, tri popa, hor trnde prnde nikako da zavrse – objasnjavala je Mica.

- Didi al si se skockala, mogla si i kraci minic. – nasalila se Nina

- Jedino da je dosla bez njega, kraci od ovog nema- ukljucio sam se.

- Duhovni, pa zar ovakav batak da ne pokazem. Nema zime ni za Didi u trideset i kojoj. Namerno sam ga obukla.

 Kroz salu se prolomio gromoglasan aplauz. Mladenci su se pojavili na vratima.

Kada sam video mladu mislio sam da se neko neslano sali samnom – Lelica.

 - Jel se mlada zove Lelica? Pitao sam unezvereno.

- Cek da vidim na pozivnici .

- Da Lelica.

- Didi sunce li ti je…em da sam znao ko je mlada ne bih dolazio.

- Zasto? Sve tri su se pretvorile u uvo.

- Jao majko mila, Didi kako je se ne secas? Znas ona sto me pre nekoliko godina pratila  po celom gradu, secas se ?

- Cek, cek jel ona sto – pocela je Didi da se priseca.

- Da bas ta.

- Govori vise koja ta ? –Mica je bila nestrpljiva.

- Ganjala me skoro godinu dana. Gde god se ja pojavim eto ti nje. Lelica  nadimak ku.co zderica. Znate da nikad ni o jednoj devojci nisam niste lose rekao, ali ova , to joj je zvanicni nadimak, to zna ceo grad.

- Ma zajebavas.- Nina je bila zapanjena.

- Kazu koga ta uvati u masinu , plasticno sam pokazao srednjim prstom odredjenu radnju, tog nesretnika polivaju kantom vode da dodje sebi. Kad ta zajase ne silazi iz sedla.

- Pa jesi li ti ….? Didi je bila radoznala.

- Nisi normalna, sta mislis da bi danas sedeo ovde da me ta ja’ala! Iscedila bi me ko limun, sad bi ti meni davala parastos.

 Mica se zasmejala toliko jako da nije mogla izgovoriti nijednu rec.

 - Zamislite …hahahahaha…. Nju…… hahahaha i …….. kao u onom crtanom….hahaha nilska kobila i krokodil…

 Naravno sve tri su se vec valjale od smeha.

 - Zajebajte, zajebajte kad imate koga. Ta mi je rasturila vezu sa  Marom. Nasla je negde njen broj telefona i napricala joj toliko gluposti, da je ova poverovala.

- Stvarno?

- Ma da. Mara mi je takvu samarcinu tad odalamila da mi je zvonilo ko da sam se klatio u crkvenom zvonu. Nedelju dana mi je zujalo u glavi.

 Svecani rucak je bio obilat. Kako i nece kad za mladine gabarite trebalo je posebno po jedna cetvoronozna zivuljka ne bi li ugasila svoj nemali apetit.

 Muzicki reportoar bio je otuzan. Klavijaturista koji je u isto vreme bio  pevac i umesto pevacice spodoba sa glasom –visoki pisak. Pesme stare praistoriske, nalik za sahranu, a ne za svadnbu. Sto bi se ono reklo i ibarska magistrala iste je izbacila odavno sa liste zelja.

 - Jao majko mila kao da sam dosla na sahranu.- negodovala je Didi.

- Stvarno smaranje, kad bi bar nesto bilo za igru.- dodala je Mica.

- Samo bakute i dedijeri tancuju. Besplatna modni krik kraja pretproslog veka. Nisam znala da se jos furka ‘ladna ondulacija.- Nina je postala recita u kritikama

- Vadite pare sad cu ja da sredim – Didi je preuzela inicijativu.

 Hitrim skokom u nekoliko poteza okrenula je pokvarenu plocu u cd. Muzika se preselila sa pocetka proslog milenijuma u novi.

 - Imamo da narucujemo sta god hocemo besplatno, smuvala sam pevaca. – ponosno je Didi saopstila.

- Stvarno.

- Hajde mali ustaj vreme je za akciju.

 Didi i ja retko smo igrali kola. Uvek smo zauzimali centralno mesto na podijumnu i igrali kao u diskoteci jedno naspram drugog. Naprasno ispraznjen podijum  bio je rezervisan samo za nas i nase carolije.

 Poceli smo temperamentno da igramo, preslikavajuci svaku mogucu koreografiju koju smo znali. Turski melos, zurle i slicne tum dum ritmove zacinjavali smo trbusnim plesom, mesali smo kao stereo Seherezada.

 Nikog nismo videli samo jedno drugo. Oko nas je moglo sve da se rusi mi se nismo zaustavljali. Polu zabezeknute face gostiju bile su fokuirsne samo na nas.

 - Zdravo, samo malo, to, to. – rekao je kamerman koji se  niotkuda stvorio oko nas.

 Ni manjeg kamermana ni vece dosade ja nisam video u zivotu. Jedva metar i zelja za rastom ( otprilike 160) objektivom pratio je svaki nas pokret. Zumirao nas je od noznog prsta do zadnje dlake na glavi.

 - Vas dvoje niste normalni, gleda vas cela sala- pridruzila nam se Mica.

- STo?- zacudila se Didi

- Kako bre sto, svi gledaju u tvoje noge i delkote , a njega svi kako  trese guzicom.

- Mici opusti se.- nisam imao nameru da stamen.

- Mici, jel krava njemu rasturila vezu? Jeste. E sad cemo mi njoj svadbu.- mrtva hladna je zakljucila moja sizi partnerka.

- Bravo Didi, slazem se. Samo tresi.

- Vas dvoje ste poludeli.

 Nina je pogled krila iza salvete proklinjuci trenutak kada je sela za nas sto. Nas nista nije moglo da poremeti.

 Iste one babe i njihovi polu uvosteni partneri prihvatili su izazov i prikljucili nam se. Vise niko nije hteo da stane u kolo. Toliko su bili simpaticni u zelji da se uklope  u nove trendove da je sve delovalo kao dobro izrezirana predstava. Ritam je postajao sve brzi i brzi ali nije bilo odustajanja.

 Nasa omiljena “stilska figura” noga medju noge lagano uvijanje i spustanje do samog poda postala je pravi hit.

 Bakice se nisu libile da pokazu da umeju i one to samo kad im neko lepo to pokaze.

Didi i ja smo zaista uzivali.

 Od pocetka veselja nije se zaigralo vise nijedno kolo, a mlada koja je to zaista zelela isto je igrala  drzeci se za ruku samo sa dve drugarice, usamljena u uglu sale.. Nikom nije padalo napamet da joj se pridruzi.

 Crvena u licu kao bulka i besna kao ris , sekla nas je pogledima , sto nama uopste nije remetilo koncepciju.

 U poodmakloj fazi veselja dosao je red i na torte, koje su bile iznesene u nasoj neposrednoj blizini. Smekali smo koju cemo prvu da probamo, jurili smo cokoladnu.

 Kao sto to red nalaze , na svakoj postenoj vojvodjanskoj svadbi, dosao je na red i becarac.

 - Didi da sednemo, ja bas ovo ne volem.

- Ne dolazi u obzir, cuti tu i klati.

- Ali Didi ja uz ovo trnde prnde nemam blage – pokusavao sam je da je nagovorim.

- Igraj. Kad ja mogu u ovim stiklandzama mozes i ti. Ubise me.

 Tik do nas jedna bakica , koja moram priznati  zavidne kondicije , ne mogavsi vise da izdrzi skinula je svoje papuce i drzeci ih u ruci  igrala je i pevala becarac bez skorijeg nagovestaja da odustane.

 - Sine skini ti pa da skacemo, znas kako je super- rekla je bakica Didi.

- I ju ju ja baba. I ju ju ja strina. I ju ju ju ju ju – podvriskivala je bakica ponosno

- Sta rece ova?- nasao sam se u cudu.

- Ma to ti je stari obicaj uz becarac kod lala. I ju ju ju ju ju zivo zivi – Didi je prolupala.

 Mica i Nina vristale su od smeha, pokazujuci rukom na Didinu glavu govoreci šl b, šl b.

 Skinuvsi cipele Didi je oponasala bakicu i sve podvriskujuci prepustila se carima becarca.

 - I ju ju ju ja lepotica- vikala je Didi. Mlateci rukama u kojima je drzala cipele.

-Šl b, šl b – dobacivali smo Nina , Mica i ja.

 U jednom ne bas tako srecnom trenutku Didi se toliko zanela u svoju koreografiju da nije ni osetila tren kada je ispustila cipelu iz ruku.

Kako to uvek biva, kada netreba, cipela je elegantnim letom poput leta galeba preletela preko nasih glava i zabola se u mladenacku tortu.

 Iskolacenih ociju nismo mogli da verujemo sta se desilo.

 - Didi najebali smo, tutanj.

- Molim? – jos uvek je igrala.

- Gledaj gde ti je cipela.- pokazao sam joj u pravcu torte.

- U jebote zivot!!!

 Mili sekuntu mi je bilo potrebno da pokupim nase stvari i sto pre uhvatim putanju vrata.

Didi je sa sve slagom nazula cipelu i pohitala zamnom.

 Lelica kojoj su suze krenule niz lice poput hromog Dabe zahuktala se da nas stigne i naplati nam ceo racun sa kamatom.

 - Bezite i neokrecite se!- dodao sam drugaricama.

 Nakon nekoliko stotina metara  , kada smo bili na sigurnom, pozvali smo taxi .

 - Joj samo mi zao sto nismo jeli cokoladnu tortu- konstatovala je Didi.

- Njoj je do torte? Pitala se Mica

- Koji crnjak – hahahaha …… poceo sam prvi da se smejem.

 Naravno taxi se tresao . Taksista nas je gledao zbunjeno al nije imao habrosti nista da pita.

 - Luka, e osvetili smo te pa i nije mi zao .

- E jesi srce moje. Rasturili. Imam ja kuci u frizu neke kolace, polucokoladne, pa ako to moze kao zamena i nagrada idemo!

- Idemo, njami ,njam- slozile su sve u glas.

 Bez obzira kako pricali, ocima ili recima nase prijateljstvo ocigledno je nikada se nije postapalo. Vise je nego jasno ko u nas dirne dirnuo je u osinje gnezdo. Osveta je najlepsa kad se servira hladna, narocito kad za nju imate pomoc prijatelja koji vas u potpunosti razumeju.

 p.s.

Od tri sata snimljenog materijala sa svadbe 2 ½ smo Didi i ja. Cesto ga podgledamo i bezbroj puta vratimo trenutak leta koji je prelepo kadriran .Becarac vise nismo nikada igrali ni na jednoj svadbi, elegantno ga preskocimo. Kolac koji sam ponudio kao nagradu najsladji je uz smeh! Molim, big smile :D.

 

mareziluka

 

 

KOLAC SA KOKOSOM

Potrebno:

Kora:

2 belanca

12 kasika secera

2 zumanca

12 kasika mleka

13 kasika brasna

1 kasika kakaoa

1 prasak za pecivo

Prstohvat sode bikarbone

 Umutiti belaca u sneg . u to dodati zumanca, secer mleko i kakao , brasno prasak za pecivo i sodu. Dobro izmutiti u podmazanom plehu i ispreci na 180 C. Kad se kora ohladi ppreseci je popreko da se dobiju dve.

 Fil:

½ litre mleka

12 kasika secera

1 stoni Vital margarine ( srebrni)

100 gr cokolade za kuvanje ili 2 kasike kakaoa

100 gr kokosa ( ostaviti malo da se kolac pospe na kraju)

3-4 kasike griza

 Izmesati sve ove sastojke i sataviti na vatru da se skuva dok se fil ne zgusne. ( odma dubaciti i margarine i kuvati).kada se ohladi filovati ove dve kore in a kraju posuti od gore sa kokosom .

 Prijatno!

 

[ Generalna ] 28 Novembar, 2010 20:16

  "Što ne boli - to nije zivot, što ne prolazi - to nije sreca." – rekao je mudri Ivo Andric. Kada je pisao ovu recenicu kao da je gledao u sudbinu jedne zene, njemu nepoznate. Zasto sreca mora uvek  da bude prolazna i zar zivot mora bas da boli? U zivotu nekad ostane i mnogo manje od srece al se ipak zivi. Muske suze su kazu najteze. Koliko je teska moja suza i njen bol ?

 

 Bezbroj je podela koje mozemo napraviti na temu ljubavi. Moje srce oduvek je bilo dovoljno veliko da moze jednako jakim intezitetima voleti razliciti ljude ne ugrozavajuci i ne zapostavljajuci nikoga. Roditelje, sestru, prijatelje, rodjake......

 Mnoge ljubavi obeleze nam zivot od njegovog pocetka pa do samog kraja. To se one prave , tople i iskrene bez ikakvog interesa i prisile, ljubavi cistog srca i ljubavi nase ljudskosti. One se ne zaboravljaju i oplemenjuju nasu dusu poput finog filigramskog rada na nekom lepom zlatnom medaljonu.

 Probudio sam se poprilicno zbunjen. Sedeo sam nekoliko minuta u krevetu ne znajuci jesam li jos uvek u snu ili na javi. Belicasta izmaglica skrivala je krovove okolnih zgrada, potpuno sanjivo vreme. Lenjo sam trljao oci ne bih li dosao sebi.

 - Hajde ustaj Luka- rekao sam sam sebi.

 Ni jutarnji ritual tusiranja nije mi pomogao da se osecam bolje. Dan mi je bio prepoznatljiv. Poznate slike, koje secaju na mnogo toga. Sa police dohvatio sam lepo ukoricen kozni album sa fotografijama. Izmedju njegovih korica nalazila se zivotna prica, prica moje heroine ukoricena izmedju korica finog krem koznog poveza, koju sam sakupio od zaborava i zauvek sacuvao.

 - Ti samo reci sta da radim.- rekla mi je tetka Rada.

- Nista ti ne brini. Pravi se kao da nista ne znas . Ja cu da pricam a ti se pravi zbunjena.

- Dobro sreco.-neznost je vrvela iz njenog glasa.

- I nemoj slucajno da gledas u doktoricu. Gledaj malo u pod malo u stranu.

 Pre mesec dana podneo sam zahtev centru za socijalna pitanja u zelji da tetki obezbedim izvor prihoda. Posto je ceo zivot zemljoradnik a nije imala imovinu na svoje ime ovo je bio jedini put da joj obezbedim redovan izvor prihoda. Sto da ne ?

 - E ako nam ovo Luka uspe, tetka vise nece biti bezemljasica.

- Uspevamo , nema da omanemo. Da i ti konacno vise ne zavisis od nikoga posle pedestet godina.

 Tetka Rada, tetka zbog koje se ova rec pise uvek velikim slovom. Od najranijeg detinstva vecina slika vezane su za nju. Nema tog lepog trenutku u zivotu u cijoj slici nema nje. Tiha i ljupka iz njenih ociju izvirala je dobrota. Ona je neko ko me uvek zvala sreco ili kuco moja, sa toliko neznosti i topline u glasu da to nije imalo cenu.

 Pre dvadeset cetiri godine ostala je bez svog jedinog deteta. Rana koja se tada otvorila svakim danom sve vise je krvarila i pekla, za nju nije bilo leka. Junacki je nosila duboko u sebi, kidajuci je bolnim jaucima bespomocnosti naricuci na sinovom grobu.

 Stigavsi isped zgrade socijanog u Subotici tetku sam smestio u pozajmljena invalidska kolica, dao poslednje instrukcije i krenuo u akciju.

U zivotu, nazalost, imao sam priliku da budem u mnogim zdravstevim ustanovama ali ljubaznije osoblje i uljudnije lekare nisam video nego u Subotici.

 - Dobar dan.- pozdravio sam doktoricu presednicu komisije.

- Dobar dan , izvolite .

- Ja sam dosao za ....., znate samo da pitam ona je nepokretna u kolicima pa da li imate nekog clana obezbedjena da mi pomogne da je unesem?

- Nema potrebe, ja cu izaci ispred zgrade – ljubazno mi je odgovorila doktorica.

 Brzo sam izasao da dam tajni znak tetki.

 - Dobar dan bako- pozdravila je tetku doktorica.

- Nisam aaaa – pravila se tetka nevesta

- Kako se zovete?

- Rada – promrmljala je tetka gledajuci u zemlju.

- Imate li imovine ?

- Sta?

- Imate li zemlje? Ponovila je doktorka

- Ja sam bezemljasica.

- Sta je rekla?- obratila mi se doktorka

- Gospodjo ona je imala pre dve godine jak mozdani udar i od tada vuce posledice, na momente je svesna a na momente nikog ne prepozna. Ima problema sa govorom a vidite i ove ulkuse na nogama , posledica lose cirkulacije . Sem toga ima i propale casice na kukovima pa vise ni uz pomoc staka ne moze da hoda.

- Dovoljno je. Rekla je. Da je vise ne mucimo. Namignula mi i dodala  Za desetak dana stici ce vam resenje, zelim vam puno srece i noj zdravlja jos pomalo.

 Osecao sam se kao narodni heroj. Srce mi je bilo veliko kao cela Subotica.Uspeo sam !. Ja sam bio taj koji je tetki posle pedeset godina napornog rada u poljoprivredi, gde sve zavisi od vremena i nista nije sigurno, uspeo da obezbedim stalni izvor prihoda.

 Osmeh u povratku nije nam silazio sa lica.

 - Luka sreco, jesam bila dobra.

- Super , tetka za oskara.

- Kao pravim se ja nevesta.

- Pa sta nismo nista slagali osim da nisi razumna. Koliko si ti dala za 60 godina ovoj drzavi moze i ona tebi nesto.

- E posto si i ti bez svog dinara, a ja znam kako je to celog zivota, pola ide meni pola tebi.

- Ma ne treba tetka- nasmejao sam se.

- Treba, treba. Delimo kuco tetkina na ravne casti.

- Dobro.

 Nije bilo svrhe se protiviti jer to i jeste bila istinski ona. Velikodusna, pravicna, blaga puna topline i razumevanja.

 U povratku morao sam jos da svratim u nekoliko prodavnica, na cega se tetka nije bunila. Pred poslednjom mesta za parkiranje nije bilo ni za lek. Jedva sam se ukrcao na jednom inprovizovanom izmedju dve breze na jednoj blagoj nizbrdici.

 - E tako sve sam uzeo idemo kuci.

 Nespretno sam pritisnuo kvacilo, kola su lagano kliznula i uz jak ostar zvu naslonila na jednu brezu.Prebledeo sam.

 Steta je bila ucinjena. Iz prednjeg plasticnog branika zjapila je rupa velicine pesnice.

 - Uh je...em ti zivot. – sam sebi sam rekao.

 Iz kola tetka je nemo gledala moju reakciju.

 - Ubice me tata.- prestravljeno sam rekao . Opec ce reci ti si smotan, tvoja sestra je za tebe profesionalac. Ti si dupe-glava za voznju. Joj ubicu se.

- Ma neces . Ne dam te ja.

- Sta da radim.

- Slusaj, reciremo da te je neko udario na parkingu- predlozila je tetka.

- Da, da i recicemo da mi nismo ni videli ko. Recicemo da smo tako zatekli kad smo se vratili. Neces me izdati?

- Luka , sreco ni da me na komade kidaju.

 Tetka i ja sklopili smo pakt. Nasa mala tajna bila je zavijena u bezazlenu laz. Mi cemo se drzati nase price i to je to.

 Tati smo ispricali vrlo uverljivu pricu. Na nase iznenadjenje burna reakcija je izostala. Rekao je da svakom to moze da se desi a da ce on to srediti. Laknulo nam je.

 Za nekoliko dana zazvonio mi je telefon- tata.

 - Reci tata.

- Rekli ste da vas je neko udario na parkingu?

- Da i nemam pojma ko je bio.- pravdao sam se.

- Danas sam ono popravljao i znam ko je- rekao je tata kroz osmeh

- Da- rekao sam zbunjeno.

- Udarila su vas zaprezna kola.

- Kakva zaprezna, sta to pricas?- nista mi nije bilo jasno.

- Pa eto slucajno sam nasao koru breze u unutrasnjosti blatobrana, pa rekog neka zaprega .

- Izvini – znao sam da zna.

- Mene da slazete, ti i tvoja tetka isti ste. Ni za zivu glavu nece da prizna da si ocesao drvo. Kaze ona nista ne zna.- poceo je da se smeje. Sledeci put sklonite dokaze hahaha.

- Ne znam stvarno kako se desilo, znam da ces reci da sam glupson, al eto desilo se. Priznajem. Nisam hteo da me vices i da mi ne das vise kola.

- Ma necu te vikati, j...s branik, napravio sam, a kola... ma odlican si ti vozac. Mozes ih uvek dobiti kad ti zatrebaju.

 Treba li napomenuti da tetka nikad nije htela da prizna sta se zaista desilo cutanjem se braneci.

Po dobijanju prvog primanja bio sam nagradjivam  redovno svakog meseca pola-pola, kao sto je i obecala.

 Posle godinu dana tetka je dozivela jos jedan jak mozdani udar sa kojim nije uspela da se izbori. Umrla je 3 decembra , dan pre svog 69 rodjendana, na odeljenju suboticke bolnice.

Ja sam bio taj koji je poslednji put video i poljubio. Iako u besvesnom stanju na moj poljubac apart za pracenje ritma srcanog misica reagovao je na tren ubrzanim i jacim otkucajima. Znam da me je cula.

 Sahranjena je na grobrlju pored svog jedinog sina.

Njen suprug , moj teco, umro je za njom posle svega cetiri meseca. Posle 52 godine njihovog braka, velike ljubavi i postovanja, koje su imali jedno prema drugom, njegovi rodjaci nisu mu ispunili zelju i sahranili su ga razdvojeno od nje.

 Osim crne memerne ploce koja je ostala kao trag njenog postojanja, i hladne keramicke slike u mom srcu ostala je velika toplina i tri sveske najlepsih starinskih recepata torti i kolaca, koje kao kuvarska biblija zauzimaju pocasno mesto na polici u mojoj kuhinji.

 Od nje sam nasledio talenat za slikanje, zapazanje detalja, oko „kamera“, i talenat za kuvanje i pravljenje poslastica kojima me je cesto obradovala.

 Zahvalan sam joj za sve rodjendane koje mi je ulepsala tortama, za svu toplinu njenog  dlana u mojoj kosi. Za sve osmehe,  nezne reci podrske. Za blagost, srecu i nesebicnost.

 Uvek se obradujem kad je sanjam, a to je cesto, jer mogu bar u snovima da vidim njeno svetlo lice i cujem njen divni glas. Ostavila mi je najvece nasledje u zivotu, ne merljivo sa icim materijalnim, ostavila mi je ljubav koju nikad  niko vise  nece  moci da mi nadomesti.

 Trudim se da ne prolazim pored kuce i kojoj je zivela. Prazna, zarasla u korov i avetna izazove jezu. Jos duplo mi je tezi njen gubitak jer iza nje nije ostao niko – ostalo je samo pustos.

 Skupio sam sve nihove slike i skrto ih cuvam od zaborava. Zelim da se zauvek sacuva secanje na postojanje tako divnih ljudi kao sto su bili moja  tetka, teco i njihov sin, moj brat.

 Uz ovu pesmu setim se nje  i sve sto mi je znacila.

 

 U subotu na njen rodjendan, i trogodisnjicu smrti upalicu joj svecu ,odnecu joj cvece i kolace  koje je volela i da jede i da pravi.

Prelistacu opet album sa slikama gde je njeno lice krasilo sreca koja nije ni slutila tako tezak kraj.

 

p.s.

Za nju uvek ce biti rezervisana moja suza i najlepsi deo srca koje je mirno jer znam da je ona posle mnogo godina opet sa svojim detetom , a bol koju je nosila 24 godine konacno nestao. Ako ste i vi zaplakali , veliko vam hvala, tako ona zivi jos sekund duze i vecnije. Dajem vam recept torte po kojoj je pamtim, koju uvek rado napravim i od srca degustiram

 mareziluka

 

  SLADOLED TORTA

Potrebno:

Kora:

10 belanaca

10 kasika secera

10 kasika brasna

½ praska za pecivo

1 vanil secer

2 dcl mleka

 

Fil 1 :

4 dcl vode

12 kasika secera

2 pudinga od vanile

 

Fil 2:

2 dcl vode

6 kasika secera

1 puding od cokolade

 

Fil 3:

2 margarina

10 zumanaca

10 kasika secera

100 gr cokolade ili kasika kakaoa

2 slaga

 Umutiti belanca u sneg, dodati secer, brasno i prasak za pecivo. Ispeci na 180 C. u pravougaonom plehu otprilike 40x25 cm, tek pecenu koru preliti sa 2 dcl mleka u koje je dodat vanil secer. Koru ohladiti ali ne vaditi iz pleha.

Fil 1 : Prokuvati 4 dcl vode sa 12 kasika secera. Posebno umutiti 2 pudinga sa malo vode i skuvati u vrijucu vodu dok se ne zgusne kao zele.

Fil 2:Prokuvati 2 dcl vode sa 6 kasika secera. Dodati u to razmucen jedan puding od cokolade i kuvati dok ne postane kao zele.

Fil 3: Umutiti zumanca i secer u to dodati dva umucena margarina. Podeliti u 2 jednaka dela i u jednu polovinuu dodati hladan fil1 a u drugu hladan fil 2 + cokoladu ili kakao.

Redjati u plehu  kora ->zuti fil-> kafeni fil -. Slag.

 

Prijatno!

 

[ Generalna ] 23 Novembar, 2010 01:33

Cuda u zivotu retko se desavaju. Kazu da je recept za uspeh da se u cuda dovoljno veruje i da ce se ona ipak desiti. Razlicite su metode da se dodje  do kako se kaze „onostranog“, uz minimalno ulozen trud i maximalni rezultat. Da li jos uvek u tome pomaze najpoznatija formula ciribu ciriba i uplakana vestica da li je  neobicnost?

 Okultne vestine i vradzbine za mene su cista budalastina. Na  prvo mesto pored njih jos dodajem i teorije zavere kao i same teoreticare. Za mene jedina prava vera je vera u Boga, ljude i sebe. I ne moze ni petsto slepo misecih krilaca, crvenih konaca i bajalica da me uveri da tako neko moze da mi nanese neko zlo ili od istog odbrani. Cvrsto verujem u ljudsko srce i samo je ono to koje diktira nas ritam zivota, intervale dobrog ili loseg.

 Nikada u zivotu nisam pozeleo da odem kod neke vracare ili u najboljem slucaju astrologa i tako „ saznam „ sopstvenu buducnost. Kakva glupost saznati ono sto te ceka, pa u cemu je onda car zivota? Ovako snalazim se u momentu kad me snadje ili sreca ili tuga …. I sve je to ljudski, normalno i tako treba da bude. Posle svake kise uvek dodje sunce i posle svake noci svane novo jutro.

 Jedinao prokletstvo u koje verujem jeste prokletsvo ustajanja na levu nogu, a taj dan bas sam se na nju prvo oslonio.

 Pre nekoliko dana Didi me je zamolila da podjem sa njom do jedne travarke po lekove svom rodjaku. Nije bas bila odusevljena zadatim zadatkom ali hajde da ucini, da se ljudi iz unutrasnosti ne trose.

 Zapalio sam cigaretu cekajuci gradski u kome je Didi vec bila.

 - E bas mi je milo sto cete od danas da budete kaznjavani, bas volem. – rekla je jedna stara ofucana skotina u liku krezave babe. Sada cete valjda da se naucite pameti da nas ne trujete.

- E to ce da te izvadi u 200 oj godini –rekao sam babi misleci u sebi  Terajse bre baba u tri ...

 Sva sreca po babu pa je autobus brzo stigao. Didi je naravno cuvala mesto za moje „ stare koske“.

 - Cao.

- Cao – jedva sam izustio.

- Sta ti je ?

- Ma nesto sam danas bas bezvoljan, mrtav, sto se ono kaze ustao na levu nogu. Otero bi danas ceo svet u ... – organ.

- Nisam ni ja bolje, jos ova zajebancija , nije mi trebalo.

- A gde tacno idemo ?

- Kod neke travarke po neki caj, nemam pojma. Tu negde oko najlona. Imam adresu valjda cemo naci.

 Klisa za mene nije omiljeni deo grada. Uvek sam se cudio kako njujorcani imaju prezir prema Bruklinu a deli ih samo jedan most . klisa je za mene novosadski Bruklin. Mesavina velelepnih kuca i udzerica, sirokih i uskih ulica, prljava, strokava nikad je nisam osecao kao deo ovog grada.

 Posle pola sata tumaranja  nekako smo uspeli da pobodemo ulicu i broj koju smo trazili.

 Cim smo otvorili kapiju utakazao se dokaz moje ne ljubavi prema ovom delu. Niz dvorisno naredjanih stanova  krio je iza sebe milion ljudskih sudbina.

Na inprovizovanim strikovima susio se „beli“ ves koji je licio na sve osim na opran. Pred vratima nalazile su se metalne konzerve ukrasene vec polusvelim muskatlama, iz niskih odzaka vetar je motao gust dim pravo u lice svakom onom ko je morao proci tuda.

 Na inprovizovanoj tabli masnom farbom pisalo je : „ Blagotvorna Zivana“.

 Do njenih vrata vodilo je nekih petnestak stepenica. Taman sto prisli istima sa prozora sa sprata doleti jedna poprilicna slajmara kao bomba.

 - Fujjj- grozila se Didi.

- Povrace mi se – nisam ni ja bio manje odusevljen.

 Prostorija u koju smo usli iznenadila nas je. Ocekujuci nekakvu malu apotekicu sa gomilom kutijica sa cajevima, mi smo naleteli na cekaonicu.

 Sa zidova visilo je bezbroj jeftinih ikona, travnatih venaca i drvenih krstova. Na klupamase tiskalo dvadesetak ljudi svi cekajuci na prijem. Prizor uzasavajuci. Kljakavi, osakaceni, pogrbljeni, oteceni i deformisani.

 - Izvol’ te!- uputila nam je ispitivacki pogled jedna mala mrsava zena.

- Ja sam dosla po cajeve za mog... Didi je pokusala da joj objasni.

- Sacekajte-odbrusila je malena.

- Izvinite ali zaista mi samo hocemo caj, zurimo na posao.- pokusao sam da ubrzam stvar.

- Rekla sam sacekajte- skresala nam je ostrim tonom malena i primorala da to i uradimo.

 Didi i ja smestili smo se na ivici jedne klupe na neverovatno malom prostoru kao dve sardine. Iza vrata susedne prostorije cuo se dubok zenski glas.

 -Ikonu u desnu ruku, ikonu u levu ruku. Ne boj se ! Sada brzo ikonu u desnu ruku,ikonu u levu ruku, ikonu u desnu ruku, ikonu u levu ruku , ne boj se ikone !!!

 Didi i ja pogledali smo se blago telecim pogledom. Kako bi izbegao da skliznem sa ivice klupe prekrstio sam nogu preko noge. U tom momentu osetih jak udarac po njima.

 - Ne! Blagotvorna Zivana to ne dozvoljava, ne pleti joj srecu !

 Doslo mi je da babu, koja po udarcu koji sam osetio kao da je rod rodjeni sa  Tajsonu, ritnem direktno u facu i tako je izlecim od njene ludorije-suplje glave. Sreca pa sam pristojan al jedva sam se uzdrzao.

 Na vratima pojavila se krupna zena nekih kasnih pedesetih, ofarbana u vatreno crvenu boju.

- Veseli plamicak-sapnuo sam Didi, skocivsi da preko reda obavimo ono za cega smo dosli.

- Udji sine , brzo udji- ugurala nas je u sobu plamena.

 Soba polumracna sa nekoliko prigusinih svetiljki. Na samoj sredini mali okrugli sto, tri stolice.

Na stolu nekakve cinijice ispunjene tecnostima razlicitih boja, bosiljak, krst, brojanica, sveca.

 Plamena Ili Blagotvorna Zivana na sebi je imala vise zlata nego ceo izlog zlatare majdanpek. Napadno nasminkana-indijanskim bojama obucena u neku siroku tuniku.

 - Mi smo samo dosli gospodjo po caj – pocela je Didi.

- Sedite , brzo sedite.

 Hajde ocigledno nismo imali drugog izbora.

- Vidim u tebi demone predaka- obratila mi se. To moramo hitno da isteramo iz tebe.

 Kad je pocela da trabunja garantujem da mi je faca bila kao i Homera Simsona kad mu neko prica a u oblacicu nad njegovom glavom svetli krofna. Tele sto tele.

 - Gospodjo ali.... pokusao sam.

- Brzo sine uzmi ovu ikonu u ruku – gurala mi je fals ikonu .

- Ne , gospodjo..- opirao sam se .

- Ja cu te ocistiti demona sto ti ruse zdravlje i srecu! Upalimo svecu da odu uz dim.

 Zahvatila je iz posudice neku nepoznatu tekucinu i mrmljacu pocela da me prska.

Ostrim okretom, razgoracenih ociju Didi sam dao znak da idemo.

 Kako sam ja poprilicno krakat  tako sam skocivsi nogom zakacio i prevrnuo sto.

 - Je...o ti pas mater i tebi i demonima. Teraj se bre ludaco. Joooooooooooj sad bi te nabo na kolac. Kretenko. Ako ti ja dam duha odusices. Grkljan cu na dupe da ti cupam! Ti meni... urlao sam

 Uhvatio sam Didi za ruku i u dva skoka , pazeci da ne slomijemo glavu preletio one silne stepenice. Iza nas culo se urlanje razjarene gomile. Vristali su za nama ,culo se tu svasta. Bezali smo kroz blatnjavo dvoriste i nismo se okretali dok nismo pretrcali citava dva coska.

 - Uhhhhhhhh jedva sam zadihan izgovorio oslonivsi se na zid, pa to samo moze sa tobom  da se desi. Obecavam ti uhhh, dusa mi je u nosu, jos jednom nesto ovako i tebi cu grkljan cupati.

- Crkla sam, al se bre ostaralo uhhhhhhh ! Joooj pocela je da se smeje da si samo mogao da vidis svoju facu kikikikik, hahahaha.

- Slatka si mi!

-  A tek njenu hahahaha Didi je crkavala od smeha.

 Izricito sam zahtevao da se posle ove spektakularne seanse , kuci vratim taxijem na Didin racun. Cena pretrpljenog stresa. Stali smo na uglu kod najlona da sacekamo taxi.

 - Daj mi upaljac da ne rovim sad- rekao sam Didi drzeci cigaretu u ustima.

- Nemam.

- E otkad znam za tebe nikad nisi imala upaljac,cekaj  nasao sam . Kupicu ti jedan oko vrata ko klepetusu da ga stavis, mozda ga i sacuvas.

- Ne treba, ne pusim!

- Sta? bio sam u soku.

- Ima pet dana da sam ostavila, vise ne.- rekla je kroz osmeh.

- Pu izdajice jedna. Sram te bilo. Izdala si me sine Brute. Sa tobom necu vise da se druzim. Uaaa posle petnest godina, e Didi , Didi razocarala si me.

 Taman sto sam uvukao prvi dim i poceo sa stabilizacijom svog nervnog sistema ispred nas se zaustavio beli jugo iz koga je izasla nacifrana cica.

 - Dobar dan.

- Dobar dan- duetski smo odgovorili.

- Ja sam iz zravstvene inspekcije a vi pusite na nedozvoljenom mestu, moram da vam napisem kaznu !

-Molim? Bio sam u cudu.

- Od danas vazi zakon o zabrani pusenja na javnim mestima, a vi ste na parkingu javne institucije, najlon pijace, i morate platiti kaznu. – odrzala je predavanje.

- Ti to mene zajebavas?- kratko sam je presekao.

- Gospodine obratite paznju na recnik, dajte dokumenta.

- Otkud je ovo....

- Necu se raspravljati vi ugrozavate vase i zdravlje drugih i necu raspravu ! Dokumenta!

 Hiljadu ti bogovetnih levih noga, duhova predaka i demona, i hiljadu mantri bajalica i vradzbina, kotao u meni je eksplodirao.

 - Sta tebe boli za moje zdravlje, ti ces da me spases. To sto nemam leba da jedem za to te zabole. To sto jedemo modifikovanu hranu, pijemo radioaktivnu vodu i sto su nas bonbardovali to je zdravo?!!!! Vikao sam i dzipao pola metra od zemlje u svom besu. Koje si mi ti k…o mudo da mi kazes da li cu da crkavam ili ne. Evo vidi vidi deset cu sad da zapalim. Potrpao sam deset cigara odjednom u usta i poceo da ih palim. To sto ne mogu da dobijem zdravstvenu zastitu i posao, to te nije briga. Bitno da si ti svoje dupe uvalila u drzavni auto, ja da te placam. Grmeao sam nesmanjenim intezitetom.

I da znas hocu da crknem i to od cigara to je moje pravo, moj izbor. Bar da znam ,ako se u ovoj drzavi nista ne zna, od cega sam crko!!! Evo ubijam se , bolje narodu da date hleba nego sto bacate pare na glupe reklame. Popusicete i vi svoje mame li vam…..  E necete mi jos ovo uzeti ! Kaznjavajte alhoholicare,drogerase, vracare. Napali na nas ko nekrsteni.Jooooooooj!!!!!Zemljo tunguzijo otvori se!!!

 Do tada drcan inspektorkin pogled pretvorio se u placljivi. Didi joj je prisla nesto sapnula dok sam ja i  dalje urlao odskakujuci od zemlje u svoj svojoj ljutini i besu

 Zgrabivsi me za ruku brzo me je uvukla u taksi i rekla taksisti sto pre da nestanemo sa ove lokacije.

 Kada sam se malo smiri i dosao sebi pitao sam Didi sta je to sapnula inspektorki.

 - Da si sizofrenicar i da cekamo taksi da te vodim u bolnicu.

- Ja lud?Hvala ti!- naljutio sam se.

- Ma blesice jedna bio bi lud da smo dozvolili da joj poklonis 5000 za kaznu, izvukla sam te !

- Uh srce moje-razvukao sam osmeh od uva do uva.

-Bleso jedna blesava! Ovo je bio stvarno “caroban” dan. Izvini jos jednom za sve.

- Oprosteno ti je.

- Pocinje glava da me ubija.- rekla je.

- Imam lek, alternativni.

-Nemoj molim te, jedva smo danas preziveli sve alternative-dodala je kroz smeh.

 Jedino cudo na kome sam zahvalan jeste cudo plemenitih srdasaca mojih prijatelja. U sva ostala tesko da verujem. Pusenje ne ostavljam iz cistog inata! Necu da ga se odreknem ni za zivot jer to je moje pravo! Didinu glavobolju izlecio sam najboljom alternativom – Brzom poslasticom koju  morate probati.

Pesmu, koja je moja licna himna, poslusajte obavezno! Moj mali doprinos protiv diskriminacije pusaca, pa imamo i mi dusu, garavu al je dusa !

                                                        

 

 

 p.s.

U danima kada neoprezno ustanem na levu nogu vratim se u krevet, tako je najbolje za sve, i za mene i za svet. Trudim se vec danima da s obe skakucem veselo i ustanem uvek na pravi oslonac. Jelo ciji vam recept dajem mozete spremiti stojeci na bilo kojoj nozi, cak i levoj, garantovano moze samo da vam donese radosti i zadovoljstvo!

 

mareziluka

 

 

REZANCI SA MAKOM

 

Potrebno ;

1 pakovanje sirokih rezanaca (oko 300 gr.)

100 gr mlevenog maka

6-7 supenih kasika secera

Malo ulja

 

Rezanca skuvajte , ocedite. Zatim u isti sud sipajte ulja toliko da prekrije dno,vratite na vatru, dodajte na to rezanca, mak i secer i dobro izmesajte nekoliko sekundi dok se secer ne rastopi i mak razlije po svom testu.

 

Prijatno!

[ Generalna ] 18 Novembar, 2010 03:34

Odnose sa ljudima delim u nekoliko kategorija.  Zavisno od vremenskog intervala koje smo proveli zajedno i stvari kroz koje smo prosli , poslagane su i moje klasifikacije. Na samom vrhu nalaze se prijatelji, zatim slede drugovi, poznanici i na kraju bivsi ili nebitni. Ogrtac ljubavi i poverenja mojih prijateljstava ukrasava niz zlatnih kopci, koliko je svako bitno dugme i zlatnim vezom pricvrsceno ?

 Sva moja prijateljstva  dugocka su skoro pa dvadeset godina. Sto su starija, kao i vino, to su bolja i prefinjenija. Vreme ih je obojilo finim aromama koje zanosno opijaju. Uvek sam se ljudima predavao sirom otvorenog srca, sto su ljudi , koji su danas pored mene, umeli na moju veliku srecu i da prepoznaju. U trenutcima velikih sreca al i tuga bio sam tu, sto se ono kaze na raspolaganju 24 casa. Bio sam vetar koji duva u jedra i gura ih napred ka sreci i mirna luka u koju uvek mogu da se vrate posle zivotnih brodoloma.

 Strpljiv i pun razumevanja, spreman da saslusam i ne osudim stojim kao svetionik. Isto tako za mene su svi dragi ljudi tu da previju i po koju moju ranu il’ dodaju jos jedan osmeh u radosti.

 Preko interfona cuo sam brujanje motora taxija koji sam narucio pre nekoliko minuta. Poslednji pogled po stanu da nisam nesto zaboravio, telefon, kljucevi, suncane, cigare, pice, poklon sve je tu – mogu da krenem.

 - Dobro jutro – rekao sam taxisti.

- Dobro jutro.

- Molim vas bulevar karlja Petra je..vetra. – poceo sam da šoketam, cemu sam inace sklon u ranim jutarnjim satima.

Izmamio sam osmeh na lice taxisti, sto je bio trik da me ne zeza u voznji. Mnogi su znali da voze toliko sporo i hvataju svako crveno svetlo da sam cesto u tim situacijam izlazio na prvom semaforu ne zeleci da me neko za rodjene pare zavitlava.

 - Zurite li.—upitao je taksista.

- Najkasnije za deset minuta moram da budem tamo, potrudite se , danas idem da krstim drugaricu.

- Bas lepo- kratko je prokomentarisao.

 Poziv za krstenog kuma za mene je najvece priznanje koje za ulozene godine prijateljstva mozete dobiti. Osecam se veoma ponosno kada se ljudi odluce da ih bas ja uvedem u veru i budem im duhovni vodja. Ne postoje te pare koje bi mogle da plate taj osecaj  koji je rastao i mom srcu.

 Mica me je pre mesec dana pozvala da je krstim. Naravno da nije bilo dvoumljenja. Iako na prvi pogled vrlo otvoren i moderan po pogledu nekih zvanicnih stvari tipa vencanja, krstenja, slava tvrdi sam tradicionalista. Uvek postujem propisani kodeks i trudim se do maksimuma da sve ispostujem.

 Znajuci sve to Mica me isto tako ispostovala i sa poklonom picem i bonbonjerom svecano pozvala da je krstim. Isto tako znajuci red i obicaje i ja sam za Micu kupio sve sto protokol i tradicija nalazu. Spremio sam se svecano ne zaboravivsi dobro raspolozenje.

 - Dobar dan, danas nam je divan dan- veselo sam kazao jos na vratima.

- Dobro jutro ulazi.

- Spremni, mozemo da krenemo ?

- Nisam moram jos da osusim kosu- rekla je mica mrtva hladna.

- Molim? Pa ti nisi normalana . Treba da smo u crkvi za dvadeset minuta.

- Stcicemo.

- Ne mogu da verujem da sam ja stigao pre sa drugog kraja grada nego da se ti nisi spremila, kad si ustala ?

- U sest.

- O majko mila – prekrstio sam se - sad je pola devet.

 To i jeste licilo na Micu – uvek kasni.

 Dok sam nervozno cekao da ona uspe nekako da se spremi, valjda na vreme, dace Bog, setio sam se svog prvog kumstva.

 Cast da nekom postanem kum ukazala mi je prvo a ko drugi nego Didi. Kako je tada rekla , sto me nacisto oborilo sa nogu, zelela je da nase prijateljstvo krunise necim visim, uzvisenijim i da medju nama napravi neraskidivu vezu za ceo zivot. Zelela je da budem deo njene porodice koja joj nije dodeljena, koju ce ona sama birati.

 Didi sam krstio pre tacno deset godina, jednog hladnog februarskog dana, postavsi tada po prvi put kum a ona moje prvo kumce, kako je i danas zovem.

 Svestenik koji je krstio Didi bio je poznat, Boze me prosti, kao covek lake ruke. Kada je trebalo platiti njegove usluge nije imao ni meru ni granicu. Obrede je najcesce skracivao na maximalno minimalno trajanje i nije bas bio reprezentativni predstavnik duhovnog lica.

 Poplaveli od zime u hladnoj crkvi, bili smo obamrli ne osecajuci svoje telo. Prilikom obilaska oltara slucajno sam ga nacepio po mantiji tako da se isti zateturao i zamalo pao sto je naravno izazvalo salvu sakrivenog smeha svih prisutnih. Taj geg se i danas prepricava kao moj najbogohulniji greh.

 - Gotova, idemo!- prekinuo me u mislima Micin glas.

- Konacno.

 Saborna crkva za mene je najlepsi pravoslavni hram u Novom Sadu. Smestena u samom centru grada blista svojom raskosnom kupolom i privlaci paznju svakog vernika. Iako pripada po parohiji Uspenskoj, Mici je ovde zakazano krstenje jer, kako je njen svestenik rekao, ovde krste velike bebe.

 - Dobro dan dobri ljudi. Bog pomaze.- pozdravio nas je veseli svestenik.

- Bog vam pomogao oce.

- Spremni da danas obavimo jedan veliki posao?

- Spremni oce-rekli smo u glas.

- Vi ste kum/

- Da oce.- odgovorio sam.

- Drago mi je ja sam otac Jovan, mozete me i zvati Joca.

 Ovaj svestenik u potpunosti se razlikovao od Didinog. Vedar, nasmejan, prijatan.

Pravi primer svestenog lica kod koga sa voljom dodjete i sa kojim jednostavno padaju sve barijere.

 Krstenje „velikih beba“ obavlja se u zasebnoj prostoriji parohiskog doma nazvano krstionica. Ono zasto je bilo specificno ovo mesto, mala kapela, jeste u tome sto u njoj postoji bazen za potapanje odraslih.

 Mala sobica od svega nekoliko kvadrata sadrzala je i dve svlacionice, tri ikone i inprovizovani oltar. Iako „inprovizovana’’ u njoj je vladao poseban mir.

 Drzeci Micu za desnu ruku pre samog cina potapanja, sto se smatra cinom krstenja, krstio sam se na svim propisanim mestima slusajuci pazljivo svestenikove reci.

 - E sad na presvlacenje- rekao je svestenik. Idemo na kupanje.

- Oce, ima li ovde neka kosulja ili cu u kupacem?- zacula se Mica iz kabine.

 Brzo montirajuci film u glavi kao klik , pojavila mi se legendarna recenica : „ kupacice moja...“. Jedva sam se suzdrzao da ne puknem od smeha. Obrazi su mi bili naduveni od suzdrzavanja.

 U dubokom bazenu pop je Micu potapao pritiskajuci je cvrsto ka dnu.

- Gde si ti krenula, jos malo cela moras- bio je neumoljiv.

- Sad si krstena. Hajde kume ti da citas molitvu, imamo onda jos jednu veselu pesmicu posle toga i gotovo.

 Iako nisam tako brzo uradio sve sto je trazeno Mice jos nije bilo.

 - Luka jel Mica uvek ovako brza?- pitao me svestenik

- Jeste – rekao sam kroz smeh.

- Ajde kumo hajde, mi se ovde ukocismo cekajuci.

- Stizem.

 Iza paravana Mica je izasla sa sve peskirom na glavi oblikovanim kao turban. Nisam mogao da izdrzim prasnuo sam zajedno sa popom u smeh. Njoj nista nije bilo jasno. Gledala nas je kao pale sa marsa.

 Prilikom citanjem zadnje molitve nespretno je uzeo molitvenik za zadnu stranicu , u sred citanja isti se raspao u hiljadu delova. Tresao sam se kao prut nad vodom od smeha. Mici sam toliko stegao ruku da sam mislio da cu joj polomiti svaku koscicu.

 Aleluja, napokon je bila krstena.

 Da bi se upisala u knjigu krstenih morali smo sa pop Jocom da se vratimo do Uspenske crkve.

 - Videli ti ovu kume?-pitao me.

- Videh.

- Na sta joj usta lice, sva naduvana ko da je bumbar ujede.- komentarisao je veseli pop silikonom oplemenjenu lepoticu.

- Da oce.

 Moj nekontrolisani porok – pusenje morao sam pod hitno da utolim, zapalio sam na sred ulice onako hodajuci sto bi se reklo u letu.

-Kume, sta radis to?

- Pusim oce.

- To je greh. To je samoubistvo, a Bog to ne odobrava.

- Gresan sam oce al sta cu !?

- U Svetom pismu Svevisnji je rekao jedi i pij , evo sad da svratimo ovde na jedno hladno pivo i jagnjetinu, nigde ne pise pusi.- trpeo sam kritike nimalo ne posustajuci praveci oblake dima.

- Oce, kada je Sveto pismo pisano nije jos bila otkrivena Amnerika a ni duvan, da jeste ja sam siguran pisalo bi pored pica i jedanja –dimi.

Pop Joca je poceo grohotom da se smeje.

 - E svaka ti cast doskocio si mi!

 Posle zavrsene procedure upisivanja  i izdavanju krstenice, pri izlasku iz kancelarije zanemario sam cinjenicu da su vrata visoka svega metar i osanmdeset i tako lepo nalepio celo na njih da sam u momentu prebrojao hiljade zvezdica.

 - Kume overi li ga ?- kroz smeh me pitao pop Joca.

- Jesam oce i to bas dobro !

- Neka , neka ni prvi ni poslednji, valja se.

 Miica i ja sporazumeli smo se da me ne zove kume vec kao i do sada. Nasla je srednje resenje pa me zove duhovni a ja nju ovcicom( nekrstena bila je zalutala ovcica, koja se krstenjem priklonila stadu Bozijem).

 Kazu kum nije dugme, kum mora da se bez pogovora slusa, odlucio sam da ne zelim da ovaj divni dogadjaj  proslavljamo u restoranu vec u  intimnijoj atmosferi. Kao duhovni vodja , mojoj dragoj drugoj ovcici, odlucio sam da spremim lep rucak i tako joj pokazem prvi primer oslonca.

 Moje drugo kumce iduce nedelje slavi krsnu slavu Sv. Arhangela Mihajla, ciju sam joj ikonu poklonio kao sinbol ulaska u hriscansvo .

                                              

 Mici srecna ti Slava i jos mnogaja ljeta da zajedno prolazimo kroz zivotna iskusenja i radosti.

 p.s.

Bitne dugmice plasta mojih prijateljstava ucvrstio  je zlatni vez nasih medjusobnih kumstava, praveci neraskidivu nit zauvek. Svi oni ,podjednako vazni, sijaju i danas ponosno u mojim ocima praveci najvredniju saru mog zivota. Neka smo svi jos uvek dugo zivi i zdravi. Ziveli!

 

mareziluka

 

RIBLJI FILETI I KROMPIR SALATA


Potrebno:

 

Ocisceni riblji fileti-preporucujem oslic

5-6 krompira

1 veca glavica crnog luka

2 jaja

Prezla

So,sirce,ulje

 

Filete posolite i uvaljajte u prezlu i ispecote u vrelom ulju dok ne dobiju zlatno zutu boju. Obarite krompir iseckan na kockice, skuvajte dva jaja. U ciniju stavite ocedjen vruc krompir preko njega iseckajte glavicu crnog luka, izrendajte jaja , posolite, pouljite i zasircetite sa dva cepa sirceta. Sve dobro izmesajte i sluzite toplo uz ribu.

 

Prijatno!

[ Generalna ] 15 Novembar, 2010 03:24
  Najvaznija sporedna stvar na svetu, bar za muskarce, kazu da je fudbal. Mnogo je drugih utakmica, mislim na one zivotne, koje su vaznije i koje se mnogo duze i napornije igraju od ovih pomenutih. Najcesce bez ustaljenih pravila mucimo se da dodjemo do pobedonosnog rezultata. Koliko su ispravne odluke ,u trenutcima kada gubimo, narocito  sumljivi šesnesterac  i strucan sudija?
 

 Veliko iskustvo u medjuljudskim odnosima i profilima ljudi stekao sam radeci poslove koje su bili vezani za direktan kontakt sa razlicitim profilima ljudi. Svoje znanje ispekao sam jos na samom pocetku svoje poslovne karijere radeci kao konobar  sad vec davne kriticne 1993 god.

Posle ovog dvogodisnjeg iskustva , a imao sam samo 15 god., redjali su se drugi poslovi dijametralno razliciti od prvog , koji mi je pomogao da vec na prvi pogled nepogresivo odredim profil coveka sa kojim dolazim u kontakt.

 Delovace malo cudno ali osim mimike i razgovora uvek se osvrcem na par detalja koji mnogo govore o nekome. Bizarno ili zabrinjavajuce moj putokaz su uvek oblik ociju, usta, nosa, oblik noktiju i velicine saka, da bi kao finalni parametri dosli i urednost cipela, odece i kose.

 Susret sa Maki sam zakazao na stubu srama, a gde drugo. Odavno se nismo videli pa je bilo krajnje vreme za to. Sto se ono kaze zuta minuta.

 - Cao duso .- rekla je razdragana Maki.

- Zdravo kolezinice bivsa.- bas sam se obradovao.

- Idemo u Atinu?

- Na dva koraka od nje ti jos to pitas, naravno.

 Maki je moja bivsa koleginica. Prvi put sam je video kada sam se zaposlio u Narodnoj Banci Srbije. Na prvi pogled smo se prepoznali. Dovoljno je bilo samo da se pogledamo i da znamo to je to. Toliko slicno smo razmisljali da smo ostale kolege komentarisali pogledima. Veoma zenstvena, lepog lica i tela, privlacila je paznju mnogih momaka u okruzenju. Znala je vesto osmehom da se iskrade iz svakog udvaranja koje joj nije odgovaralo. E sad zene ko zene, bile su ljubomorne na nju i ogovarale je neosnovano. Sve te glasine uzasno su nas zabavljale. Smejali smo se kao dva ludaka a da cesto mnogima nije bilo jasno sta se desava. Jedan gest je bio dovoljan da prasnemo.

 Smestili smo se za stolom broj jedan tj. na stilsku garniture sa leve strane. Razgovor je mogao da pocne.

 - Kako ljubav?- bilo je moje prvo pitanje.

- Onako..- odgovorila je neveselo.

- Znaci mali !

Prasnula je u smeh.

- Kako si znao?

- Cim ti kazes za mladog momka onako znam odma koliko je centimetara tj. sati. Iskustvo sestro iz ispovedaonice. Hajde pricaj slobodno.

- Sto se tice svega odgovara mi.ali...

- Nesto ipak malo fali?- patao sam

- Jao da je malo, lako bi ja.

- Pa koliko ?- bio sam radoznao

- Ovoliki.- prstima je pokazala ne bas zavidnu duzinu maximalno 12 cm.

- Auuuuuuuuuuuu sestro, ozbiljan problem! Pa sta on kaze ?

- Mukica, sta da kaze. On tvrdi da je to sesnaest al kad nije onda nije.

- Bogami ima tu do sesnest citav brojni niz. A reci kakav je ovako ?

- U tome jeste problem. Dobar, fin vaspitan, nezan jako pazljiv, bivsi fudbaler - sportista. Bas je ok, ne pamtim kad sam nekog takvog srela, ima sve al ono ne.

 Problem je i bio vise od ozbiljnog. Tesko je danas naici na nekog ko je iole pristojan. Ocigledno je ovaj bio. Ali...

 - Reci mi sta da radim?

- Mozda mu nije bio dan, znas ipak prvi put... prekinula me je.

- Ma probali smo tri puta i nista, uvek isto. Ja tu nista ne osecam.

 Ova prica podsetila me na meni slicnu situaciju koju sam imao pre nekoliko godina.

Preko prijatelja upoznao sam jednu izuzetnu devojku. Imala je sve ono sto ja u nekom vizuelnom i intelektuelnom smislu trazim. Bio sam vise nego ocaran da su se i meni jednom kockice poklopile. Kao  dobitak na lutriji imala je uz sve to i sopstveni stan i dobro placen posao, pa gde ces brate mili bolje. Da prostite bilo mi je vec dosadilo sastajanje po hotelima, restoranima, parkovima i setalistima. U njenom stanu mogli smo da se 100 % opustimo. Sve je bilo uredu do pokusaja prvog odnosa. Necu sad da ispadne da se hvalim ili budem tu nesto prost, ali s obzirom da sam visok oko 2 metra , na svu srecu proporcionalan sam tome i u svim mojim udovima , dugackim rukama, dugim nogama i .....

 - I juuu – rekla je kada sam se skinuo.

- Molim? – upitao sam.

- Ja ne smem, ti ces me povrediti.

- Da li si ti normalana? – stvarno sam bio zbunjen.

- Ne stvarno necu ja to moci.- branila se.

- Hoces, pa nisam ja grubijan. Ne znam cega se plasis, glupo je da sad stanemo..navaljivao sam.

- Dobro, ali samo polako, jako polako.

 E sad to nije licilo ni na s od sexa, bilo je pravi rvacki mec. Kako god sam ja hteo da pridjem ona je bezala, grcila se i branila. Posle pola sata rvanja u krevetu licio sam sebi na silovatelja . Toliko me je borba sa tom devojkom iscrpela da sam video da ne vredi i da nikada nece vredeti.

 Mnogi tvrde da sex za vezu nije jako bitan! Odgovorno tvrdim da kada naidjete na nekog ko vam u nekom opstem smislu  odgovara, sex je odmah iza toga. Ako on ne funkcionise, mozete da glumite , varate, pokusavate i zmurite, varate i lazete samo sebe. Ja to nisam nikada imao nameru niti cu.

 - Maki , iskreno da ti kazem, imao sam slicnu situaciju, ja sam ti po prirodi hedonista  a ne mazohista. Kad to ne ide nece nikad ni ici. Zelis li ceo zivot da dahces na play back ili da uzivas?

- Da uzivam – rekla je u momentu ko zapeta puska.

- Onda ostavljaj tog mr. Pikolina i trazi drugog, kad ti tvoj drug kaze.- bio sam odsecan.

- U pravu si mnogo si mi pomogao, znala sam da ces ti reci pravu stvar.

 Problem je bio resen za tili cas. Expert je expert, sta cu takav sam po celom telu, salim se.

 Maki je insistirala da taj vikend obidjemo malo parohiju ( nocni zivot). Aleluja vreme je i bilo. Prijace mi njeno drustvo, s obzirom da odlicno igra, mocicemo da se izdjipamo i malo opustimo posle ovako stresne nedelje.

 Neuobicajno toplo vreme za ovo doba godine izmamilo je u provod masu. Grad pun kao u sred leta vrveo je od zivota. Dobar provod je bio zagarantovan.

Posle obilazaka nekoliko lokala odlucili smo da se stacioniramo u onom gde mozemo uz dobru muziku da se izigramo.

 - Jesi li resila ono?- pitao sam nadvikujuci se sa zvucnikom.

- Nisam.

- Sto?

- Ja mu rekla da vise necu da se vidjamo, on se pravi lud. Vikala je Maki na moje vec jakim zvukom ogluvelo uvo.

- Kako pravi lud ? nista mi nije bilo jasno.

- Ne prestaje da mi salje poruke i zove. Ja mu kazem da smo zavrsili a on nastavlja. Ma mani se njega hajde da se mi provedemo.

 Nasa znojava tela uvijala su se u ritmu muzike tako sinhronizovano kao da smo zajedno proveli 100 godina igrajuci. Menjali smo ritmove na promenu muzike ali nismo odustajali. Prijalo nam je jer smo bez greske pokazivali sva nasa dugogodisnja iskustva. Bila je prava uzivancija igrati sa Maki. Mnogo mladji oko nas su nam zavideli koliko imamo energije i kondicije. Jednostavno nismo pravili pauzu.

 U momentu uhvatio sam Makicin pogled, znao sam sve i bez okretanja.

 - Mr . Pikolino. Pitao sam

- Ahaaaaaaaa, ide prema nama.

- Drzi se !

 Pored nas se pojavio momak sinpaticne face, pristojno gradjen, lepo doteran . Karakteristican ukras njegovog lica bio je dugacak uzak nos. Kazu sto u izlogu to i u radnji, pouzdano znam da kad u izlogu ima mnogu u magacinu ne ostane mnogo- korpus delikt je stajo pred nama.

 - Cao! – pozdravio se sa  Maki.

- Cao , otkud tebe?- Maki je bila zbunjena.

- Zdravo ja sam Luka!- pozdravio sam se.

- Hajde da izadjemo. Rekao je mojoj drugarici.

- Necu vidis da sam u drustvu.

- Sta ovo treba da znaci? Rekla si mi da nocas ne ides u grad kad sam te zvao da se vidimo.

 Uhvatio je Maki za ruku i poceo da je cima. Nasao sam je u neobranom grozdju.

 - Decko polako!- intervenisao sam.

- Ko si ti da mi kazes sta cu ja da radim? Ko ti je bre ovaj ? Sta ovaj hoce?

- Pa to je.... Maki je ostala bez teksta.

- Ko govori ? – besneo je Pikolino.

- Ja sam joj decko. – lupio sam u momentu strgnuvsi njegovu ruku sa Makicine.

- Momak? TI?

- Da, ja! Ima tu nesto cudno? Slozio sam nadrkanu facu kao da cu pobiti pola sveta. Namrstio sam se toliko da sam licio na sar peja.

- On ? cudio se. Ti mene mala zajebavas! Tvrdoglavi fudbalercic nije odustajao.

- Ne -Maki je bila u soku.

- Mr. Pikolino cuo si , ostavi nas na miru, setaj frajeru-strafta ! Grmeo sam mojim baritonom toliko jako da sam nadglasao i zvucnike.

- Sta rece Pikolino?

- Da Pikolino ili ako hoces  kitice. Bezi bre klinac da  ne ostanes i bez tog patrljka, teraj se...

Junacio sam se a srce mi je lupalo hiljadu na sat. Sto se tice tuce potukao sam se dva puta u zivotu i da je ovaj besni bik krenuo na mene znam da bi me samleo. Igrao sam na najacu kartu- nesigurnost zbog svesnosti sopstvene velicine.

 Na licima svih onih koji su me culi razvlacio se osmeh. Zamor je brzo nadvladao muziku i mnogo nasmejanih lica rugalo se gospodinu Kraticu koji je videvsi ovaku reakciju pognuo glavu ko visibaba i zdimio od sramote u dva koraka napolje.

 - U je…m ti zivot, ovo je bilo za dlaku sinko! Rekao sam sav zadihan.

Maki je skocila da me ljubi u znak zahvalnosti jako obesivsi se oko mog vrata.

 - Ovo ti nikada necu zaboraviti. Ti si moj heroj. Ti si moj junak. Cmok, Cmok,  Cmok.

 Jakog li junaka – mislio sam u sebi kad bi isti imao potrebu da ode da zameni pelenu.

 Kao porucena neprijatnost je prekinula pesma koja kao da je pisana za moju drugaricu, ciji refren smo otpevali bezbroj puta dzipajuci neumorno do samog svitanja. Postala je himna koja me uvek podseti na nju i slatko me nasmeje.

 

 

Posle ovako uspesno okoncane misije Maki sam za nekoliko dana zvao na kolacice specijalno pravljeni za nju, slaveci nase drugarstvo i neke buduce pobede.

 

p.s.

 Ugodite uvek sebi i svojim potrebama, nepraveci kompromis zbog bilo cega ili koga. Ne igrajte nikad unapred izgubljene utakmice nadajuci se preokretu rezultata u produzetcima.Kopacke i loptu okacite o klin, srce se gadja i lovi  nekim prefinjenijim alatkama i “grubostima, kao sto je ova poslastica sinbolicnog naziva .Iako malog imena daje istinsko zadovoljstvo i pozitivan rezultat.

 mareziluka

 

 

PUZICI

 

Potrebno za testo :

300 gr brasna

2 zumanca

3 dcl mleka

½ pakovanja kvasca

100 gr margarina stonog

150 gr secera

 

Sirup:

½ litre mleka

2 kesice vanil secera

6 kasika secera

 

Kvasac i kasiku secera staviti u toplo mleko i kada se kvasac digne zamesiti sa brasnom i zumancima . testo ostaviti oko deset minuta da se odmori. Kada se testo odmori razviti ga i premazati sa umucenim margarinom i secerom, namazano testo uviti u rolat i seci na 2 cm debljine, stavitt u podmazan pleh da se odmori oko 1 sat. kada se puzici odmore staviti ih da se peku. Sirup: mleko secer i vanil secer kuvati uz povremeno mesanje dok se ne dobije sirup. Napola pecene puzice preliti ih pripremljenim sirupom : na svaki puzic 3-4 kasike sirupa i nastaviti pevi na 200 stepeni.

 Prijatno!

 

[ Generalna ] 10 Novembar, 2010 19:49
 Granica stida i pristojnosti kvarljiva je roba. Dok je jedni imaju drugima je definitivno razvojem iscezla i postala toliko minimalna da ni jedan savremeni mikroskop ne bi mogao da je nadje.  Savest je , po meni, odraz dobrog vaspitanja i odgovornosti. Svako ko ga imalo ima zna se zastideti i kajati. Kolika je i postoji  li cena da necista savest se opera i  obraz cist se ukalja?

 

Na temu raskida veza ispricano je bezbroj prica. Uzaludno je cini mi se trositi reci o istima. Ne postoje klisei, standardi ili pravila kako isti sprovesti u delo a da on bude bezbolan. Svaki u meni ostavio je pomalo gorak ukus bez obzira sta je predhodilo njemu kao krajnjem resenju.

 Ispijao sam svoju  prvu jutarnju kafu u Nininom drustvu. Bez mnogo reci uzivali smo u rituali koji je vise bio vezan za cutanje nego za razgovor. Kada bi se i desilo da razgovarama onda su to bili oni najiskreniji razgovori iz dubine duse, neokaljani nekim dnevnim dogadjajem.

 Nina i ja mogli smo uvek i o svemu da razgovaramo i najcesce to nisu bile banalne teme. Trudili smo se da uvek jedno drugo razumemo u shvatanjima i poimnanjima opstih zivotnih vrednosti, bez osude uz  veliku dozu razumevanja.

 - Luki razmisljala sam da otputujem negde ovih dana.

- Fino-kratko sam prokomentarisao.

- Ostalo mi je dosta godisnje pa bi mi prijala promena.

- Svakako, samo putuj ako mozes. Znas li gde ces?

- Gledala sam nekoliko arazmana za Egipat ili Spaniju.

- Spanija ah- uzdahnuo sam. Da mi je samo na tren otici u Barselonu da uzivo vidim sva Gaudijeva remek dela....

- Hajde samnom.- dala je predlog.

- Nemam para. Inace vrlo rado.

- Ja cu platiti aranzman, samo ti treba dzeparac.

- Ne vredi, ne mogu.

 Bio sam polaskan ovom ponudom. Ne toliko iz zelje da vidim Spaniju vec iz dobrih i plemenitih namera moje drugarice da mi nesebicno ponudi ovako lep poklon.

Ove  divne trenutke uzivanja prekinula je zvonjava mog mobilnog telefona.

 Na displeju se ocrtavao broj meni apsolutno nepoznat. U prvi mah sam pomislio da je neko vezan za posao .

 - Da.- kratko sam rekao.

- Da li je to Luka?- sa druge strane cuo se zenski glas koji mi je bio poznat samo ne znam odakle.

- Jesam, izvolite?- odgovorio sam pomalo zbunjeno dok sam u glavi premotavao memorijsku karticu za identifikaciju zvuka sa slikom.

- Zdravo, ovde Mila. Sutra  odlazim pa bih volela da te vidim veceras. Zaista bih volela da porazgovaramo o nekim stvarima  ako je to ok. – ispricala je u jednom dahu.

- Vazi.

- Gde i kada?

- Na starom mestu u osam.- bilo je prvo sto mi je palo napamet.

 Izraz mog lica ocigledno je bio jasno ogledalo stanja u kome sam se nasao kad je to Nina primetila.

-Luki sta ti je ?

- Mila, zeli da se vidimo.

- Ne verujem!

 Mila je moja bivsa devojka. Sa njom sam se zabavljao pre deset godina. Upoznali smo se tako sto smo se u slicno vreme doselili u istu zgradu, ja kao student, ona kao mlada perspektivna odbojkasica iz Podgorice koja je dosla da gradi svoju karijeru. Imali smo lepu i harmonicnu vezu pune dve godine. Lepo smo se slagali i razumeli do njenog “ godisnjeg” odmora. Na njega je otisla sama i vise nikad se nije pojavila. Posle tri meseca dobio sam razglednicu iz Kanade u koju je otisla-zauvek.

 Dilemu da li da odem ili ne na obecani sastanak nikako sam nisam mogao da resim. Po hitnom postupku sazvan je samit svih mudraca.

 - Kako je samo nije sramota?- ljuto je pitala Mica.

- Zamisli posle osam godina- cudila se Nina.

 Didi je po obicaju cutala i skupljala informacije da bi na kraju donela ispravan zakljucak.

 - Ljudi, ajde da kazem da i da odem, pogledaj me. Zakazao sam sastanak na salasu 84, znate na sta moja kola lice. Treba da se pojavim u onom krsu posle deset godina. Nemam ni sta da obucem. Prosto ne znam sta da radim. – bio sam nervozan. Znate kako je ona izgledala, sad mora da je jos deset puta bolja.Pogledajte mene !

 Mila je bila moja najlepsa devojka. Kada smo poceli da se zabavljamo prosto ja nisam mogao da verujem sta mi se desava. Pravilne crte lica, duga sjajna kosa, vitka , velikih krupnih ociju izazivala je uzdahe gde god da smo se pojavili. Mnogima smo bili nespojivi. Ona se zaljubila, kako je to umela da kaze, u mene kao coveka, kompletnu licnost, sve ostalo fizicko je vremenom zavolela.

 - Ides i tacak.- zakljucila je Didi. Treba da joj pokazes da nisi ni ti maciji kasalj. Ja cu ti dati bratovu novu koznu jaknu, doteracemo te za desetku.

-Dobro i ...?- slusao sam pazljivo.

- Ja cu ti dati moja kola – dodala je Nina.

- A ne to ne dolazi u obzir.-bunio sam se.

 Nina je pre godinu dana dobila od svojih novi auto. Znam da je audi a koji ni nepitajte. Jedino sto nikada nisam trazio od prijatelja jesu kola. Ne volim da vozim tudje automobile jer kao po baksuzu uvek se nesto pokvari. Za tako skup auto ja nisam imao para da nadoknadjujem stetu.

 - Hoces,hoce. Ima da je dotucemo. – kontrirala je Nina.

- Tako je . i Mica se prikljucila akciji.

 Sta sam drugo mogao nego da pristanem. Ceo dan sam se ulepsavao i istovremeno pitao na cega ce sve to ispasti. Uhvatila me zestoka trema koji ne pamtim kada sam zadnji put osetio. Ispred ogledala sam vezbao spontanost ali mi nikako nije islo od ruke. Pokusavao sam da razvijem taktiku hladnokrvnosti ali jednostavno to nisam bio ja.

Uvek sam kako volim da kazem „ zeca terao na cistinu“ i vrlo jasno i glasno izrazavao svoje stavove i emocije , pa kome pravo kome krivo. Nikada , narocito sa emocijama, nisam kalkulisao. Em je to ruzno em ne vodi nicemu.

 Negde oko sedam bio sam spreman. Frizura doterana do zadnje dlacice, pantalone ,kosulja i nova kozna jakna Didinog brata koja mi je odlicno stajala. Gusio sam se u oblaku sopstvenog parfena, kao neka frajla. Lice mi se caklilo od raznih preparata i krema kao , da prostite, decija guza. Sto bi moja pokojna baba rekla „ Bog ubio puder i pomadu sto napravi svaku babu mladu“.

 Nininim sredjenim i uglancanim kolima krenuo sam na zakazani sastanak. Klizio sam polako ulicama vrlo oprezno kao da vozim po jajima. Udobnost novog auto izazvala je u meni jos veci strah. Imao sam utisak kao da sam prvi put seo za volan.

 Na salasu 84 nisam bio od naseg rastanka. Cim sam krocio osetio sam plimu emocija. Neko blago peckanje oko srca. Sve je bilo kako sam pamtio , istovremeno novo i poznato. Mila me vec cekala udobno smestena za stolom koji smo uvek rezervisali.

 - Zdravo Luka.- obradovala mi se  skocivsi sa stolici da me poljubi.

- Zdravo Mila.- pokusao sam da ostanem poslovno ljubazan.

 Ostala je jednako lepa kao sto je i bila, jos lepsa , kao bozanstvo. Nestvarna utvara proslosti koja vam je draga. Kolena su pocela da mi klecaju. Nisam mogao da verujem u cega sam se uvalio.

Pokusavajuci da skinem jaknu zip mi se zaglavio na polovini, nije  bilo ikakve sanse da ga otkopcam.

 - Tako se radujem sto te opet vidim.- bila je krajnje iskrena kao i uvek. Svih ovih godina pitala sam se sta se desava. Pricaj, hocu sve da cujem.

 Ni sam nisam znao odakle da pocnem. Imao sam utisak da je sada , posle toliko vremena, svaki razgovor uzaludan.

 - Sta da ti kazem, zivi se.

- Jako mi lepo izgledas. Jesi li se ozenio? Hajde pricaj mi .- navaljivala je. Skini se, opusti se.

- Neka malo mi je ovde sveze.- kasnije.

 Uz veceru i razgovor minuti su leteli nekontrolisano. Nisam zeleo da iskazem bilo kakvu radoznalost. Odmeravao sam svaki sopstvenu recenicu kako ne bih pokazao koliko me je svojim postupkom svojevremeno povredila. Krckao sam se u jakni kao rak u sosu.

 Posle tako njenog nagloh odlaska za mene se promenio ceo svet. Tri meseca nisam mogao da se sastavim postavljajuci samo jedno pitanje - Zasto?

Milion puta sam preispitivao svoje postupke a da resenje nisam znao. Bolelo je to sto nisam znao i nisam nikada dobio odgovor. Toliko sam bio razocaran, da nisam ni jeo ni spavao ni izlazio iz zamracenog stana. Apsolutno mi je bilo svejedno sta se oko mene desava. Patio sam do krajnje granice bola, dok jednog dana nisam isplakao i zadnju suzu kojom sam zalepio raspuklo srce i krenuo dalje.

 Iskoristio sam Milin odlazak u tolaet da jaknu skinem preko glave. Steta je bila vec napravljena. Sa mene se cedilo sve,  bio sam mokar do gole koze. Badzugao sam kao tvor. Brzo sam vratio jaknu na sebe. Bolje da umrem i od toplotnog udara nego od sramote.

 - Reci mi jesi li jos uvek u onom stanu?- pitala je vesela Mila.

- Jesam.

- Kako onda ...? – promenila je izraz lica. Godinama mi se vracaju pisma sa te adrese.

- Znam!

 Posle tako izdajnickog odlaska  , bez reci i pozdrava, slala mi je za svaki rodjendan i novu godinu cestitku u kojoj je bilo uvek po 200 dolara. Principijalan i ponosan pismo sam prepakivao i vracao odakle je i doslo ni ne gledajuci njihov sadrzaj.

 Iako sam do tada odlicno kalkulisao sa emocijama, moje pravo lice skinulo je masku.

 - Mislila si da operas necistu savest sa 400 dolara godisnje. Mila presla si se! Dobro znas sta si uradila i kako si otisla. Savest zbog toga nikada neces uspeti da operas, niti cu ti ja to dozvoliti. Nosices taj krst do groba.

 Ostala je nema i postidjne. Bilo joj je jako dobro jasno o cemu pricam.

 - Ja sam svoju cenu posle tebe platio, ti tvoju otplacujes prema meni na rate. Sama si birala. Moj obraz prema tebi ostao je cist.

 Jasno je bilo kao dan da  se nas susret zavrsio i da nema smisla dalje ostajati. Kamen koji sam nosio oko vrata deset godina napokon sam oslobodio a da me nije povukao na dno.

 Zurnim koracima napustio sam restoran u isti mah srecan i potresen. Tako zbunjen i uzburkanih osecanja Ninin auto odjednom ucini mi se kao svemirski brod. Hiljadu svetlecih dugmica bljestalo mi je pred ocima a da nisam znao sta da radim. Jedva sam nekako ubacio u brzinu i dodao gas. Gume su silovito zaskripale a da se nisam ni pomerio. Zaboravio sam da spustim rucnu kocnicu. Na samom ulasku u grad u retrovizoru video sam dim koji je kuljao iza mene.

Zadnji desni tocak ostao je blokiran.

 LM (elem) unistio sam pakne na Nininom autu. Opravka je kolistala toliko da mi se zavrtelo u glavi. Nina je lavovski odbila da uzme pare od mene , pare spremljenje za odmor ostavila je u kanalu-automehanicarskom. Kako je tada rekle :“ Bolje sto su skiknule one nego ti.“

Olaksanje koje mi je doneo susret sa Milom neuporedivo je sa onim da moji divni prijatelji su uvek tu da me podrze i u dobru i u zlu.

 Mila nikada vise nije poslala nijedno pismo, ostavsi zarobljena daleko sa dugom po kojem ce me uvek, siguran sam, pamtiti.

 p.s.

 Fleke za propali Ninin odmor morao sam da “izbelim’ pravljenjem slatkisa. Zbog dogadjaja koji su ustalasali moj zivot i zbog Mile, koja je zauvek otisla preko sedam gora i sedam mora ,  ja vam preporucujem ovu tortu u kojoj ce te nadam se uzivati.

 mareziluka

 

 

NEMIRNO MORE



Potrebno: peku se ovakve 2 kore

 Za 1  koru od oraha:

6 jaja

6 kasika secera

6 kasika mlevenih oraha

2 kasike brasna

½ praska za pecivo

 

Umutiti jaja sa secerom. Zatim dodati orahe,prasak za pecivo i brasno. Peci na 180 C.

 Kora za zuti rolat :

6 jaja

6 kasika secera

6 kasika brasna

½ praska za pecivo

 

Umutiti jaja sa secerom. Zatim dodati prasak za pecivo i brasno. Peci na 180 C.

 Kora za braon rolat:

6 jaja

6 kasika secera

6 kasika brasna

2 velike kasike kakaoa

½ prasak za pecivo

 

Umutiti jaja sa secerom. Zatim dodati prasak za pecivo , brasno i kakao. Peci na 180 C.

 Zuti fil:

Skuvati 2 pudinga od vanile u 6 dcl mleka. Kada se ohladi dodati 1 vital stoni margarine, 250 gr secera i 300 gr seckanih zele bonbona.

 Braon fil :

Skuvati 2 pudinga od cokolade u 6 dcl mleka. Kada se ohladi dodati 1 vital stoni margarine, 250 gr secera i 300 gr poparenih oraha. [ Popareni orasi – preko samlevenih oraha preliti 1 dcl kljucavog mleka]

 Sa ½ zutog fila namazati braon rolat i uviti.

Sa ½ braon fila namazati zuti rolat i uviti.

 

Staviti ih u zamrzivac da se zamrznu. Kada se zalede izvaditi ih i preseci duzno na pola, oba tako da se dobiju cetiri dugacka polu rolata.

 Slaganje torte :

 Kora od oraha -> zuti fil -> 4 polovine rolata naizmenicno jedan do drugog ( zuti-braon-zuti-braon) ->braon fil -> kora od oraha. Sve ukrasiti sa tri slaga .

 

Prijatno!

[ Generalna ] 03 Novembar, 2010 05:33

  Ideal svakog ljudskog bice jeste ljubav. Kazu jedna od najneophodnijih stvari za ljudski opstanak bez obzira o kojoj se njenoj pod vrsti radi. Voleti, znaci ceo zivot uciti o davanju i primanju. Vremena za nama ostavila su mnoge tragove siromastava pa tako ni ova oblast nije bila postedjena. Godine nisu ni granica ni limit da istu osetimo, kolicina je vec relativna kategorija. Kada u poznim danima iste nestane moze doci do mutacije tipa zla baba i velike stikle da se obuju, mogu li pomoci da ljubav u srce opet vrati?

 Uvek se trudim da sa komsilukom imam korektan odnos. Kazu drvo se na drvo oslanja, covek na coveka. Moj komsiluk , u najblaznoj varijanti, mogao bi se nazvati gerontologija. Sve neke usedelice, raspustenice, udovice od sto i kusur leta. Da prostite, panj do panja ni d od drveta..

 Prilikom useljenja u ovu zgradu napravio sam odlican marketinski trik. Kupio sam nekoliko kilograma kafe u pakovonjima od sto grama , u celoj zgrada ,kao deda mraz u sred aprila, zvonio od vrata do vrata, predstavljao se i upoznavao.

 Ovaj gest bio je dovoljan kredit kod mnogih, mislim na one normalne,  da slobodno danas mogu pustiti muziku u ponoc, usisavati u dva ujutru a da se niko  ne buni- ma lukos sam ja.

 - Mica je napokon spremna, Didi stavi kljuc u bravu pa da krecemo. Samo da proverim prozor.- rekao sam drugarici.

- Luka ne radi ti prekac za svetlo.

- Radi, crkla sijalica, zato sam ti rekao za kljuc dok ne ugasim ovde.

- ’Ajde i ovako vec kasnimo.- Didi je bila vec nestrpljiva .

- Stizem.- dobacio sam iz sobe.

 U mracnom hodniku, gde bi i mis ku..c polomio, videla se mala svetla tackica na spijunci vrata stana preko puta mog. Uz suskanje i skripu parketa , koje se vrlo jasno zaculo, rupica se zatamnila a da se nije cuo skljoc prekidaca, nisam tome pridao veliku paznju.

 Posle sto pedeset godina, cini mi se, sa drustvom izasao sam u diskoteku. Bilo je to pravo osvezenje posle noci i noci smaranja po restoranima i kafeima. Muzika nase mladosti, muzika devedesetih, opet je aktuelna pa smo se vrlo lako uklopili. Nizali su se hitovi koji su nas podsetili na prve ljubavi, poljupce i sve ono lepo sto mladost nosi. Dzuskali smo za sve pare, vrlo dobro vadeci iz mozdanih arhiva reci pesama koje smo bezbroj puta otpevali pre decenije i po.

 - Luki, hik pile sto ti je ovaj beton kriv – Didi je prokomentarisala cim smo izasli iz lifta. I juuuu , podvrisnula je, drzi me , padam.

- O Boze, lepo sam ti rekao da nepijes toliko banbusa, ubila si se.

- Jaaaaaaaaaa, ne neeeeeee jok – mlatarala je kaziprstom levo desno u znak negacije.

- Uopste. Zapela si krele za liniju.- smejao sam se Didi koja je bila unezverena od pica.

 Taman sto smo zasli u moj deo hodnika svetlo zuta crta, otskrinutih vrata, stana prko puta mog su se brzo zatvorila. Ovo je vec postala patologija pomislio sam.

 - Lukaaaaaaaaaaaaaaaa skini mi ciip.....hrk hrk.

Didi je zaspala pre nego sto sam uspeo i da odreagujem. Komplet obucena zaspala je rasirena preko celog kreveta, kao petokraka. Pokrio sam je ,  ja sam morao udobnost poda da iskusavam celu noc.

 Zvuk mog zvona, svadbeni mars, ponavljao se i ponavljao. O kakav je ovaj kosmar.

- Dobro jutro, radni narode.

 U stan su upale kao padobranci Mica, Nina i Lena.

 - Stigla radna snaga za akciju, ajmo na noge lagane.

- Koliko je sat?i- pitao sam krmeljivo gledajuci ova poletna lica.

- Deset. Hocemo li mi raditi ili ne?

 Totalno sam zaboravio da sam za danas zakazao krecenje stana. Boja kajsije na mojim zidovima ubijala me je. Odlucio sam da zivotni prostor prilagodim sebi i stavim neke vedrije boje. Kad imate dobre drugarice ,kao sto ja imam, onda je to posao od jednog dana. Godinama sam ja njima krecio stanove, podstanarske sobe i sve sto je trebalo. Cinimi se da sam u zivotu vise zidova okrecio nego sto je dugacak Kineski zid., red je bio da mi se one oduze.

 - Idem do ..- prstom sam pokazao na vrata tolaeta, vi stavite kafu-rekao sam promuklim glasom.

- Nema kafe , radimo odma. Samo jos Didika da dodje.

 Palcem sam preko ramena pokazao na Didi.

 - Ona vam je danas neupotrebljiva.

- Hajde ti upotrebljivi pozuri a ne brini za nju to je nasa briga.- Rekla je Mica zavrnuvsi rukave kao da se sprema za ulicni fajt.

- Jedino ako imate topovsku bateriju da joj odsvira na uvce – kratko sam dodao.

 Dok sam se pod mlazom vrele vode oporavljao od sinocnjeg provoda uz jak tresak vrata u kupatilo mi je uletela Didi.

 - Ti nisi normalna izlazi napolje, ludaco.- vikao sam sakriven iza plasticne zavese.

- Brate mili spasavaj, ove nisu normalne.

- Cujes sta ti ja govorim, izlazi!!!

- Ma jesi li ti lud? Ove ce me progutati, vidis da sam jedva zivu glavu izvukla. Zakljucala sam vrata.

- Dok sam se istusirao da te nema, jasno?

- Ahaaaaaa- cuo sam Didi.

 Sedeci na poklopljenoj wc solji, oslonjena rukama i celom od lavabo Didi je spavala sve u sesnaest.

 - Didi, Didi- drmusao sam je uzalud . Didi probudi se!

- Aaaaaa

-Didi budi se krecenje.

- Nemoj brate mili ako imas duse, ja odavde danas ne izlazim, molim te!

 Mogao sam samo da slegnem ramenima i izadjem.

 - Lepotica spava na solji, molim vas ne uznemiravajte- prokometarisao sam.

- Uvek se izvuce kad treba nesto da se radi – Lena je besnela.

- Razumimo je, jucen je opeljesila vinski podrum, imajte milosti.

 Zavrnuli smo rukave i poceli sa radom. Naravno mene je zapalo ono sto najvise mrzim , krecenje plafona. Pre bi okrecio sto zidova nego jedan plafon. Poznat kao majstor brlja napravili smo raspored rada. Mica i Lena su krecile zidove, ja plafon a Nina je brisala pod  za nama dok se boja ne osusi. Iako me svaka kost bolela i na merdevinima od pola metra cinilo se da stojim na vrhu oblakodera, cutao sam i krecio.

Oko dva sata , na pola polsa, odlucili smo se za pauzu. Nina je trknula do obliznje pekare da nam donese nesto da gricnemo.

-         Luki, jel se meni cini il imas spijune u zgradi? Kad sam se vracala iz vrata preko puta, proviri neka baba i kad me je primetila brzo je zalupila i zakljucala.

-         Ne obracaj paznju sigurno zena cistila.

-         Ok.

Stancic smo brzo zavrsili. Da bi se boja brze osusila drzali smo otvorena ulazna vrata radi promaje i nismo obracali preteranu paznju na spoljni svet, bili smo skoncentrisani na posao. Vrata preko puta mojih otvarala su se par puta. Kraickom oka registrovao sam moju prvu komsinicu. Zena srednjih sedamdesetih, ne visa od metar i pedeset debelih krivih nogu bacala je po koji radoznali pogled u nasem pravcu.

 Zvezda dana, Didi, probudila se kad je vec sve bilo gotovo.

 - Vidi, vidi ko se nama probudi, lepotica!- sarkasticno je rekla Nina.

Didi, slika bez tona, rascupana i sa razmazanom sminkom, gestikulirajuci trazila je cigaretu.

- Sto bi te slatko nalupala, sve da se pusi- Mica je pridodala.

Nemarno mahnuvsi rukom Didi je porucila da je nista ne zanima osim da sto pre zadovolji svoju nikotinsku zavisanost.

- Oprosticemo joj, samo jos ovaj put zato sto je nasa. Ko bi izdrzao na ovim vratolomnim stiklama celu noc osim lepotice.- ispeglao sam situaciju.

 Sav ulozen trud isplatio se. Nove boje zidova unele su zivost u tmurnu svakodnevicu. Dobio sam neku novu snagu i polet, poceo sam da se budim sa osmehom.

 Nasavsi se posle nekoliko dana u liftu sa jednim starijim komsijom cuo sam neobicne lokalne vesti.

 - O komsija samo napred i ja sam u tvojim godinama.

-Molim?

- Neka neka, ker se tera…prekinuo sam ga u pola recenice.

- O cemu vi to ?

- Pricala nam Jelica, ona znas prekoputa tebe, da kod tebe izlazi i ulazi zenskadija kao na pokretnoj traci. Kaze ne moze da odredi koja ti je devojka, al misli da je ona plava posto je najvise vidja.

- Ja vas nista ne razumem, zaista.

- Neka neka  tako treba.

 Sad mi je bilo sve jasno. Dokona baba od preko puta bavila se mojim zivotom kroz iskrivljenu sliku , stakla spijunke, vrlo temeljno. Zabadanje tudjeg nosa u moj zivot posebno me izludjuje. E to tako nece moci, pakleni plan smislio sam u sekundi.

 - Ivice, trebas mi dans pod hitno.- pozvao sam u pomoc druga.

 Jos istog popodneva plan je bio razradjen do detalja i akcija je mogla da krene.

 - Kad dodjemo do mojih vrata, glasno se smej i pricaj, jasno?!

-Jasno.! Odgovorio je Ivica zbunjeno.

- Dobro se okreni licem premo komsiskim vratima i kad ja stavim kljuc u bravu ti me ustini za dupe.

- A zasto?

- Ne pitaj me nista samo me ustini i potapsi drzeci ruku na njemu  dok ne udjemo u stan. Pa kad resava rebus da joj malo zabiberim. Mamicu joj radoznalu.

 Pred vratima zavrsavali smo ovu scenu kada se iza susednih vrata zacula buka, a rupica na spijunki posle duzeg vremena opet je prosvetlila.

 Vracajuci se iz grada sledeceg dana ispred vrata zatekao sam gomilu kartonskih kutija. Iz sirom otvorenih komsinicinih vrata izlazila je mladja zgodna zena.

 - Dobar dan.- uctivo sam se javio.

- Dobar dan – uzvratila je.

- Izvinite,  sto pitam, doseljavata se ?!- pitao sam radoznalo.

- Ne ,iseljavamo. Mama je juce pala i slomila kuk. Pela se valjda da zameni osigurac, saplela sa hoklice i pala.

- Stvarno!!- bio sam u cudu.

- Da, sad ce morati kod nas a stan cemo da izdamo.

- Jako mi je zao. Divna zena. Pozdravite je.

 Rogovi djavolka nicali su mi. Iako se popela cak na cetiri stikle (hoklicu) , ljubav nije uspela da dohvati. Iza jedne kutije zacuo sam cvilanje. Malo sam se osvrnuo i video preslatko kuce koje me tugaljivim pogledom gledalo.

 - Jao gde si ti mali seceru- rastopio sam se uzevsi ga u ruku.

- Samo mi je on jos falio ne znam ni sta cu sa njim- dodala je komsinicina cerka.

- Dajte ga meni, ako nije problem.

- Hocete?

 - Apso faking lutli. Da , da , da!

- Vas je, hvala vam pomogli ste mi puno.

 U kucu sam se odmah zaljubio. Kao plisana igrackica lep kao nacrtan. Odlucio sam da mu zbog lepote dam ime po patku Lepom Canetu, - Cane. Slozicete se! KOrpus delikates-fotka!

 

                                              

 

Radoznale komsinice otarasio sam se , a da to nisam ocekivao dobivsi usput bezuslovnu ljubav na cetiri noge koja nece me nikad izneveriti. Svako zlo mora pobediti jedno dobro a to je moj kuca sa kojim uzivam i koji mi srce greje u ovim hladnim novembarskim danima. Moj medic.

 

p.s.

Jelo koje me najvise asocira na ljubav je jelo  moje predobre bake koja mi je poklonila svu ljubav ovog sveta i naucila me zauvek sta  ta rec znaci. U secanje na moju  najbolju baka Minju i sve dobre bake ovog sveta koje su dale bezgranicnu ljubav svojim unucima, spremite ovo jelo. Pomoci ce vam da vratite onu istinsku toplinu ljubavi koja svoju vrednost ne gubi, sa prolaznocu vremena, naprotiv , iz dana u dan je na dobitku..

 

mareziluka

 

 

BELA PURA

 

 

                                                


Potrebno:

 

5-6 kronpira

300-500 gr psenicnog brasna

So

 

Krompir isecite u kockice i obarite. Iz posude odlijte visak vode tako da vam ostane krompir sa vodom prst iznad njega. Izgnjecite krompir kao zap ire u toj void. Dobicete retku kasu. Vratite na ringlu da vri , posolite i uz mesanje dodajte brasno dok ne dobijete gustu kompaktnu masu. Sluzite uz kiselo ili slatko mleko.

 

Prijatno

 

[ Generalna ] 28 Oktobar, 2010 03:28

Prolaznost vremena najcesce nas iznenadi, ne stignemo ni da se saberemo a godine prodju. Neretko jedini znakovi da je nesto proslo , a kao nemi svedoci , ostanu nam uspomene i nekada vrlo prijatni datumi koje pamtimo celog zivota. Deca smo uvek, bez obzira, koliko imamo godina kad imamo roditelje. Da li sam ja jos uvek dete , gde je moj tata a ko njegov sin?

 Hladan oktobar prosto ubija. Potajno sam se nadao miholjskom letu i onom divnom blazenstvu koje to sunce donosi. Ne secam se kad je zadnji put bio toliko hladan. Krenuo sam do prodavnice u jutarnju kupovinu. U postanskom sanducicu nasao sam poziv za kolektivnu izlozbu udruzenja, povodom desetogodisnjice postojanja, kome sam nekada pripadao.

 - Zanimljivo – prokomentarisao sam sebi u bradu.

 Iz tog udruzenja sam izasao davno, posto nije imalo nikakve perspektive. Radilo je na lokalnom nivou sto meni nikako nije odgovaralo. Kada sam poceo da se bavim slikanjem zeleo sam da to bude ne samo moja ljubav i hobi vec i nesto od cega mogu ponesto i zaraditi. Nisam bio nametljiv da idem po galerijama i darotekama i nudim slike, jos manje zainteresovan da iste prodajem na ulici. Zato sam  se i bio uclanio u ovo udruzenje, za koje sam odavno mislio da se ugasilo.

 - Dobro jutro komsija. -  rekla je moja omiljena prodavacica Nena.

- Dobro jutro, lepotice.

- Kada cemo piti kafu? – pitala me vrlo zainteresovano.

- Ja sam uvek na raspolaganju, kad god pozelis, pod uslovom da mi poziras za akt.

-Pa ovaj poziv cekam ceo zivot, bez 2x3 metra slike nista ne priznajem.-nasalila se

- To se podrazumeva.

 U povratku, mucila me misao da li uopste da ucestvujem u kolektivnoj izlozbi. Nisam imao neku novu dovrsenu sliku, a one koje ce biti uskoro gotove vec su bile unapred placenje.

 - Ma ko ce se bakcati sa ovima – pomislio sam u sebi. Sedi tu ‘de jesi i zaboravi ovu glupost.

 Spremio sam sebi dorucak i skuvao kafu, odlucio sam danas da napravim veliko spremanje stana.  Iako nisam neuredan imalo je nekih sitnica da se pobaca, a i prasina nije bas najadekvatniji materijal za crtanje.

Svakim danom sa istom kolicinom novca sve manje i manje donosim iz radnje, strasno kako je sve skupo samo ljudski zivot sve jeftiniji. Uzeo sam da pogledam racun, na cega sam ja toliko para potrosio. Gledao sam u cene i artikle i prosto je bilo neveratno, kao neka neslana sala.

Pogled mi je zavrsio na dnu racuna – zakucao sam. Sitnim skoro nevidljivim brojevima stajao mi je dobro poznati datum. Paralisao sam se u sekundi. U meni je svaki atom snage odumro- zaledio sam se. Taj dobro poznati datum, nekad rezervisan za srecu, sada je izazivao jezu.

Datum rodjena mog pokojnog oca. Oci su mi se secanjem i suzama napunile.

  Nije bilo ni trenutka dvoumljena. Imam kola, imam za benzin idem tati da upalim svecu, odnesem kolac i cvece. Spremio sam se za nekoliko sekundi. Imao sam samo njegovu sliku u glavi i nista drugo. U palacinkarnici koja se nalzi u mojoj zgradi kupio sam njegovu omiljenu poslasticu-palacinku, u cvecari uzeo saksuiju njegovog omiljenog cveca – bordo hrizantema i krenuo.

 Svi moji predci , po ocu, sahranjeni su u malom mestu na severu, pedesetak kilometara od Novog Sada. Sa tatine strane nemam ni jednog vise rodjaka, neracunajuci rodjenu sestru,  svi su sada nazalost na jednom mestu, jedni do drugih. Jedina sam osoba koja je ostala da nosi porodicno prezime i da podseca ljude da je nekada vrlo vesela i dobra porodica mog oca postojala.

 U autu koji mi je ostao od tate , aleko – moskvic, kome  ja i sestra od miloste tepamo ljuta masina ili mali sporcki tenkic, grabio sam kilometre puta vodjen zeljom da sto pre stignem. Kamene ploce koje su me cekale iako hladne, tmurne i bezlicne, bile su jedine koje mi mogu olaksati nemir i doneti spokoj.

 Malo groblje, usnulo u  tmurno oktobarsko jutro, delovalo je nekako svecano i ponosno u tisini koja je vladala. Prvo sam obisao :tetku, tecu, brata, dedu, baku i na kraju tatu. Cim sam poljubio sliku, zapalio mu svecu i cigaru, osetio sam olaksanje. Stajao sam nemo a slike su pocele da naviru.

 Godinama smo iznajmljivali zemlju koja nam je bila daleko za obradjivanje , u arendu. Nekom posleratnom komesaciju oduzeta nam je najbolje parce u samom mestu i dodeljeno novo 60 km odatle. Ziva  muka.

 -  Luka, cuo sam da je neko usao na nasu zemlju, a mene niko nista nije pitao. -rekao mi je tata.

Hteo sam da je izdam jednom coveku za plantazu krastavaca , al covek mi kaze bio tamo i video da je posadjen kukuruz. Moramo ici da vidimo o cemu se radi.

 - Nije problem, doci cu za pola sata pa idemo, spremi se dolazim brzo.

 Tata je bio spreman kao zapeta puska. Nije mu trebalo dvaput reci da sedne u kola, obozavao je da vozi, za razliku od mene, koji vozim samo kad moram. Nas dvojica totalne dve kontre cini mi se imali smo samo jednu zajednicku osobinu. Brzo planemo, izgrmimo se, ohladimo , posle nam mozes jahati po glavi, ostalih slicnosti tesko je bilo uociti.

 Drustvo nam je pravila i moja jedina tetka, iako zvanicno imam jos dve sa mamine strane, al ih nikad zbog njihove „topline“ i „paznje „ nisam racunao. Sto se ono kaze tetke resetke. Dusko Radovic je rekao parafraziracu da onaj ko nije imao tetku ne zna sta je to ljubav i pravo detinstvo. Ja sam imao ovu jednu koja je vredela za ostalih sto.

 U centru sela u kome nam je bila zemlja saznali smo da nam je njivu okupirao jedan vrlo nezgodan tip. Kako su ga opisali njegovi mestani vrlo pokvaren i drzak.

 - Sine moj, pre ces mu iscupati zub iz glave nego koji dinar – rekao mi je dekica kod koga sam se raspitivao.

- E iscupacu mu deko , sve do poslednje pare verujte mi.- rekao sam pun samopuzdanja.

- Srecno sinko a ako uspes, ti ces biti prvi.

 Imanje mog nezeljenog gosta bilo je ogromno. Mnogo masina, traktora, stoke koje je stekao mutnim radnjama.

 - Tetka ti cekaj u kolima idemo ja i tata.

- Mali nemoj se zajebavati, kazu da je lud.- rekao je tata zabrinuto.

- Nista ti ne brini, ti samo cuti, klimaj glavom a ja cu pricati.

 Ne mogu da kazem da mi je bas bilo svejedno, knedla se stegla, al sad nema nazad.

 - Dobar dan domacine. – mojim grlenim baritonom sam pozdravio momka u dvoristu.

- Dobar dan, izvolite.

- Reci mi jesi li ti gazda ovde? – upitao sam

- Tata je, u kuci je sada cu ga zvati. – rekao je zbunjeno i pomalo uplaseno.

 Za nekoliko trenutaka pred nama se pojavio mali, debeli, dlakavi gmaz, obucen samo u bele bokser gace, ceskajuci svoje genitalije. Prizor za povracanje.

 - Izvoli derane. Otegao je po bacvanski na cega mi se zeludac digao.

- Dobar dan, ja sam Luka. Dosao sam da se dogovorimo oko arende.

- Arende ?- pravio se nevest.

- Upali ste na moju zemlju pa sam dosao to da regulisemo.

- A da da , izvolte sedite.

 Blago je reci da je moj tata bio zapanjen mojom ostrinom. Faca mi je bila namontirana kao da cu poubijati pola sveta.

 - Zenoooooo- otego je opet lepotan. Imamo goste stavi kafu, moze?

- Moze , moze. Jedva je docekao moj tata.

- Ne moze. Presekao sam ja.

 Cupavi je pricao neke nebulozne price , koje ja nisam moga bas da slusam. U mom tati koji se odma upecao na foru, nasao je idealnog sagovornika. Vrlo brzo su skliznuli sa problema zbog kojeg smo dosli na pricu o nekim boljim vremenima, kafanama, zenama. Gmaz ga je motao oko malog prsta dok je temperatura u meni rasla.

 - Ovako, slusaj me covece, ja nisam klepnuo 100 kilometara da sa tobom ispijam kafu, i da sam imao nameru za to, nasao bi lepse drustvo. Hoces li ti da platis ili ne ?

 Tata me munuo nogom ispod stola i pokazao ocima da nisam normalan, al ja nisam obracao paznju.

 - Derane, polako. Ja bi ti rado platio al ja nemam para. Znas kako je ovaj seljacki zivot tezak... bla bla bla...

 Bucmasti nije znao da ta njegova prica uopste ne inpresionira i da ne padam na lake fore. Morao sam da upotrebim i zadnju kartu iz rukava. Kao novinar dobijao sam svojevremeno akreditacije za razlicite dogadjaje, medju kojima se nasla i jedna na kojoj je pisalo Izvrsno vece Vojvodine , moja slika i ime.

 - Izvoli legitimaciju, ja sam pomocnik ministra u vladi Vojvodine, necu vise da raspravljam sa tobom, sutra saljem traktor da preore moju njivu, imam kome cu da je izdam, a u ponedeljak saljem moje kolege inspektore da prekontrolisu ovde sta sve ima i kako je to steceno. Tata ustaj polazimo.

 Moj tata je bio u soku. Bled kao krpa ukipio se. Iako sam izigravao drcnog tipa nije mi bilo svejedno, ipak nisam znao ko je budala i sta moze da mi uradi.

 - Derane polako , polako sad cu ja.  Cuo se strah u do tada lisicijem glasu mog sagovornika.

 Za nekoliko trenutaka pojavio se sa ogromnim buntom deviza.

 - Koliko?

- Bicu covek pa cu ti racunati  proslogodisnju cenu puta 1000 kilo…… 300 evra. Rekao sam vrlo poslovno.

 - Sto , dvesta, trista – izbrojao je za tren. Samo jos gospodine mogu’l ja dobit neki ugovor za pare? Postao je krajnje ljubazan.

 - Nema potrebe, ja ne krsim rec. Sad moram da zurim imam sednicu vlade za dva sata. Dovidjenja.

 - Izvini , a one inspektore – trcao je zamnom.

- Ovog puta necu, sledeci pazi.

 Tek kad sam seo u kola shvatio sam ozbiljnost situacije. Kada sam prepricao tetki i kad se tata povratio od soka poceli smo da se smejemo. Nismo ni sami mogli da verujemo da smo uspeli.

 - Svaka cast – rekao je tata. Hajde kada smo vec tu da vidimo u kakvom je stanju zemlja.

- Ma nema potrebe-jednoglasno smo dodali tetka i ja.

 Tata je bio uporan. Skrenuo je sa glavnog puta medju njive. Koliko god smo ga preklinjali da se vrati toliko je on bio uporan da se nastavi. Posle nekoliko stotina metara, kola su nam se zaglavila u blatu.

 - Izlazi napolje krv ti j....m?

- Jok , jok. Ja ti u ovo blato ne idem.

- Pekmezu nikad od tebe nece covek biti.

- Pusti dete na miru, ti si nas ovde doveo, mi ne idemo napolje.- stala je teka u moju odbranu.

- Hmmmmmm j….m li vam sunce zarko isti ste.

 Tata je odlucio da ode do nase njive peske, ja i tetka cekali smo u kolim, grickajuci sendvice koje smo poneli. Nas dvoje smo bili na izletu u sred oranica daleko od civilizacije. Tatu smo videli kako sparta dubokim oranicama levo, desno, gore , dole. Vratio za pola sata a da nije cak uspeo ni da nadje nasu njivu. Posto ovde nije bilo kafana, po kojima se uvek orjentisao, a skoro sve je znao na teritoriji Vojvodine, nije ni cudilo sto se izgubio.

 - I ti si neki, ne zanima te nista , da je tu moj sin mi bi nasli!!!

 Tata je moju sestru uvek zvao sine dok je mene castio epitetima lelemudovic, ludaca mamina maza i sl. Nikada u zivotu mi nije rekao sine, bez obzira kako sta uradio, nikad me nije pohvalio. Moja sestra je bila njegovo dete i sin i cerka i najbolja i sve naj....Nisam bio ljubomoran, mami sam ja b sunce, zlato, sin, dragutn, milutin.....

 - Nemoj tako pa on ti je sin.- moja draga tetka je reagovala.

- On ????? To je mamina.......Izlazi napolje da guras ova kola. – bio je ljut kao ris.

- Ne ne, jok ja. Guraj ti ja cu unutra.

 Nesmem ni da spomenem bogat recnik psovki koje je izgovarao u besu. Imao sam fobiju od guranja kola. Jednom se isto tako zadesilo da smo se zaglavili u blatu. Ja i sestra u novim trenerkama, pastelnih boja bili smo za minut redizajnirani u blatnjave cuperke, ni tetka nije tad bolje prosla,  od tada hvala lepo nikad vise.

 Tata je dao znak da polako dodam gas dok se on nemestio da gurne kola od pozadi.

U tom trenutku tetka mi se nasmesila, namignula sto je bilo odobrenje da mu vratim milo za drago posle dvadeste godina. Stisao sam „lagano“ papucicu gasa do kraja. U retrovizoru umesto tate video sam odraz mocvarnog coveka.

 - Bravo Luka, kuco moja, e neka si – rekla je tetka sa kojom sam prasnuo u smeh.

 Morali smo da se zakljucamo u kolima dok tatu ne prodje ljutnja, a kikotali smo se i kikotali, dok nas stomak nije zaboleo. Tata se pusio od besa.

 Dve godine nakon ovoga tata je izdahnuo na mojim rukama od kancera pankreasa, a da me nikada nije nazvao sinom. Iako razliciti ostavio mi je jedno od najvecih bogatstava –suze. Nikad se nije libio javno da zaplace kada je gubio nekog ko mu je bio drag. Izuzetno muzevan i „ tvrd“ , bio je emotivan i ranjiv kao sto sam i ja. U povratku kuci, bezbroj puta pustio sam  pesmu sa albuma koji je izasao na dan njegove smrti, a koju sam njemu posvetio.

                                                

  

 

 

U noci kada je umirao  , pokusavajuci da pobegnem od njegovih bolnih jauka, naslikao sam sliku, koju nikad necu prodati, a koju sam poslao na kolektivnu izlozbu, znajuci samo ja sta mi i koliko znaci.

                                                                              

            

p.s.

Iako je bio ljubitelj klasicne kuhinje, jelo koje sam mu napravio za jedan rodjendan, dopalo mu se iz prve , pa je cesto trazio da mu njime udovoljim. Bio ja njegov sin ili ne on ce uvek ostati moj tata koji mi i danas nedostaje. Nevidljivi zacin jela ciji vam recept dajem, nedostaje na popisu, to  je onaj najaci – ljubav.

mareziluka

  

SNICLE U SOSU



Potrebno:

2 svinske snicle

300 – 500 gr sampinjona ( jedno pakovanje)

5 – 6  paradajiza

so, biber, vegeta, ulje.

U tiganju na malo ulja ispecite snicle kao sa rostilja. Snicle izvadite a na to ulje dodajte iseckane sampinjone i paradajiz uz deciliter vode.posolite, pobiberute,dodajte vegetu Poklopite i dinstajte na laganoj vatri dok se paradajiz ne pretvori u kasu i sampinjoni ne skuvaju. Pet minuta pre kraja dinstanja u tu smesu vratite snicle da se ugreju u piju mirise isokove ovg preliva.

Prijatno