mareziluka

Hriscanstvo nas uci da je ljudski prastati. Umeti oprostiti neciji greh,stetu, nanesenu nama licno zaista je velika stvar narocito ako nemamo potrebu da vratimo lose losim. Kazu da prastanje oplemenjuje, da to rade uzviseniji, vredniji, plemenitiji. Koliko je topla hladna osveta i toplo srdasce koliko ume da zahladni?

 Sa sazrevanjem trudio sam se da sve svoje nedostatke korigujem ili ispravim. Karakterne osobine stecene sredinom u kojoj sam odrastao, izmenjene zivotnim iskustvom i pored najbolje volje ponekad nisam uspeo da promenim. Jos uvek mi se , pored najbolje volje da uradim suprotno, desava da odreagujem instiktivno gotovo animalno.

 Mudrost je odlika godina  i iskusenja a ja sebe po tom pitanju jos uvek smatram isuvise mladim. Valjda je deo mog karaktera ili temperamenta da budem takav kakav sam i pored vrlo jake samokriticnosti jos uvek ne reagujem da je hriscanski prastati , vec u maniru mog omiljenog grafita “ Oko za oko , pasta za zube “.

 - Vidim neke promene , odkuda vi opet zajedno – pitala me Didi koja je dosla da popijemo prvu jutarnju kafu .

- Ne vidis dobro- odgovorio sam kroz smesak.

- Jao mene si nasao da farbas, govori .

- Duga prica i komplikovana- branio sam se cutanjem.

- Imam vremena i strpljena – slusam- bila je uporna i nepopustljiva .

- Ok, ako bas insistiras .

 Skoro je proslo deset meseci od raskida sa Cicom. Uspeo sam da naucim da funkcionisem singl. U samom pocetku bilo je veoma tesko ali kako kaze jedan narodnjacki hit … Ziv se covek na sve navikne. Imao sam nekoliko pokusaja ostvarivanja nekih “ozbiljnijih “ poznanstava ali se brzo ispostavljalo da jednostavno niko mi neodgovara.

 Utisak vedre i nasmejane osobe, koja olako prihvata zivot i sve u njemu samo je maska iza koje se krije dijametralno suprotna licnost. Otvoreno priznajem, tezak sam ko crna zemlja, zahtevan u tri lepe… cesto sitnicav i ne retko cinican.

Jednostavno u svim odnosima, prijateljskim ili ljubavnim trazim maximalnu posvecenost jer i ja dajem i vise od sto posto sebe. Zato valjda kazu da me tesko voleti ali ko me jednom voleo tesko me ikad moze zaboraviti.

 - Cao Cicojka moja lepa sta se radi? Stajalo je u tekstu poruke koju sam upravo primio.

- Oh kakvog li iznenadjenja – pomislio sam.

 Nikada nisam bio ljubitelj sms – a  (short message service) , vec live kontakta. Smatram da slova nemaju karakter i da jasno ne mogu pokazati odredjene reakcije kao sto to moze glasovna komunikacija. U glasu sam , sa godinama, uspeo da procitam i saznam i ono sto bi neko najmanje hteo da otkrije pa sam uvek pribegavao tome da na sms-ove neodgovaram vec pozovem posiljaoca iste i kako se ono kaze ljudski ispricam.

- Zdravo, sta se radi ? pitao sam Cicu ciji sam glas sa nestrpljenjem cekao da cujem.

- Zdravo Luka. Drago mi je da ti opet cujem glas. – zvucala je veselo i mazno.

- Hahaha, nasmejao sam se, mislio sam da nikada vise neces pozeleti ni da me vidis ni da me cujes.

- Zasto ne bih, ti znas da ces zauvek ostati moja  najbolja Cicojka na svetu.?

- Ne znam, mozda sam nekada znao, sada sam siguran da vise nisam .

- Sanjala sam te vec nekoliko noci, uzelela sam se tebe, Palica, vikendice , svega.

- Ti se jos secas? Meni se to cini kao davno proslo vreme kao da se nekom drugom desilo. Prosto sam iznenadjen sta ti bi, odjednom ?

- Ti ! – rekla je glasno. Stvarno se ispostavilo kao tacno ono sto si mi na samom pocetku , onomad pre sedeam i kusur godina rekao ?

- Podseti me, neseca se baba sine, izlapela- rekao sam kroz smeh iako sam odlicno znao koja je njena sledeca recenica.

- Rekao si na samom pocetku citiracu velikog mislioca, nasmejala se , “ Ko mene jednom proba, nikad me nezaboravi”. Probala sam te i stvarno je tacno, ti se lako ne zaboravljas!

- Hajde malo me jos hvali , evo cvetam ko ruzica poljska.- pravio sam sale na njen i svoj racun.

 Trebalo je samo nekoliko destina minuta da se pojavi pred mojim vratima. Deset meseci koliko je nisam video iznenadilo me je. Na prvi pogled skoro ista ali u potpunosti razlicita. Dobo prepoznatljiv osmeh na njenom licu ovaj put nije uspeo da sakrije umor koji je duboko nosila u sebi. Delovala je nezadovoljno, prazno, sa jos kojom sitnom boricom oko ociju- ostarila je. Pitate se a ja ? Nisam. Mnogi su mi govorili ono sto sam i sam osecao, preporodio sam se , podmladio i bio opet onaj veseli decak koji je pobegao iz mene. Pitali su me kako ? Ponovo sam naucio da volim sebe i uzivam u sebi. Priustio sam sebi sva ona sitna i krupna zadovoljstva koja su me ispunjavala. Bez Cice u mom zivotu mnogo toga se promenilo. Poceo sam valjda drukcije da zracim, opustenije, vedrije, otvorenije. Ljudi su to umeli da prepoznaju.

 - Luka , uspeo si – pomislio sam sam u sebi iznenadjen sopstvenom smirenoscu.

 Negde duboko bojeci se ovog susreta nisam bio siguran jos uvek na cemu sam. Pogled na nju dao mi je odgovor na sve. Ispred mene je stajala stvar. Kao da se pojavila santa leda, frizider, ormar. Apsolutno nista nisam vise osecao prema njoj. Nije bilo ni nostalgije ni tuge, ni gadjenja ni mrznje, ni radosti ni sazaljenja jednostavno praznina , shvatio sam – preboleo sam je. Za mene jedna ogromna pobeda, nad samim sobom.

 - Hm pitam se jeli ti trebao kompas da nadjes put – zadirkivao sam je.

- Luuuka – rekla je nezno, dovoljan kompas je uvek srce.

- Kafa, moze?

- Naravno. Vidim blistas, imas nekog ?- postala je konkretna.

- Cicooooo, pa licim li ti ja da cu sutra mreti pa da mi treba ispovedanje?

- Neces vidim oziveo si.

- Ah sta da ti kazem to je moja shalma – smejao sam se.

 Njen mali crni ruksak otkrio mi je u potpunosti njenu nameru. Ponela je sve neophodno da prespava kod mene, toliko puta sam ga video. Posle nekoliko trenutaka razmisljanja odlucio sam u sebi da joj dozvolim da prespava, tu pored mene.

 Nekada zajednicka postelja, nikada kao te noci nije mi se cinila praznija , nisam je jednostavno osecao. Njeno pribijeno telo uz moje samo mi je stvaralo osecaj mucnine, nisam je jednostavno vise zeleo. Koliko god da se trudila , a upotrebila je sve dobro znane trikove, nije joj islo. Stavila je moj omiljeni parfen, obukla cisto belo pamucno rublje, bez cipke bez ukrasa, u tome mi je uvek bila najprivlacnija, tako jednostavna, raspustila kosu ali nista.

 - Mene mazes i lazes a ‘vamo- namrgodila se Didi.

- Cekaj gde srljas ima jos?

- I reci mi da niste ..

- Jbg-a ima delova tela koje jednostavno nemozes kontrolisati.

- Razocarao si me, svi ste vi muskarci isti.

- Nisam Didi, branio sam se, ona je sve sama. Ulozila je toliko strasti i umeca da mi ugodi..

- A tebi vidim bilo lose…mislim Luka.

- Veruj mi osecao sam se odvratno, zloupotrebljeno

- Ahaha a toga si se verovatno setio tamo negde posle drugog treceg puta.

- Didi- podviknuo sam ,slusaj me necu ti vise nikad nista reci.

- Slusam.

- Mislio sam da je stereotip americkih filmova da zrtve napada ili silovanja satima stoje ispod tusa, nije. Tusirao sam se dva sata, bezuspesno. Osecao sam se prljavo, jadno zeleo sam da skinem taj osecaj sa svoga tela, nije vredelo bilo je u srcu ne na kozi.

- Luka, jebalo majku ako si ti normalan. Evo i da se prekrstim, muskarac koji se kaje sto ga je.. da prostis i jos bivsoj. Boze sacuvaj i sakloni.

- Jel se secas da mi je komp riknuo u februaru i da mi je isparilo dva foldera.

- Secam se.

- E u svoj toj strasti priznala mi je da njen decko, onaj mali ogavni gmaz, posle neke njihove rasprave mi je iz ciste ljubomor hakovao komp i pokupio sve nase slike.

- Luka ti mene zajebavas.

- Ne Didi bas tako, znas da sam ti i onda rekao da mi je bilo cudno da mi fale samo ta dva foldera, da je neki virus valjda bi se sve zdrdalo.

- Ma sad bi ga ustrojila , joj da mi ga sresti.

- Smiri hormonice.

 Duboko me je povredilo saznaje da neko sa kim sam proveo tolike godine je dozvolio osobi, sa kojom nemam aman bas nikakve veze da rovari po mom zivotu nicim izazvana sa moje strane. Nije trebalo mnogo da sabiram i oduzimam da bi shvatio da je Cica te noci bila sa njim u nekoj svadji i da sam joj ja posluzio samo kao osveta ili uteha.

Licim li vam ja na ustanovu za zbrinjavanje socijalnih slucajeva? Naravno da Ne.

 Poznajuci Cicine obaveze lako je bilo zakljuciti da je pocela da zivi sa svojim deckom. Javljala se na moje pozive iskljucivo u prepodnevnim satima, najkasnije do 16 h posle cega je ili bila nedostupna ili jednostavno nije bilo odgovora. Nedeljom nikada nije slala nijednu poruku, eventualno je subotom pozivala sa fiksnog broja iz stana svojih roditelja ali jako retko.

 - Radujem se sto cu opet sa tobom na Palic, nas mali raj.

- Setio sam se kad vec imam poslovnih obaveza u Subotici da bi ti eventualno htela da mi se pridruzis.

- Luka takav poziv znas da neodbijam.

 U samom centru Docekala nas je velika guzva. Mesta za parkiranje nije bilo ni za lek. Desetak minuta smo cekali dok nismo ugrabili priliku da se parkiramo.

 - Cico obavezno posalji sms, znas da ovde neprastaju.

- Jesam ali  nisam dobila potvrdu da je poruka prihvacena.

- Eno ga komunalni daj da proverimo.

 Mom oku nije nikako promaklo da je promenila , novi i moderniji mobilni telefon.

 - Sad kad je sve uredu mozemo na rucak- veselo je rekla.

- Ja castim- preduhitrio sam je.

- O kakva promena.

- Vidi novi telefon, mogu da pogledam-odglumio sam vesto iznenadjenje.

- Jeste.

- Pa pusti Cico necu ga pojesti. Koji je ovo spejs satl. Tac skrin, ma ja bi ti se ovde izgubio ko magare u magli .

- Jesi li video?- nervozno je pitala.

- Cekaj, kako dobre aplikacije, uuuu sta sve ovde ima.

 Mene je njen mobilni zanimao kao proslogodisnji sneg. Ono sto sam ja trazio bio je ustvari broj telefona njenog dragog , koji se vodio pod imenom Macan – ogavnog li nadimka. Nemam ja nista protiv te reci ali znajuci fizicki kako on izgleda i opisnog prideva koji mu je dodeljen, pa on samo moze biti debelokozni gmaz od miloste, ko moze da mu kaze, gmazic.

 Trebam li napomenuti da sam brojke zapamtio u sekundi.

 - Imam te mamicu ti jebem – pobedonosno sam vikao u sebi.

 Svo vreme naseg boravka u Subotici nervozu sam prikrivao osmehom i dobro odglumljenim detinjarijama, misleci samo o jednom – osveta.

 - Cico , kad nam je vec usput mogli bi da svratimo do vikendaje da vidim sta moje kuce rade a i siguran sam da ce se tebi obradovati.

- Pa da znas da bi i mogli – prihvatila je iz prve.

 Topao septembarski dan isao mi je na ruku. Posle duge voznje  vikendica se nasla pred nama u pravom trenutku.

 - Nesto sam nocas lose spavala a ovde kad dodjem uvek bi mogla. Nigde se nisam u zivotu naspavala kao ovde.

- Cico ponasaj se kao u svojoj kuci , raskomoti se lezi i tako nigde nezurimo .

- I to sto kazes, mogli bi da odmorimo sat- dva.

 Kao i uvek raskomotli smo se i legli u jedan krevet.

 -Cico danas si me bas usrecila ne znam kada sam bio ovako srecan – glumio sam za oskara.

- Stvarno- smeskala se.

- Najstvarnije. Cekaj da nas slikam , hocu da imam uspomenu na ovaj dan. Zagrli me i osmeh , pticica.

 Cim je zaspala uzeo sam telefon i poslao gmazu msm sa slikom i tekstom :

 “ Da utpotpunis kolekciju mojih i Cicinih slika, mislim da ti ova nedostaje… i da hvala ti sto si mi pozajmio devojku”

 Reakcija nije izostala ubrzo sam dobio odgovor – nema na cemu.

 - Nema na cemu ?  hahaha. E sad ces videti mali gmazu da ima itekako.

 Prsti su sami klizili po tipkama dok sam ja razuzdane maste pisao o svemu sto sam znao da ce ga povrediti.

 - Luka, stvarno si to uradio? Zaprepasceno me pitala Didi.

- Najstvarnije, valjda me znas. Oko za oko..

- Pasta za zube hahahha nasmejala se. Dodji da te ljubim sto si mu zabiberio corbu.

- Didi a on po zanimanju kuvar hahahah, al ja bolju zaprsku pravim .

- Ma sta kazes , pa ovo je hit Luka, hit. E za ovu majstoriju ja pravim rucak, daj varljacu i kecelju.

- Treba li pomoc strucnjaka?

- Uzivaj , zasluzio si, mogu sama. Joj bleso koliko te volim sto si tako lud.

- I ja tebe, najludji .

 LM (elem) Nerazmisljajuci u svojoj ljutnji gmaz je Cicu zvao sa posla i tako mi otkrio i gde radi. Moja predpostavka na osnovu njenog javljanja ispostavila se tacna u odnosu na njegovo radno vreme. Zvala me je ljutita da pita sta se to desilo a ja sam se pravio nevest. Nikada u zivotu nisam zeleo da budem druga violina, sto ja volim da kazem ili dirigent ili nista. Iako nehriscanski nisam se pokajao ni u jednom trenutku. Smesna je bila predpostavka malog gmaza da slike cuvam samo na jedno mestu, uvek na najmanje tri, sve uspomene i dalje imam, uzaludan mu trud.

 p.s.

 Kazu da je osveta najsladja kad se sluzi hladna, proverio - tacno. Iako je lepo prastati, neke stvari morate vratiti istom merom, nije bitno kada, glavni zacin je strpljenje i sto ga vise stavite bice vam ukusnije. Srce mi je postalo opet toplo ogrejano saznanjem da sam zauvek zavrsio sa prosloscu  smeseci se pocetku koji obecava. Cica se vise nikada nije javila ni pojavila a moja verna Didi napravila mi je fenomenalan rucak, koji cu dugo pamtiti

mareziluka

KROMPIR PAPRIKAS

Potrebno:

4 Pileca bataka sa karabatakom

 6-8 krompira srednje velicine

2 glavice crnog luka

3-4 cena belog luka

Ulje, so, vegeta tucana slatka i ljuta crvena paprika, sangarepa, persunov list.

 Na malo ulja staviti luk da se dinsta, odmah dodati i oljusten krompir isecen na  kriske. Posle pet minuta dinstanja dodati sangarepu i beli luk. Dinstati dok kronpir ne pocne da meksa, zatim ubaciti meso  i ostale zacine i naliti vodom da ogrezne, kuvati oko 1 ½ h na tihoj vatri uz povremeno dolivanje ne vise od 2 dcl vode i mesanje.

Prijatno!

Kada bi u nekoliko reci pokusali da opisemo zivot tesko bi mogli da izaberemo one prave koje obuhvataju bas sve njegove segmente. Ponekad uzbidljiv, na tren monoton i dosadan, protkan nitima srece i tuge koji se u nejednakim intervalima preplicu od samog pocetka do kraja. Vecita borba da ostanemo na povrsini i plivamo do poslednjeg daha jeste ono iskonsko sto nas kroz njega vodi. Kako plovi zadnja barka i uzburkano more koliko uspe da je skrene sa pravog kursa?

 Zima kao pasivni deo godine, kada su sve aktivnosti smanjene, nekima i svedene na minimum donosi u srpskoj tradiciji, pravoslavnoj religiji, vreme za slavlja. Kako priroda utihne tako svecarski i slavski duh ozivi. Gust raspored proslava kao rezultat na prolece donosi povecan obim struka u najboljem slucaju.

 Ko bi jos mogao odoleti svim tim djakonijama kada je trpeza u pitanju? Jos samo jedan zalogaj, jos samo da se proba  novi specijalitet, kolac i zacas kajis mora da se popusti ili otkopca dugme na pantalonama kako bi se moglo disati.

 - Luka, Luka – cuo sam u daljini Micin glas.

- Mmmmm – buncao sam u polu snu.

- Luka budi se .

- Ha – trgao sam se u trenu. Ja malo zaspao.- trljao sam oci bunovan.

- Neka si. Oprala sam sve sude jos samo da postavim.

- Nemoj Mico, ja cu. Sramota.

- Ma Luka kakva sramota, malo si odmorio, nista nebrini ja cu sve zavrsiti.

 Gusta magla sakrila je pejzaz pred pogledom. Crne oranice sneno su spavale uvijene u snezni prekrivac, vesto  se skrivajuci, cekajuci prolece. Pod teskim djonovima skripao je sneg koji je padao nekoliko dana neprekidno. Ceo krajolik delovao je vise filmski, kao kulisa, nego stvarno.

 - Ja cu ga pitati sta da radim? –rekao sam Luni.

- Mislim da je to i najbolje – kratko je odgovorila.

 Sveti Nikola nasa krsna slava. Stajali smo zbunjeno oko sveze humke naseg oca – nemi. Prvo jutro od njegovog upokojenja. Dok je svestenik citao opelo i svetio grob , izmoreni od svega sto nam se desilo , kao hipnotisani gledali smo u drveni krst  zelevsi da nam se desi nesto neverovatno, da se probudimo i shvatimo da je ovo samo jedan kosmaran san.

 Kao jedini preostali Marezi znao sam da cu kad tad preuzeti krsnu slavu. Ni u najgorem ludilu nisam mogao da zamislim da ce to biti na ovaj nacin.

Naime moj tata umro je tri dana ranije 16. decembra posle teske bolesti i to na mojim rukama. Cinilo mi se , iako je napolju bio minus, da jos na njima osecam njegovu toplotu i poslednji trzaj pred izdisanje. Video sam njegove umorne oci koje su mutne ,na tren , zablistale sjajem olaksanja pre nego sto su zauvek ugasle.

 - Neka mu je vecna slava … cuo sam samo zavrsetak opela , trgnuvsi se.

- Oce zeleo bih sa vama nasamo da porazgovaram.

- Izvolite.

- Oce znate, danas je nasa krsna slava , znam da se ona nikada ne prekida, ja sam trebao danas da je preuzmem, ali nije prilika za slavlje. Sta da radim?

- Ti ces danas kao i svaki domacin obeleziti svoju krsnu slavu.

- Ali kako.

- Spremili ste rucak , za dace.

- Svakako.

- Kada dodjete kuci upalicete svecu, preseci slavski kolac i krenuti sve po redu.

- Oce, ja ni nemam slavski kolac.

- Imate hleba.

- Oce ne znam hocu li moci..

- Mocicete, morate. Vas otac je u carstvu nebeskom, tamo gde svi jednog dana cemo otici. On je na jednom boljem mestu. Na mestu gde prestaju sve ovozemaljske muke. Gde dusa nadje svoj mir. Zivot mora da se nastavi, uz postovanje na pokojnog, svevisnji se raduje zivotu, mi slavimo zivot, moramo gledati napred.

- A stolica i prevrnut tanjir? – zbunjeno sam pitao.

- Tanjir cete okrenuti kako valja i stolicu. Vi ste novi domacin. Srecna ti slava i da je u zdravlju slavis mnogo godina.

 Celim putem do kuce razmisljao sam o svestenikovim recima. Napamet mi je palo da je moj otac krsnu slavu kao domacin preuzo sa samo deset godina kada je moj deda iznenada umro. Meni je trideset, tri puta stariji nego on tada valjda cu moci, nisam vise dete.

 - Posto nemamo slavski kolac, Luna dodaj hleb – rekao sam sestri.

- Evo i vina.

 Pesekao sam kolac dok je ona polivala vino.

 - U ime oca i sina i svetoga duha… zatala je na tren.

  Redovno je pri presecanju kolaca koji smo uvek drzali moj otac i ja , moja draga tetka Rada na kraju govorila - gori otac od sina, posle cega bi se slatko zakikotila kako je i ovaj put uspela da doskoci svom bratu.

- Gori otac od sina – na kraju je Luna dodala.

 I dalje sam zbunjeno stajao drzeci svoju polovinu hleba nesvestan sta se uopste desava.

 - Srecna slava domacine, neka ti je dugovecna- led je probio moj krsteni kum. Hajde da se ruca.

 Skoro je bilo vec pet. Mica i ja rastrcali smo se da sve stignemo da postavimo pre nego sto dodje ostatak drustva.

Slavu sam iz porodicne kuce Marezijevih preneo u moj dom. Kao sto smo godinama ranije radili rucak pocinje tacno u podne za rodbinu i kumove , a u pet popodne za prijatelje.

 - Mico da nije bilo tebe ne znam sta bih.

- Ma Luka ne budi lud, sta ti je, moram nekako platiti rucak….

- Nisam ni osetio kad sam zaspao samo sam hteo pet minuta da se opustim i pripremim za drugu turu gostiju.

- Dobro, dobro duhovni, nego jesmo li sve stavili, jesmo. Odlicno.

 Zvuk zvona nije nas iznenadio znali smo ko je.

 - ‘ Ajde domacine po’itaj da otvoris onim gladnim alama , razvalice vrata- nasalila se mica

- Itam, itam.

 Kao hor pacica , cim sam otvorio vrata , pozeleli su mi srecnu slavu. Usledilo je uobicajno ljubljenje i darivanje.Popularni srpski forward ( srpski forward – slavski poklon sastavljen od cokolade, kafe i vina. Cokoladu i kafu zadrzis a vino prosledis na prvu sledecu slavu )

 - Kumice moja ja sam se za ovo spremala , nista nisam jela tri dana - veselo je uzviknula Didi.

- I ja – dodala je Nina.

- Prosle godine bila sam na pet slava ali kao kod tebe nigde se nisam najela. Jedva sam mogla posle tvoje na drugima i zalogaj da stavim u usta .

- Bilo nas je jos takvih- ubacio se u pricu i maki.

- To sto moja kumica spremi , pa to nema na svetu celom. Takvih djakonija toliko lepih kolaca, ma to je moja najbolja kuvarica. Boga mi pricala sam po celom gradu da boljeg domacina i obilnije trpeze u svom zivotu nisam videla.

- Jao Didi sta cu ako svi ti kojima si me hvalila nagrnu sada da se uvere u istinitost tvojih reci? – kroz osmeh sam je pitao.

- Nema sta nego koja.

- Nerazumem.

- Pa ja te hvalim, radim ti reklamu kako bi i tebe napokon udomila hahahahah.

- Moj PR-u hvala ti ali snaci cu se valjda ja i sam.

- Neka neka, pa vidite kako nam je lep, kako je sladak, kako zlatne ruke ima, treba da te zapadne neka bestija, ne! – kikotavo je pricala.

- Didi nema sanse da ces vise piti vina, nedam ti.

- Dobro me potsedi, ozedneh od ovolike price, sipaj jednu za zdravicu pa da pocnemo, ja sam spremna.

- Dobro vi meni dosli i ziveli- sa neskrivenom srecom nazdravio sam.

- Ziveo – kao jedan svi su uzvratili.

 LM ( elem) svake godine na slavi setim se slike kako je to izgledalo u porodicnoj kuci Marezi, setim se i pomenem sve svoje drage.  Kao sto kod mene nista nije uobicajno nije ni bilo preuzimanje porodicne slave. Od slave do slave srce mi greje slika mojih prijatelja koji veseli i razdragani okupljeni oko svecano postavljenog stola bezbrizno uzivaju u specijalitetitama koje sam im pripremio. Taj jedan tren, taj usnimljen kadar , vredi vise od svog bogatstava ovog sveta. Dok imam njih imam i porodicu.

p.s.

Iako sam izgubio skoro svu svoju porodicu nasao sam jednu novu. Porodicu mojih pravih prijatelja koja mi svake godine ulepsaju slavlje, veseli nasmejani i dobronamerni. Kao poslednja barka , sa grbom i porodicnim imenom, na pucini zivota borim se da ne potonem. Stiteci me moj svetac, zastitnik mornara i putnika. Darujem vam recept kolaca koji je bio omiljen kolac svih mojih najmilijih a koji je prvi i neizostavan na svakoj slavi. Kazu zivot nije cudo al cini cudesa, ja to najbolje znam.

 mareziluka

 VANILICE

Potrebno :

200 g masti
500 g brašna
4 kašike šećera
1 jaje
1 žumance
100 gr oraha
džem
prah šećer

Penasto umutiti 200 g masti sa 4 kašike šećera. Zatim dodati jedno celo jaje, jedno žumance i 100 gr oraha. Zamesiti sa 500 g brašna. Oklagijom razvući koru debljine pola santimetra. Vaditi vanilice, ređati u namazan pleh i peći. Pečene vanilice premazati džemom, sastaviti dve i dve i uvaljati u prah šećer zamirisan vanilom.

Prijatno!

 Zivot je moje prijatelje i mene rastrkao na sve strane sveta. Iz danasnje perspektive deluje kao san ona nasa zajednicka slika svih dana koje smo provodili zajedno. Uvek hrabar , ponajcesce vise lud nego junacan, strahujem samo od usamljenosti.

 Kao blizanac od samog rodjenja navikao sam na duet. Pomisao kako bih jednog dana mogao ostati sam bez igde ikoga je osecanje koje duboko potiskujem u sebi ne zeleci da to dozivim. Taj moj najstrasniji demon promolio je glavu sasvim iznenada , odjednom.

 Za manje od dve godine citav jedan dobro uredjeni kosmos izokrenuo se naglavacke. Stajao sam nemocno posmatrajuci kako se sve ono od cega sam godinama strepeo desava  sada i meni.

 Skupiti sve drage ljude u isto vreme na jednom mestu postao je mukotrpan zadatak. Cini mi se ponekad da se lakse napravi i budzet jedne drzave nego sto se organizuje jedno jednostavno druzenje- okupljanje.

 U hramu nase mladosti, restoran Atina, pod slikom raskosnog i ponosnog pauna, na garnituri br.1, kako se vodi u planu samog restorana, stajala je tabla sa natpisom – RESERVE.

 Barokna stilska garnitura, sastavljena od jednog troseda i dve fotelje, zlatnom bojom izrezbarenog drveta svetlela je kao oltar. Vezeni crni muslin sa belim ruzama smirivao je svaki nemir, vracao spokoj koji se davno izgubio.

 - Sedi, sada bi trebali da dodju i ostali- rekao sam Didi.

- Kao da je bilo juce kada smo ovde sedeli svaki dan, vidi nas sada.- sa setom u glasu je dodala dok se smestala na desnoj ivici troseda , onoj uz moju fotelju u kojoj sam uvek sedeo.

 Uvek volim da sednem na mesto u restoranu sa kojeg mogu da posmatram ulaz ili izlog i zivot koji , razdvojem samo jednim tankim staklom od svega nekoliko milimetara, protic tu ispred, na ulici.

 - Evo ih i ostali.

- Malo kasnimo , ali znas kako je moj zverko kad treba negde da kidnem- rekla je nasmejana Nina.

- Bitno je da smo stigle.- nasmejala se Mica.

- Jel nam jos neko fali, Gonzo gde je on?

- Lesi je opet pobegao od kuce ima vec nekoliko nedelja, ne brinem, znam kad mu dosadi vratice se.

- Nista novo, vec smo se navikli- potvrdila je Didi moju konstataciju.

- Nemate pojma koliko mi ovo fali, prosto sam se svega uzelela- Mica je tuzno rekla.

- Eto Mico sada , ako Bog da, ti i Nina ce te biti nase istureno odeljenje u Beogradu a centar ostaje ovde, uvek da vas cekamo.

- Nije to to – hocu opet kao nekada ovde.

- Srce ne bira ni mesto ni vreme – nasmejala se Nina, nas dve to bar najbolje znamo.

 Slatke muke oko snalazenja za novac kako bi sebi priustili izlazak odavno su ostale iza nas. Narucili smo sve ono sto nam je srce godinama htelo, bez bojazni da necemo imati dovoljno da platimo.

 - Svecano otvaram samit svrstanih po prvi put, nesvrstane smo odavno prevazisli, iz Afrike doselili smo se u majku Evropu.

- Cekaj cekaj ti si jos nesvrstan. – sve tri su istovremeno rekle.

- Danas o tome zelim da vam pricam –povukao sam dim cigarete, udobno se zavalio u fotelju  i poveo  u nepoznato.

 I kada nisam imao zvanicnog posla uvek sam se trudio da ostanem u mentalnoj kondiciji. Knjige, slikanje, pozoriste, film, kultura nista nisam propustao. Kao i svaki kreativac, vizuelnog opredeljnja, zanimalo me da naucim sto je moguce vise stvari iz te oblasti.

 U fazi zvanoj reziram- montiram vec nekoliko nedelja pokusao sam da shvatim kako funkcionise program Adobe After effects ali mi nije polazilo za rukom. Paleta specijalnih efekata koju nudi ovaj program u video produkciji zaslepela me je toliko da sam odlucio da kao i svaka mazga , tvrdoglav po svojoj prirodi, nikako ne odustajem.

 Nocima sam prekopavao sajtove po internetu ali uz moje varedno znanje engleskog jezika nikako nisam mogao da pohvatam sve detalje. Jedne noci na stranicama jednog foruma neko veoma strpljiv odgovarao je na sva moja pitanja uzaludno trudeci se da mi prenese znanje koje poseduje.

 - Imas li skype? – stajalo je u poruci.

-U 21 veku pa da nemam , kakvo je to pitanje. Imam i mikrofon i kameru, pa bi mi bilo lakse to glasovno da mi objasnis nego da nabadam ko coravo pile ovu tastarur- odgovorio sam.

- Daj nick saljem ti poziv.

- Ok.

 Posle odobrenog zahteva i par razmenjenih informacija stigao mi je zahtev za video poziv uz obrazlozenje da cu kroz vizuelno posmatranje datih procesa najlakse nauciti kako cela stvar funkcionise.

 - Hello, veselo sam rekao smeseci se u kameru.

- Hello- sa druge strane iznenadio me je zenski glas.

- Ups, nisam znao da kuckam sa damom, ja tebe ne vidim.

- Vidim ja tebe, a ti gledaj u monitor jer sam skrinovala moj desktop kako bi lakse pratio.

 Posle sat vremena strpljivog objasnjavanja mnogo toga mi je bilo jasno. Prijatan zenski glas do samih tancina sve mi je objasnio.

 - Nadam se da ces sada uspeti da montiras to sto si hteo.

- Svakako.

- Ok.

- Mogu li barem videti sa kim sam razgovarao ako nije problem, kada si ti mene vec videla?

 Usledila je kratka pauza.

 -Saljem ti link mog facebook profila pa tamo pogledaj, sad sam u pizami pa nije prikladno za pojavljivanje.

 - Toliko femkanja niokocega – pomislio sam

 Iz ciste rasoznalosti morao sam da pogledam. Jednim klikom predamnom se otvorila stranica na kojoj je stajala slika , pa malo je reci bozanstva.

 Bademaste oci, lep nos, mala pravilna usta. Ostao sam u trenutku bez daha. Jednostavno nisam mogao poverovati da se meni ovo desava. Svakako to je bio samo san, najludji i najhrabriji koji sam ikada mogao sanjati.

 Proverom datuma rodjenja video sam da prelazi moju uobicajnu granicu pa sam odmah odustao. Jos jednom sam kliknuo na sliku, sa setom konstatovao – steta i ugasio racunar.

 Na moju e mail adresu vec sledeceg dana stigla je poruka sa pitanjem kako napredujem. Ne zeleci da gubim ni trena u povratnoj sam dao moj broj telefona sa obrazlozenjem da ako je zaista zanima nek pozove pa cu sve lepo tonski objasniti.

 Glas je jedan od mojih najboljih kvaliteta. Mnoge zene su rekle da je izuzetno prijatan i topao, pa sam igrao na tu kartu. Sa iskustvom radiskog voditelja, neobuzdanom mastom i osobinom vestog oratora odlucio sam da pokusam da joj postanem simpatican ako nista vise od tog.

 Iz noci u noc , iz dana u dan sve cesce i sve duze smo pricali. Priznala je da sam jojj se dopao jos na prvi pogled a da je svaku sumlju otklonila vec sa prvim razgovorom. Iskren kao i uvek zahvalio sam joj na komplimentu, objasnio da je razlika od sedam godina za mene prevelika i da mozemo popiti pice ako nekada dodje u Novi Sad.

 Uporno se trudila da obrazlozi da iako je mladja sedam zrela je koliko i ja. Slusajuci stavove i njena razmisljanja sasvim sam bio siguran da nikako nije i da joj fali dobar deo zivotnog iskustva kako bi bili u istoj ravni.

- Ne zanima me nista, ja sutra dolazim kod tebe da te upoznam, ne mozes me spreciti.

- Ako bas insistiras.

- Ja zelim da lice u lice budem sa momkom koji mi se po svemu sto sam cula od njega za ova dva meseca price jako dopada, ja sam se zatreskala u tebe ko tele u sarena vrata.

- Hahahah – gromoglasno sam se nasmejao. Moje tele, zatreskano,  ja sam jos ludji sto pristajem, hajde da nam bude obojema ludo muuuuuuuuuuuuuuuu

- Hajde kravo, moja- rekla je kroz smeh.

 Mnogo toga prozivljenog u zivotu nije mi dalo da stvaram ikakvu iluziju. Nisam zeleo preterano da se dotrujem i picanim, hteo sam da budem sto prirodniji i svoj, kao da idem na vidjenje sa nekim starim prijateljom.

 Cekao sam je na stanici 4-ke pored podhodnika paleci jednu za drugom cigaretom. Znao sam da dolazi taksijem posto grad ne poznaje jer je iz Beograda. Zadubljen u neke svoje misli nisam ni primetio kada se ispred mene zaustavio zuti novusov ( najpoznatije i najbolje novosadsko taxi udruzenje ) auto.

 - Zdravo luda kravo- rekla je sa velikim osmehom na licu.

-Zdravo blentavo tele.

- Jos si lepsi u prirodi.

- Daj molim te nelupetaj ili menjaj dioptriju.

- Ti si taj koga trazim vec godinama, leptirici mi igraju u stomaku.

- Smiri se, kuda cemo.

- Zelim da sa tobom u miru pricam , vodi me.

- Onda podji, znam jedno mesto.

 U samom centru grada nalazi se hotel Vojvodine. Doduse star i pomalo oronuo , ali vrlo povoljan i mesto sa dusom. Odlucio sam da tu iznajmim sobu sa pogledom na dvoriste kako bi mogli da se posvetimo jedno drugome u osami. Legao sam na krevet , zazmurio, opustio se. Sedela je na stolici prekoputa.

 - Pricaj sve sto zelis. Ja cu da te slusam i pravim filmice.

- Zelim da konacno dodirnem tvoju kozu, tvoje lice, jer smo samo ovde ti i ja.

- Ne brzaj , zelela si pricu.

- Od prvog trena zelela sam tebe, kravo moja glupava.

- Muuuuuuuuuu tele moje blentavo.

 Ispijao sam poslednji gutljaj kafe kada sam konobaru dao znak da jos jednom donese istu turu, nije nam se zurilo.

 - I ti si to krio od nas, koliko?- zagraktale su sve tri odjednom.

- Nisam krio samo sam hteo to live da vam ispricam .

- Neces valjda i ti… rastuzila se Didi.

-Didiiii ma neeeeeeeee mi moramo uvek biti u prednosti, ako nam je dvoje ukrao Beograd moramo i mi Beogradu bar jedno.

- Ljubim ja tebe tako pametnog, znala sam da me nikada neces izdati kao ove dve.- sa pobedonosnim osmehom je rekla.

- Sve da ali Didi tebe nikada.

 LM (elem) Ljubav na daljinu nimalo nije laka ali svakako nije ni neostvariva. Sa mogucnoscu da se vidjamo kada nam obaveze dozvole u nasim susretima smo maximalno posveceni jedno drugome. Probudila je u meni osecanje novog proleca, kada leptirici lete po celom telu.  Posle mnogo odricanja, suza i bola, kada sam se najmanje nadao desila mi se ahhhhhhh ta ljubav.

p.s.

Ljubav je neuhvatljiva i uzaludno je trcati za njom. Ona se ne planira niti moze predvideti. Ljubav se jednostavno desi i na prvi pogled se prepozna. I najludji snovi su ostvarivi samo ako dovoljno verujemo u njih ili umemo dovoljno strpljivo da sanjamo.

Moj san o ljubavi postao je java , toliko lepa da pomislim cesto da budan sanjam. Telence moje muuuuuuuu te tvoja luda krava.

mareziluka

 ČOKOLADNE KUGLICE

Potrebno:

300 gr samlevenog Plazma keksa

5 jaja

3 stangle cokolade

3 kasike margarina

2 kasicice kakao

200 gr kokosa

150 gr secera

 Belanca umutiti u sneg zatim dodati zumanca i secer i sme dobro sjediniti mesajuci zicom ili kasikom. U to dodati izrendanu cokoladu, neotopljen margarin , keks i 150 gr kokosa. Umesiti kompaktibilnu masu i praviti kuglice. Kuglice uvaljati u preostali deo kokosa.

Prijatno!

Prijateljstvo nastaje onda kada izmedju dve osobe cutanje postane prijatno. O ljudima ne govore reci nego njihova dela. Ko hoce uvek nadje nacin da nam pomogne a ko ne zeli uvek , po meni, los izgovor. Koliko je meni pomogla cutljiva Didi i zlatno srce koliko ima?.

 Mica mi je mahnula sa ulaznih vrata stana prativsi me pogledom dok sam trceci zurio da se nadjem sa Didi. Kao covek koji ne voli da ceka i ne podnosi kasnjenje , tako i ja se trudim da me nikada ne cekaju tj. Da nikada ne kasnim. Kasnjenje smatram nezreloscu i cistom neodgovornoscu.

 - Didi- obradovao sam se.

- Luka, tuci cu te.

- Mene, tvoju kumicu?- napravio sam lazno iznenadjenu grimasu lica.

- Vidim da drugacije ne ide, pa nisam te videla ceo mesec, sramota!

- Sramota  i ja kazem.

- Idemo lagano do Atine, peske da prosetamo.

- Ti odlucujes ja slusam.

 Didi sam upoznao jos prvog dana srednje skole. Poceli smo da se druzimo spontano, prepoznali smo se na prvi pogled. Nase zblizavanje pocelo je jos na tavanu njene zgrade kada smo prvi put pobegli sa casa istorije. Od tada se nismo razdvojili.

 Didi nikada nije bila velika pricalica. Uvek je sa malo reci umela da kaze sustinu. Ono najvrednije sto poseduje jeste izuzetno strpljenje da saslusa druge, nenametljivo kaze svoj stav i podrzi ljude u teskim situacijama. Nikada nikoga nije osudjivala zbog postupaka u zivotu, uvek je dva puta merila , jednom sekla. Sve sto bi joj ikada iko ispricao nije dalje sirila. Njena najveca vrlina da sve sto joj neko poveri ostaje zauvek zakljucano na granici njenih usana.

 - Reci mi je li ti malo lakse – pitao sam je tiho dok mi je topao vetar milovao lice.

- Nimalo. Mislila sam bice ali valjda treba vremena- rekla je tuzno snazno stegnuvsi mi ruku oko koje me obuhvatila.

 Cele noci sanjao sam kosmarne snove. Nekoliko puta sam se budio pa opet u nekom polubunilu nastavio da spavam. Rezak zvuk mog telefona prekinuo je i ovako mucan san.

 - Da.

 Sa druge strane cuo se tihi jecajuci plac, nijedna rec , samo uzdah i krik. Znao sam, sve mi je receno.

 - Molim te dodji.- jedva je uspela da mi izusti Didi.

 Tri dana ranije Didina mama hospitalizovana je na institutu za plucne bolesti u Sremskoj Kamenici. Od kada je znam vecito je imala problema sa plucima. Iako mlada jer Didi je rodila sa samo 19 godina, njena bolest ostarila je njeno telo i oduzela joj snagu. Znao sam da je svemu dosao kraj. Didina mama je otisla na put bez povratka.

 Spremio sam se skoro pa za nepun minut. Jedna od mojih najboljih osobina jeste ta sto u teskim i kriznim situacijama reagujem vrlo razumno i rasudjujem vrlo logicno. Kao neko ko je za samo godinu dana izgubio pola svoje porodice bilo mi  je kristalno jasno  sta ju je snaslo. Znao sam da moram biti pored nje koliko god joj to bilo potrebno, ona je to zasluzila.

 - Jako mi je zao- rekao sam Didi otecenoj od placa.

- Nije istina, jel da, reci Luka da nije.

- Dodji da te zagrlim, kad bi bar mogao da te slazem prvi put,  moja Didi.

 Uteha za gubitak najmilijih nepostoji. Nema tih reci koje bi bile prave i prikladne da utesite nekog ko gubi. Mozete samo da saosecate i trudite se da ako nista, bar kroz prisustvo podrzite i ohrabrite one koji u momentu gube tlo pod nogama.

 - Spavala sam, kada je dotrcao Sasa, jutros u sedam. Kaze deda place.

 Po prvi put ja sam je slusao cuteci, bez komentara, dok je snazno stiskala moje dlanove moleci me da je probudim iz kosmara koji se desavao na javi.

 - Skocila sam iz kreveta, znala sam da nije nesto uredu. Kada sam videla tatu bilo mi je sve jasno. Samo je rekao mame vise nema, javili su iz bolnice.

Sinoc sam kasno razgovarala sa njom, i veza se prekinula zbog istrosene baterije. Zvala sam je i zvala, ali bila je nedostupna. Delovala je tako vedro i nasmejano. Nemas pojma kako mi je krivo sto nisam juce otisla da je vidim.- jecala je guseci se u suzama.

- Neopterecuj se, nisi mogla.

- Mogla sam, nego prokleti posao. A znala sam. Kada su prekljuce sa snimanja pluca hitno joj dali uput za bolnicu kroz telo su mi prosli zmarci. Brat mi je javio da je vodi u Kamenicu.

Osetila sam tacno u trenutku u grudima, tu, - pokazala je na predeo sredine grudnog kosa, tu oko srca nesto. Suze su pocele same da mi teku. Znala sam da se rastajemo. Osmehnula mi se jos jednom pre nego sto su zatvorili vrata od kola, mahnula mi. Ostala sam da stojim i da joj masem. Plakala sam sve do kuce, jednostvno neka slika u izmaglici da mi odlazi zauvek.- nemocno je uputila pogled prema slici svoje majke, na kojoj ona nasmejana iz nekih boljih dana gleda u obecano  sutra. Plamen svece na jedan tren podrhato je i nastavio da gori gutajuci zuti vosak kao i mrak sto topi zivot.

- Reci mi sve sto ti treba uradicu. – dao sam joj podrsku.

- Sredjeno je sve oko sahrane, to su uradili rodjaci, ja sam jedino uspela da joj spakujem omiljene stvari da je obuku. Otisli su po nju ne znam kad ce je doneti. Pitam se hocu li moci….

-Hoces ti si jaka, moja najaca - privio sam je uz sebe i poljubio je u kosu.

Didi je osoba koja nikada nije isla na sahrane. Ona je vecito imala strah od groblja. Kada bi i morala da ode bas u nekom izuzetnom slucaju, sanjala je groblja po tri noci i mucile bi je strasne glavobolje. Jednostavno preosetljiva je na te stvari, nikada dovoljno sazrela da se pomiri sa cinjenicom da je smrt deo jednog ciklusa, krajnja tacka kruga koji obidjemo a koji se naziva zivot.

 - Jedino nema ko da odrzi govor.Ne znam ni ko bi to umeo- pogledala me je moleci moju potvrdu.

 U moim mislima razmotao se film svih nasih zivotnih iskusenja, veselja, tuga, sve onog dobrog sto je ucinila za mene, svega onog kada me je podrzavala dok su me drugi osudjivali, branila kad su drugi napadali. Ona je jedini prijatelj u mom zivotu koji je u svakom trenutku bio apsolutno uz mene. Zlatno srce u koje kada udjes shvatis da su ti ledja sigurna.

 - Mogu ja ako hoces.

- Molim te, htela sam da te pitam ali…olaksanje je preplavilo njeno lice

- Valjda medju nama nema stida. Ne brini sve sto treba. Ne dam te , ja cu da te cuvam. Trebas mi. – rekao sam joj kroz suze.

- I ti meni, vise nego ikada.

 Pisati o nekom  ciji zivot poznajete  u fragmentima i ko je za vas bio majka vaseg prijatelja nije lako. Poprilicno recit i sa iskustvom u pisanju oprostajnih reci, nije mi bila neka pomoc. Nikako, nikada nisam hteo, kada se oprastam zauvek, da moji govori o datoj osobi budu sturi informatori sa podacima preminulog. Jos manje sto sam zeleo jeste da govor bude patetican.

 Sedeci pred tastaturom osecao sam se beskrajno prazan. Nijedna smislena recenica nije mogla da mi bude dovoljno dobra. Nijedna poznata rec nije mi bila prava da iskaze bol. Jednostavno gubitak majke je nesto sto je neopisivo. Gubitak one od koje smo nastali, koja nas je devet meseci nosila u svojoj utrobi, udahnula nam zivot… Majka to savrsenstvo, to beskrajno bozanstvo vece od svih. Jedini iskreni prijatelj koji nas se nikada ne odrekne, jedina nasa luka u kojoj mozemo da se vratimo i porazeni, jedina ona koja ce nas uvek razumeti i nikada osuditi.

 - Jesi li jela?

- Ne mogu.

- Moras, makar koru hleba.- savetovao sam Didi preko telefona

- Pokusacu.

- Obecaj mi da hoces, molim te- preklinjao sam je.

- Videcu Luka.

- Odspavaj, bar malo.

- Jesi li napisao govor?

- Ne brini, odmori se.

 Posle sest sati i dalje nisam imao nijedno slovo na papiru. Jutro je nagovestavalo novi dan, pored tastature puna pepeljara opusaka , zadimljena soba i bas jedan zrak napravio je senku ciji obris mi je sapnuo. Prsti su sami klizili po tastauri, sklopio sam sve za nekoliko minuta.

 - Nikada te nisam pitala kako si napisao onakav govor?.

- Iskreno, trazio sam hiljadu reci ali nisam uspeo.

- Ja pamtim jos svaku, mnogi pamte, sve si rasplakao. I danas mamine kolege kad me sretnu kazu da nisu culi dirljiviji i lepsi govor.

- Izgubio sam oca, ali ni suzu nisam pustio videvsi u kakvim mukama je umro. Jednostavno nisam mogao, znao sam da je to za njega bio spas. Onda kad si mi ti rekla za govor shvatio sam da zaista prestajemo da budemo deca onda kad izgubimo majku. Tog dana pricajuci o tvojoj rastajao sam se od soptvene, onako kao dete. Ne zelim ni da zamislim taj bol. Dok je imam mogu jos ponekad biti pravo dete. Napisao sam ga srcem deteta koje gubi svoje utociste, srcem jednog siroceta, to postanemo kada bez majke ostanemo.

- Luka upravu si, postala sam siroce i to je odgovor koji trazim sve ove dane.

- Da Didi- uzdahnuo sam to je nazalost istina koja nam posle svega ostaje.

- Nikada ti se za to nisam zahvalila, hvala ti moj najbolji druze.- rekla je pogledavsi me puna ponosa.

- Hvala tebi sto podtojis uvek da me razumes i podrzis, najzlatnije srce i moj najverniji i najvredniji prijatelju, moja Didi.

 LM(elem) Didi je danas u srecnom braku, majka dva velika decaka. Radi kao referent za radne odnose u jednoj drzavnoj firmi, firmi svoje majke, na njenom radnom mestu. Za dvadeset godina poznanstva nikada nismo imali ni jednu raspravu a kamo li svadju. Didi je jedina osoba na ovom svetu koja zna sve moje tajne.  Jedina je koja je ostala blizu mene i fizicki, i danas zivimo na svega pedesetak metara razdaljine. I danas vitka , zgodna, atraktivna mami uzdahe mnogih muskaraca, svojim sinovima pre lici na stariju sestru nego na roditelja. Preziveli smo mnogo toga zajedno i dobrog i loseg, u teskim danima delili na pola dzak kronpira, kilo mesa, kutiju cigara. Teskoce su nas valjda toliko zblizile. Svakim danom sve vise podseca na svoju majku.

 p.s.

Imati prijatelja poput Didi neprocenjivo je bogatstvo. Njeno zlatno srce nije moguce kupiti ili pronaci, ono se dobija na poklon, jer Didi je najveci covek od svih ljudi i zena koje poznajem. Didi moje prvo kumce, moj prvi oslonac i nada. Istinski dokaz da su musko zenska prijateljstva moguca , sve je pitanje ljudskosti. Sa njom sam naucio sta je to pravo prijateljstvo i koliko vredi takvog nekog imati zauvek pored sebe. Hvala ti na tome.

mareziluka

ŠPAGETI SA ĆUFTAMA

Potrebno:

Za sos:

1 veća  glavica luka

3 čena belog luka,

 2 kašike paradajz-pirea

 4 dl paradajz sosa

 800 g paradajza

 maslinovo ulje i so

 Za ćufte:

1 veća kriška hleba

 500 g mlevene svinjetine

1 glavica luka

1/2 veze bosiljka

1/2 veze peršuna

1 jaje

2 čena belog luka, ulje za prženje, so i biber.

 Za testenine:

1 paket špageta

1/2 veze peršuna

1/2 veze bosiljka

 150 gr struganog parmezana.

 Na vrelom ulju dinstajte 3 minuta iseckani luk, dodajte izgnječeni beli luk, paradajz-pire, promešajte, stavite paradajz-sos i kuvajte 5 minuta. Posolite, dodajte paradajz isečen na kockice koji ste prethodno obarili i oljuštili, smanjite temperaturu i kuvajte 30 minuta uz povremeno mešanje. U međuvremenu potopite hleb u vodu, prstima ga dobro izgnječite da se tečnost sasvim iscedi, dodajte meso, sitno iseckani luk, bosiljak i peršun, celo jaje, posolite, pobiberite i sve dobro izmesite. Od dobijene mase formirajte male ćufte i pecite ih na vrelom ulju. Špagete skuvajte u ključaloj slanoj vodi, ocedite, rasporedite na tanjire, bogato prelijte sosom, dodajte ćufte i sve pospite struganim parmezanom.

Prijatno!

Upoznati sebe osnovni je uslov spoznaje drugih. Istrazivanje tudjih misli, navika i osobina hod je po ostroj ivici izmedju avanture i opasnosti. Ma koliko mislili da zaista nekoga poznajemo uvek se moze dogoditi da budemo iznenadjeni reakcijom na datu situaciju. Koliko je cudljiva Mica i trunka pronicljivosti jeli prava mera?

Posle prijatnje voznje Gonzo i ja rastalli smo se pred Micinom zgradom. U meni je igrao nemir od zelje i uzbudjenja da je sto pre vidim jer sam je se iskreno uzeleo.

 Posle skoro dvadeset godina druzenja Micu bezmalo smatram drugom sestrom. Kao jedinica oduvek je imala jednu neispunjivu zelju da ima sestru ili brata. Kad joj to vec roditelji nisu ostvarili ona je sama odlucila da ih pronadje.

 Toliko smo u zivotu vremena proveli zajedno i prebrodili mnoge zivotne teskoce da smo bili rod rodjeni. Prihvatio sam je bas onakvu kakva jeste, pomalo detinjastu, idealistu sa rozim naocarima za zivot.

 - Mico, otvaraj, stize duhovni- izdeklamovao sam u mikrofon Micinog interfona.

- Ooooooo duhovni , kakva cast, samo izvolite- kroz osmeh je rekla.

 Put do Micinog stana, cardaka ni na nebu ni na zelji - peti sprat bez lifta, ako nizasta bio je dobar za nabijanje kondicije. U laganim skokovima, preskacuci po nekoliko stepenika uvek bi bez teskoce stizo do treceg sprata ali od trceg…eh moja muko.

 - Ahhhhhhh huuuu casu vode- zadihano zavapio sam na vratima.

- O duhovni , ubile te godine?- smejala se.

- Ma ubi me tvoj nozni lift nikako da se naviknem.

- Gde si ti bre Luje , dodji da te zagrlim.

 Dobiti zagrljaj od Mice bilo je jednako cudo kao i naci Atlantidu. Kao jedinica roditelji su preterano  pazili i mazili pa je ona postala prava staklena princeza.  Njena majka, a moja ratna drugarica kako je zovem jos od bombardovanja, jer smo pola istog zajedno proveli preterivala je preko svake mere.

 Navikla je Micu da posle svakog rukovanja ili bilo koje druge aktivnosti pere ruke. Mici je pranje ruku postala tolika navikka da je iste prala i posle telefonskog razgovora u svojoj kuci. Kako to njena mama ume da kaze  u vazduhu su svugde bolestine i otrovi.

 Preterana zelja da sopstveno dete sacuva od svih mogucih zivotnih opasnosti imala je za posledicu da Mica nikada nije naucila da vozi rolsule. Naime njena mama svakog dana davala joj je samo po jednu razlicitu rolsulu kako nebi sto ona kaze “ slomila vrat”.

Kao krajnji rezultat istog je Micina slaba ravnoteza i jos slabija orjentacija u prostoru, to valjda ide jedno sa drugim.

 - Mico , blistas mi, bas lepo izgleda moje kumce.

- Aha.

- Mico sumljiva si mi.

 Na ovu moju konstataciju samo se nasmejala.

 Vrelo leto ubijalo je svaku nasu zelju za bilo kakvom aktivnoscu. Dodavsi na to i opstu besparicu, kao dvoje prosecnih nezaposlenih stanovnika ove zemlje, nije za cuditi se sto smo postali pasivni posmatraci zivota.

 - Mico vodim te na jedno carobno mesto, moze?

- Ja sam uvek za, gde?

- Kao dve prosecne kornjace red je da i mi probamo najludju pizzu u gradu.

- Luda pizza , njam ,njam deluje zanimljivo.

- Mico neces verovati ali nasao sam mesto gde se prave pizze sa prelivom od cokolade.

- Onda sta cekamo, idemo!? – odusevljeno je potvrdila pristanak.

 Picerija “ Dva  anjela “ nalazi se na samom kraju Lazine ulice. Dizajnirana u maniru italijanskih restorana bila je vrlo elegentna na prvi pogled. Minimalizam u bojama i oblicima nije stil koji ja preferiram ali bas ta neobicnost privukla je moju paznju.

 Na samom krovu iste nalazila se najlepsa terasa koju sam ja ikada video. Sakrivena od pogleda prolaznika, postavljena iznad staklenog krova sa sve belim baldahinima i ukrasnim svetiljkama odavala je utisak kao da zaista sedite na oblaku blizu andjela.

 - Jao Luje sto je lepo – odusevljeno je pogledom upijala svaki detalj.

- A sta kazes, zar nije rajski?- ponosno sam  pitao.

- Kako si je samo pronasao?

- Nema tog novosadskog cuda koje Luka ne nadje, iskutvo sestro, iskustvo.

 Iako nam se nije nigde zurilo, ja imam manir da kada udjem u neki restoran jelo porucim odmah kako gi na miru moga da se posvetim konverzaciji. Konobar koji je bio na nekoliko metara od naseg stola uspesno je izignorisao moj poziv.

 - Joj kako mrzim kad mi se ovo desi, ujedao bih.

 Ne zeleci da kvarim atmosveru nasao sam dovoljno strpljenja i ponovo pokusam. Moja odluka je pala u vodu vec u prvoj minuti sopstvene smirenosti jer isti konobar iako uredno videvsi da ga zovem okrenuo mi je ledja i upustio se u razgovor sa gostima za susednim stolom. Shvatili smo da prioritet nasih komsija lezi u privatnom poznanstvu sa konobarom, koji je svoje radno mesto obilno koristio za razmenu najnovijih informacija o sebi dragim ljudima.

 - Mico ovo nece da moze.

- Stvarno nema smisla, pravi se da nas ne vidi.

- Daj mi taj jelovnik.

 Prvobitna ideja mi je bila da isti lansiram na ugostitelja ne bih li ga dozvao ali sam odustao sklopivsi predhodno u glavi film na cega bi to sve moglo da ispadne.

- Aha gle sad ovo.- pobedonono sam se osmehnuo nasavsi broj telefona na zadnjoj strani jelovnika.

- Picerija Dva andjela izvolite- javio mi se dubok muski glas.

- Dobar dan – ja sam utanjio svoj.

- Izvolte- ponovio je.

- Reci te mi molicu lepo jel vasi andjeli imaju krila.

- Molim?- zacudjeno je pitao.

- Pitao sam da li vasi andjeli imaju krila?

- Naravno, gospodine- nasmejao se.

- Molim vas onda recite jednom od ta dva da doleprsa na krovnu terasu sto pre, cekam vec dvadeset minuta, moze?

- Svakako.

- Hvala vam lepo, prijatno.

- Ti si lud- konstatovala je Mica.

- Ma nece oni mene za rodjene pare zajebavati.

 Kroz zanimljiv razgovor koji smo vodili vreme je proslo kao dlanom o dlan. Kada sam pogledao na sat shvatio sam da sedimo vec pedeset minuta a da jos nismo usluzeni.

 - Ustaj, polazimo.

- Ovo je stvarno , mislim…

- Sad ce da leti pereje , da vide kakobata cupa gusane, ce da prsti.

 U samom podnozju stepenista naleteli smo na vlasnika restorana i neljubaznog konobara.

 - Vi ste glavni menadzer- upitao sam ljutito.

- Da jesam.

- Iako imate dva andjela toplo vam preporucujem da im pod hitno uplatite u najmanju ruku kurs letenja.

- Ne razumem.

- Razumem ja. Cekamo kao budale na krovu vec sat vremena a ovaj ovde-pokazao sam prstom na doticnog konobara ni da nas pogleda.

- Izvinjavam se nisam vas primetio ..promucao je konobar opazivsi grc na vlasnikovom licu.

- Nisi nas primetio? Ha, kakva gnusna laz. Jesi jesi i to si nam, da oprosti ovaj zenski svet, Mico oprastas?

Klimnula je glavom u znak odobrenja.

- I to si nam okrenuo dupe praveci se lud da nas ne vidis, dok si se topio pred one tvoje dve  namontirane cicojke.

Postidjen konobar je gledao u zemlju a vlasnik je nasavsi se u ovako neprijatnoj siuaciji poceo da lomi prste preznojanih ruku.

 - Sacekajte gospodine, ispravicemo- pokusao je da se izvuce.

-Neka ti ceka pokojna baba  ili Ceca a mi- pokazao sam prstom na sebe

- Luka – rekla je Mica

-I – pokazala je prstom na sebe

- Mica, dodao sam, necemo da cekamo. Bruka i sramota. Fuj.

- Oprostite jos jednom vas molim gospodo evo kuca casti u znak izvinjenja.

- Ne.- kategoricno sam odbio. Pare cuvaj da konobarima uplatis kurs lepog ponasanja a nasa noga u ovu umacuranu kucu- setio sam se replike iz serije Pop Cira i pop Spira, nikada vise nece. Zbogom.

 Perije je zaista poletelo , ocerupali smo stid i sramotu ugosteljske profesije, koja pokvari cesto opste dobar utisak o srdacnim i gostoljubivim vojvodjanima. Pravda je bila zadovoljena.

 -Zao mi je Mico sto mi je propalo iznenadjenje, jebi ga, neki drugi put.

- Nema veze, negde drugde ali samo sa tobom, kao dve nindza kornjace, chocolade pizzaaaa .

- Ovde nikad vise.

 Nase secanje prekinula je zvonjava telefona.

 - Didi , javi se- rekla je Mica.

- Ma daj je na spikerfon , mrzi me da ustajem.

- Mico, odmah da si pustila moju kumicu.- cuo se Didin glas.

- Ne budi skrta , pa nismo se videli vise od dva meseca.

- Tvoj problem, on je moj, za dva minuta sam pred zgradom, nek silazi.

- Ali Didi…. Mica se rastuzila

- Zao mi je Mico izgubila si, moram da idem.

- Dodji da te jos jednom zagrlim.

- Mici bas sam te se uzeleo.

- I ja tebe, puno mi nedostajes.

 LM(elem) Mica je danas uspesna poslovna zena. Kao diplomirani inzinjer tehnologije radi kao sef proizvodnje u jednom privatnoj fabrici mesa. Trenutno se nalazi u jednoj lepoj ljubavnoj vezi u kojoj joj zelim svu srecu ovog sveta. Zasluzila je. Zbog posla napustila je Novi Sad i zivi i radi u jednom malom sremskom mestu. Na moju zalost , a na njenu srecu i ljubav, moguce je da ce otici jos dalje , juznije u Beograd. Vidjamo se kad god imamo priliku i dalje smo podjednako bliski kao sto smo sve ove godine, ipak ja sam njen duhovni vodja a ona moja , kako to sama voli da kaze ovcica.

 p.s.

Iako se poznajemo dugo neke stvari je u stanju da precuti i ne kaze .Za novog decka rekla mi je  tek posle nekoliko meseci, dovoljno je poznajem da sam po njenom osmehu i sjaju u ocima shvati i cutecki. Cud je zenska cudna rabota, napisao je davno Njegos a ja sam od Mice naucio da iako neke stvari saznam po jednom pogledu, strpljivo sacekam dok taj neko ne bude spreman da mi ih kaze. Mico mnogo mi nedostajes al naucila si me strpljenju, strpljen spasen. Hvala ti na tome.

mareziluka

 ČOKOLADNA PIZZA

Potrebno:

1 testo za pizzu ( podloga)

200 gr crne cokolade za kuvanje

100 gr bele cokolade

3-4 banane

 Testo ispeci i preko toplog preliti rastopljenu belu cokoladu i ostaviti da se malo stvrdne. Narezati banane na kolutove poredjati po pizzi i zatim preliti rastopljenom crnom cokoladom.

Prijatno!

 Posle kafenisanja sa Ninom, pozvao sam Gonza kako bi me odvezao do Mice sa kojom sam imao ugovoren sastanak. Kako se nismo videli izvesno vreme hteo sam sto pre da dodjem kod nje i sto vise vremena joj posvetim. Gonzo kao moj veciti vozac bez pogovora je dosao i bio spreman da udovolji jos jednoj mojoj zelji.

 - Vozi me do Mice- rekao sam Gonzu.

- Nije frka. Kako je bilo kod Nine?

- Ah kako moze biti- carobno

- Verujem ti.

- Ovog puta napanji na gas, vreme je novac a ja nemam ni vremena ni novca, zato poitaj.

- Yes ser- nasmejao se dodavsi gas.

 Potrebu da vecito nesto kreiram i pravim osetio sam jos u najranijem detinstvu. Mastajuci da cu biti arhitekta i velika zelja da stvaram domove drugih ljudi nikad me nije napustila. U prevelikoj zelji za uredjem zivotnih prostora, izgled sopstvenog sam cesto menjao bez preteranog povoda.

 - Eto to je jedino sto sam uspeo da nadjem za male novce – rekao je pomalo postidjeni Gonzo.

- Odlicno. Bitno da je krov nad glavom- sa osmehom sam mu odgovorio u zelji da mu ulijem malo samopouzdanja.

- Mislis da valja?- nesigurno je pitao.

- Ma kad ja to nakarabudzim ima da bude ko bonbona.

 Malo posle upoznavanja Gonza, njegovi roditelji su dobili mogucnost da se vrate u rodni kraj– Bosnu. Istu su napustili u vihoru rata ostavivsi sve sto su godinama sticali. Gonzo je bio dete kada se u Vojvodinu doselio i maltene vise je bio vojvodjanin nego bosanac.

Kada je cuo zahtev svojih roditelja da se bezuslovno pakuje i podje sa nima, kategoricki je to odbio.

 Njegov otac, majka, brat i sestra otisli su ostavivsi ga ovde potpuno samog bez igde ikoga. Jedina porodica koju je imao bila je moja. Posle kraceg boravka u podstanarskim sobama odlucio je da se osamostali i nadje sopstveni mir.

 - E ovako cemo- govorio sam skoro diktatorski.

- Dobro, a ovo ?

- Nemesaj se majstoru u posao- kroz osmeh sam odgovorio.

 Kada je u pitanju enterijer, neskromno ali cu reci, tu nema boljeg znalca od mene. Sto bi se ono reklo od babe pravim djevojku za udaju, od šupe – vilu. Prirodan talenat za sklapanje boja, oblika i iskustveni za odabir materijala + prakticnost bili su mi uvek najbolja preporuka da me prijatelji pozovu da im , kako ja to volim da kazem, oplemenim dom.

 - Hvataj tu cetku i omlati ivice, dok ja polepim ovih par plocica.

- A odakle da krenem- zbunjeno me pitao.

- U ovom slucaju uvek od kraja, od plafona.

 Uz muziku koju je pustao, a voli elektronsku, ciji ja nisam pobornik, cudi me da sam zalepio i jednu plocicu. Kad je dara prevrsila meru stopirao sam radove i bezuslovno zahtevao promenu frekvencije.

 - Ja ovo ne mogu da slusam- bunio se.

- Ko je ovde segrt a ko majstor. Cuti i kreci.

 Trebam li napomenuti da sam odabrao najnarodnjackiji radio koji sam u tom trenutku mogao da nadjem. Ne znam ali jednostavno dok nesto radim volim da slusam teske narodnjake, one ibarskomagistralne, jer uz sulude tekstove i tako jeftine i jednostavne komparacije i izlive neznosti ja se ludo zabavljam smejuci se parodirajuci i tako vec parodicne tekstove.

 Garsonjeru u potkrovlju velicine dvadesetak kvadrata, za dva dana pretvorili smo u topli dom snalazeci se na sve moguce nacine. Od jednog starog most regala, koji je pre moje kreacije bio ogavna hrpa iverice uspeo sam da iskrojim petodelnu kuhinju i sav moguci mobilijar za dnevnu sobu. Uz malo para uspeli smo da napravimo sve sto je bilo potrebno za jedan pristojan zivot.

 - Joj Luka kako je lepo, hvala ti. – sa posebnim zarom u ocima je rekao.

- Nista Gonzo, bilo mi je zadovoljstvo.

- Nada se da te nisam preterano umorio.

- Ma opusteno, malo sam kako ti rece geht crkt ali vredelo je.

 U mnogim drugim poslovima Gonzo je meni izigravao segrta. Na vreme je naucio da kada samnom radi cuti kao zaliven, jer kada mi nesto ne ide kako treba ja imam klapnu na okicama i tada jebaram i pickaram bas sve i svakog ko mi se nadje na putu, najcesce neduzne. Sto bi deca rekla prsnem ko lubenica. On je to na vreme ukapirao i zagonetno bi se samo osmehnuo kad mi naidje to moje ludilo.

 Sve sto je bilo potrebno od njega sam mogao da trazim u zivotu ali da prica o sopstvenim osecanjima , nedoumicama ili problemima niko nije moga i smeo. Sopstvena osecanja krije kao zmija noge i smatra da je to samo nesto njegovo sto ne treba sa nikim da deli. Na zalost ja sam ona druga vrsta koja o svemu prica otvoreno i samim tim sebi olaksa..

 - Necu moci da dodjem ovaj vikend radim – saopstio mi je preko telefona.

- Ali Gonzo cekam ovaj petak ko ozebao sunce, uvenucu- rastuzio sam se.

- Shvati radim – povisio je ton.

- Jel se ti to na mene istresas?- ljutito sam pitao.

- Covece boziji shvati jednom , radim, moram da idem poz.- spustio mi je slusalicu.

 U poslednje vreme nismo se bas cesto vidjali. Gonzo je sve redje zvao, pravdajuci se prevelikim obavezama , jos redje smo izlazili zajedno.

 - Ti meni da spustas slusalicu  e sad ces da vidis.

  Nikada ali nikome, ma ko bio i u kakvim odnosima samnom bio nisam spustio slusalicu ili se nejavio na telefon. Od tog manira dobijam napad popizditisa, bonzle, i smatram cinom vrhunskog kukavicluka. Ja uvek smem i uvek mogu da odgovorim na svako pitanje i poziv i raspravim bez problema ono sto imam.

 - Ti meni da spustas slusalicu, stoko nezahvalna. Kako te samo nije sramota. Bedo ljudska nemas muda da kazes pravi razlog pa se pravdas lazuci. Mislim da ne znam da si nasao novo drustvo i da sa njima izlazis veceras, hoces da ti kazem i gde- grmeo sam u slusalicu.

- Hajde reci mi da i ja znam – odgovorio je zajedljivo.

- Druzis se sa tim i tim, idete nocas tu i tu…… deklemovao sam kao pesmicu informacije do kojih sam nedavno dosao.

- E bas zato sto sam znao da ces tako da reagujes i tako da mislis nisam hteo da ti kazem jer znam kakav si pa sam hteo da izbegnemo ovo.

- Najvise u zivotu mrzim kad neko misli umesto mene, a jos vise kada neko laze.

- Nisam lagao samo sam pokusao..- pravdao se.

- Od danas smo zavrsili. Zaboravi ko sam, gde sam i sta sam. Nemoj u zivotu nikad vise da me nazoves, uznemiravas ili pokusas da kontaktiras, jel ti to jasno.

- Jeste i budi spokojan ispunicu ti zelju.

- Teraj se- besno sam prekinuo vezu.

 Posle decenije naseg drugarstva sve je prestalo za jedan tren. U mesecima koji su prolazili trudio sam se da sto manje mislim na njega. Mnogo toga uvek me vracalo na lik tog nasmejanog decaka koji me je razocarao. Prestao sam da radim mnoge poslove u kojima mi je cesto asistirao jer sam nisam umeo a adekvatnu zamnu nisam mogao da nadjem. S vremena na vreme dobijao sam  razlicite informacije o njemu.

 Posle nase svadje promenio je sve brojeve telefona, blokirao me kao prijatelja na facebook-u, spamovao me u mailovima tako da svaki vid komunikacije sa njim nije bio moguc.

 - Hrani psa da te bolje ujede – bio je najcesci komentar koji sam cuo od  mojih prijatelja na zadatu temu.

- Posle svega, pa samo sto si ga cetiri puta zaposlio, ostao je tu sam bez igde ikoga, pomagao si mu, kuvao, davao i pozajmljivao pare… komenatrusali su mnogi

- I tako da ti vrati a bio si mu bolji od roda rodjenog.

 Po pitanju njegove i moje svadje zauzeo sam Gonzov stav. Zagonetno bih se na komentare osmehnuo i cutao trudeci se da ne prokomentarisem nijednu rec, verujuci uvek vise u jednu kinesku poslovicu koja kaze : “ Gladnog psa ako nahranis bice ti dozivotno veran”

 Gonzo u svom zivotu nije se samo otarasio mene , vec i devojke sa kojom je bio dugo u vezi , ostao je bez posla terajuci inat direktoru, uvalio se u ogromne dugove i uporno ostajao u losem drustvu koje je tome i doprinelo.

 Da je lako bilo i nije ali sto kaze Petrija citiram :

 “Čovek ti je tak`a živina - sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, najzad će uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produži da živi ko da ga i nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto od to, nije da je baš sve zaboravio, ali i to nekako kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Tak`a je to strvina. Voli da živi, živina.”

 I tako sam ja moj bol i razocarenje duboko u sebi odbolovao zagonetno, poput Mona Lize “ smeskajuci se “ na komentare drugih . Najteze od svih podnela je moja mama koja je Gonza volela kao svoje dete. Nikada nije prestala da veruje da ce se on ipak javiti.

 Kada na jednoj strani izgubis na drugoj dobijes. Moj zivot je poceo da ide na bolje, tocak srece konacno je poceo da se penje ka gore. Odjednom je bilo i para i ljubavi i posao i sitni zivotni uspesi, pocelo je da se kotrlja.

 Poslovni sastanak sa kojeg sam se vratio bio je i vise nego uspesan. Skakutao sam veselo po stanu slaveci jos jednu malu dobijenu bitku. Prenuo me zvuk zvona .

 - Pa sta ako sam malo glasnije pojacao muziku, slavim- pomislio sam u sebi dok sam isao prema vratima.

- Zdravo.

- O cao- veselo sam odgovrio.

 Predamnom je stajao Gonzo pognute glave.

 - Dosao sam da ti se izvinim za moj nepromisljen potez. Terao sam inat ponekad u zivotu i nikada nije mi doneo dobro. Sa svima sam smeo ali sa tobom ne.- govorio je jecavim glasom, vidno omrsaveo ne podizuci pogled. Lice mu je bilo sivo poput boje pepela.

Ostao sam bez posla, bez Maje, bez para i bez tebe. Sve sam unistio. Iskreno se kajem, jer znam da si mi ti bio jedini pravi prijatelj u zivotu. Kad su me moji napustili – poceo je da place , zahvaljujuci tebi i tvojima ja sam preziveo, samo vi me niste odbacili. Uvek ste me docekali, pomogli , uvek si samo ti verovao u mene, davao mi vetar u krila…zastao je da obrise suze, samo ti si ta osoba u mom zivotu za koju znam da ce mi uvek pomoci . mesec dana jedem margarin i hleb , nemam prebijene pare i vise nikoga, ti si mi poslednja nada… ako me ti odbijes  ja…

-Lesi, dobro dosao kuci- rekao sam smejuci se zagrlivsi ga najjace sto sam u tom trenutku mogao.

 LM(elem) Gonzo je danas uspesan u poslu kojim se bavi. Lutajuci od profesije do profesije konacno je nasao onu u kojoj je objedinio dve svoje velike ljubavi samostalnost i volan, gonzo je samostalni taksista.  Trenutno je u jednoj lepoj i dugoj vezi koja vuce na happy end. I dalje je moj privatni automehanicar i licni sofer gde god da treba.  Neprikosnoveni asistent u svim molersko, keramicarsko, farbarskim , tegljacko vugljackim i ostalim radovima i najbolje drustvo za cutanje.

 p.s.

Osim sto me naucio da dobro vozim rikverc , opravim po koji sitni kvar na kolima , naucio me i da ne treba da ocekujem da se ljudi menjaju po mojim zeljama vec da ih prihvatim onakvim kakvi jesu. Naucio me da svi razlicito pokazujemo osecanja al ako su nam namere ciste i dobre to se i kroz cutanje vidi.Gonzo me naucio da zagonetnost ne krije misticnost vec ranjivost. Hvala ti na tome.

mareziluka

SLANI SKOVERCI (PALACINKE )

Potrebno:

2-3 jaja

1 dcl mleka

Brasna po potrebi

1 prasak za pecivo

1 dcl mineralne vode

Prstohvat soli

Malo ulja

 Nadev:

300 gr slanine

200 gr stistene sunke

Kobasica

Kiseli krastavci

1 glavica crnog luka

Kecap, pavlaka, senf

 Od jaja, brasna, mleka, mineralne vode, praska za pecivo zamutiti smesu za palacinke. Ispeci palacinke. Na teflonskom tiganju sitno iseckanu slaninu pustiti da se otopi na to dodati sitno seckan crni luk, sunku, kobasicu, malo proprziti i u sve to umesati pavlaku, kecap i senf po sopstvenom ukusu. Sa gotovim prelivom filovati palacinke i savijati u cetvrt.

Prijatno!

Misleci da je lako opisati one koje dugo znamo dodjemo u situaciju da najcesce budemo nemi. Ostanemo zateceni kada treba biranim recima reci sustinu nekog koga poznajete dugo. Zato se najbolji prijatelji najcesce opisuju samo sa jednom recenicom kojom se vise kaze nego citavim esejima ili hvalospevima. Ko je danas mudra Nina i lekcija zivota jeli naucena?

 Tople letnje dane najcesce volim da provodim u prirodi. Kao dete koje je odraslo u kuci sa velikim dvoristem, navikao sam da imam taj mali deo svog sopstvenog zelenila. Preseljenjem u stan jedina zelena oaza koja mi je preostala su javni parkovi.

 Sustinski velike baste ipak su javna mesta u kojima tesko mozete da nadjete sopstveni mir. Najcesce se vidno iznerviram vratim iz njih i prosto pozelim , makar na jedno leto, da imam  dvoriste u kojem cu kreirati sopstveni vrt.

 - Cao Luki stigla sam.

- Hello Ninocka.- odgovorio sam veselo iznenadjen njenim pozivom.

- Sta radis, kada cemo se gledati?

- Rasadjujem moju dzunglu, jednom recju uzivam- rekao sam kroz osmeh.

- Ti i tvoje cvece.

 Ninocka za razliku od mene ne podnosi biljke pa ni na slici. Toliko je iste zanimaju, i za iste je talentovana , da mislim da bi joj i plasticni buket uvenuo. Nikada se preterano oko istih nije ni trudila a svaki izliv neznosti kroz iste  i istima, smatra ortodoksnom gluposcu.

 - Biraj termin kada ti najvise odgovara.

- Meni je svejedno kada tebi odgovara ja sam ceo dan free.

- Nina moze oko pet.

- Onda u Atini u pet.

- Ne  Nina, u pet ali u tvom rajskom vrtu, ok?

- Dogovoreno, vidimo se.

 Ninina porodicna kuca nalazi se u samom centru grada. Ususkana od gradske vreve okruzena velikim vrtom u kome se sarenilo bezbroj zanimljivih biljnih vrsta. Jedan mali , dobro skriveni raj, u kojem smo bezbrojno puta uzivali pricajuci jedno drugom o najiskrenijim osecanima i najvecim tajnama.

- Luki pomagaj – uplakano me pozvala Nina.

- Ninocka sta se desilo.

- On me je ostavio.- jecala je .

- Ko te je ostavio?

- Dario

- Nina lazes me.

- Ne lazem pod hitno moras doci, ja cu se ubiti.

- Ninocka tu sam za par sekundi, turaj kafu.

 Ninocka je sve svojeprobleme ili dileme resavala na dva vrlo cudna nacina. Prvi i primarni je da joj ja gledam u solju i po difoltu pricam samo lepo, drugi da pobegne na neko putovanje. Godinama sam na njenoj ponekad preteranoj dramaticnosti zaradjivao cokolade i poklone, ustvari hrabreci je za sledeci zivotni korak .

 Velika udobna ljuljaska – sedeljka oduvek je bilo mesto na koje sam ja sedeo u tom carobnom vrtu. U hladu starog bora , koji je odavno prerastao i tri visine Ninine kuce, uz kafu, sok i obavezno kolace mogao sam da meditiram satima.

 Sarenilo cvetova muskatli, begonija, pistika , kadifica kao na slikarskom platnu uokvirena prirodna sinbioza boja i mirisa, jednom recju prava terapija za srce i dusu.

 - Celu noc nisam oka sklopila.- pocela je ispovest dok je jednom rukom prinosila tek skuvanu kafu a drugom brisala porumeneli nos od plakanja.

- Smirise, hajde nije propao svet- uzaludno sam je tesio.

- Kako nije Luka, ja sam tako nesrecna, jednostavno je odlucio da prekine i to posle dve godine zabavljanja. Nazvao me i rekao da se zasitio da mu treba pauza i da on hoce da se malo odmori.

- Moras ga shvatiti…

- Ti ga jos i branis, mislila sam da ces me bar ti razumeti- briznula je u plac.

- Smiri se, ok, ok ajmo po srpski. Hostapler, djubre  sram ga bilo, on da tebe takvu ostavi, treba da se stidi, jel ti sad lakse?

- Jeste.

- Ninocka ti znas da si meni drugarka a ja za moje drugare dajem sve, sta god treba da radimo uradicemo.

  Darija sam poznavao povrsno. Sretali smo se tu i tamo. Na prvi pogled bio mi je simpatican. Voleo je hard metal, svirao bubnjeve i bio u nekom svom svetu. Za mnoge bi bio isuvise alternativan ali posto se pokazao vrlo srdacan i pristojan meni je postao drag. Kroz dvogodisnje njihovo zabavljanje iz dana u dan sve sam ga vise razumeo i postovao.

 Nina i Dario upoznali su se prvog dana fakuteta sasvim slucajno sedeci jedno pored drugog na predavanjima. Ne gresim ako kazem da je to bila ljubav na prvi pogled, ljubav koja obecava.

 - Samo ti mi mozes danas pomoci.

- Nina pa nisam ni ja carobnjak.

- Budi Luki, niko me ne razume. Tata i mama cvetaju sto me ostavio, ionako ga nikada nisu voleli.

- Bas cudno onako fin fajn mladic.- nasmejao sam se

- Sad me jos i ti zajebavas.

- Malo.

 Nina je osoba koja je odrasla kao princeza na zrnu graska. Situirana, sa sredjenom porodicom imala je sve pogodnosti u zivotu. Njena jedina briga bila je kako da bude dobar djak i na taj nacin oduzi se roditeljima za svu udobnost koju su joj omogucili u zivotu. Jednostavno odrasla je bez ikakvih problema ususkana, mazena i pazena. Nikada nije dozivela poraz a ljubavni brodolomi su joj bili najveca zivotna muka posle kojih bi padala u stanje opste depresije. Kada o problemima nije htela nista da prica otisla bi na neko putovanje misleci, valjda, da ce problemi nestati sami od sebe. Jednostavna nije umela da se bori sa njima, nije bila borac.

 Po obicaju poceo sam sa gledanjem u solju sa njegove strane, ili ti suprotne od one sa koje je ona pila. Kako bih ja izgovorio prvu rec padala bi u trans i slepo mi verovala sve sto joj ja kazem.

 - Na njegovoj strani vidim neki dalji put.

- Vrsac.

- Ha?

- Sutra ide u Vrsac na kampovanje, trebalo je da idemo zaje… opet je pocela da cmizdri.

- Zakoci malo, inace ti necu gledati.

- Dobro, evo prestala sam. Pricaj samo pricaj.

- Vidim veliko crno srce.

- Sta to znaci? Radoznalo je pitala.

- ljubav sa njegove strane, voli te, ne brinio nema drugu.

- Lazes me. Jel stvarno.

- Nina ti sumljas u tvoju gataru ?

- Ne sumljam , ajde gledaj.

 Meni je uvek bilo lako gledati u solju nepoznatim ljudima. Tada bi se totalno iskljucio iz ovozemaljskog i fokusirao na figure i otiske koji je talog jednog obicnog crnog napitka ostavio po zidovima solje. Gledati osobi sa kojom provodis skoro pa 24 sata bio je rudarski posao. Znao sam svaku njenu misao, nedoumicu, strah. Vesto sam morao da balansiram sta smem a sta ne da joj kazem.

 - Na stubu ljubavi, ma da… to je to.

- Sta Luki neodugovlaci.

- Ljubi te se, nema sanse da ne budete zajedno, evo i zajednicka strana vam je povezana.

- Luki daj da ubodem zelju.

 Nina se toliko nekada zanosila u zeljama da je naposletku, nemamsi vise mesta unutar solje, zelje zabadala i po spoljnim stranama. Barem sa njom bilo je lako pogoditi. Prve tri obavezno su bile ljubavne, ostalih nekoliko, u zavisnosti koliko je ispita prijavila, poslovno- skolske a zatim su dolazile one bezvezne cisto da popuni kvotu neparnog broja, jer red nalaze uvek da se zamislja nepar.

 - I sta kazes Luki da radim?

- Cime on ide na to putovanje.

- Vozom.

- E ovako moja Nina. Ti se lepo spakuj veceras, sredi i na taj isti voz.

- Kako to mislis Luki?- zacudjeno me je pitala.

- Lepo brate, pardon , sestro mila. Primenicemo taktiku iznenadjenja. Zapamti gvozdje se kuje dok je vruce. Ako ti njega pustis tamo samog, pa on ko pusten ker sa lanca od vas nema vise nista.

- Cenis?

- Ma potpisujem zivotom. Ovako ti ujutru na voz i sa njim.

- A sta ako me stvarno ne voli vise?.

- Pa ti sidji na prvoj stanici i barem ces znati na cemu si.- izneo sam joj veoma hrabar predlog smisljen u momentu.

- Luki nemam ja hrabrosti, zamisli koji bi to bio blam da me istera pred celim drustvom.- pokunjeno je rekla.

- Lutko u ljubavi nema blama. Bolje se nekada kajati za ono sto smo uradili nego za ono sto nismo. Pokusaj, jedino tako ces znati pravu istinu.

- Da znas i da hocu!- odlucno je rekla.

- I nemoj da ti padne napamet da se ne pojavis, ja te cekam na stanici vec ujutru , da budem siguran da sam ti video ledja.

 Nina se pojavila sledeceg jutra , jos uvek nesigurna dovoljno u sebe. Jedan moj ostar pogled bio joj je jasan znak da ulazi u voz inace ce biti bivena, kako volimo da kazemo. Njihova ljubav nastavila se jos naredne tri godine.  Razisli su se nakon sto je u njen zivot usao Petar.

 - Boze Nina kako smo bili mladi i ludi. – sa smeskom sam se setio svega.

- Jao Luki, da znas i da jesmo.

- Ah te carobne dvadeset i dve, bas sam ih i voleo.

- Veuj mi da danas tako nesto nikada ne bih ni pokusala.

- Verujem Nina, omatorili smo i postali slabiji i gordiji . Mada poznajuci te ti bi se uvek borila za ljubav ako osecas da je jos imalo ima.

- Kako me ti samo Luki poznajes.- nasmejala se.

- I vise nego dobro.- uzvartio sam joj smesak.

 Nase malo nostalgicno putovanje prekinuo je tresak ulaznih vrata i deciji smeh. Jedan mali plavi cuperak, Ninin  i Petrov sin, sa velikim osmehom trcao je ka nama.

 - Ko se to meni probudio, a bebo?- rasirenih ruku sagla se da doceka sina.

- Zdravo djavolku- pozdravio sam ga.

- Hajde reci cika Lukiju zdrawo.

- Nemoj da te cika Luki mune, ne cikaj me.

- Znam da te to nervira , zato te i zezamo, jel tako bebo?

 Bebac mi se nasmejao i brzo zagnjurio glavu u njeno rame postidevsi se. Ja sam mu na osmeh uzvratio jednim iskrenim osmehom i migom. Iako ne prica, savrseno smo se razumeli.

 LM(elem) Nina je danas srecno udata zena i majka jednom pravog malog vragolana. Radi kao diplomirani farmaceut u jednoj drzavnoj instituciji i vrlo je priznata i uspesna u svom poslu. Svadju koju je imala samnom resili smo onog dana kada je moj otac umro. Iako tada nismo bili u kontaktu vec skoro godinu dana pojavila se sva uplakana, sa ikebanom od 50 najlepsih i najkrupnijih rozih ruza koje sam ja ikada video u zivotu. Jedan zagrljaj bio je dovoljan da shvatimo da je zivot suvise kratak da bi pravili takve gluposti, precutno dogovorivsi se da nam se to nikada vise ne ponovi.

 p.s.

Sa njom sam naucio da ponekad iskrenost zna da uvredi i da bas sve sto mislim ne treba da kazem, ili treba da sacekam pogodan trenutak. Svako svoju srecu bira, pa tako vise nikada nisam dosao u situaciju da nekog osudim zbog njegovog izbora. O njenom odnosu sa muzem ne zelim da slusam kako ne bih gresku ponovio, jer suvise je malo pravih prijatelja da bi ih se tako lako odrekli. Zivot nas je razdvojio kilometrima ali i  danas se lepo druzimo, kad god imamo priliku , i uzivamo u jos pokojem zrnu nasih detinjih srca kojima ne damo da odrastu. Draga Nina, mudrost je najcesce ono sto precutimo a ne sta izgovorimo. Hvala ti sto si me tome naucila.

 mareziluka

 GOMBOCE

Oko 1 kg krompira

Brašno

So

3 jaja

1 kg šljiva

200 gr prezli

6 kašike šećera

Krompir skuvati u ljusci i oljuštiti, pa kada se prohladi, ispasirati. Pomešati ga zatim sa jajima, 3 prstohvata soli i onoliko brašna koliko je potrebno da bi se umesilo fino, mekano testo. Od umešenog testa oblikovati male loptice, pa svaku malo stanjiti prstima i obmotati oko šljive. Gomboce kuvati u slanoj kipućoj vodi oko 10 minuta, a u međuvremenu ispržiti prezlu u tiganju sa malo ulja, pa kada se ohlade, pomešati sa 6 kašike šećera. Kuvane i oceđene gomboce uvaljati u proprzenu prezlu i poslužiti.

Prijatno!

Uzori u zivotu sluze za najednostavnije ucenje modela ponasanja. Oni nam olaksavaju da mnoge zivotne prepreke preskocimo ili lakse savladamo. Kao iskusniji i najcesce stariji umesto nas selektuju dobro od loseg i tako nam olaksaju mnogo, izbave nas od iskusenja. Nema neprijatnijeg iskustva nego kada se razocarate u svoj uzor i kada shvatite da je onaj koga ste smatrali savrsenim i nepogresivim ipak samo covek od krvi i mesa i cesto da gresi. Ko to tepa luce moje i najsjanija zvezda moja ko je ?

 Zbog gomile obaveza koje su se nagomilale u poslednje vreme potrosio sam puno energije trceci na raznorazne strane a da pritom malo toga sam uspeo da zavrsim . Moj stan se, blago je reci, pretvorio u jazbinu.

 Po prirodi jako uredan bilo je iznenadjujuce u kakvom sam brlogu poceo da zivim. Prasine je toliko bilo na sve strane da je stan izgledao kao da ga je neko posuo brasnom. U kuhinji tona sudova , koje sam samo vadio, dok nisam shvatio da naposletku nemam vise iz cega ni da jedem ni da pijem.

 - E Luka krmaco jedna , sram te bilo- rekao sam sam sebi.

 Stanje je bilo toliko kriticno da se moglo opisati samo jednom recenicom citiram “ da je u stan usao i mis i on bi k..rac slomio”. Pod hitno sam morao da se organizujem i sve sto sam zabrljao vratim u normalu.

 Nijedan kucni posao nije mi stran ali postoje tri koja nikako ne mogu da podnesem a to su: pocasno mesto broj jedan namestanje kreveta zatim vice sampion peglanje i treci al nikako zanemarljiv pranje prozora.

 Prvi mi se zgadio jos u vojsci, drugi mi nikako nije bio sipatican a poslednji sam mrzeo jer nikada u zivotu nisam uspeo da operem prozor a da on ne ostane muzgav.

 Probao sam sve tehnike i metode od novina i sirceta, do deterdzenta za sude, limunovog soka, raznih sredstava za staklo, magicnih krpa ali jednostavno nisam talentovan. Kako sunce grane tako se vide muzge na koje ja dobijam popizditis. Zato prozore najcesce perem oko ponoci, izgledaju blistaviji na mesecini hahahaha.

 - Mislila sam da svratim ali vidim imas koncert , pa necu da te prekidam- rekla mi je Didi koja me je pozivom prekinula u pola posla.

- Eeee da imam koncert, vec turneju hahhaa , odkud znas?

- malopre sam bila ispred zgrade i videla kako vrtis kukovima i ritmicno brises sa obe ruke prozore, sve u skladu sa koreografijom.

- Ahahah jesam, pa pobegla da ne bi sta pomogle?

- ne nego da nebi slusala tvoj “prelepi “ glasic dok njaces ko magare.

- Nije vazno sto ne umem nego sto volem da pevam, ko peva zlo ne misli.

- Vidim, vidim a jel se secas kad smo zajedno isli…..

- Secam, slone stogodisnji nista ne zaboravljas.

- To necu zaboraviti do kraja zivota.

 Kada spremam kucu ja obavezno moram da pevam. Postoji samo jedan cd koji se ubacuje u plejer, i to cd sa svim hitovima, jedne i jedine ciju svaku pesmu znam … cd Dragane Mirkovic. Nekako mi uz pevanje sve tesko dodje lakse.

 Prva pesma koje se secam iz najranijeg detinstva a cesto se emitovila nedeljom prepodne u emisije “ Zelje i cestitke” jeste pesma Kolo srece.

 Kroz  moje odrastanje provlacili su se iz godine u godinu novi hitovi da bi definitivno sa devetim albumom, koji je i bio prekretinca u njenoj karijeri, ja postao njen vatreni fan.

 Poceo sam da pratim sve njene televizijske nastupe, kupujem novine na kojima je ona bila na naslovnoj strani , postala je jednostavno predmet mog obozavanja.

 - Luka ima jos tri sata do pocetka ja ne znam sto si ovoliko pozurio.

- Didi ja nju moram da upoznam.

- Luka meni je hladno.- konstantno je kukala.

- Babo jedna , sta ti je hladno, cupkaj malo u mestu.

 Po prvi put je, a da ja mogu samostalno da idem , Dragana pravila koncert u mom rodnom gradu. Svakako da ja to nisam smeo da propustim, odlucio sam da odem i upoznam je po cenu zivota.

 - uzalud nam sve vrata ce otvoriti tek pred sam koncert nema sanse da je upoznas.

- Ima Didi, ja moram. Imam ideju . Idemo na zadnji ulaz.

- Joj Boze ja sam jos ludja od tebe.

 U momentu sam smislio plan da u halu udjem na zadnji ulaz kuda i ljudi iz organizacije i tehnike, ma pravi sam genije.

 - Vase propusnice- rekao je krupniji momak pred vratima.

- Propusnice?..sta li je to pitao sam se u sebi. Evo izvolite- pruzio sam mu karte.

- Nisam rekao karte, rekao sam propusnice.

- Pa imamo kartu za ulazak.

- Brisite klinci odavde da vam ja ne bih dao.

 Pokunjeno smo se pokupili i krenuli tamo odakle smo dosli.

 - On nama klinci, jos malo pa cemo punih 16. Drtina matora.

- Ma gerelj ima bar trideset.- utesila me Didi.

 Ostar novembarski vetar uvlacio se u kosti. Rano zimsko smrkavanje i niska temperatura opustosila je ulice. Nas dvoje kao dve budale stajali smo ispred ulaznih vrata koncertne sale , cupkajuci cuteci. Svako je u svojoj glavi smisljao plan koji bi nas mogao dovesti do resenja ali nista pametno nismo mogli da smislimo. Za mnoge stvari u zivotu je potrebno iskustvo a u moje vreme mi smo i sa nepunih 16 jos uvek bili poprilicna deca, sto bi se po naski reklo bebironija.

 - Luka setila sam se.- epohalno je razbila tisinu Didi vec poplavela od zime.

-Sta?

- Mozemo uci na ulaz za zimski bazen.

- Da i…

- znas da su svlacionice povezane sa hodnikom koji vodi do svlacionica u hali, mozemo tuda.

- Idemo.

 Sunjali smo se kao lopovi iz ciste predostroznosti da nas niko ne primeti. Tek sto je isteklo radno vreme zatvorenog bazena pa smo odlucili da pokusamo da se provucemo kao plivaci. Didi me vodila uzanim polumracnim hodnicima sportske hale pazeci da ne naletimo na nekoga. U polumraku srce bi nam jako zalupalo od svake senke koja bi nas podsetila na ljudsku figuru. Zastali bi smo provirili iz mraka i kad bi shvatili da je bezbedno nastavili dalje.

 Posle petnestak minuta tumaranja uspeli smo da udjemo u halu iz svlacionica. Popeli smo se na tribinu u treci red, bocno od tek montirane bine znajuci da Dragana  tuda mora proci..

 - Cucni da nas ne vide.- dosapnula je didi.

- Aaaaa

- Ššššššš!

- zveknuo sam koleno.Ne mogu da cucnem

- Onda klekni.

- Necu onda videti kada dodje.

- Tise, vidim ja ulazna vrata, nista se ne boj.

 Minuti su polako prolazili, sto bi se ono reklo citava vecnost, vekovi. Bas kao i uvek kada ne treba, meni se kijalo, kasljalo, sve me srbelo. Nikako nisam mogao da se skrasim a srce mi je kucalo kao kod zeca. Ova velika avantura morala je da uspe. Boze koliko samo uzbudjenja.

 Posle skoro sat ipo zacuo se zamor. Na nekih desetak metara od nas cuo sam draganin veseli glas kojim je redom pozdravljala ljude iz tehnickog dela ekipe.

 - Evo je ustaj.

- ne mogu Didi noge su mi se odsekle.

- nemoj da ti ih ja prebijem posle svega ustaj.

- Draganaaaaaaaaaaaaa – bilo je sve sto sam uspeo da izgovorim i ostanem paralisan , vise ni makac.

 Ona koju sam gledao samo preko video spotova i nepokretih fotografija u novinama stajala je tu predamnom na svega dva metra, ziva , nasmejana i tako opipljiva a tako daleka. Nasmejala se poslala poljubac i mahnula mi. Dalje se nicega ne secam.

 - Drzi .-

- Aaaaa

- Sta ti je ?

- Dragana, Dragana, …

- Luka jesi li poludeo?

- Kako je lepa. Moja Gaga.

- Hoces li ti uzeti ovu sliku i autogram ili neces.

- Dragana. .. ah sad ne zalim ni da umrem.

 Didi je bila mnogo pribranija od mene. Preskocila je ogradu, trazila autogram i fotografiju i upoznala se sa Draganom ja za to nisam imao snage. Didi je ostvarila moj decacki san.

 Drgana je te noci pevala za izgradnju bolnice u mom rodnom mestu odreknuvsi se kompletnog honorara a ja sam na trenutak bio blizu moje nebeske zvezde, tako zive i tako sjajne da sam ostao ocaran.

 - Penji se gore da pijemo kafu, evo obecavam necu pevati, zavrsio sam sa prozorima.

- Dragana moze, al nemoj ti molim te , vazi?- upitala je Didi

- Ma luce moje, za tebe sve .

 Posle ovog dogadjaja poceo sam da vodim beleske, pisem dnevnik u kome sam se obracao njoj – Dragani. Negde sam procitao da je ona imala u ranoj mladosti izmisljenu drugaricu kojoj je pisala pisma, ja sam svoja pisma pisao svojoj pravoj zvezdi.

 Posle preslusanih stotinak pesama stan je opet blistao. Jos jednom sam se podsetio njenih velikih hitova koji me svaki put vrate u mladost.

 LM (elem) Godinama cuvam taj dnevnik sa nadom da cu jednom imati priliku da joj ga licno predam u znak zahvalnosti za sve ono sto mi je znacila u zivotu. Uz njene pesme sam se veselio i tugovao. Bio sam ili u drustvu ona je uvek bila tu. Nikada nije se stidela svog porekla, karijeru je gradila iskljucivo pesmama nikada skandalima. Bavila se i bavi humanitarnim radom , nenametljivo, bez hvale i reklame i to jeste odlika pravog plemenitog coveka. Uvek je bila dostojanstvena, tiha, nenametljiva – jednostavna. Naucila me svojim primerom pravim vrednostima u zivotu, moralnim,  na tome joj za sve hvala. Imao sam ludu ideju da joj pisem , bezmalo evo posle deceniju ipo, cak sam sasvim slucajno dosao do njenje privatne adrese u Becu ali ima li svrhe, nemam li hrabrosti? Iako je moja omiljena pesma Vetrovi tuge, Pesma Luce moje postala je moja himna uz koju sam uspeo da prezivim razocarenje u ljubav i iznova naucim da verujem i volim. Ljubav prema Dragani me nikad nije izdala, nije nikad pogresila.

 p.s.

 Zena koja je ostavila sve i otisla u nepoznato, samo sa jednim koferom u ruci u potragu za ljubavlju, zasluzuje moje duboko postovanje. Iako nikada nece saznati za mene, njen dnevnik je jos uvek ceka, njoj pripada. Nikad me nije razocarala i zauvek ce ostati moja nasjajnija zvezda koja me svojim ljudskim kvalitetima naucila mnogo cemu- vaspitala. Hvala ti za sve Luce moje. Zauvek luce tvoje…

Mareziluka

BEČKI KOLAČ

Potrebno:

Kore

100 gr putera

150 gr čokolade

100 gr šećera u prahu

2 kašike brašna

4 jaja

Fil

350 gr čokolade

1/2 l slatke pavlake

3 kašike ruma

3 kašike šecera u prahu

Ukrašavanje

50 gr čokolade

1 kašika ulja

  Umutiti puter i šecer u prahu. Dodati jedno po jedno žumance, brašno i otopljenu čokoladu. Dobro izmešati. Na kraju dodati čvrst sneg od belanaca i lagano izmešati varjačom. Veliki pleh obložiti pek papirom, sipati pripremljenu smesu i peći na 200 stepeni oko 30 minuta.Ohladjenu koru preseći na pola. Čokoladu izlomiti na manje komade, pomešati sa slatkom pavlakom i kuvati na pari dok se ne dobije ujednačena smesa.Fil ostaviti da se hladi u frižideru 2 sata. U ohladjeni fil dodati šećer u prahu i mutiti dok se ne dobije čvrst šlag. Na kraju dodati rum i još malo mutiti.Na tacnu staviti koru, premazati je filom, prekriti drugom korom i ukrasiti otopljenom čokoladom.

 Prijatno!

 Vecita zelja svih nas jeste da u zivotu nadjemo sebi slicnu osobu – kako se to kaze nasu idealnu polovinu. Mnogi najcesce u silnoj zelji da sretnu onu svoje drugo ja, svoj odraz,  izgaraju da su u stanju da urade prosto najneverovatnije stvari a na kraju ipak ostanu sami.

 Sto bi moja pokojna baba Minja rekla : “ ti uvek mimo sveta”, svoju idealnu polovinu nasao sam jos prvog dana svog zivota – ja sam blizanac.

 Emotivno magare poput mene veze se ne samo za  ljude vec i za stvari. Godinama po kutijama cuvim i selim iz stana u stan neke meni drage sitnice koji me podsecaju na mesta i dogadjaje iz mog zivota. Tako sam kao i svaki prosecan “hrcak” nakupio tone kesica od secera, kasicica, dopisnica, kamencica, kesa, isecaka i garderobe koju sam voleo da nosim a odavno su izasle iz mode ili sam ih prerastao.

 Jos uvek cuvam prve leviske 501, koje su te davne 1993 kostale neverovanih 100 nemackih maraka, prve starke, swach sat iz Versacijeve kolekcije za koji sam stekao pare punih sest meseci, prvi dzemper i gornji deo neobicne trenerke. Trenerka je sasvim obicna ali je meni posebno draga jer oslikava i moj i karakter moje sestre blizankinje Lune .

 - Luna znas li sta sad imam u ruci- pitao sam sestru preko telefona dok sam preslagao kutiju sa meni dragim sitnicama.

- Nemam pojma Luka, pozuri danas imam puno posla.

- Znas onu crno zelenu trenerku.

- Nemam pojma, imam posla reci brzo koju.

- Ma znas bre onu sto si samo jednom obukla.

- E Luka nemam sad vremena, nisi normalana zoves me u ovoj guzvi da me zamaras glupostima.

- Pardon, oprostite izvinite biznis woman , nemas ti pojma, ajde cao.

 Moja sestra Luna i ja naizgled smo totalne suprotnosti. Koliko sam ja otvoren i veseo , pa me cesto smatraju glavnim klovnom, toliko je ona zatvorena i umerena. Za razliku od mene treba joj dosta vremena da bi nekom poklonila svoje poverenje, ali naravno ne potpuno uvek sa merom opreza.

 Za razliku od mene nju su ljudi manje povredjivali u zivotu jer nikada nije dozvolila da je razocaraju. Ja uvek otvoreno prilazim svima, kao da se znamo godinama sto ljudi cesto znaju da zloupotrebe , ja na kraju ostanem razocaran sto se njoj nikako nije moglo desiti.

 - Ja sam prva obukla trenerku skidaj se.

- I ja sam prvi, necu- raspravljao sam se sa Lunom.

 Iako nikada nije imala trip da nas isto oblaci mama je nehotice kupila i njoj i meni identicne trenerke.

 - Zakasnicu u skolu ti se presvuci.

- Ne pada mi na pamet , ti uzmi nesto drugo.

- Kretenu- pocastila me uobicajnim komplimentom.

- Debilko- nisam joj ostao duzan.

- Nemoj da ti padne napamet da u skolu krenes samnom.

- Ni necu.

 Moja sestra  je u skolu krenula suprotnom stranom ulice od moje kako niko ne bi primetio da smo isto obuceni. Apsurdno.

 Njen pokusaj  je u toliko bio uzaludan sto smo od prvog dana skole delili jednu klupu, osnovna, gimnazija, fakultet- sve isto i sve zajedno.

 Iako mnogi smatraju blizance istim bicem, oni imaju snazu potrebu, narocito u doba adolescencije, da se izbore za licnom identifikacijom. Blizanci uporno dokazuju da su posebne jedinke koje su slucajno rodjene istog dana, ali svet ko svet uvek ih pakuje u paket i nikad ne razdvaja, sto je apsolutna greska.

 Kao prvorodjena beba stariji sam od Lune citavih 15 minuta, ili sto bih ja umeo da kazem citav jedan mali zivot. Godinama se borila da stane u ravan sa mojim statusom prvorodjenceta   ali znate li vi koliko kolika je to “velika “ razlika.

 - Posto ti ne verujes koliko sam stariji , dokazacu ti ove godine da je to citava vecnost.

- Kako bas me zanima?- odgovorila je iznenadjeno.

- Ja duvam moje svecice u 11i 40 h a ti u 11 i 55.

- Vazi.

- Ceikaj da zamislim zelju, fuuuuuuuuu srecan mi rodjendan.

- Predomislila sam se hocu i ja.

- Ne moze, sacekaj.

 Minuti su se vukli cini mi se nikada duze, kao sto sam oduvek tvrdio , citav jedan mali zivot, a Luna je sa nestrpnjenjem cekala da zamisli zelju.

 -Evo proslo je .- rekla je nestrpljivo.

- Nije nema varanja jos tri munata.

- Lukaaaaa.

- Jos malo.

 Na kraju mi je priznala da sam bio u pravu i da zaista izgleda dugo cekati tih nepremostivih nekoliko minuta po kojima sam ja stariji.

 Osim sto se razlikujemo u karakterima i fizicki smo potpuno razliciti. Mnogi kazu kao da se na putu nismo sreli, a oni malo slabovidiji da smo preslikani, sto je apsolutna neistina.

 Luna je prototip slika i prilika moje bake Simone. Srcoliko lice sa prcastim nosicem, ocima kruipnim i neznim kao srna, visoka , zgodna i elegantna u svom hodu kao macka koja hoda po krovu spretno drzeci ravnotezu na vrhovima svojih nogu.

 Za razliku od nje ja sam slika i prilika mog dede Luke. Visok , kostunjav, ostrih crta lika, okruglih ociju, zbog kojih me ona zove Buljko, u hodu lezeran i malo povijen, sto bi ona rekla kao smlatina.

 Cak imamo potpuno razlicitu strukturu i boju koze, ja lepu neznu, malih pora i belu, na mamu, ona na sve Marezije, kozu sirokih pora i zutu.

 Od samog detinstva vrlo smo vezani i bliski. Ona zna sve moje tajne, razmisljanja i nedomice, sto ima sklonost da okarekterise kao budalastine, ja vecinu njenih. Ono sto je najlepse u nasem odnosu jeste to sto bez ijedne reci mi se razumemo u potpunosti.Nikada nista ne mogu sakriti od nje niti ona od mene. Dovoljno nam je da pogledamo jedno drugo i znamo da li ono drugo nesto muci, da li je u potpunosti srecno i sta misli o datoj situaciji.

 - Sanjala sam nocas..

- I ja sam- prekinuo bih je u pola recenice

- Da smo ja i ti – nastavila je

- Isli zajedno po gradu….

 Sto smo fizicki udaljeniji to smo mentalno sve blizi. Vise puta nam se desilo da sanjamo identicne snove , radimo iste stvari , isto se sasvim obucemo , osecamo neku teskobu, deluje neverovatno ali tako je.

 - Pogledaj koru- pozvala me je Luna dok sam ja namestao radio stanicu trazeci neku dobru muziku.

- Evo odmah sam.. evo to muzikica.

- Meni to mnogo mirise.

- Muckaj taj fil i ne brini.

- Ok.

 Luna i ja pravimo uvek zajedno sve torte i kolace, narocito za nas rodjendan. Ja sam specijalista za kore ona za filove. U cetiri ruke i dve pametne i talentovane glavice sve je mnogo brze , lakse i prava uzivancija. Pustimo muziku , muckamo  u istom ritmu. Cesto imam obicaj da tako oboje zagrnuti keceljama, poklonim se i pozovem je na ples izmedju kuhinskih elemenata. Odigramo neki valcer ili disko tvist, ja se malo vise izglupiram i izmotavam glumeci sve ono sto mi padne napamet, ismejemo se i kolaci uvek uspeju, ispadnu carobni.

 Oboje smo nasledeli talenat za kuvanje i kolace od nase tetke Rade, koja nam je uvek pravila rodjendansku tortu. Kada se razbolela mi smo preuzeli muckalicu u svoje ruke i stvarno smo talentovani.

 - E da je nasa tetka ziva… setio sam se.

- I tata… sa setom je rekla.

- Prosto neverovatno imao je dvoje dece rodjene istog dana i taj jedan datum nikad nije uspeo da upamti, biserko.

- Moj Lokica sa suznim ocima je rekla.

- A od svih Marezija ostali samo ti i ja.

- Nazalost – sa tugom u glasu je konstatovala.

- Znas li ti da si ti moje sve? Jedina koja nosi moju krv. Jedina koja si ostala od svih- rekao sam joj

- I ti moja- uozbiljila se.

- Nema toga sta za tebe ne bih uradio i dao na ovom belom svetu. Sve sto u meni ne valja ti si moje dobro, moje bolje ja.

- Ti si blesav- nasmejala si.

- Ti si moje jing, ja tvoje jang.

- Ti si moja budalica, moj bratic.

- Ti si moja sister, moj odraz, moj razum i zato te volim najvise na svetu, dodji da te coknem.

- Ma sta ces me cmakati.

- Cmok, cmok, cmok…

- Lukaaaaaaaaa, davis me, nemam vazduha.

- Ti si ona moja idealna polovina koju retki sreckovici imaju, a ja sam srecan sto sam to ja i sto si to bas ti.Do kraja zivota Mi smo jedno srce tela dva.

- Da , jedno srce tela dva – ponovila je.

 LM (elem) Tradicionalno smuckali smo i ove godine nasu cuvenu Moskva tortu bez po muke. Dobro se zabavili izmedju reda kora i fila. Moj alter ego koji me uvek vrati na pravi put i spusti na zemlju sa nekog oblaka kad odlutam. Neko ko zna da moze uvek da me usreci ili rastuzi iskreno. Neko pred kim sam uvek ogoljen ma koliko se trudio da se sakrijem. Neko sa kim sam od prvog dana naucio da delim sve i ko ce samnom uvek sve podeliti. Moja Luna.

 p.s.

I ove godine duvacemo svecice u isto vreme. Dobice kao i uvek aranzman od njenih omiljenih bordo ruza, jer znam da je to cini zaista srecnom, zna da mi je tako posebna i jedinstven, najvaznija zena u mom zivotu. I danas, 27 jul, sve kao da se poklopilo i broj nasih godina 33, dve iste cifre – blizanci. Lunice moja srecan nam rodjendan, onaj koji ce te zauvek iskreno voleti.

mareziluka

MOSKVA TORTA

Potrebno za kore :

 16 belanaca

20 kasika secera

320 grama mlevenih oraha

160 gr mlevenog keksa

2 praska za pecivo

 Od ovog ispeci cetiri kore. Belanca penasto umutiti pa dodati sve ostale sastojke lagano mesajuci kasikom bez upotrebe miksera, da bi vam kore bile mekane.

 Fil:

 16 zumanaca

16 kasika secera

1 ½ l mleka

2 pudinga od vanile

8 kasika brasna

100 gr prah secera

1 margarin stoni ‘Vital”

3 vrste voca ( preporucujem breskve, visnje i banane)

+

3 slaga

 Umutiti jaja i secer , dodati prah od pudinga, brasno  , dobro izmesati i skuvati u mleku kao puding. U hladan fil dodati umucen margarin.

 Filovanje:

 Kora → fil → breskve → fil → kora → fil→ visnje → fil → kora → fil → banane → fil → kora → slag preko sele torte za dekoraciju.

Prijatno!

 Sloboda je najskuplja i najvrednija stvar na svetu. Kada vam je neko oduzme onda vam oduzima mnogo toga., pre svega dostojanstvo. Jedna kineska poslovica kaze da pare coveka ne cine srecnim ali sprecavaju mnoge nesrece, s cime se ja u potpunosti slazem. Pogled na moj novcanik najcesce pokazuje apsolutno ropstvo. Vila promaja, kako mu ja od miloste tepam cesto me baci u bedak.

 Kada nemas para ruke su ti vezane za mnoge stvari u cega sam se uverio vise puta u zivotu. Mozes biti i sam Nikola Tesla ali kada nemas novca da realizujes neku od svojih ideja onda je sve uzalud. Ljudi su skloni da te smatraju neznalicom, dosadnjakovicem samo zato sto ipak kako se kaze para vrti i gde burgija nece.

 Status slobodnog umetnika neveseli mnogo u duzem vremenskom periodu narocito u zemlji Srbiji. Da bi imao slobodu da mogu da stvaram i kreiram, jer ovde se od umetnosti ne zivi lagodno, bilo je krajnje vreme da  nadjem neki posao sa redovnim izvorom prihoda.

 - Kako ne mozes da me zaposlis?- pitao sam sestru.

- Luka shvati nema posla.

- Ali Luna ja sam zaposlio tebe sad ti meni pomozi.

- Luka urazumi se, mogu da ti sredim da radis jedino u  mesnoj industriji posto su moji klijenti.

- Ha, ha , ha dodji da me zagolicas. Ja sam tebe uvalio u banku a ti bi mene u klanicu, e hvala ti. Kada budes imala neki ljudski predlog javi se do tada zdravo.

 Pre nekoliko godina , dok je moja sestra bila student , ukazala se prilika za zaposlenje u jednoj od vodecih banaka. Ona ziva nije htela da cuje za tu konbinaciju ali je na moje insistiranje pristala da ode na razgovor. Sve testove je sa lakocom prosla i ostavila sjajan utisak na direktorku iste. Tako , zahvaljujuci meni, ona danas radi jedan dobro placen posao u kome je za veoma kratko vreme napravila lepu karijeru.

 - Zamisli Didi ona bi mene u hladnjacu!- jadao sam se mojoj najboljoj drugarici.

- Tebe? Ona stvarno nije normalna- strpljivo je slusala moje jadikovke moja najbolja drugarica.

- Ja sam njeno dupe uvalio u koznu fotelju a ona bi mene u gumene cizme. Mislim da mislim-uzas.

- Stvarno nije fer, da nije bilo tebe ne bi bila danas to sto jeste.

- I ja joj to kazem- potvrdio sam Didine navode.

- Da si se ti zaposlio umesto nje ko zna gde bi ti danas bio, pa ti bi nas pola zbrinuo.

- Znao sam da me ti u potpunosti razumes.

- Stvarno ne razumem je, treba da ti pomogne.

- E moja Didi, non stop se pravda da ona to ne moze, da ne zna kako , da previse ocekujem od nje, al nema veze.

- Ma iskrsnuce ti nesto, sasvim sam sigurna.

- I ja se nadam jer ovako se dalje ne moze.

 Poremecen dusevni mir odlucio sam da izbalansiram na jedinom mogucem mestu na svetu  - vikendica. Kada god mi je u zivotu tesko ja pobegnem u taj moj mali deo raja i prepustim se prirodi  koja leci svaki dusevni nemir. Spakovao sam najneophodnije stvari , materijal za slikanje, nesto hrane i obreo se u mom privatnom raju.

 - Dome mili dome – rakao sam jos sa kapije.

 Mesto u kome imam vikendicu idealno je za odmor. Pored toga sto je priroda skoro pa netaknuta , tamo nepoznajem nikog osim prvih komsija. Oslobodjen sam svih dostignuca savremenog sveta, iskljucim mobilni telefon, ne ponesem lap top i prepustim se uzivanju.

 Kao i u svakoj kuci uvek se nadje neki posao. Najvise vremena provedem u sredjivanju mog vrta koji vec godinama planski uredjujem i oblikujem. Ima li ista lepse nego da vas budi cvrkutanje vrabaca ili kukurikanje petla? Mozak na otavu, zivce u vodoravu i uzivancija.

 Praveci predah od posla koji sam od ranog jutra radio, pio sam prohladjenu kafu i pravio plan kako da provedem ostatak dana. Posto je ovo idealno mesto za ugadjanje licnim htenjima ili bastion slobode, odlucio sam da za mene i moje kucice napravim pravu malu gozbu- rostilj. U velikom gradu ne mozete imati nikada taj ugodjaj kao kada meso ispecete na sapurikama, malo se nadimite, zasuzite od dima i to je taj valjda neprevazidjen zacin koji daje svu car.

 - Da- iznerviran jer mi je neko poremetio mir javio sam se na telefon koji sam tek ukljucio cisto da proverim poruke.

- Gospodin Marezi Luka?

- Jesam, izvolite.

- Ja sam  Sanja iz , ime jednog velikog trgovinskog lanca,  obavestavam vas da sutra u 10 imate zakazano testiranje i intervju za posao. Ponesite licna dokumenta i jednu fotografiju.

- Dobro.Prijatno.

 U momentu mi je pritisak skocio na dvesta. Kako neko ima pravo da me prekine u ovako lepom trenutku a tek sto sam se opustio. Kakva je to kompanija koja na razgovor zove za manje od 24 h. Osnovna poslovna kultura je u krajnjem slucaju da se obaveste kandidati najmanje dva dana unapred. Posto nisam imao mnogo vremena, spakovao sam se na brzaka i krenuo put Novog Sada. Sa tugom sam pogledao u rostilj koji nisam uspeo ni da spremim a moj mali raj kao da mi je postao u momentu tako dalek i nedostizan.

- Luna, zvali su me sutra na testiranje- rekao sam sestri dok sam guglovao trazeci podatke o kompaniji kao pripremu za razgovor.

- Znam, ja sam ti sredila.

- A za koje radno mesto ?

- Ne znam,  vazno je poceti, pa ces dalje lako ako se pokazes. Rekla ti je direktorka da se na intervju ne pravis mnogo pametan vec da budes pristojan i fin, posto te je ona licno preporucila.  To ne radi cesto i zato nemoj da me izblamiras pred njom, jel jasno.

- Ja ne moram da se pravim pametan, ja to jesam . Ja cu biti takav kakav sam pa ako im se svidim nek me prime ako ne , sta ja tu mogu.

- Luka pamet u glavu, jedva sam i ovo nasla.

 Uvek kada dobijem poziv za razgovor za posao mastam kako cu ja biti primljen i snimam kratke filmice po glavi o radnom mestu. Uvek imam trip kako ce me svi voleti a ja se dobar pokazati i ostaviti utisak koji ce ih oboriti sa nogu. U ovom slucaju nisam imao nikakv osecaj, bio sam prazan kao list papira, prestao sam da mastam kako bi razocarenje, kada me ne prime, bilo sto manje.

 Iako znam sve trikove na koji nacin treba odgovoriti na koje pitanje i sta je pozeljno da oni cuju odlucio sam da budem ono sto jesam a ne ono sto oni ocekuju od mene.

 Na samom razgovoru za posao saznao sam da jedino mesto koje se nudi jeste posao prodavca.

 - Didi zamisli prodavac- besneo sam preko telefona.

- Smiri se.

- Ona nije normalna, ja da budem prodavac, posle svih onih poslova drzavnih institucija da budem prodavac, skandal.

- Ne sekiraj se, ma vide oni da nisi za to.

- Naravno po mojoj reakciju vrlo jasno su videli koliko sam bio “odusevljen”.

-Mogu da zamislim kakvu si facu slozio.

- Veruj mi ni da ne mozes, nego hajmo veceras do grada malo da se opustim posle ovog  neprijatnog iznenadjenja, prijalo bi mi, vazi.

-Uvek, u osam na starom mestu.

- Bolje u sest duze ce trajati.

- Dogovoreno.

 Skoro su prosle tri nedelje i poziva za posao nije bilo. Skakutao sam veselo tih dana po gradu presrecan sto sam propustio tako “sjajnu” priliku.

 Poslednjih noci mnogo sam sanjao. Vrlo neobicno ali sam snove pamtio jos celog dana. Nazalost mnogo puta do tada snovi su mi jasno predskazivali sled dogadjaja u mom zivotu. Probudio sam se sav mokar od uzasnih slika mog sna.

 Cele noci sekli su mi kosu. I  taman kad bi zavrsili pocinjalo bi iz pocetka. Znam da kosa znaci brigu, nadao sam se da se nece desiti nista ruzno.

 - Gospodine Luka javi te se sutra u nasu radnju na bulevaru, cestitam dobili ste posao.- saopstio mi je ljubazni zenski glas preko telefona.

- E do mojega – rekao sam glasno sam sebi. Posao, strasno.

 Da ne bih izneverio sestru i njenu vezu, koja se isposatavilo da je glavni menadzer kompanije za pola Evrope, pomirio sam se sa sudbom kletom i odlucio da pokusam. Prekrsio sam svaki svoj princip. Glavnu zivotnu devizu : Bolje je za dzabe lezati nego za dzabe raditi , obrnuo sam. Sam sebi sam se gadio. Upao sam u masinu.

 - Dobro jutro sine.- rekla mi je baba koja se prva nabudzila vec u sedam ujutru da pazari.

- Dobro jutro – rekao sam joj jos pospan i skoro pa krmeljiv.

- Imate li ovu vodu sa ukusom jagode od litar?

- Imam moj k..rac sa jagodom , prokleta babetino- mislio sam u sebi.

- Gospodjo ako nema u polici onda nema, imate u pakovanju od cetvrt litre.

- Necu ja od cetvrt litre vec sam htela litar.

- Ali vidite da nemamo.

- Eto ja prvi put udjem u ovu radnju i bas se uhvatim za ono sto nemate.

- Uhvatila se da Bog da za golu zicu od struje, mene si nasla da zajebavas a ni oci nisam otvorio- motao sam misli po glavi dok sam joj se smeskao osmehom pit bula.

- Znate ja jako volim ukus jagode u vodi.

- Sve se bojim babetino prokleta da si na jagodama odrasla, crkla da Bog da.- cutao sam i kolutao ocima,.

- Da , da,  razum vas ali nemamo.

- Pa sta da radim sad a tako mi se pije ali od litar.

Film je pukao nisam mogao da izdrzim , po cenu svega da joj ne kazem.

- Pa ti baba uzmi cetiri od po 250ml i eto ti litra sa jagodom.

- Kako to onda da popijem? Upitala me sa cudjenjem.

- Dve odjednom, stereo.

- Molim? Izbecila se.

- Stereo baba, duplo. Sisaj od jedared iz obe flase.

- Kako ste vi neprijatni- zgrozeno me sasekla.

- Jebi ga baba kad me zajebavas na sabajle, ko da nemas pametnija posla nego mene ovde da njakas.

- Zalicu se vasem sefu!

- Usro sam se baba , odoh sad da promenim pelene. I slobodno se zali, jedva cekam da mi da otkaz.Ajd zdravo.

 Na moju veliku zalost otkaz nisam dobio jer je baba poznati pacijent kako je od miloste zovu. Voli da njaka nove radnike dok im dusu ne izvadi. E moj Luka – Murate i ti si srece kurate, ali bas.

 LM(elem) posao koi sam dobio radio sam savesno i odgovorno bez obzira koliko mi se on nesvidjao. Intelektualno ne izazovan , otupeo me i oduzeo svaku smislenost. Postao sam tup, besciljan i mehanicki ljubazan. Bez ijedne misli punio sam rafove, crnacki udarnicki i po dvanaest sati dnevno. Moram li napomenuti da je pored posla i plata africka, bruka i sramota.

Stideim se svakog dana provedenog na njemu i nikako nisam uspeo da prebolim cinjenicu kada vidim nekog poznatog da bezim po radnji jel se silno stidim onoga sto radim. Postao sam tegleca marva ciji mozak je ostao negde na kasi bez bar koda za cenu, roba sa greskom.

 p.s.

 Zivot nije cudo al cini cudesa, meni ona najgora. Ubijena mi je i poslednja nada da cu ikada vise ista bolje biti i postici, mali bedni prodavac koji dnevno prevuce tone robe za bednu platu. Da li sam to i zasluzio? Mozda i jesam pregazivsi princip da radim ono sto ne volim i po svaku cenu. Pored principa koje sam pregazio i dostojanstva koje sam izgubio najtragicnije je sto ispred mog oka ima samo jedan mracan tunel koji mi jasno govori da je ovo poslednja stanica mog putovanja,  da sam zakopan ziv u blatu. Meni se zivot nikada nije smesio a jos manje priredio neko prijatno cudo. Nije svejedno i osecaj je i vise od jako bedan, najteze je kad sam sebe pljunes u lice.

mareziluka

  BEDASTE PUNJENE PARIKE

Potrebno:

6 velikih mesnatih babura

5-6 krompira

2 zelene paprike roge

1 crvena paprika babura

2 jaja

2 sangarepe

1 glavica crnog luka

4-5 paradjiza

Saka pirica

So, biber, vegeta, persunov list

Izredanti oljuscen kronpir, sangarepu, dve zelene paprike , crvenu papriku, glavicu crnog luka , dodati zacine , pirinac i dva jaja i sjediniti masu. Ocistiti babure i napuniti dobijenim nadevom. Kuvati paprike uz iseckani paradajiz sat ipo na laganoj vatri, pred kraj dodati jos ½ soka od paradajiza ili zaprsku.

Prijatno!

 Samoca je stanje koje s vremena na vreme volim sebi da priustim. Iako se mnogi na pomen iste mnogi jeze ja je dozivljavam kao neophodni sastavni deo sopstvenog mentalnog zdravlja. Usamljenost je ono sto ne bi smelo nikada da mi se desi ali samoca cesto prija.

 Volim da nemo posmatram zivot oko mene, dogadjaje ljude, pojave i sredjujem svoje misli. Bez ijedne izgovorene reci pravim neke sitne planove za buducnost i okvirno presabiram sta sam mogao da uradim ili ako nije suvise kasno ispravim napravljene greske.

 Od Ninine svadje samnom proslo je skoro pa godinu dana. Nemavsi priliku da i ja njoj kazem sve sto zelim cesto sam je sanjao i bio opterecen sopstvenim postupkom. Hiljadu puta sam sebi postavljao jedna te ista pitanja i ako su mi svi govorili da nisam pogresio nikako nisam mogao da nadjem unutrasnji mir.

 Prijateljstvo je odnos dvoje ljudi i bilo bi korektno kada do rastanka dodje obe strane kazu ono sto misle i razidju se. Nina je sve rekla svojim cutanjem a ja nisam imao priliku ni cutanjem ni pricom. Posle petnaestogodisnjeg prijateljstva nisam mogao ostaviti stvari tek tako , morao sam, sto ja kazem isterati stvari na cistinu.

 - Didi opet sam je sanjao.

- Koga?

- Ninu.

- Sta se vise opterecujes, pusti proslost neka pociva.- posavetovala me gledajuci me sazaljivo.

- Ne mogu Didi. Nisam ja rekao sve sto imam i to me tisti.

- Ne moras, rekla je ona svojim postupkom za oboje. Bitno je da se videlo ko je kakav.

- Nista to mene ne tesi, veruj mi.

- Znam Luka , ne kopaj po ranama koje ne mozes zaceliti.

- Moram Didi da znam na cemu sam.

- Bas si tvrdoglav kao mazga.

- Jesam, sta cu takav sam ?

 Posle svega znao sam da za nase prijateljstvo nema nikakve sanse. Gordost koju je nosila u sebi nije dozvolila ni  pomisao na razgovor a kamoli pomirenje. Na moju zalost toga sam bio veoma svestan ipak smo se znali tolike godine.

 Posle jos jedne kosmarne noci u koju sam proveo sanjajuci Ninu kako bezi od mene dovoljno toliko da ne mogu da je dodirnem a na dohvat mi je, probudio sam se preznojan i tmuran.

 Bilo je i vise nego jasno da moram stupiti u kontakt sa njom kako umem i znam ne bih li sebi olaksao muke. Jednostavno neke stvari morate izbaciti iz sebe.

Otisao sam do prve trafike i kupio novi mobilni broj sa nadom da ce Nina odgovoriti na poziv nepoznatog broja.

 - Molim- rekla je Nina vedro.

- Molim te nemoj da prekines vezu, zeleo sam da vidim da li si dobro – rekao sam u dahu.

- Dobro sam- rekla je posle krace pauze.

- Sanjam te nocima i morao sam da znam kako si. U svim mojim snovima bezis od mene i ne das mi da ti pridjem. Samo sam hteo da vidim da li si zdrava i srecna.

- Jesam, ti?

- Mnogo mi nedostajes. Znam da nikada neces popustiti, ne bih ni ja. Moja najveca greska je sto sam ti rekao ono sto su svi mislili a nisu imali hrabrosti da ti kazu u lice.

- Ko to svi? – pitala je hladno.

- Svi Nina, svi. Svi nasi zajednicki prijatelji.

- Reci mi konkretno ko?

- Ne zelim da ih ofiram, znas ti ko su svi – posle nekoliko sekundi dvoumljena sam uspeo da kazem. Ne zelim nikog da uvlacim u ovo a ti to znas.

- Sta ima novo kod tebe?- prebacila je loptu sa klizavog terena na ocekivani nacin, koristeci pitanje koje je uvek izgovarala kada nije imala sta da kaze.

- Sve je po starom. Mislila si da cu pricati za tobom svasta, da cu te odgovarati, raspredati.

- Nisam.

- Jesi Nina, ali ja na to nemam pravo. Za sve godine naseg druzenja nista lose mi nisi uradila. Uradila si mnogo toga lepog i nemam nijednu ruznu stvar da ti zamerim.

- Ako ti tako kazes- cuo sam smesak u njeniom glasu.

- Gorda si i ja sam, ali nisam necovek Nina da pricam ono sto nije. O tebi cu uvek reci sve najbolje i najlepse, jer ti si bila i ostala jedna od mojih najboljih prijatelja – glas je poceo da drhti a suze su mi same tekle.

- Valjda je tako- zbunio sam je.

- Jesi Nina i ti to znas, samo sam hteo da te cujem da ti to kazem. Ne stidim se sto placem i sto mi je tesko. Ne dozivljavam ovo kao ponizenje. Hteo sam i ja samo da kazem sta imam , imao sam na to pravo.

- Jesi Luka. I ti meni nedostajes.

- Nikada te vise necu uznemiriti. Ne boj se Luke, iako znam sve tvoje tajne nikad ih niko nece saznati. Sve to ostaje medju nama zauvek. Ispao sam kolateralna steta izmedju tvog straha i zelje za srecom. Mnogo mi nedostajes.

- Luka moram da zurim, imam nekih obaveza po gradu. Udajem se.

- Sa srecom Nina, zelim ti sve najbolje.

- Budi pozdravljen. Zdravo.- prekinula je vezu.

 U momentu osetio sam olaksanje. Posle godinu dana uspeo sam da kazem sve ono sto sam drzao u sebi. Konacno sam nasao svoj mir. Hteo ili ne morao sam da se pomirim sa cinjenicom da nas je zivot razdvojio.

 Kazu da pametni ljudi uce na tudjim a budale na sopstvenim greskama. Naucio sam kao i svaka emotivna budala da nemam pravo nikoga da osudjujem za postupke ni ti da govorim ono tako ocigledno u lice. Shvatio sam da mnogo toga moram da prezmurim i napravim se nevest. Cak i onda kada traze od mene misljenje da dobro odmerim sta i koliko cu reci kako nebih posta neciji dokaz neuspeha. Strasno ogledalo koje kaze istinu a koje posle razbijemo.

  Jesen se polako uvlacila u grad i sokake. Sve manje lisca stajalo je na granama. Prvi odzaci su se zadimili i sve vise tmurnih oblaka oslikavalo je jutra. Moj zivot se vukao kao i obicno istim, sinama bez vecih oscilacija.

 - Luka moramo pod hitno da se vidimo.- dobio sam sms od Didi.

 Posto ne volim da kuckam poruke odmah sam je nazvao.

 - Pitanje zivota ili smrti sta je toliko hitno Didi?

- Pricacu ti, strpi se. Nista strasno ali ipak znacajno.

- Za pola sata kod mene, moze ?

- Dogovoreno.

 Didi nikada nije panicila niti reagovala burno. Uvek je sve prihvatala sa dozom umerenosti te mi je ova poruka bila i vise nego cudna.

 - Sipaj mi jedan konjak- sa vrata je naredila.

- Sta se desilo?

- Sipaj i sebi i sedi da ti pricam.

- Didili znas da ne pijem.

- Sipaj trebace ti.

- Ako ti tako kazes, samo ne znam kako cu ja to popiti.

- Surdukni u cugu.

 Smestila se na fotelju tik do prozora, kao da pogledom trazi reci koje treba tek da mi kaze. Primetio sam odsutnost.

 - Ne znam kako ovo da ti kazem- ispustala je veliki oblak dima tek pripaljene cigarete.

- Srpski, kako drugacije. – nasmejao sam se.

- Mnogo mi je neprijatno, ne znam odakle da pocnem.

- Boze Didi kao da se ne znamo sto godina, hajde govori ne drzi me u neizvesnosti.

- Uh uzdahnula je duboko. Nina me je pozvala da joj budem vencana kuma.

- Stvarno- ostao sam zaledjen.

 Nina i ja imali smo odavno precutni dogovor da cu joj ja biti vencani kum. Godinama su to svi znali i pravili sale na taj racun kako je ona izabrala najzgodniju od svih zgodnih kandidata. Svaka posalica se zavrsavala na konstataciji da sam  u ostroj konkurenciji pobedio zahvaljujuci duzini noga, jer ,Boze moj, Kuma mora imati najbolje noge, a moje su ipak ako ne lepe bile najduze.

 - Brrrrrrr- sasuo sam konjak u jednom dahu.

- Ne bih volela da ovo pokvari nesto medju nama. Kumstvo se ne odbija i morala sam da prihvatim.

- Ne budi luda sve ok.

- Nije ok, ovo ti je namerno uradila znajuci da ce te najvise boleti. Znas kako mi se kumuje ko gladnom….. Ti si trebao to da budes.

- Nema veze Didi kumovacu nekom drugom.

- Glupaca, kako je samo mogla, molim te nemoj da se ljutis.

- Opusteno Didi neka ti je kumstvo sa srecom.

- Hvala ti ovo mi mnogo znaci.

 Kako se dan Nininog vencanja priblizavao ja sam postajao sve setniji. Kompletno drustvo se trudilo da nista na datu temu ne spominje jer je situacija bila i ovako dovoljno mucna. Nisu zeleli da se jos gore osecam nego sto vec jesam. Precutno su se spremali za svadbu pokusavajuci da mi misli odvedu na drugu stranu.

 - Rekla sam joj , nisam mogla da izdrzim.

- Kome Didi?

- Nini, sve sam joj izdefilovala. Kako je nije sramota da ti tako nesto uradi. Cutala je ko zalivena. Zna i ona da je pogresila.

- Jao Didi ma nemoj da kvarite vas odnos.

- Bas me zabole, ispala je djubre. Nije ni meni svejedno u nebraniom grozdju. Odradicu to jebeno vencanje ali morala sam Luka nisam mogla da izdrzim.

- E moja Didi uvek pravioljubljiva, ne boj se prezivecu ja.

- I hoces , ti si nasa snaga. Nego ostalo mi jos da narucim bidermajer a nemam pojma ni sta voli ni kakvo cvece hoce. Sve me to smara.

- Didi prepusti to meni, ja znam. Obecaj da joj neces reci, to ce biti moj poklon za nju kad drugi ne mogu da joj dam. Molim te puno bi mi znacilo, tako bi i ja bio tamo.Moze?

- Luka, volim te najvise na svetu, niko nikada nece saznati.

 Na dan Nininog vencanja trudio sam se sto dalje odagnam misli od tog dogadjaja. Setao sam gradom skoro celo popodne.  Misli su se same nametale pokusavajuci srcu da objasne zasto se grci. Negde oko ponoci setajuci Dunavskim parkom. Sustanje lista trglo me na tren. Kroz polu tamu do starog kestena na liscu je setao jez.

- Sreca – pomislio sam.

Kao da sam video moje lutajuce srce probodeno hihljadama bodlji gordosti, tudjih i mojih.

 LM(elem) Nina se udala za coveka koji je mnogo povredio i za koga nije ni sama znala da li ga uopste voli. Ispunila je formu a vreme ce pokazati da li je napravila ludost ili mudrost. Kao i svaka kuma Didi je uhvatila bidermajer koji je donela meni, sa obrazlozenjem da meni pripada. On i danas stoji na mom ranom stolu, pozutelih ruza podsecajuci na prolaznost vremena i snagu gordosti.

 p.s.

Prijateljstva se ruse u jednom trenu a grade godinama. Dobro promislite pre nego sto nekom kazete ono sto mislite jer svi ne prihvatamo isto istine. Ja se ne menjam i jos uvek ono sto imam kazem, ma kakve to posledice donelo. Ako nista drugo ljudi samnom uvek znaju na cemu su. To je kamen spoticanja za mnoge. Deo hrabrosti ili velike ludosti, vreme ce pokazati.

mareziluka

POHOVANE LIGNJE

 Potrebno :

1kg lignji
 150g brašna
 so
 ulje
 biber

Očistite lignje, dobro ih operite i narežite na kolutove. U tanjir stavite brašno, dodajte so, a ako volite možete i biber pa izmešajte. Lignje uvaljajte u brašno pa pržite na vrelom ulju sa obe strane dok ne dobiju zlatno žutu boju.
Poslužite uz limetu isečenu na kriške ili limun. Kao prilog možete poslužiti blitvu sa krompirom ili krompir na neki drugi način.

Prijatno!

 Svi mi sanjamo velike snove. Neki su realni i ostvarivi a neki apsolutno nedostizni. Covek ima razlog da postoji sve dok ima jos poneki neostvareni san. Zna da ima nesto cemu tezi i cime ce da se vodi. Kazu da nada umire poslednja, malo posle vere. Najvise nade polazemo u to da cemo naci nasu drugu idealnu polovinu i spremni smo na razlicite gluposti, odricanja, pozrtvovanja samo da stignemo do tog cilja. Kakva je Amorova izdaja i samceva predaja  da li belu zastavicu podize ?

Kao trkac na duge staze navikao sam da godinama budem u vezi sa istim partnerkama. Nista lepse , za mene, nema od toga nego da se sa nekim razumes i samo pogledom, da znas neciju narav, da znas sta mozes dobiti i sta ocekivati. Amor me nije mnogo puta pogadjao u zivotu. Njegove strelice kruzile su oko mog srca i retko kad su uspele da ubodu pravo u centar. Tesko se zaljubljujem.

 Covek sto je stariji postaje komlikovaniji po pitanju ljubavi. Prosto nekad pozelim da opet imam onih naivnih dvadeset kada je bilo dovoljno samo da imas nekog da se sa njim drzis za ruku, ljubis, mazis, setas. Sa kolicinom pozutelosti krstenice nivo zahtevnosti postao je sve visi, dok je nivo zadovoljstva dijametralno suprotno postajao sve manji.

 - Kada cemo se opet videti?- upitao sam Nenu.

- Javicu ti se sledeci put kad opet budem u gradu?- hladno je odgovorila.

- Pa jos sutra si tu, mozemo se onda videti i sutra.- predlozio sam.

- Ne mogu , ne zelim nikakvu obavezu. Kres je bio super.

- Pa da ponovimo?

- Sledeci put, sada zurim.Pozdrav pa se cujemo .

- Ok. Cucemo se imas broj.- rekao sam dok sam napustao njen auto sa kojim me dovezla do zgrade.

 Nenu su sam upoznao pre oko godinu dana sasvim slucajno. Imao sam nekakvu promociju na kojoj je ona bila pocasni gost , razmenili smo par reci i tako je pocelo. Fizicki izuzetno atraktivna, privukla je moju paznju, razmenili smo brojeve telefona i od tada se povremeno druzimo.

 Par puta godisnje ona dolazi poslovno u Novi Sad, nazove me , nadjemo se, odradimo sve ono zbog cega smo se sastali i to je to. Bez emocija, mogucnosti dubljeg vezivanja, samo sex. Uspesna poslovna zena ne zeli da ima ikakvu obavezu, zivi svoj zivot kroz sopstvena zadovoljstva i uziva.

 Nikada nisam bio sorta muskaraca koja se zadovoljavala sex varijantama bez emocija. Medjutim standardi koji sa godinama rastu, sveli su moj ljubavni zivot na cisto sexualni. Sto sam vise ja jurio ljubav to mi je ona sve vise izmicala. Zeljan iskrenih osecanja , kao suva zemlja provale oblaka,  izoblicio sam sopstvena htenja u puki telesni cin.

 Nista to meni mnogo ne pomaze, jer se posle svake takve avanture osecam samo jos gore. Osecam se iskoristeno, prljavo i zloupotrebljeno. Gadim se toliko sopstvenog tela da se tusiram do zadnje kapljice tople vode, ali prljavstina koju osecam nalazi se daleko dublje u samom centru duse. Postajem ravna linija bez ijedne amplitude.

 I sta to nekom uopste znaci daj prokleti seks ako se opet ujutru probudi sam u polupraznom krevetu kao vuk samotnjak  u hladnoj pecini.

 Koriscenje javnog prevoza koliko ima svojih mana tako ima i svojih prednosti i drazi. One negativnosti tipa omamljivih “mirisa” u julu i avgustu, truckanja, prenatrpavanja stavicemo po strani naspram kontakta sa toliko razlicitih ljudi u kojima uziva jedan filantrop poput mene. U gradskom prevozu ne moze da mi bude dosadno jer vreme putovanja prekracujem promatranjem i procenom tipova licnosti koji me okruzuju naspram nihovg izgleda i gestikulacije koje prave. To me uzasno zabavlja.

 - Izvinite je li slobodno?

- Naravno.- odgovorio sam a da nisam ni pogledao kome.

- Hvala.

- Nema na cemu ?

 Iznenadio sam se kada sam shvatio da sam po prvi put za nekoliko dana cuo glas devojke koja svako jutro seda pored mene u gradskom autobusu. Nosila je u sebi neku smirenost i prirodnu lepotu. Bez puno sminke , uredna, njeno lice delovalo je nekako sveze. Mirisala je na pepermint. Ostar ali prijatan miris.

 Nase druzenje nastavilo se i narednih nekoliko nedelja. Svako jutro,  bez obzira na mesto u autobusu sedala je na sediste pored mene. Razmeninili smo par pogleda ali nista vise od toga. Na krajicku njenih usana, kao i mojih, video se blagi osmeh ali smo se oboje pravili kao da se nista ne desava.

 - Gospodjice, izvinite mogu li nesto da vas pitam ?- skupio sam hrabrosti da zaustavim nepoznatu mi devojku.

- O svakako- odgovorila je sa osmehom moja saputnica.

- Zanima me zasto bas svakog jutra sednete pored mene u autobusu iako ima toliko slobodnih mesta?

- Nadala sam se da ces me primetiti.

- Svakako da jesam- nasmejao sam se.

- Ja sam Sara.

- Ja sam Luka, drago mi je. Mogu li imati tu slobodu da vas pozovem na pice?

- Svakako. Daj mi tvoj broj pa cemo se dogovoriti.

 S milim mojim, da ne lajem kojim, da se i meni nesto desilo. Tracak nade , jedan talascic pokrenuo je moju mastu. Prosto se pitam nekad jesam li ja retardiran ili previse mastovit ali u mojim mislima mi smo pa skoro stigli do popa. Crkvena zvona glasno su brundala u mojim usima a ja metar od asvalta poskakivao tih dana od srece.

 Video sam vec nas dvoje, kako sedimo i gledamo zalazak sunca, fuj koji klise kao iz herc romana - opis. Definitivno moram na remont glave. Sve u svemu  bez obzira na moju tehnicku ispravnost nesto se lepo pokrenulo.

 Posle desetak dana dopisivanja i jednog izlaska pozvala me je da je posetim u njenom domu.

 Kada krenete na Telep, deo Novog Sada, obavezno ponesite i lanc paket. Sto bi se ono reklo Bogu iza tregera, klaj klaj pa stani pa klaj, pa rupa, pa skretnica i nekako ziv stigoh.

Na adresi koju mi je dala nalazila se kuca. Objasnila mi je da slobodno udjem i pokucam na treca vrata.

 - Zdravo, dobro dosao.

- E mogu ti reci jedva, bolje te nasao.

- Udji raskomoti se. Sta ces popiti.

- Moze kafu.

- Ok odmah stize.

 Zivotni prostor ove devojke odisao je vedrinom i opustenoscu. Bilo mi je malo cudno sto sam primetio u jednom uglu igracke ali nista lose.

 - Evo i kafe.

- Hvala, da vidim mozes li se udati.

Zagonetno se nasmejala. Tek sto sam otpio dva gutljaja sela je pored mene i pocela me milovati. Odlucio sam da stvari prepustim njenoj volji da vidim dokle je spremna ici.

- Rekla bih po obliku tvojih usana da volis da se ljubis.

- Nije da ne volim.

- A kako se ljubis?-upitala je.

- To se recima ne da opisati pridji blize da ti pokazem.

 Taman sto smo se dotakli usnama neko je zalupao snazno na vrata. Hitro je skocila provirila na spijunku i sva usplahirena uletela u dnevnu sobu.

 - Brzo u spavacu sobu sakrij se!

- Sto bi se krio?

- Brzo, na vratima mi je dever.

- Dever?- osato sam bez teksta.

 Usao sam u poluzamracenu sobu gde sam prvo overio koleno od bracni krevet, nesmejuci bolno da jauknem a zatim na moje zaprepascenje naleteo na krevetac u kome je spavala beba.

 - Jebem ti zivot,  hoce li kraj ovoj skrivenoj kameri.

Dok sam trazio zgodno mesto za skrivanje prema vratima je dolazio sve blize i blize dubok muski glas. Nisam imao ni kud ni kamo, otvorio sam vrata dvokrilnog ormana i seo u njega.

- Shshshsh samo da ga ljubne striko. Cuo sam taj isti glas od kog su me delila tanka vrata ormara.

 Vrata sobe su se za par sekundi zatvorila, a meni su ti trenutci delovali kao vecnost. Ubrzo zatim kroz sapat  cuo dozivanje.

 - Gde si? Izadji brzo.

- Evo me u ormaru jedem tvoju vencanicu.

- Brzo izadji sada ce mi muz doci, nadrljali smo ako nas ovde uhvati.

-Muz?- poluglasno sam rekao bauljajuci na kolenima po podu.

- Shhhhhhhh probudices mi dete.

- Sto si me zajebala, sto nisi rekla da si udata.

- Htela sam da mu se osvetim, prevario me sa mojom kumom.

- Sto samnom, sta sam ti ja zgresio?

- Shhhhh , tise probudices mi bebu.Tebe sam jedinog uspela da navatam.

- Hajde da ostanemo i o svemu popricamo sa njim.

- Da li si ti normalan. Moj muz je mesar istranzirace i mene i tebe u snicle.

- Mesar?- bio sam u stanju soka.

- Neces moci na vrata dever tu nesto radi, moras kroz prozor od spajiza.

- Ti nisi normalna,  ne pada mi napamet.

- Ne zanovetaj izlazi, ubice nas oboje.

 Mucenik, sta cu, kroz prozor  pa pravo u zadnje dvoriste medju guske i curke. Bio sam veci curan od ijednog tamo.

 -Ovde je neka dzukela ja se bojim kerova.

- Ma nece ti nista samo pravo pa kroz bastu.

- Jebalo majku ako si normalna.

- Desno kod komsije u njegovu i onda ces videti jedan nizak zid i predji preko njega i na ulicu.Ajde zdravo.

 Sto bi moja pokojna baba rekla, Bog da joj dusu prosti, beste noge posra vas guzica. Mila moja majko i cela familijo. Trcao sam ti ja i kroz stajsko dzubre i kroz neki malinjak, i medj neke rotkve i salate. Nizak zid je bio visok svega dva metra te sam se jedva uspeo uz njega sve bezeci od komsiskog dobermana. Jedva zivu glavu izvukoh.

 - Da ti pricam ne bi mi verovala sta mi se desilo- uzbudjeno sam Didi objasnjavao preko telefona.

- Srce moje od tebe me vise nista ne cudi, odavno, pricaj.

 Slusalica je odzvanjala od njenog smeha.

 - Hit, hit, hahahahahahah, hit.

- Jebem li ti sunce bezobrazno ne staj mi i ti na muku.

- Hit, hit, hahahaha – grohotom se smejala.

 U polumracnoj sobi sedeo sam dugo nepomiscno. Pred ocima su mi se vrtele slike starih ljubavi i osecanja koje sam tako dugo imao a sad polako zaboravljam. Rezak bol u grudima prostrelio me. Hocu li vise ikada voleti, hocu li ikada biti vise voljen ?Srce je pocelo da bije sve jace i jace. Fali mi ljubavi- vrtelo se u mislima.Zelim opet voleti i biti voljen.Samoca me ubija!Sam, bez ljubavi, nikada je vise necu naci ma koliko se trudio. Bubnjalo mi je sve jace u glavi. Snazan stisak pritiskao je moje grudi.

 - Didi, molim te dodji nije mi dobro.

 LM(elem) te noci zavrsio sam u hitnoj pomoci. Dijagnoza  sinusna tahikardija. Otkucaji mog srca bili su ubrzani od nervoze i stresa. Na doktorovo pitanje koji je uzrok stresu uspeo sam da kazem : Amor me bezuspesno gadja, al nikako da pogodi. Doktore ostao sam sam, predao sam se , nema ljubavi. Amorova izdaja!.... i onesvestio se.

Posle dve flase infuzije i malo sedativa osecao sam se bolje. Doduse prazno i iznevereno, usamljan u svojoj teznji za pravom ljubavlju i cvrsto osloljen o Moju Didi koja me nikada nije izdala.

 Ima li duge posle tuge kad te zivot ne voli?- pitam se i ja

p.s.

Iz Francuske potice prica o breskvi »Melba«. Gospođa Melba je, krajem XIX veka bila velika operska pevacica. Nedaleko od pozorisa u kome je nastupala bio je mali, neugledan restoran u kome je radio jos neugledniji kuvar. Kuvar je bio veliki ljubitelj pozorista i dozivotni obozavaoc gospodje Melbe. Kako nijedan od pokusaja da se priblizi svom idolu nije uspeo, kuvar je tonuo u tugu i samocu. Jednoga dana dok je pripremajuci dezert od bresaka i  razmišljao o svojoj neostvarenoj želji, pomislio je kako ga svežina i boja voca podseća na obraze voljene.. Gost, kome je dezert bio namenjen, bio je odusevljen dobijenim slatkisem. Pozvao je kuvara i zapitao ga kako se zove desert koji je pripremio. Još uvek u svom svetu, kuvar je izgovorio samo jednu rec »Melba«. Ubrzo je breskva »Melba« donela ime i novac vlasniku restorana. A kuvaru? Umro je sam, bogat i tuzan.  Ime mu nije zaboravljeno, zvao se Eskofijer. A gospodja Melba? Ni ona nije zaboravljna. Ne zbog naslovne uloge u »Loengrinu«, vec naslovne uloge u zivotu zaljubljenog francuskog kuvara, koji je njoj u cast pripremio ovakav specijalitet.

Pitam se hoce li Amor i mene tako izdati i da li ce moje ime ostati upamceno po ljubavi ili samoci?

mareziluka

BRESKVICE

Potrebno:

 Testo:

250 gr masti

 250 gr secera

500gr brasna

1 prasak za pecivo

3 jaja

Fil:

mrvice od izdubljenih polovina breskvica

dzem od kajsija

 Sastojci se zamijese u mekano teesto koje se ne lijepi za ruke. Od testa se prave kuglice velicine oraha i peku na 180°C, u prethodno zagrijanoj pecnici, do zlatno zute boje. Ohlade se pa se svakoj napravi supljina s ravne strane. Za fil se pomeesaju dzem i mrvice testa iz udubljenja i njima se pune polovine breskvica te spajaju.Gotove breskvice se umakaju u crvenu prehrambenu boju rastopljenu u malo vode i ruma ili u sok od visanja ili u ekstrakt malina, jagoda i sl. kako bi se dobila boja breskvica a zatim se uvaljaju u kristal secer.Breskvice se ostave stajati preko noci kako bi omeksale i upile vlagu i mirise iz fila.

 Prijatno!

Borba protiv terorizma u poslednjih nekoliko godina postala je primarna stvar i u svetu i u nasoj zemlji. Organizovano zloupotrebljavanje nekih znanja kao sto je izum gos.  Alfreda Nobela , koji je otkrio dinamit,  dodje kao skrnavljnje nauke i necijeg intelektualnog rada. Zelja  za poboljsanjem zivota i sveta, ponekad se pretvori u nesto sasvim suprotno. Sta su  kukuruzni statisti i hr  teroristi koju zastavu brane?

 Svetska ekonomska kriza dovela je do mnogih negativnih efekata. Uvek skloni pomodarstvu i Srbi , kao zabe koje vide da se konj potkiva, zadigli su svoje male nogice i pretvorili se u ojadjene kapitaliste, koji bas radi te popularno zvane SEKE su nemocni da se bore pa je broj nezaposlenih “opravdano” postao veci.

 Slobodni umetnik je vise , da prostite, sranje nego zvanje. Kao vrlo odgovorna osoba ne mogu da funkcionisem po principu, kad bude bice, snacicu se, dodjem ti – dodjes mi. Oduvek sam u zivotu cenio sve vrste sloboda a narocito finansijsku. Ta vrsta nezavisnosti odrzavala je moje dostojanstvo  na nivou koji smatram da zasluzuje a on je poprilicno visok. Te me mnogi dozivljavaju kao drcnog ili uobrazenog.

 - Mico reci dragicka – veselo sam cvrkutao u slusalicu.

- Dragicka!- veselo je odgovorila.

- Zvali me na razgovor za posao sutra u 10!

- Gde  i za sta?

- U nekoj fabrici za PVC stolariju, radno mesto sef proizvodnje.

- Super, jupi!!!- bila je iskreno odusevljenja. Samo nemoj i ovaj put…

- Znam , znam , da budem prepametan da ne bih opet statirao u kukuruzima.- odgovorio sam kroz smeh.

 Svojevremeno je jedan nas prijatelj za potrebe svog studenskog rada snimao kratkometrazni film na jednoj njivi. Da bi docarao autenticnost zivota poljoprivrednika pozvao je nas nekoliko da mu statiramo, sa sve fensi garderobom i izigravamo potlacenu seljacku klasu. Proveli smo nekoliko sati na suncem prepecenom polju, medj mladim kukurozom praveci se da radimo. U finalnoj verziji filma , nas trud je bio izrezan. Posle blage suncanice, dehidracije i opekotina od julskog sunca ne da nismo dobili nijedan kadar nego ni mesto na odjavnoj spici.

 Od tada statirati medju kukuruzima za nas oznacava pojam uzaludnosti ekvivalent sizifovom kotrljanju kamena. Didi je tada ekstremno bila burna te je na rad istog uspela da prokomentarise

 - Ja se pekla, zapekla i napekla, prasine gutala i  sa motikom borila a on  da me tako proklijalu ni u spicu ne turi, djubre i to stajsko!

 U svom zivotu sam prosao preko stotinak razgovora za posao. Sto se ono kaze jahao sam za razne indijance. Prosao sam sve vrste testova. Pshiholoskih, intelektualnih, emotivnih. Znam vec sve modele napamet. Nikada nije bilo problem da iste odradim, prodjem, medjutim kada dodjem u finale medju tri kandidata ja postajem statista.

 Opravdanje je uvek bilo da je jedan od kandidata, citaj, kandindatkinja, bio iskusniji od mene ili su imali “preporuku” , citaj vezu, bolju nego moju.

Ogavno mi je bilo ikada da ikog angazujem da bi me “progurao”, jer ako zaista ne vredim i ne mogu na osnovu sopstvenih kvaliteta da dobijem posao onda cemu sve.

 - Opet si bio prepametan - bio je najcesci komentar mojih drugara koji su me tesili.

 Nisam se ja pravio prepametan , vec ne zelim da dozvolim da se sa oho ho radnim iskustvom, pismenim preporukama mojih bivsih poslodavaca, pravim mentalno nerazvijen i trepcem ko francuska sobarica na onu stvar, gledajuci u menadzere i psihologe kao u bogove sa Olimpa. Za mene je prirodno da u ovim godinama imate jasno izgradjen stav i kazete ono sto zaista mislite  a ne ono sto bi oni zeleli da cuju.

 Muski menadzeri ili psiholozi jednostavno nisu moj fah. Kad njih vidim na finalnom razgovoru znam da slobodno mogu da se okrenem i odem. Muskarci ne vole moje lice, dok kod zena uvek prolazim, jednostavno imamo neki vajb, sto bi se reklo, jel te molim vas. Vole me cicojke ma to ti je.

 - Hajde ponavljaj zamnom… mustrala me Mica preko skype-a.

- Ma Mico batali znam sve.

- Da znas ne bih ti drvenila, ajde sve ispocetka da cujem akcenat.

- Mico, necu , moj inglis is gud.

- Tvoj inglis je katastrofa, ko americki italijan , sicilijanac, koji reklamira pice.

- E Mico ne moze svako da prica kao da je pobegao sa engleskog dvora, bitno da se razume a akcenat, ne znam ni srpske a ne jos engleske.

 Postoji , cini mi se, bezbroj jasnih pravila kojih se treba pridrzavati na razgovorima. Trudio sam se godinama da se istih pridrzavam iako su me poprilicno smarali. Od pravila oko garderobe, obrijanosti i nikako mindjuse, do polozaja tela u kojem treba da sedim. Ruke nikako da ne krstim i ne stavljam ispod stola, jako ne gestikuliram do pitanja sa skrivenim znacenjem kao na primer : “ zasto ste se odlucili za nasu kompaniju?” gde treba ustvari  da pokazete da ste  se o istoj informisali i u superlativu treba da pricate o istoj, umesto razumski i ljudski da kazete, zato sto se od vazduha i ljubavi ne zivi vec od kesa.

 U jednoj od veoma popularnih banaka cak sam naucio i ceo finansijski izvestaj na egleskom, sto je sablaznilo one preko puta mene, jer niko od kandidata ni na srpskm ga nije  pogledao ali nije vredelo. Kandidatkinja ciji kum je vecinski vlasnik akcija iste banke uspeo je kumici da pomogne da se zaposli iako ista , cenim, nema ni tri grama mozdane mase od cega ni pola grama ne vrsi svoju funkciju.

 Znate ono dekoltirana lepojka, napucog izgleda i obavezno garderobe sa zlatnim detaljima cija suknja je toliko kratka , da prostite, skoro da je i donje usnice morala nakarminisati.

 Ovog puta odlucio sam da prekrsim sva pravila i na razgovor odem sa bradom od nedelju dan, mindjusom i u lezernoj gardarobi koja izuzima kosolju i cipele sa visokim sjajem.

 Nebo nad krajolikom mutilo se u sve nijanse sive. Nimalo obecavajuci znak ako se po jutru dan poznaje. Samo sugestija, misli pozitivno i mora dobro biti, how yes- nou?

 - Dobar dan – pruzajuci ruku pozdravio sam cetrdesetogodisnjeg coveka koji me je docekao.

- Dobar dan izvolite sedite.

- Hvala !- svojski sam se trudio da ostavim lep utisak.

- Zapao mi je za oko vas CV. Radili ste dosta razlicitih poslova, recite mi sta ih povezuje?

- Direktan kontakt sa ljudima – odgovorio sam spontano.

- Znate ja cenim ljude koji svojim radom postignu mnogo, za mene je fakultetsko obrazovanje nista, ja vise cenim i osnovca koji uspe da se snadje.

 Jedan sam od onih cije dupence nije preterano bilo zainteresovano za stolicu u studenskim danima, ali ovakvu notornu glupost nikako nisam mogao da razumem. Postujem svaciju skoju i ulozeni trud i svakako da fakultet nista ne znaci ne bi ga ljudi ni upisivali.

 Pocela je samoljubljivo hvalisanje o velicini njegove kompanije, o trzistima koje pokriva, sertifikatima i sve u superlativu. Da nisam video samu zgradu pomislio bih da se nalazim u sred microsofta u najmanju ruku. Radno mesto za koje sam konkurisao ispostavilo se kroz razgovor da je builo samo blaga zamena za frazu za onu popularnu decko za sve.

 Osim sefa proizvodenje trebao sam i da radim kao i kurir, izlazim na teren, ugovaram prodaju, montazu i jos verovatno tri stotine drugih poslova koji mu padnu napamet.

 - Reci ti meni koliku ti platu ocekujes ?

- Iskren da budem meni dve najvaznije stvari jeste redovnost isplate zarade i mogucnost izbora termina godisnjeg odmora, ali za poslove koje ste vi nabrojali ocekivana zarada je u najmanju ruku tri stotine evra.

- Trista? Uh -slozio je facu kao gromom osinut.

- Zaboravio sam i da dodam slobodan vikend.

- Pa kod nas plata je uglavnom redovno eto desilo se radi pdv-a , ostala nam drzava duzna prosli mesec da je kasnila desetak dana, ali kad god uspemo da naplatimo nama plata bude tu do deset dana od prvog.

- Zanimljivo- kratko sam prokomentarisao.

- Sto se tice godisnjeg mi imamo dva termina za godisnji, prvih deset dan juna i prvih deset dana januara. Ne mogu ja da vodim sad raspored ko kad ide, sem toga ovo je porodicna firma pa mi svi idemo zajedno jer ovde rade moja zena i sestra, mama, brat  i svastika. Brat od strica i ujna.

- Ovaj junski i moze da prodje ali zimski samo prihvatam uz aranzman za zimovanje.

-Aranzman za zimovaneje??!!!- iskolacio je oci za mene

- Dragi gospodine, zakonski minimum je 18 radnih, naglasavam radnih dana, u junskom terminu od desed dana kace i dva vikenda pa ispade da mi date tu 6 a ne 10. Hajde nije to strasno u junu mogu jos da nadjem neki aranzman i da odem na more. Zimski termin prvih deset dana januara ima 6 prazicnih dana bez vikenda tako da ispade da mi tu date zakonska dva dana, a posto ja ne znam u januaru sta da radim, niti mogu da krecim, ni da obradjujem bastu, ni da se sunca onda sam predpostavio da delite zimski aranzman.

- Ali vi bi ovde bili sef proizvodnje i bez vas ne bi moglo.

- I to za platu koju dajete na 50-60 dana sto znaci da mi godisnje uzmete tri, pa moze ja cu tri meseca odmarati a vi ih platite. Sto se tice sefa proizvodnje ja sam odavmno prelezao deciju bolest titularnog zvanja, ovde je sest poslova u jednom.

- Pa Sta vi hocete, ovo je privatna firma? Upitao me ljutito

- Dragi gospodine samo tacan raspored.

- Kakv raspored ?

- Posto vidim uslove, obaveze i sastav zaposlenih fali mi samo tacan raspored za koga svako jutro da zaperem guzu i kome da se skinem, vama, vasoj zeni, mami ili cete svi pomalo da me jebuckate. Teraj se budaletino i znas sta zalije mi je sto sam potrosio ove tri litre benzina da dodjem dovde nego ista na ovom svetu.

 Ostao je ukocene iznenadjene face za svojim megalomanskim stolim iza kojeg mu je glavica izvirivala kao misu iz mekinja.

Kisa je lila kao nenormalna. Na pola puta  do kuce pokvarili su mi se brisaci, ni makac.

 - Fuck, fuck, fuck- moj nesavrseni engleski je savrseno proradio dok sam celom oslonjen od volan proklinjao sebe sto sam uopste pomislio da ustanem.

 LM(elem) nije ovo prva hr ( human resurce) budaletina koja me je da prostite mentalno izonanisala, verovatno ni poslednja. Po prvi put nisam zalio, nisam se pretvarao da jesam ono sto nisam , davio se pod stegnutom kravatom na +50 u odelu , obrijan i bez mindjuse.Rekao sam prvi put ono sta mislim onom ko je to zasluzio. U jednoj od najvecih drzavnih institucija, Narodnoj banci Srbije, na posao sam isao nekada i u trenerci, moja sefica je cenila kvalitet mog rada a ne formalni dres kod. Koliko joj to nije smetalo i kavav sam ja radnik pokazuje preporuka koju mi je napisala- suvi superlativ. Iskreno se nadam da ce se naci neko normalan ko ce postovati kvalitet a ne pakovanje. Didi i Mica konstatovale su da sam savrseno normalan i opet prepametan a kao utehu poslali su mi video da me oraspolozi , budite strpljivi pa ga pogledajte razumecete i zasto.

p.s.

Da bi mogli da razumete koliko se svaki put iznerviran , kada posle ulozenog ogromnog truda u pripremama, izvisim i odstatiram u kukuruzu jer neko ima “deblju’ vezu , dajem vam recept kolaca koji me komplikovanoscu procesa izrade dovede do slicnog ludila.

mareziluka

KOZAČKE KAPE

Potrebno:

Kora:
   9 jaja
   250 gr. brasna
   16 kasika secera
   8 kasika vode
   2 kasike kakaoa
   1 prasak za pecivo

  Fil:

   1 l. mleka
   2 pudinga sa ukusom slatke pavlake
   4 kasike brasno
   3 vanil secera  
   1 margarina
   15 kasika secera i 250 gr kokosa

   Glazura:

   150 gr. cokolade za kuvanje

   malo ulja

Koru peci u podmazanoj i pobrasnjenoj tepsiji u vec zagrejanoj rerni na 180 stepeni nekih 20-ak minuta. Izvaditi koru iz tepsije i ostaviti da se ohladi.

Napravimo fil tako sto izmutimo pudinge, brasno, secer, vanil secere sa mlekom i skuvamo. Nakon sto se ohladi, tj bude mlako dodamo margarin i dobro izmutimo da bude fino glatko.

Casicom ili okruglim kalupom velicine 5 cm. vadimo krugove. Presecemo svaki krug na dva dela i filujemo filom. Namazemo i spolja ( samo sa strane ) svaki kolac i uvaljamo u kokos.

Otopimo cokoladu, ulje i malo slatke pavlake i kasikom umocenom u cokoladu premazemo povrsinu svake subare.

Prijatno!